Koristeći domaću literaturu i informacije sa interneta pokušaćemo
da definišemo pojam jedne od specijalnih istražnih tehnika, prikrivenog
islednika, napravićemo komparaciju angažovanja ovog instituta u zemljama
Evropske unije i SAD-a. Zatim ćemo objasniti osnovne uslove angažovanja
prikrivenog islednika, a nakon toga i njegove formalne i materijalne
uslove angažovanja. Pojasnićemo izvršenje i trajanje mere prikrivenog
islednika kao i podatke koje prikuplja i njihov dokazni značaj. Posebno
ćemo razmotriti jedno važno pitanje, a to je pitanje ovlašćenja, odgovornosti
i dokaznog značaja prikrivenog islednika. Prikazaćemo na primeru nekoliko
članaka iz dnevne štampe i reakciju medija o angažovanju ovog instituta
u praksi.
2. Pojam prikrivenog islednika
Osim što angažovanje prikrivenog islednika predstavlja vrstu posebne
procesne mere koja se može odrediti uz ispunjenje potrebnih materijalnih
i formalnih uslova, preduzimanje ove radnje po definiciji podrazumeva
i pojavu u predkrivičnom, ali i krivičnom postupku (ako se pojavi
kao svedok), jednog veoma specifičnog krivičnoprocesnog subjekta.
Pojam i procesnopravna priroda prikrivenog islednika proizlaze iz
njegovog položaja u predkrivičnom i krivičnom postupku i oni su u
suštini obeleženi nizom elemenata jednog specifičnog procesnog subjekta.
Njegov pojam i delovanje su odredjeni stadijumskom diferencijacijom
na pretkrivični i krivični postupak, što znači da su funkcionalno
povezani sa podelom procesnih aktivnosti na one koje se vrše u pretkrivičnom
postupku i one koje se preduzimaju u samom krivičnom postupku.
Prikriveni islednici (istražitelji) se u literaturi definišu kao
policijski službenici, kojima je dodeljen promenjen identitet (legenda)
u određenom vremenskom periodu, da bi delujući tajno u kontaktu sa
određenim kriminalnim krugovima, prikupljali informacije koje će moći
da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih
dela i to pre svega onih koja se odnose na organizovani kriminalitet
.
Prikriveni islednik u pretkrivičnom postupku predstavlja jednu vrstu
"agenta", odnosno lica koje na pritajen, krajnje diskretan
način, prikuplja podatke o određenoj organizovanoj kriminalnoj grupi
ili kriminalnim grupama, odnosno uopšte o organizovanom kriminalitetu,
do kojih dolazi tako što se, u stvari, ubacuje u kriminalnu grupu
ili na neki drugi prikriveni način povezuje sa članovima kriminalne
organizacije. U pretkrivičnom postupku je uloga prikrivenog islednika
orijentisana na prikupljanje dokaza u vezi delatnosti organizovanog
kriminaliteta. U stvari, on tada prikuplja određene podatke do kojih
svojim prikrivenim, odnosno tajnim aktivnostima može da dođe. Njegova
je delatnost obaveštajnog karaktera, po samoj svojoj prirodi tajna,
te usmerena kako na otkrivanje krivičnih dela, tako i na prikupljanje
podataka na osnovu kojih se već otkrivena krivična dela mogu razjasniti
i dokazati, ali se njegovim aktivnostima mogu i sprečiti krivična
dela koja bi inače bila izvršena od strane pripadnika kriminalne organizacije.
Slični subjekti postoje i u drugim krivičnoprocesnim zakonodavstvima.
3. Prikriveni islednik u zemljama Evropske unije
Prikriveni islednik danas ima veliku ulogu u aktivnostima razvijenih
država u suprotstavljanju organizovanom kriminalitetu i to pre svega
njegovim međunarodno ispoljenim formama. Institut prikrivenog islednika
je na relativno sličan način uređen u većini evropskih država, tj.
pre svega u Evropskoj uniji, gde značajnu ulogu u koordinisanju policijskih
akcija igra Organizacija evropske policije - EUROPOL, koji predstavlja
najupadljiviji izraz zajedničke borbe protiv kriminaliteta u Evropi.
Sedište EUROPOL je inače u Hagu u Holandiji, a njegov osnovni zadatak
je da preko skupljanja informacija i njihovog daljeg prosleđivanja
u okviru država Evropske unije, ali i njihovog okruženja, omogući
kako, sprečavanje najtežih formi kriminaliteta, tako i njihovo suzbijanje.
EUROPOL još uvek nije jedinstvena policijska služba sa izvršnim zadacima,
već on samo podržava nacionalne policijske organizacije, u pogledu
suprotstavljanja teškom kriminalitetu, naročito onom sa elementima
inostranosti, koji se deli na sledeće kategorije: nelegalna trgovina
drogom; nelegalna trgovina radioaktivnim i nuklearnim materijalima,
krivična dela protiv ustavnog uređenja, trgovina ljudima, "pranje"
novca, organizovani kriminalitet, terorizam, falsifikovanje novca,
zloupotrebe kreditnih kartica, a u vezi tih dela organizuju se i potrage
za učiniocima koji se nalaze u bekstvu. Na nivou Evropske unije poseban
značaj imaju i neke posebne policijske jedinice, čiji je zadatak suprotstavljanje
najtežim oblicima kriminaliteta i koje stoga primenjuju i posebne
dokazne tehnike. Tu spada "Evropska jedinica za borbu protiv
kriminaliteta povezanog sa drogama - EDU (European Drug Unit). Kooperacija
na polju razmene informacija je posebno važna, ali ona nije i dovoljna.
Upravo oblast prikrivenog islednika (istražitelja), zaslužuje brzu
i sveobuhvatnu uzajamnu podršku evropskih zemalja. Mogućnost angažovanja
prikrivenih islednika je u nemačko krivičnoprocesno pravo uvedena
novelama od 9. juna 1989. godine. Krajem osamdesetih i početkom devedestih
godina i većina drugih evropskih država je uvela slične procesne mogućnosti,
što je posebno karakteristično za zemlje Evropske unije, koje poslednjih
godina (što smo prethodno objašnjavali), ostvaruju i posebne oblike
kooperacije u odnosu na prikrivene policijske operacije, korišćenjem
usluga EUROPOL-a. Prema odredbi 110a st. 1 StPO (nemački ZKP), prikriveni
islednik (istražitelj) se može angažovati ako postoje činjenice koje
ukazuju da je učinjeno neko važno krivično delo: 1) u oblasti nelegalnog
prometa opojnih sredstava ili oružja, odnosno u oblasti falsifikovanja
novca ili hartija od vrednosti, 2) u oblasti zaštite države, 3) delo
iz zanata ili navike, ili 4) ako je delo izvršeno od strane člana
bande ili na drugi organizovani način. Radi razjašnjenja krivičnog
dela može biti angažovan prikriveni islednik, ukoliko određene činjenice
ukazuju da postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela.
Angažovanje je dozvoljeno samo ako razjašnjenje stvari na drugi način
ne bi bilo plodotvorno ili bi bilo znatno otežano. Angažovanje prikrivenog
islednika radi razjašnjenja krivičnog dela je pored ovoga, dopušteno
i kada to preporučuje poseban značaj dela, a druge mere bi bile bezizgledne.
Prikriveni islednici su policijski službenici, koji istraživanje vrše
pod izmenjenim identitetom (legendom), koji im se daje za duže vreme.
Oni pod tim identitetom (legendom) mogu učestvovati u pravnom saobraćaju
( 110a st. 2 StPO). Ukoliko je to neophodno za stvaranje i održavanje
identiteta (legende) prikrivenog islednika, dopušteno je da se izdaju,
menjaju i upotrebljavaju odgovarajuće isprave ( 110 st. 3 StPO).
U legendu prikrivenog islednika spadaju ime, nacionalnost, adresa,
porodične i druge okolnosti, kao što su zanimanje i funkcija. Angažovanje
prikrivenog islednika odobrava državno tužilaštvo. Ako postoji opasnost
od odlaganja i u slučaju da se odobrenje tužioca ne može tražiti blagovremeno,
angažovanje može započeti i bez odobrenja; a sa primenom ove mere
se prekida ako državno tužilaštvo u roku od tri dana nije odobrilo
njenu primenu. Odobrenje se daje u pismenom obliku uz određivanje
roka trajanja mere. Produženje mere je dopušteno sve dok postoje pretpostavke
za njenu primenu ( 110b st. 1 StPO). Prikriveni islednik prema pravilima
nemačkog krivičnog postupka, može pod određenim uslovima da uđe u
stan, za šta mu je primarno potrebno odobrenje suda, ali u hitnim
slučajevima, odnosno kada postoji opasnost od odlaganja, to može odobriti
i javni tužilac. Kao što smo već objasnili, pravila koja se odnose
na prikrivenog islednika (istražitelja) su uvedena i u druga evropska
krivičnoprocesna zakonodavstva, pre svega radi suzbijanja najopasnijih
formi kriminaliteta, prvenstveno organizovanog, ali se inače u teoriji
ističe da je primena takvih zakonskih rešenja skopčana s nizom praktičnih
i doktrinarnih problema, pa se stoga ona i ne mogu koristiti rutinski,
već samo onda kada je to povezano s težinom slučaja koji se ispituje.
4. Osnovni zakonski uslovi angažovanja prikrivenog
islednika
Ratio legis posebnih pravila krivičnog postupka u odnosu na razjašnjenje
i dokazivanje krivičnih dela organizovanog kriminaliteta, se svodi
na stvaranje povoljnijih normativnih i faktičkih uslova za razjašnjavanje
i dokazivanje tog oblika kriminalnog ponašanja . To se posebno može
postići specifičnim merama koje se u odnosu na lice za koje postoje
osnovi sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično
delo organizovanog kriminaliteta, kada je, pod uslovom da se krivično
delo organizovanog kriminaliteta na drugi način ne bi moglo otkriti,
dokazati ili sprečiti, moguće odobravanje sledećih mera: 1) pružanje
simulovanih poslovnih usluga, 2) sklapanje simulovanih pravnih poslova
i 3) angažovanje prikrivenih islednika (član. 504lj st. 1 ZKP). Ove
mere se u najvećoj meri regulišu na sličan način, tj. istim odredbama
Zakonika o krivičnom postupku, a njihova osnovna zajednička osobina
je da one predstavljaju određeni pravno dozvoljeni način potajnog
prikupljanja podataka koji mogu imati dokazni značaj, te služenje
izvesnim oblicima Zakonikom dozvoljenog "lukavstva", "obmane",
odnosno "prevare", što bi se naročito, kada je u pitanju
prikriveni islednik moglo poistovetiti i sa jednom vrstom "špijunaže",
odnosno prikrivenog prikupljanja važnih podataka, ali ne u odnosu
na drugu državu i njene organe, njenu vojsku, legalne organizacije
i sl., već u odnosu na pripadnike organizovanog kriminaliteta.
Takav način prikupljanja dokaznih informacija nije uobičajen kada
su u pitanju druge ("obične") vrste krivičnih dela, te se
čak u drugim situacijama tako nešto moralo smatrati nedozvoljenim,
ali u pogledu potrebe razjašnjavanja i dokazivanja krivičnih dela
iz sfere organizovanog kriminaliteta, takve dokazne metode ipak imaju
svoje opravdanje. Njihov ratio se zasniva na pojmu, prirodi i osnovnim
karakteristikama organizovanog kriminaliteta, a iz čega direktno proizlaze
i velike dokazne teškoće kada je on u pitanju, radi čijeg se prevazilaženja
nužno moraju primenjivati dokazni metodi koji inače nikako nisu uobičajeni
u slučajevima klasičnog kriminaliteta, ili bi čak tada bili štetni
i potencijalno opasni po većinu građana. Ovo je još jedan očigledan
primer izrazite povezanosti određenih fenomenoloških karakteristika
jednog oblika kriminaliteta i pravne, odnosno pre svega krivičnopravne
i krivičnoprocesne regulative i to prvenstveno u odnosu na stvaranje
najpogodnijeg normativnog ambijenta za efikasno otkrivanje i dokazivanje
krivičnih dela iz te sfere.
5. Materijalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika
U odredbi čl. 504lj st. 1 Zakonika o krivičnom postupku se jedinstveno
određuje materijalni uslov za primenu posebnih mera koji se odnose
na sledeće posebne mere: 1) pružanje simulovanih poslovnih usluga,
2) sklapanje simulovanih pravnih poslova i 3) angažovanje prikrivenog
islednika.Ove mere se mogu odrediti prema licu za koje postoje osnovi
sumnje da samo ili zajedno sa drugim licima priprema krivično delo
organizovanog kriminala, pod uslovom da se to krivično delo na drugi
način ne bi moglo otkriti, dokazati ili sprečiti, ili bi to bilo povezano
sa znatnim teškoćama. U ovoj formulaciji je sadržan materijalni uslov
za primenu tih posebnih mera i on se svodi na procenu nadležnog organa,
a u suštini predstavlja questio facti, podložan slobodnoj oceni nadležnog
organa u svakom konkretnom slučaju, a u svetlu svih relevantnih postojećih
subjektivnih i objektivnih okolnosti . Tu procenu vrše kako onaj organ,
odnosno subjekt koji preduzimanje takvih mera zahteva - javni tužilac,
tako i onaj koji te mere odobrava - sud u odgovarajućem funkcionalnom
obliku, a to je istražni sudija. Naravno, procena subjekta koji podnosi
procesnu incijativu u vidu zahteva - javni tužilac, po logici stvari,
prethodi proceni koju čini subjekt koji tu inicijativu treba da odobri,
ili u suprotnom, odbije - istražni sudija. Iz pojma i karaktera organizovanog
kriminaliteta proizlaze i dokazne teškoće, odnosno teškoće u pogledu
otkrivanja i sprečavanja takvih krivičnih dela, ali se bez obzira
na to, za primenu ovih posebnih mera moraju ispoljiti i neke konkretne
teškoće zbog kojih i dolazi u obzir primena baš takvih mera, što znači
da odobravanje takvih mera nikako ne sme da poprimi rutinski karakter,
te da se sasvim olako odobrava.
Subjekt kome pripada pravo iniciranja preduzimanja tih posebnih mera,
je dužan da u svom zahtevu objasni postojanje i prirodu teškoća radi
čijeg je prevazilaženja neophodna primena takvih mera. Ovo ne proizlazi
striktno iz zakonskog teksta, ali je to logično, jer bez takvog objašnjenja,
istražni sudija bi veoma teško mogao da sam proceni neophodnost preduzimanja
tih mera, a pored toga, logično je da subjekt koji zahteva određene
mere za čije je sprovođenje potreban odgovarajući materijalni uslov,
može treba da dokaže, odnosno objasni postojanje elemenata tog materijalnog
uslova. Iz zakonskog teksta proizlazi da se ove mere prvenstveno odnose
na sprečavanje izvršenja krivičnog dela organizovanog kriminala, koje
se tek priprema i to u dva organizaciona modaliteta: 1) od strane
jednog lica, ili 2) zajednički od strane vna određene dokazne teškoće,
odnosno teškoće u vezi otkrivanja krivičnog dela organizovanog kriminala
je u određenoj logičkoj kontradikciji sa tom prethodnom formulacijom,
jer se ne može apriorno govoriti o otkrivanju i dokazivanju krivičnog
dela koje se priprema, već bi se otkrivanje i dokazivanje moglo odnositi
jedino na kažnjivo pripremanje krivičnog dela u smislu krivičnog zakona.
Pod otkrivanjem krivičnog dela treba podrazumevati prikupljanje dovoljne
količine pouzdanih informacija koje nedvosmisleno ukazuju da je određeno
krivično delo zaista izvršeno, bez obzira da li se istovremeno zna
i koje je lice osnovano sumnjivo kao učinilac tog dela, tj. u odnosu
na koje lice ili koja lica postoje osnovi sumnje da su to krivično
delo učinili. Dokazivanje u ovom smislu (u odnosu na citiranu odredbu
čl. 504 lj st. ZKP), predstavlja raspolaganje potrebnim faktičkim
podacima u odnosu na konkretno krivično delo i lice za koje postoji
osnovana sumnja da ga je učinilo, a koji su takvog karaktera da mogu
ostvariti neophodan dokazni kredibilitet u krivičnom postupku, na
temelju čega se može osnovano pretpostaviti da će se kriminalna aktivnost
lica u pogledu kojeg postoji osnovana sumnja da je to delo učinilo,
uspešno dokazati u krivičnoj proceduri, a što će se po okončanju postupka
manifestovati odgovarajućom procesnom formom, a to je u krajnjoj liniji,
osuđujuća presuda, odnosno druga sudska odluka kojom se utvrđuje da
je lice prema kome se postupak vodio, učinilo krivično delo koje je
bilo predmet krivičnog postupka.
U našoj teoriji se ističe da je sporno što se mera angažovanja prikrivenog
islednika, kao i druge mere određene u čl. 504lj ZKP može odrediti
u slučaju postojanja sumnje da se priprema krivično delo, a ne u slučaju
sumnje da je ono izvršeno, pa se tako ističe: "Ako se za pripremanje
krivičnog dela ne kažnjava (sem u izuzetnim i teškim slučajevima koje
krivični zakon taksativno određuje), onda se ne bi mogle primenjivati
ni neke procesne mere u tom slučaju, sem krajnje izuzetno. Ovde te
izuzetnosti nema, jer se ove mere mogu primeniti kod svih krivičnih
dela organizovanog kriminala, a to mogu biti brojna krivična dela."
6. Formalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika
Formalni uslov za odobravanje i primenu posebnih mera – pružanja
simulovanih poslovnih usluga, sklapanja simulovanih pravnih poslova
i angažovanja prikrivenog islednika, se ogleda u potrebi postojanja
odgovarajuće procesne inicijative, te odluke kojom se ta inicijativa
odobrava. Procesna inicijativa mora poteći od državnog tužioca koji
podnosi
zahtev da se prema licu za koje postoje osnovi sumnje da samo ili
zajedno sa drugim licima priprema krivično delo organizovanog kriminala,
pored mera koje se odnose na nadzor i snimanje telefonskih i drugih
razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja
(čl. 232 ZKP), te dostavljanja podataka o stanju poslovnih ili ličnih
računa osumnjičenog (čl. 234 ZKP), odobre i primene ove posebne mere
(čl. 504lj st. 1 ZKP). Odluku kojom se ta procesna inicijativa javnog
tužioca odobrava, donosi istražni sudija u formi pismene i obrazložene
naredbe, koja ima sledeži obavezan sadržaj: 1) podatke o licu prema
kome se mera sprovodi, 2) podatke o krivičnom delu u pogledu kojeg
postoje osnovi sumnje da ga je to lice učinilo - opis dela, 3) podatke
koji se odnose na preciziranje same mere: a) modalni aspekt - način
njenog sprovođenja, b) kvantitativni aspekt - obim mere, v) mesni
aspekt - mesto sprovođenja mere i g) vremenski aspekt - trajanje mere
(čl. 504lj ZKP). U citiranoj odredbi ZKP se govori samo o "opisu
dela", ali je sasvim jasno da je neophodno navesti i zakonski
naziv krivičnog dela, s tim da se mora raditi o krivičnom delu koje
shodno zakonskoj definiciji spada u organizovani kriminalitet.
7. Izvršenje i trajanje mere prikrivenog islednika
Mere aktivnosti prikrivenog islednika, izvršavaju organi unutrašnjih
poslova. O izvršenju mere organi unutrašnjih poslova sačinjavaju dnevne
izveštaje koje zajedno sa prikupljenom dokumentacijom dostavljaju
istražnom sudiji, te javnom tužiocu na njegov zahtev (čl. 504m st.
1 ZKP). Ovi su izveštaji periodični - dnevni i oni omogućavaju kontinuirani
nadzor nad izvršenjem mere, od strane istražnog sudije, odnosno javnog
tužioca, tokom neposrednog trajanja mere. Izveštaji se istražnom sudiji
i javnom tužiocu dostavljaju na njihov zahtev. Nakon izvršenja mere
organi unutrašnjih poslova dostavljaju istražnom sudiji i javnom tužiocu
poseban izveštaj, koji u stvari predstavlja konačan izveštaj, nakon
što je primena odgovarajuće mere već završena (čl. 504m st. 2 ZKP).
Taj izveštaj sadrži sledeće obavezne elemente: 1) bitne vremenske
parametre - vreme početka i završetka mere, 2) podatke o licu koje
je meru sprovelo, 3) opis tehničkih sredstava koja su primenjena,
4) broj i identitet lica obuhvaćenih merom, te 4) ocenu o svrsishodnosti
i rezultatima primenjene mere. Uz konačni izveštaj koji se podnosi
javnom tužiocu, organ unutrašnjih poslova dostavlja i određene dokazne
priloge: celokupnu dokumentaciju, koja može da bude fiksirana u nekoliko
tehničkih modaliteta - fotografski zapis (fotografije), video, audio
ili elektronski zapisi, kao i sve druge dokaze koje je primenom mere
prikupio (čl. 404m st. 3 ZKP).
8. Podaci koje prikuplja prikriveni islednik i njihov
dokazni značaj
S obzirom na njihov dokazni značaj, postoje dve vrste podataka koje
prikuplja prikriveni islednik: 1) oni koji će sami po sebi, neposredno
moći da predstavljaju dokaz u krivičnom postupku, kada se i ako postupak
pokrene i 2) podaci koji ne predstavljaju sami po sebi dokaz, već
su deo saznanja do kojih je došao prikriveni islednik, ali koji će
moći da dobiju dokazni značaj, ukoliko ih tokom svog iskaza u svojstvu
svedoka, sudu prezentira sam prikriveni islednik. U prvu vrstu podataka
spadaju na primer, pismene isprave koje je prikriveni islednik prikupio,
ili fotokopirao, to mogu da budu i sredstva izvršenja krivičnog dela,
predmeti pribavljeni izvršenim delima, do kojih je došao prikriveni
islednik i sl. Pored toga, u takve podatke spadaju i drugi materijali
koji mogu imati direktan dokazni značaj, odnosno služiti kao dokaz
u postupku, pa tu tako spadaju i snimci telefonskih i drugih razgovora
do kojih je u skladu sa svojim ovlašćenjima došao prikriveni islednik.
Naime, on može upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora,
te ući u stan i druge prostorije, uz ispunjenje formalnog uslova,
da je to predviđeno naredbom istražnog sudije (čl. 504nj st. 5 ZKP).
Postavlja se pitanje odnosa ovakvih načina prikupljanja podataka,
sa nekim drugim krivičnoprocesnim radnjama. Pre svega, kada je u pitanju
prisluškivanje i snimanje razgovora, putem upotrebe određenih tehničkih
sredstava, takva mogućnost u našem krivičnom procesnom pravu postoji
u smislu čl. 232 ZKP, što je već objašnjeno u prethodnom tekstu.
S obzirom na dejstvo tih pravila, mišljenja smo da se nadzor i snimanje
telefonskih i drugih razgovora u pogledu aktivnosti prikrivenog islednika,
može sprovoditi samo uz postojanje svih neophodnih procesnih uslova
sadržanih u odredbama čl. 232 ZKP, ali i čl. 233, što se pre svega
odnosi na formalni i materijalni uslov za preduzimanje te radnje,
te pravila koja se odnose na njihov dokazni značaj u krivičnom postupku.
Pošto se u odredbi čl. 504nj st. 5 ZKP spominje samo mogućnost upotrebe
tehničkih sredstava za snimanje razgovora, prikriveni islednik se
ne može koristiti za nadzor nad drugim vidovima komunikacije, odnosno
njihovo snimanje, gde bi na primer spadala komunikacija putem elektronske
pošte, telefaksa i sl. Sami razgovori koji se snimaju mogu da budu
oni koji se ostvaruju normalnom, uobičajenom verbalnom komunikacijom
(smišljenom razmenom reči), u zatvorenom ili otvorenom prostoru, ili
mogu biti razgovori koji se obavljaju uz korišćenje telefona (fiksnog
ili mobilnog), odnosno eventualno, drugih tehničkih sredstava za prenos
ljudskog glasa (na primer, radio veza, tzv. "toki-voki"
uređaji i sl.). U Zakoniku o krivičnom postupku (čl. 504nj st. 5)
se spominje samo mogućnost "snimanja" razgovora, a ne i
mogućnost njihovog nadzora, odnosno "prisluškivanja" razgovora,
ali smo mišljenja da se takva aktivnost ipak podrazumeva, jer kakva
je druga svrha snimanja, nego da omogući prisluškivanje. Naime, cilj
ovakvih aktivnosti i jeste da omogući upoznavanje sa takvim razgovorima,
a samo snimanje po pravilu i podrazumeva prisluškivanje. Na izvestan
način, snimanje ima veći obim od samog prisluškivanja, tj. snimanje
razgovora po pravilu obuhvata i njihovo prisluškivanje, zbog čega
bi se i mogla prihvatiti koncepcija da pravo, odnosno mogućnost tajnog
snimanja razgovora, obuhvata i mogućnost njihovog prisluškivanja (nadzora
nad razgovorima), mada bi radi postizanja većeg stepena jasnoće, te
izbegavanja određenih dilema koje bi se u praksi mogle pojaviti, bilo
bi poželjno da zakonodavac to eksplicitno i navede u Zakoniku o krivičnom
postupku.
Drugu vrstu podataka predstavljaju informacije do kojih je prikriveni
islednik došao tokom svog pritajenog angažmana u okviru kriminalne
organizacije, tj. tokom kontakta sa pripadnicima organizovanog kriminaliteta,
koji nisu materijalizovanog karaktera, u smislu da nisu sadržani u
određenim ispravama, snimcima i sl., već jednostavno predstavljaju
sopstveno iskustvo prikrivenog islednika, odnosno ono što je on lično
opazio ili čuo. Takvi podaci mogu dobiti dokazni značaj, jedino ukoliko
ih prikriveni islednik iznese u formi iskaza, onda kada se saslušava
kao svedok u krivičnom postupku. Oni podaci koji se odnose na ono
što je on lično tokom svog angažovanja opazio, predstavljaju deo njegovog
iskaza koji daje u svojstvu izvornog odnosno neposrednog svedoka,
jer on o njima ima direktna saznanja, tj. neposredno je povezan sa
izvorom saznanja, dok podaci koji se odnose na ono što je on čuo od
pripadnika kriminalne organizacije, odnosno indirektno saznao, su
deo njegovog iskaza koji on daje kao derivativni svedok.
9. Određivanje prikrivenog islednika
Kao što je to već prethodno objašnjeno, angažovanje prikrivenog islednika
odobrava svojom pismenom i obrazloženom naredbom istražni sudija,
na zahtev javnog tužioca (čl. 504lj st. 1. i st. 2 ZKP), što i predstavlja
formalni uslov za aktiviranje - s jedne strane, ovog posebnog i vrlo
specifičnog subjekta pretkrivičnog i kasnije eventualno, krivičnog
postupka, ali s druge strane, i za odobrenje prikupljanja dokaza na
neke posebne načine, te upotrebom posebnih metoda i sredstava, koji
inače nisu karakteristič ni za većinu drugih situacija, ili su čak
nedopušteni, odnosno zabranjeni. Dalje preciziranje u odnosu na lice
(personalna konkretizacija), koja će preuzeti ulogu prikrivenog islednika,
je prepuštena organima unutrašnjih poslova, odnosno odgovarajućem
obliku funkcionalne policijske nadležnosti.
Nadležnost za određivanje prikrivenog islednika može da bude: 1)
primarna i 2) supsidijarna. Prikrivenog islednika primarno određuje
ministar nadležan za unutrašnje poslove, a supsidijarno, njega može
odrediti i drugo lice, koje je ovlastio ministar nadležan za unutrašnje
poslove (čl. 504nj st. 1 ZKP).U Zakoniku o krivišnom postupku se ne
uređuje na detaljniji način stručniprofil prikrivenog islednika, mada
smatramo da nije sporno da se moraraditi o licu koje je dobro obučeno
za složene i opasne zadatke koji ga očekuju, te da to lice (radi obezbeđenja
da njegov iskaz, ako bude saslušan kao svedok, može u krivičnom postupku
postići neophodan stepen dokaznog kredibiliteta), ne sme da bude osoba
iz kriminalne sredine. Nemogućnost da u ulozi prikrivenog islednika
nastupi osoba iz "kriminalne sredine", a što bi se pravno
moralo uobličiti tako da prikriveni islednik ne može da bude lice
za koje postoje osnovi sumnje da je i samo učestvovalo u izvršenju
krivičnog dela u pogledu čijeg razjašnjavanja i dokazivanja je potrebno
angažovanje prikrivenog islednika, ili je izvršilo drugo slično ili
istovrsno krivično delo, predstavlja još jedno distinktivno obeležje
prikrivenog islednika u odnosu na svedoka saradnika, ili tzv. "pokajnike"
i slične svedoke, koji postoje u nekim drugim krivičnim postupcima.
Čini se da je zakonodavac skoro podrazumevao da lice koje potiče iz
kriminalne sredine ne bi moglo biti prikriveni islednik, što je i
logično s obzirom da sam pojam "islednik", podrazumeva da
se radi o osobi koja je pre svega policajac, ili obavlja neke druge
poslove slične policijskim, pa da to stoga i nije naveo u zakonskim
odredbama.
"Kriminalistički posmatrano, sa praktičnog aspekta izbora, angažovanja
i delovanja prikrivrnog islednika, potrebno je rešiti sledeća bitna
pitanja:
• izbor odgovarajućih lica za prikrivenog islednika, njihova fizička
svojstva, karakteristike, stručnost, znanje, inteligencija, snalažljivost,
psihička stabilnost, sposobnost za prilagođavanje načinu života
u kriminalnoj sredini, kao i druga bitna svojstva vezana za takva
lica, ali i za određenu kriminalnu sredinu;
• obuka prikrivenog islednika i njegova priprema za rad, snabdevanje
infiltriranog lica odgovarajućom dokumentacijom, opremom, tehnikom
idr.;
• načini održavanja veze, davanja uputsava i koordinacija sa prikrivenim
islednikom;
• načina ubacuvanja u kriminalnu sredinu;
• prognoza mogućih situacija u kojima se može zateći prikriveni
islednik(hipotetički okvirar) i načini postupanja u slučaju potrebe;
• načini izvlačenja iz kriminalne sredine i mere uključivanja u
realan život;
• mere zaštite prikrivenog islednika."
Takođe prikriveni islednik može biti izložen raznim vidovima ugrožavanja,
koji su mogući najčešće usled:
• njegove neadekvatne delatnosti i neodgovarajućeg ponašanja u kriminalnoj
sredini;
• njegovog otkrivanja od strane pripadnika kriminalne organizacije
u kojoj deluje putem raznih njihovih metoda;
• poštovanja zakonskih propisa u situaciji kada mu se nameće provociranje
krivičnog dela sa članovima kriminalne organizacije;
• njegovog otkrivanja od strane neke druge kriminalne organizacije,
i u tom kontekstu treba sagledati i interese te kriminalne organizacije
i njeno postupanje u takvoj situaciji, pri čemu može to svoje saznanje
saopštiti "njegovoj" kriminalnoj organizaciji, vršiti
vrbovanje, ucenjivanje, pretnje u cilju njegovog angažovanja da
radi i za tu kriminalnu organizaciju, što svakako komplikuje situaciju
prikrivenog islednika i dovodi u opasnost njegov život;
• saopštavanja ili činjenja dostupnim informacija o angažovanom
prikrivenom isledniku kriminalnoj oranizaciji u kojoj prikriveni
islednik deluje, i to od strsne "krtice" u redovima organa
unutrašnjih poslova ili drugih organa;
• dolaženja u sukob "njegove" kriminalne organizacije
sa policijskim snagama, čiji pripadnici nisu u situaciji da znaju
za ulogu prikrivrnog islednika;
• korumpiranja prikrivenog islednika.
10. Razmatranje pitanja ovlašćenja, odgovornosti
i dokaznog značaja prikrivenog islednika
Pitanje ovlašćenja prikrivenog islednika moraju biti strogo precizirana.
Ako se uzme u obzir sva ozbiljnost njegovog angažovanja, njegova odgovornost
i mere bezbednosti koje mora preduzimati, pre svega prema sebi, jasno
je da se izboru i adekvatnoj pripremi prikrivenog islednika mora posvetiti
ozbiljna pažnja.
Prikriveni islednik za vreme angažovanja u takvoj funkciji može ima
dve velike opasnosti na koje vrlo lako može naići, ako ne bude maksimalno
koncentrisan, inteligentan, vispren, promućuran i što je vrlo često
i najvažnije, snalažljiv, da se iz svake takve takve situcije, odnosno
opasnosti, elegantno izvuče, a da ne bude otkriven. Te dve opasnosti
su da ne bude otkriven i da ne izvrši krivično delo. Obe ove opasnosti
on mora držati pod kontrolom i uspešno ih eskivirati. Zato unapred
mora imati pripremljenu i razrađenu legendu za svaku moguću varijantu
ovih opasnosti.
Prkriveni islednik ima određena ovlašćenja koja će primenjivati,
vodeći pre svega računa da pri tome ne bude otkriven. Zato izbor pripadnika
bezbednosnih službi za izvršavanje ovakvih zadataka mora biti prilagođen
u potunosti uslovima i okolnostima koje će mu biti na raspolganju
za vreme angažovanja. Mora se voditi računa o potrebnim stručnim,
profesionalnim, psihičkim i fizičkim kvalitetima takvih pripadnika.
Oni moraju biti dobro ostručeni da data im ovlašćenja u primeni ove
mere koriste na najbolji mogući način i samo onoliko i onako kako
je to dozvoljeno.
Jedno od tih ovlašćenja odnosi se i na primenu savremenih tehničkih
sredstava za snimanje i fotodokumentovanje određenih kriminalnih ponašanja,
a što može predstavljati kvalitetan dokaz u krivičnom postupku. Prikriveni
islednik za vreme angažovanja može da prikuplja dve vrste podataka.
To su, pre svega, oni koji mogu imati neposrednu dokaznu vrednost
i koji su svakako i zanačajniji. Misli se na pribavljanje raznih važnih
dokumenata, računa, potvrda, izjava, fotografija, crteža, otpremnica,
koje on obezbeđuje fotokopiranjem ili na drugi način. Takođe, to su
i tajno obezbeđeni foto snimci lica, objekata, prostora, vozila, kao
i snimci razgovora unutar jedne kriminalne skupine ili razgovora pojedinih
njenih pripadnika sa drugim licima, koji joj ne pripadaju. Druga vrsta
podataka do kojih može da dođe prikriveni islednik jesu razna saznanja,
informacije, činjenice i slično, koji mogu biti značajni ako ih on
iznese na sudu u svojstvu svedoka, a koja nije mogao da dokumentuje
savremenim tehničkim sredstvima i pomagalima. Tada ta prikupljena
i usmeno iznesena saznanja do kojih je prikriveni islednik došao,
mogu predstavljati dokaz u krivičnom postupku. Znači, ovde se ne radi
o materijalnim dokazima, jer ih prikriveni islednik nije mogao na
odgovarajući način fiksirati, odnosno dokumentovati.
Pri tom, treba imati u vidu činjunicu da on pre svega mora voditi
računa da ne bude otkriven, jer bi tada kompletan zadatak bio uzaludan.
I ne samo to, već bi, u slučaju, da zbog neopreznog preduzimanja pojedinih
svojih aktivnosti, bude otkriven, mogao dovesti u opasnost i svoj
lični i telesni integritet. Treba poći od činjenice da su kriminalne
grupe veoma dobro organizovane, da imaju svoju podelu posla, da su
njeni pripadnici veoma oprezni i, pre svega sumnjičavi prema svim
novim pripadnicima. Zato je najveći problem prilikom angažovanja prikrivenog
islednika, kako ga infiltrirati u jednu dobro organizovanu kriminalnu
grupu, a da to ne izazove sumnju njenih pripadnika. Prema tome, takvi
podaci mogu imati dokazni značaj samo ako ih prikriveni islednik,
kao svedok iznese na sudu u formi iskaza.
Pri preduzimanju ovih mera i radnji, ima nekoliko spornih pitanja
koje se moraju jasno razgraničiti. U prvom redu misli se na način
prikupljanja podataka prisluškivanjem ili snimanjem razgovora uz korišćenje
određenih tehničkih sredstava. Važno je istaći da prikriveni islednik
može vršiti snimanje telefonskih i drugih razgovora samo uz postojanje
svih neophodnih procesnih uslova navedenih u odredbama ZKP-a, što
se odnosi pre svega na formalni i materijalni uslov za preduzimanje
te radnje, i pravila koja se odnose na njihov dokazni značaj u krivičnom
postupku. Prema našim važećim propisima, prikriveni islednik može
upotrebiti tehnička sredstva za snimanje razgovora i ući u tuđi stan
i druge prostorije, samo ako je to predviđeno naredbom istražnom sudije.
Druga velika opasnost na koju prikriveni islednik realno može da
naiđe, je da izvrši neko krivično delo. Ova opasnost je sasvim realna,
vrlo često i izvesna, jer on ulazi u kriminalnu grupu koja se organizovano
bavi vršenjem krivičnih dela. U podeli kriminalnih zadataka i njihovom
vršenju nema izuzetaka u kriminalnim grupama. Ako ne izvrši ili odbije
da izvrši krivično delo, prikriveni islednik samo zbog toga odaje
sumnju ostalim pripadnicima grupe, pre svega njenim vođama. S druge
strane, on ne sme da izvrši krivično delo jer se time izlaže krivičnoj
odgovornosti.
Ovde se sada postavlja jedna ozbiljna dilema tj. da li prikikriveni
islednik treba da odgovara ako izvrši neko krivično delo. U vezi sa
tim, postoje različita rešenja, od onih, ipak neprihvatljivih, da
ne treba da odgovara za izvršena krivična dela, jer njegovo ubacivanje
u kriminalnu grupu podrazumeva da treba da se ponaša kao i ostali
članovi kriminalne grupe, a to znači da mu se toleriše i ako izvrši
neko krivično delo. Ovakva praksa je prisutna u SAD-u, gde se prikrivenom
isledniku može odobriti učestvovanje u vršenju krivičnog dela ili
prekršaja pod uslovom da jet o nužno potrebno kako bi se pribavile
informacije, saznanja ili dokazna sredstva kojima se ostvaruju ciljevi
krivičnog gonjenja izvršilaca najtežih krivičnih dela u sastavu mafijaške
organizacije, očuvala verodostojnost prikrivenog islednika ili otklonila
smrtna opasnost ili opasnost od teške telesne povrede prikrivenog
islednika. Prikriveni islednik je obavezan da od ovlašćenog službenika
FBI-a zatraži odobrenje za izvršenje krivičnog dela, ako se ukaže
potreba za takvim činom. Izuzetno, on može učestvovati u izvršenju
krivičnog dela i bez odobrenja, ako nije bio u mogućnosti da to odobrenje
ostvari na vreme. Međutim, u takvim situacijama obaveštava se i to
u roku od 48 sati Savezna uprava FBI-a, a postoji i mogućnost naknade
pretrpljene štete žrtvama tih krivičnih dela iz državnog budžeta SAD-a.
Prema drugom rešenju postoji delimična odgovornost prikrivenog islednika
ukoliko krivično delo izvrši u krajnjoj nuždi, jer je za postojanje
krajnje nužde potrebno postojanje istovremene i neskrivljene opasnosti
koja se izvršenjem krivičnog dela otklanja. Ovde se samo postavlja
pitanje koja opasnost je u pitanju: da bude otkriven ili da izvrši
krivično delo.
Može se reći da je najprihvatljivije ono rešenje koje predviđa odgovornost
prikrivenog islednika za krivično delo koje izvrši u svom radu. Opravdanost
ovakvog rešenja proizilazi iz činjenice da su mnoga zakonska rešenja
izričito zabranila prikrivenom isledniku da podstrekava na vršenje
krivičnih dela. Sasvim je onda logično, da je tim pre zabranjeno vršenje
krivičnih dela od strane prikrivenog islednika. od strane prikrivenih
islednika. Tako npr. U Nemačkoj prikriveni islednik za vreme angažovanja
ne sme da izvrši krivično delo.
Domaće zakonodavstvo izričito zabranjuje prikrivenom isledniku da
podstiče na izvršenje krivičnih dela, u vezi sa čim postoji mogućnost
kažnjavanja. To znači, da prikriveni islednik ne može biti agent provokator
i ne sme ni na koji način podsticati na izvršenje krivičnih dela,
odnosno ne sme preduzimati ni takve radnje koje se na bilo koji način
mogu okarakterisati kao podsticanje na vršenje krivičnih dela.
Ovde treba razmišlati i o još nekim važnim pitanjima do kojih se
može doći angažovanjem prikrivenog islednika na način da ne bude otkriven
a da ne izvrši krivično delo. Da budemo malo jasniji. Da li je moguće
da prikriveni islednik odbije izvršenje krivičnog dela a da ne bude
otkriven. Ove dve opasnosti, na koje prikriveni islednik može naići,
su očigledno međusobno povezane i uslovljene. Drugim rečima, neizvršenje
krivičnog dela je gotovo figuran način da prikriveni islednik bude
ne otkriven. Čak i svako izbegavanje ili odugovlačenje od strane prikrivenog
islednika može izazvati ozbiljnu sumnju kod vođa kriminalnih grupa.
S druge strane, organizatori mafijaških kriminalnih grupa su itekako
upoznati sa mogućnostima policije da može uključiti, odnosno ubaciti
prikrivenog islednika u kriminalnu grupu, zbog čega su veoma oprezni
i sumnjičavi u svako problematično ponašanje njenih pripadnika. Svako
otkrivanje prikrivenog islednika povećava opreznost u kriminalnom
ambijentu, pre svega onom iz sfere organizovanog kriminala. Zbog toga
će policiji biti znatno otežano da ovu posebnu dokaznu radnju u praksi
sprovodi.
Takođe treba reći, da vođe kriminalnih grupa uvek podvrgavaju kontroli
svoje pripadnike, pa čak i one najodanije. Kod njih uvek postoji crv
sumnje da im pojedni član grupe može biti zavrbovan od strane policije,
posebno zbog činjenice postojanja instituta svedoka saradnika što
je uvedeno i naše zakonodavstvo.
Zaključak
Institut prikrivenog islednika ima svoje opravdanje i njime se mogu
postići korisni efekti u suzbijanju organizovanog kriminaliteta. Međutim,
naša postojeća zakonska regulativa bi morala u odnosu na ovo pitanje
da bude dodatno preispitana, kako u pogledu otklanjanja nekih postojećih
pravno-tehnićkih anomalija, tako i u odnosu na neka suštinska pitanja.
Posebne istražne tehnike u koje spada i angažovanje prikrivenog islednika
imaju svoje opravdanje samo ukoliko se koriste u izuzetnim slučajevima
i to pre svega u odnosu na one oblike kriminaliteta, koji se zbog
nekih svojih fenomenoloških karakteristika, teško mogu suzbijati isključivo
klasičnim krivičnoprocesnim i kriminalističkim metodama. Polje primene
specijalnih istražnih tehnika neminovno mora biti relativno usko,
jer je samo u takvom slučaju moguće postići neophodnu efikasnost.
Konkretna uspešnost prikrivenog islednika zavisi ne samo od normativnih
rešenja sadržanih u Zakoniku o krivičnom postupku, već pre svega,
od potrebe da se kao prikriveni islednici koriste izuzetno kvalitetno
obučeni pojedinci, a da se pri tom, svim raspoloživim sredstvima garantuje
njihova bezbednost prilikom izvršenja tih veoma rizičnih zadataka.
Naime, neuspeh prikrivenog islednika, a naročito njegovo ugrožavanje,
ili čak gubitak života na zadatku, ne samo da predstavlja tragičan
ishod konkretne misije, već direktno dovodi u pitanje i sve buduće
angažmane slične vrste, što onda može proizvesti štetne posledice
ne samo na konkretnom taktičkom planu, već i u širim strategijskim
okvirima borbe protiv organizovanog kriminaliteta.
Literatura
1. Feješ, I.: Savremeni kriminalitet i dokazno pravo,
2. Bošković, Mićo: "Osnovi kriminalistike" , Novi Sad,
2007.
3. Škulić, M.: "Prikriveni islednik-zakonsko rešenje i neka
sporna pitanja"
4. Marinković, D.: "Kriminalistička strategija suzbijanja organizovanog
kriminaliteta-osnovni konstitutivni elementi" .
5. Milošević, M: "Primena međunarodnog krivičnog prava-organizovani
kriminal" .
6. Bošković, Milo: Kriminologija, Pravni fakultet Novi Sad, 2007.
7. Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. list SRJ", br. 70/2001,
68/2002 i "Sl. glasnik RS", br. 58/2004)
8. http://www.brodarevo.net/novosti/206773/Prvi-prikriveni-islednik-Srbije/
9. http://www.blic.co.yu/stara_arhiva/arhiva/2006-09-15/strane/hronika.html
10. http:// www.fbi.gov
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|