OSTALI SEMINARSKI RADOVI - KRIMINOLOGIJA - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
ТРГОВИНА ОРУЖЈЕМ
Да
бисмо добили адекватну представу о међународној трговини наоружањем и
војном опремом морамо пажљиво сагледати факторе који на њу утичу као и
све последице које из ње проистичу. Управо је то разлог што је у овом
раду акценат ставља на амерички војноиндустријски комплекс.
Војноиндустријски комплекс је субјект који производи и извози оружје,
па отуд и акценат на том критеријуму. У есеју ћемо видети да његова улога
често првазилази његове надлежности.
А ако се постави питање зашто се је акценат баш на Сједињеним Државама,
одговор је једноставан и недвосмислен: у скоријој прошлости (од 1998.)
Сједињене Државе су највећи светски произвођач и извозник оружја.
У наставку је анализирана међународна трговина наоружањем у периоду од
2000. до 2005. Биће речи о трансферима наоружања у подручја конфликата,
о највећим компанијама које производе наоружање и војну опрему...
МЕЂУНАРОДНА ТРГОВИНА ОРУЖЈЕМ
Трговина оружјем доноси водећим економским силама света, односно њиховом
војноиндустријском комплексу, знатно већи профит од профита у грађанским
гранама производње и трговине. У тој грани нема ризика од евентуалног
колебања цена, а истовремено су обезбеђени од промена тражње и понуде.
Управо су војноиндустријски комплекси све мање ограничени од националним
оквирима. Светско тржиште наоружања непрекидно се шири у сталној трци
за високим профитима, уз растерећење нагомиланих војних залиха и ослобођење
од већ застарелих типова наоружања.
Сједињене Америчке Државе су,до 2001. године биле највећи светски извозник оружја, а шест држава чланица Савета за сарадњу Залива - Саудијска Арабија, Кувајт, Оман, Бахреин, Уједињени Арапски Емирати и Катар - припадају групи најбољих купаца. Од 1990 године, када је Ирак извршио инвазију на Кувајт, заливске земље потписале су уговор о куповини америчког оружја у вредности од 36 милијарди долара. То значи да су те земље учествовале са 32 % у укупном америчком извозу оружја и опреме (110,8 милијарди долара) од 1990. до 1997. године. Као великог увозника оружја из Сједињених Америчких Држава је Тајван. „Листа жеља“ Тајвана је дугачка, али је влада Сједињених Америчких Држава била рестриктивна у испорукама одређеног наоружања да се однос Кине и Тајвана не би додатно искомпликовао. Међутим, администрација Џорџа Буша наговестила је мање рестриктивну политику у будућим испорукама наоружања Тајвану. Влада САД је 2001. године најавила своју подршку Тајвану и предложила да Тајван добије исте бенефиције као и важни савезници нечланице НАТО алијансе. То је у Конгресу окарактерисано као контроверзан предлог и никакав споразум у вези тога није објављен.
Сједињене Америчке државе су једина земља која се привредно развијала током другог светског рата, што им је и омогућило да после рата постану доминантна трговинска сила у свету. Привреда САД у периоду Другог светског рата била је орјентисана на производњу наоружања и војне опреме за сопствене потребе, али већим делом за извоз намењен савезницима (Велика Британија, Француска и СССР). Учешће САД у производњи ратне технике 1939. године износило је само 4%, а 1943. године – 40%. Тако су САД спознале и једну нову привредну благодет – производњу за војне потребе. После Другог светског рата САД су постале машинерија за производњу оружја и поставило се питање конверзије капацитета на производњу производа за цивилне потребе. Иако је привреда САД успешно преведена са ратне на мирнодобску производњу, војноиндустријски комплекс је и даље био значајан сектор привреде. Период „хладног рата“ условио је наставак динамичног развоја војноиндустријског комплекса те земље. Међутим, посебно је значајна чињеница да војноиндустријски комплекс одлучујуће утиче на развој свих осталих сектора америчке привреде. Пословање компанија из војноиндустријског сектора једна је од значајних информација за изградњу DOW JONES индекса, којим се мери привредни развој Сједињених Држава.
Тако великим извозом наоружања и друге ратне војне опреме Америка настоји да неутрализује дефицит биланса насталог углавном због ратног ангажовања и издржавања армија у низу земаља, што износи више од 60 милијарди долара. Након инвазије на Ирак 2003. године и његове окупације Америка годишње троши више од 65 милијарди долара само у тој земљи. Само у 2004. години Сједињене Америчке Државе су за одбрану и војне
трошкове утрошиле више од 400 милијарди долара, односно нешто више од 3,5 % америчког бруто националног производа.У односу на 2003. то је повећање војног буџета за 55 милијарди долара. Данас САД имају најбоље опремљену армију на свету која запошљава укупно 1.430.000 људи.
Израз војноиндустријски комплекс први пут је употребио амерички председник Двајт Ајзенхауер у говору који је одржао 17. јануара 1961. поводом завршетка председничког мандата. Између осталог, тад је изјавио: „Оваква повезаност колосално нараслих оружаних снага са гигантском војном индустријом сасвим је нова појава у америчкој историји. Појава је присутна у економској, политичкој па чак и психолошкој свести и њено деловање се осећа у сваком граду, свакој држави, у свим усатновама савезне владе ...“
У време хладног рата, када је Совјетски Савез покушавао да држи корак са Америком у војној спремности и снази, коштало их је то скоро половину бруто националног производа.Само тај податак је довољан да покаже ко је и зашто морао да изгуби ту неравноправну трку. Међутим Русија се веома брзо опоравља када је у питању извоз наоружања. Чак је у периоду од 2001. до 2005. Русија заменила Америку на првом месту највећих извозника конвенционалног оружја. Највећи купци су Индија и Кина, јер су за две милијарде долара, (у 2003.), купиле 36 комада летелица типа СУ-30, које по својим одликама спадају управо у технолошки врх када је реч о тој врсти борбених авиона. Истовремено,током 2003. године Алжир је од Русије наручио 50 авиона типа МИГ-29, у вредности 1,5 милијарди долара.
Руска војноиндустријска реорганизација довела је до ефикасније употребе
расположивих ресурса за производњу наоружања.Ово је,затим, довело до располагања
приоритетнијим и савршенијим оружјем за продају,што је потврдио руско-украјински
споразум из децембра 2001., склопљен ради заједничких војних пројеката
и регулисања
међусобних односа у извозу наоружања. Међутим, мали број већих увозника
оружја из Русије – у основи Кина и Индија – и ограниченост руског инвестирања
у војна истраживања и развој (R&D) јесу главне сметње за дугорочну
конкурентност ове земље у вези са најсавршенијим наоружањем.
Табела 1 – Највећи ИЗВОЗНИЦИ оружја (2001-2005.)
Извор: Шведски институт SIPRI – www.sipri.se
Табела 2 – Највећи УВОЗНИЦИ оружја (2001-2005.)
Извор: Шведски Институт SIPRI (Stockholm International Peace Research Institute) www.sipri.se
Дијаграм 1
Дијаграм 2
После окончања „хладног рата“ значајно је смањена потражња за новим наоружањем, тако да се ширење НАТО-а, прво кроз оснивање „Партнерства за мир“ (У који је Србија примљена тек крајем 2006.) и касније пријемом нових чланица, види као обезбеђење новог тржишта за производе војноиндустријског комплекса. Занимљиво је да је деведесетих година 20. века било више интервенција него током целокупног периода „хладног рата“. Приликом кризе у Персијском заливу, у којој су САД утрошиле око 100 милијарди долара, на добитку су биле америчке компаније које су производиле наоружање и војну опрему за америчку војску. Интервенције у Босни и Херцеговини, Сомалији, Ираку, СР Југославији, на Космету, у Авганистану, па опет у Ираку, такође су биле идеални поводи за употребу ускладиштеног наоружања и војне опреме. Типичан пример за то био је напад НАТО-а на СР Југославију током 1999. године. Убрзо по отпочињању напада, крајем априла, појавио се проблем недостатка крстарећих ракета, будући да их је било још само око 905, што је проузроковало нове набавке. Тако су многа предузећа војноиндустријског комплекса добила и дугорочне послове. „Боинг“ је, на пример, закључио уговор са војском САД за производњу делова за авијацију до 2005. године, док је „Рејтон“ потписао уговор са америчким ваздухопловством (за нова истраживања и развој) и морнарицом САД (за унапређење хеликоптера) вредан 38 милиона долара. Може се предпоставити да је амерички војноиндустријски комплекс извршио притисак на Владу САД да се изведу ваздушни напади на СР Југославију. Услед рата САД против тероризма издаци за војску додатно су повећани.
Темпо раста војних расхода је из године у годину све бржи, као и раст војних буџета економски најразвијенијих земаља света. Та чињеница указује да се трка у наоружању наставља и после престанка хладног рата, односно „мртва трка остаје“. Међутим, огроман раст војних расхода није успео да осигура стабилност раста привреда економски најразвијенијих земаља света, због чега оне све дубље падају у рецесију. Последњих година то се очитава у кризи раста незапослености и нестабилности (инфлацији). Појава стагфлације – инфлације, ниске стопе раста и незапослености – као најгора могућа варијанта комбинација више циљева у развоју сваке привреде, најбољи је доказ за то.
Пред водеће индустријске земље света поставља се питање: или даље незадржива трка и гомилање војног потенцијала, или преусмеравање војноиндустријског комплекса и научно-технолошке политике за мирнодобске потребе и решавање дубоких економских и социјалних проблема којима је оптерећен савремени свет. Сматра се, уколико би економски развијене земље само за 1% смањиле своје војне расходе, да би то осигурало довољно средстава да се, бар, отклони глад у свету. Према неким војним економистима, да би се победила глад у свету, незапосленост, болест и слично, требало би годишње утрошити 40 милијарди долара, што представља само 10% годишњих расхода за војне потребе само САД.
Куповина војне опреме од стране владе САД, као и све јавне набавке, обављала се на свим јавним лицитацијама да би конкуренција обезбедила ниже цене. Директни преговори између владе САД и добављача војне опреме били су изузетак, који је временом постао правило. То омогућава присвајање екстрапрофита тим предузећима, а средства из буџета се нерационално троше.
Табела 3 – Буџетски издаци Сједињених Држава за
одбрану
Извор: US government, Internet, www.access.gpo.gov/usbudget/fu2000
Напомена: Ово су пројекције
За војноиндустријски комплекс САД је посебно битно ко ће бити председник
САД, будући да у тој земљи постоји председнички систем власти, што значи
да је сва извршна власт концентрисана у рукама председника који бира владу,
саветнике, издаје декрете итд. Од 1990. године, када су САД постале једина
политичка и војна суперсила у свету, војноиндустријски комплекс има задатак
да ту супремацију одржи у будућности.
У односу на САД и остале чланице НАТО-а, по издвајању средстава за војне
потребе не заостају много ни Кина, Индија и Јапан. У порђењу са САД, највећа
армија света (Кина, која броји око два и по милиона војника) још увек
има минималан буџет. Кина и Русија су постигле неку врсту начелног договора
о заједничком коришћењу руског сателитског система за глобално позиционирање
GLONASS, што би кинеској армији омогућило да одреди мете за своје ракете
и пројектиле ваздух-ваздух, али и мете у оквиру новог балистичког одбрамбеног
система, што је противтежа америчким напорима да изгради ракетни одбрамбени
штит.
Толика средства намењена куповини најсавременије војне технике почела су да се издвајају као последица рата високе технологије, коју су Американци применили у Пустињској олуји 1991., у рату против Југославије 1999., те у рату против Ирака 2003. године. Кина зато настоји да што пре надокнади технолошко заостајање, без обзира на стратешки потенцијал од 24 интерконтиненталне ракете са нуклеарним бојним главама, који непрекидно модернизује. Након одређеног периода стратешког партнерства између Кине и Америке, садашња америчка администрација је те односе редефинисала у односе „стратешких конкурената“. У Кини се САД све више посматрају као препрека на путу ка статусу регионалне суперсиле.
Индија се у последње време јавља као велики купац оружја, јер жели да буде третирана као регионална сила. Према визији развоја, предвиђа се да ће Индија постати суперсила до 2020., док је економски сада трећа по снази у Азији.
И Француска и Велика Британија припадају групи главних извозника борбених авиона. Између Француске, Велике Британије, САД и Русије успостављен је ред у дистрибуцији борбених авиона, тај ред биће важан за њихове будуће позиције међу највећим извозника.
Уз све већу кооперацију која је главна европска индустријска стратегија, укупни удео у међународној трговини наоружањем и војном опремом појединачних европских држава, као и европске уније као целине, и даље ће бити мали. Кооперација у развоју и производњи главног наоружања за опште европске набавке умањује број држава у Европи из којих се извоз обавља.
ОТВАРАЊЕ КРИЗНИХ ЖАРИШТА
Водеће компаније војноиндустријског комплекса, да би себи обезбедиле тржиште за продају наоружања и војне опреме, отварају кризна жаришта, изазивају сукобе ниског интензитета и управљају даљим токовима. Сукоби ниског интензитета, за шта су се специјализовале најмоћније војне компаније, биће ратови који ће доминирати у првом периоду 21. века. Њихова виртуелност и насумична природа могле би да поткопају одрживост бројних националних држава.
Укупан обим продаје 100 највећих компаније војноиндустријског комплекса у 2003. години био је 236 милијарди USD. На 5 највећих компанија отпада 44%. Највећа предузећа имају такав обим продаје да њихова вредност превазилази Бруто национални доходак већине сиромашних земаља, а могу да се упореде и са Бруто националним производом средње развијених земаља.
Табела 4 - Највеће компаније, произвођачи оружја
Очигледно је да на листи највећих компанија за производњу војне опреме
(у табели4.) преовладавају америчке компаније. Најзначајнија предузећа
војноиндустријског комплекса САД налазе се на листи 200 највећих предузећа
у САД, али и на листи 500 највећих компанија света. У самом врху војноиндустријског
комплекса су фирме „Боинг“ и „Локид Мартин“ које су специјализоване за
производњу војних авиона и пројектила.
Овакви сукоби ниског интензитета пркосе опште прихваћеним начинима решавања
сукоба, стварајући услове који су допринели ширењу војних компанија у
тој области. Такве војне компаније се, углавном, региструју оф-шор, јер
се тако могу лако пребацити у друге земље, што отежава покушаје да се
доведу под јурисдикцију одређене државе.
Страни аутори тврде да је иза разбијања СФРЈ добрим делом стајао и војноиндустријски комплекс САД. Разлог је лежао у чињеници да је тадашња СФРЈ била међу водећим светским државама по вредности годишњег извоза наоружања и опреме. Тако је последњих година СФРЈ извозила наоружање и инжењеринг у вредности од милијарду и по америчких долара, а у току су били послови који би тај износ могли удвостручити. Изнети подаци довољно говоре о томе да смо постигли веома значајне резултате у истраживању, развоју, производњи и извозу наоружања и војне опреме.
ТРАНСФЕРИ НАОРУЖАЊА У ПОДРУЧЈА КОНФЛИКАТА
Испоруке оружја могу ојачати војне могућности као и билатералну или регионалну стабилност. Испоруке су посебно значајне када су упућене увозницима из региона у којима постоји војно-политичка тензија, конфликт или рат. Док су Индија и Пакистан били у центру пажње због својих нуклеарних програма, такође су били и пример земаља које увозе главно
конвенционално оружје, без обзира на дуготрајни конфликт. Осим тога, у неким случајевима, граница између нуклеарног и конвекционалног наоружања није сасвим дефинисана, па то прибављање конвенционалног оружја може такође подржати и задовољити и нуклеарне амбиције. Данас је акценат на Северној Кореји и Ирану, али пошто они раде на развоју сопственог нуклеарног програма, може се рећи да нису толико битни за нашу анализу.
У другим врстама конфликата, када оружани сукоби укључују мањи број добро наоружаних актера, фокус само на главном конвенционалном оружју није довољан за разумевање начина на који оружје може утицати на развој конфликта. Ово се најбоље може сагледати на примерима грађанских ратова у Гвинеји, Либерији и Сијера Леонеу.
Владе и групе у земљама лоцираним на конфликтним подручјима примају наоружање – некада легално, а некада нелегално, често кршећи међународне санкције. Док извозници имају различите разлоге за извоз наоружања, они истовремено не могу контролисати ситуацију, у смислу – хоће ли испоруке стабилизовати или дестабилизовати појединачне конфликтне ситуације. Некада оружје помаже да се рат заврши; у другим ситуацијама, прибављање новог наоружања угрожава стање безбедности и умањује могућност за решавање конфликата мирним путем.
ЗАКЉУЧАК
Када знамо да укупна светска трговина наоружањем и војном опремом из
године у годину опада (од 1987., са ретким одступањима), чак све брже
и брже, можемо поставити следеће питање:
Да ли то долазе нека мирнија времена без сукоба и конфликата широм света,
или се поједине државе затварају и желе да њихово наоружање за већи део
света остане тајна (што и није нарочит гарант за мирну будућност)?
Са друге стране, према већини војних економиста, да би се победила глад у свету, незапосленост, болест и слично, требало би годишње утрошити четрдесет милијарди долара, што представља само 10% годишњих расхода за војне потребе само САД. Управо данас, уз такву милитаризацију економике и огромне војне расходе, скоро милијарду људи гладује, а још толико је неухрањено.
ЛИТЕРАТУРА
• Интернет, www.sipri.se
• „Утицај технологије и војноиндустријског комплекса на развој Сједињених Америчких Држава после 1990 године“, др Предраг Бјелић, Војно дело, бр.2/2003.
• “International arms transfers”, SIPRI YEARBOOK 2002.,
Аrmaments, Disarmaments and International Security, Bjorn Hagelin, Pieter D. Wezeman, Siemon T. Wezeman and Nicholas Chipperfield• „Војноиндустријски комплекс – ослонац америчке привреде – оружје доноси новац“, мр Предраг Бјелић, Економски анали
• Лист „Одбрана“, 01.11.2006., Тодор Петковић
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi