|
POJAM DEMOKRATIJE
U datom seminarskom bavimo se istorijom demokratije, pojmom i vrstama
demokratije . Ona se u toku istorije razvijala
i danas ima više oblika. Zbog toga definisati "demokratiju"
je vrlo težak zadatak. Problemi shvatanja demokratije leže i u različitim
nivoima na koji pojedinci shvataju i doživljavaju svoja prava. Vinston
Čerčil (Winston Churchill), bivši britanski premijer govori da:
"Demokratija je najlošija državna forma, ako izuzmemo sve ostale."
, on je time hteo da kaže da nigde ne postoji perfektna demokratija, ali
uprkos svim sadašnjim kritikama demokratija je najuspešniji postupak mirnog
rešavanja konflikata.
ISTORIJA DEMOKRATIJE
ANTIČKA DEMOKRATIJA
Demokratija je nastala od grčkih reči demos
– narod i kratein – vladati, vladavina naroda
je bilo njeno bukvalno značenje. Kao pojam nastala je u Atini, ali je
bila daleko od bukvalnog značenja same reči. Ona je bila privilegija samo
slobodnih građana ali cak i među tim građanima nisu svi imali pravo učešća
u javnom životu, dele se na „polites“ koji su imali to pravo
i na „idiotes“ građane koji nisu imali to pravo. Do rađanja demokratije
u Atini doveli su sukobi aristokratije i naroda koji su se borili za politička
prava.
Platon je zamerio da demokratija počiva na jednakosti, odnosno da ona
izjednačava sve (očeve i sinove, starce i mladiće, doseljenike i starosedeoce),
a po njegovim mišljenju, to je nepravedno. Platon još zaključuje da je
demokratija „najslabiji“ oblik vladavine, s obzirom da je sama vlast oslabljena
tako što se raspoređuje među onima koji vladaju ali Aristotel ističe da
je ona najpodnošljivija od ostalih oblika vladavine. Aristotel hoće da
kaže da, odsustvo zakona, ili njegovo nepoštovanje, manje su štetni u
demokratiji, nego u drugim oblicima vladavine, imajući u vidu da tiranija
pojedinca, ili nekolicine, pretvara građane u robove njihovih samovoljnih
odluka.
Prvi korak ka uspostavljanju demokratije bile su Solonove reforme. Solon
je građane Atine podelio prema godišnjim prihodima na četiri razreda,
svaki od tih razreda imao je određena prava u političkom životu. Građani
preva tri razreda zasedala su u Veću četiri stotine, a pripadnici četvrtog
razred su mogao samo da zasedaju i glasaju u narodnoj skupštini. Pored
toga u vođenju državnih poslova mogli su da učestvuju i imućniji ljudi
koji nisu bili plemenitog porekla. Druga Solonova mera bila je ukidanje
i zabrana dužničkog ropstva.
Sledeće reforme uvodi Efijalt i označava početak perioda radikalne demokratije,
po čemu je Atina postala čuvena. Ubrzo posle toga je ubijen od strane
oligarhijske grupe i vođstvo demokratskog pokreta preuzima Periklo.
Perikle dovršava reforme koje je uvodio Efijalt i uvodi novu praksu, tj
da se ljudi za sve dužnosti biraju kockom i da se obavljanje svih službenih
dužnosti plaća. Posle Periklove i dolaskom Epigona, čiji su interesi bili
samo njihova sopstvena vlast, gubi se i poverenje u demokratsko donošenje
zakona, a time se gasi i demokratija.
MODERNA DEMOKRATIJA
Moderna demokratija izrasla je najpre iz kalvinističkih ubeđenja 17.
veka, posebno u Škotskoj, Engleskoj i Holandiji, gdje se opština pojavila
kao nosilac religioznog i političkog života, po učenju prosvetiteljstva,
posebno po njegovom posmatranju slobode i jednakosti svih, te po normativnom
značenju razumnog razmišljanja pojedinca o državi i društvu. Kao osnova
pojavila su se učenja J. J. Rousseau-a o suverenitetu naroda kao o nedeljivom
i neotuđivom pravu naroda. Prva moderna demokratična-demokratska država
bile su Sjedinjene Američke Države (SAD).
U Evropi je po prvi put u Francuskoj revoluciji osnovana država na demokratskim
principima. Uostalom, demokratska forma države čak je i na Zapadu veoma
različita od države do države: najpre postoji podela na plebiscitarnu
i reprezentativnu demokratiju.
Karakteristika plebiscitarne demokratije je mogućnost neposrednog izjašnjavanja
naroda o nekom pitanju putem glasanja, bilo da se radi o izboru najvišeg
državnog organa ili o mogućnosti da se najpre zahtevom za izjašnjavanje
naroda o nekom pitanju, a potom i glasanjem ili direktnom odredbom državnog
organa o izjašnjavanju naroda, narod učini zakonodavnom vlašću. Ipak,
i pri ovoj konstrukciji, normalna zakonodavna vlast ostaje u nadležnosti
parlamenta. Dakle, kod plebiscitarnih odluka radi se uvek o retkim izuzecima.
Ovakvi izuzeci su jako česti u Švajcarskoj.
U reprezentativnim demokratijama svako izjašnjavanje naroda putem glasanja
o nekoj odluci je isključeno.
U modernoj demokratiji postoje dve pretpostavke demokratije a to je „vladavina
ljudi “ i jednakost svih građana.
Pretpostavka „vladavine naroda“ - polazi od shvatanja da je narod koji
vlada samim sobom slobodan za razliku od vladavine nekoliko moćnika nad
podređenima. Abraham Lincoln (1809. do 1865., 16. predsednik SAD-a 1861.
do 1865.) izrazio je ovaj princip u svojoj Gettysburg-Address od 19. novembra
1863. rečima: "Government of the people, by the people, for the people...".
Svoju legitimaciju demokratija nalazi u pretpostavci suvereniteta naroda.
Pojam suverenitet kao izvor svih prava uveden je u 16. veku od francuskog
državnog teoretičara Jean Bodin-a (1530. do 1596.). U vreme apsolutnih
monarhija vladar koji je svoj legitimitet dobijao od "milosti Božije"
bio je suveren, a u demokratiji je narod taj u čije se ime vlada i narod
je taj koji na vladara prenosi ovlasti. U demokratiji vladaju zakoni,
ne ljudi nad ljudima. Zakoni se moraju donositi shodno uređenju i moraju
se objavljivati da bi se građani upoznali sa njima i mogli ih poštovati.
Ne smeju postojati tajni zakoni. Pojam pravne države je u bliskoj vezi
sa pojmom demokratije.
Pretpostavka „jednakost svih građana“ - Mnogo je rasprava o tome šta
se treba razumeti pod pojmom jednakost i dokle jednakost može da ide,
a da ne ugrozi slobodu. Ono oko čega nema rasprave je jednakost građana
pred zakonom. Ne smeju postojati posebna prava ili posebni sudovi koji
su nadležni samo za pojedine klase ili grupe. Pravna država mora obezbediti
jednake šanse za sve, jer slobodi preti opasnost ako su socijalni i ekonomski
uslovi suviše nejednaki. Kritičari ovde uvode novu tezu, da je pokušaj
uspostavljanja široke ili potpune jednakosti neprirodan, jer ne uzima
u obzir prirodnu raznolikost ljudi, te da se potpuna jednakost može uspostaviti
samo nedemokratskim sredstvima. U demokratiji vlast se poverava opštim,
jednakim, slobodnim tajnim i direktnim izborima i to samo na ograničeno
vreme. Izbor odgovara demokratskim principima samo onda ako taj izbor
predstavlja izbor između alternativa. Čista potvrda ili odlučivanje o
jednom jedinom predlogu sa Da ili Ne ne bi bio pravi izbor jer ne bi postojala
mogućnost izbora između različitih predloga. Sloboda mišljenja, različitost
mišljenja, sloboda informisanja, zaštita manjina i slobodna opozicija
su pretpostavke demokratskih izbora. iz svega ovoga proizilazi da demokratija
stoji između anarhije i diktatorske vladavine. Ona nudi onoliko sloboda
koliko ih je moguće ponuditi i onoliko reda koliko je neophodno. Ona živi
od shvatanja njenih građana da su obavezujuća pravila neophodna. Ovo ubeđenje
građana koje se vekovima razvijalo u tradicionalno demokratskim državama
kao što su SAD ili Engleska, ili koje je, kao u Nemačkoj proizašlo iz
negativnog iskustva sa antidemokratskim ideologijama i vladajućim sistemima,
označava se pojmom političke kulture.
DEMOKRATIJA
"Moj politički ideal je demokratija. Poštujmo svakog čovjeka
kao biće i ne pravimo ni od koga idola." Albert
Einstein.
U savremenoj demokratskoj vladavini značajno mesto ima procedura. Taj
oblik vladavine naziva se proceduralna demokratija. Demokratska vladavina
koja ima razvijene procedure i kontrolne mehanizme pripada dobrim vladavinama.
Ovu vladavinu karakterišu: demokratska izborna procedura (princip većine
u izbornoj proceduri koriguje se raznim oblicima kvalifikovane većine
ili proporcionalnim izbornim sistemom); sloboda misli i pravo na javno
izražavanje (sučeljavanje različitih mišljenja i odmeravanje argumenata
uz prihvatanje „boljeg argumenta“); visoka kompetencija odnosno kvalifikovanost
onih koji konkurišu za izborne funkcije u vlasti (intelektualna, stručna,
moralna); prihvatanje konsenzusa koji omogućava mirni način u razrešavanju
problema i odlučivanju uz primenu demokratskih principa.
USLOVI DEMOKRATIJE
1. Vladavina zakona za razliku od vladavine samovolje;
2. Jednakost i ravnopravnost građana pred zakonom (selektivni zakoni su
rđavi i opasni jer narušavaju jednake uslove i omogućavaju onima koji
ih sprovode da počine nepravdu, ali i da položaj iskoriste za ličnu dobit,odnosno
mogućnost korupcije);
3. Stranački pluralizam koji omogućava konkurenciju u političkom životu;
4. Podela vlasti na zakonodavnu, izvršno-upravnu i sudsku (dosledno izvedena,
posebno veliki stepen samostalnosti sudske vlasti);
5. Disperzija ili dekoncentracija vlasti po horizontalnim i vertikalnim
linijama političkog organizovanja;
6. Slobodni i tajni izbori uz razrađene kontrolne mehanizme;
7. Postojanje i delovanje slobodnih i otvorenih medija koji podležu samo
profesionalnim standardima;
8. Slobodno tržište robe i ideja;
9. Građanska prava (individualna i kolektivna) izvedena iz prirodnih prava,
odnosno ljudskih prava (pravo na život, pravo na telo, pravo na slobodu
i pravo na svojinu). Tu su i politička, socijalna i ekonomska prava, i
prava kao rezultat civilizacijskih procesa (ekološko pravo,pravo žena
na reprodukciju, pravo na istinitu informaciju).
PRAVILA KOJA OBEZBEĐUJU DEMOKRATSKU PROCEDURU
1. izborni propisi (pravila za izbor predstavnika u razna predstavnička
tela);
2. izborni spiskovi (pravila o tome ko može birati i biti biran);
3. pravila o konstituisanju izabranih organa i utvrđivanju ko je stvarno
izabran;
4. pravila za utvrđivanje dnevnog reda, načina vođenja sednica, donošenja
odluka;
5. pravila za utvrđivanje tačnog sadržaja donete odluke;
6. pravila o zaključivanju rasprave o nekom pitanju, zaključivanju sednice
itd.
SREDSTVA ZA RAZVOJ DEMOKRATSKE POLITIČKE VLADAVINE
- DIJALOG. TOLERANCIJA, KOMPORMIS I KONSENZUS -
Dijalog je sredstvo u političkom komuniciranju, a i jedan od važnih elemenata
demokratske političke kulture. Nema demokratske političke kulture bez
dijaloga. Dobro uređen demokratski poredak ne može se ni izgraditi, niti
funkcionisati bez dijaloga. Dijalog u politici zahteva: da se drugi sasluša
pažljivo, da se prema drugom pokaže učtivost i da se drugi ravnopravno
prihvati. Demokratska politika treba da razradi procedure i mehanizme
da samozadovoljnici ne dobiju značaja u političkom životu zajednice. „Samozadovoljstvo
je uvek praćeno glupošću“. (Andre Žid). Dijaloga u politici nema bez različitosti,
iskrenosti, poštovanja i sebe i drugih. Zato su višenacionalne političke
zajednice velika šansa za politički dijalog, a potom i dobro smišljene
i odmerene zajedničke odluke. Da bi se formirala dijaloška politička kultura,
potrebno je: poštovati ličnosti, poštovati individualna prava izvedena
iz prirodni prava, poštovati religijska i nacionalna prava (granica ovih
prava su individualna prava), poverenje i iskrenost među građanima.
Tolerancija drugo veliko sredstvo demokratske političke kulture. Reč tolerancija
dolazi iz latinskog jezika i označava ono što se u našem jeziku naziva
trpeljivost. Dva su značenja tolerancije: prvo, trpeljivost prema drugom
mišljenju, uverenju, ubeđenju, delovanju i ponašanju; drugo, prihvatanje
i poštovanje razlika.
U prvom značenju, tolerancija je zajedničko podnošenje štete, odricanje
od realizacije dela svojih potreba, interesa, uverenja i ubeđenja. Tolerancija
je spremnost na kompromis. U ovom značenju, tolerancija je pobeda nad
zlom. Ona je zasnovana na žrtvi. Nešto svoje žrtvujem, da ne bih otvorio
sukobe s drugima.
U drugom značenju, tolerancija je prihvatanje razlika, odnosno shvatanje
da život bez njih ne može i da se u njima odvija. Svest o tome je veliki
iskorak čovekov. Jer od tog momenta, on počinje da prihvata pluralizam
mišljenja, pogleda, uverenja, ubeđenja, delovanja i ponašanja. Razlike
u njegovoj svesti postaju nešto normalno.
Razlike su u osnovi života i zbog toga ne bi smele da se upotrebljavaju
u produbljivanju sukoba do razaranja i uništenja. Suprotno, susret razlika
trebalo bi da oplemenjuje život, da ga produbljuje i proširuje, jednom
rečju, da ga bogati. Zato na postojanje i susret različitih religija i
religijskih zajednica ili naroda i nacija u državi ne bi trebalo gledati
kao na mogućnost sukobljavanja, već upoznavanja i upotpunjavanja, ili
makar kao na život pored, koji nikome ne smeta. Učiti se da drugog ne
ometate i da drugog ne ugrožavate i opominjati drugog da vas ne ugrožava
mudro je, razborito i racionalno. Kada se tako pristupa, odnosno misli,
oseća, dela i ponaša, onda se pruža šansa za suživot razlika, u ovom slučaju
i religijskih i nacionalnih. Na taj način iskazuje se iskrenost i stiče
poverenje drugih. Iskreni razgovor je preduslov sticanja poverenja i pruža
šansu za pomirenje, čak i između do juče sukobljenih i zakrvljenih. To
je tačka od koje se polazi u građenju mira i dostojnog života ljudi.
Tolerantan nije onaj koji je nemoćan ili koji se brani. Tako|e, tolerantnost
nije ravnodušnost, niti ignorisanje. Revolucionari po svojoj prirodi i
logici ne mogu biti tolerantni.
Subjekti tolerancije su pojedinci, grupe i zajednice. Država ne može biti
tolerantna, jer legitimno i legalno raspolaže silom i upotrebljava silu,
ali zato može biti garant tolerancije. Tolerancija se ne sme prihvatiti
samo u slučajevima kada se u ime slobode dovodi u pitanje sloboda drugoga
i drugih. Nema tolerancije ni prema nasilju.
I dijalog i tolerancija u politici u sebe uključuju veru i nadu da se
može u miru i na miran način živeti.
Kompromis (saradnja) u političkom životu jednog društva i države značajno
je sredstvo. Tamo gde je omogućena sloboda mišljenja, izražavanja i organizovanja
na delu su i sudari, ne samo mišljenja nego i interesa. Sudari lako mogu
da završe u sukobima, do najopasnijih – ratova. Da bi bili izbegnuti ili
umanjeni sukobi, demokratska vladavina koristi kompromis. Zbog toga je
kompromis važno sredstvo, a duh kompromisa lekovit. Iako različitih mišljenja,
orijentacija i interesa, suparnici, odnosno takmičari u politici, da bi
doneli odluku stupaju u pregovore i na taj način otpočinju saradnju. Saradnja
za opšti interes, opšte dobro građana u politici, nije samo potrebna nego
i neophodna. U saradnji potiskujemo posebne interese da bi ostvarili opšte
ciljeve i zadatke. Demokratska vladavina ne prihvata isključivost i isključive
već one koji traže najbolja i najoptimalnija rešenja, korisna svima. Naravno,
kompromis, odnosno saradnja, ima i granicu: nema kompromisa između istine
i laži, pravde i nepravde, dobra i zla. Kompromis je, s jedne strane,
popuštanje i ustupanje u ime viših društvenih i državnih ciljeva, a, s
druge strane, u ponuđenim rešenjima prihvatanje boljeg. Kompromis se postiže
između dve pravde ili dva dobra.
Bez konsenzusa (saglasnosti) demokratska politička kultura je nezamisliva.
Najbolja su rešenja u zajedničkom životu postignuta saglasnošću svih učesnika,
jer kad su učesnici u političkom odlučivanju saglasni niko nije nadglasan
i niko nema osećaj da je zapostavljen, zakinut ili pobeđen. Konsenzus
je izuzetno važan u procesu donošenja najbitnijih odluka, posebno u višenacionalnim
i višereligijskim državama. Nametanje volje većine manjini može da bude
uzrok nepomirljivih i teških sukoba. Upravo konsenzus u takvim državama
omogućava da se nacionalne,religijske ili bilo koje manjine osećaju ravnopravnima
i nezapostavljenima.
Politička kultura kao preduslov omogućava formiranje demokratskog obrasca
mišljenja, delovanja i ponašanja koji će uspostaviti i održavati dobru
liberalno-demokratsku političku vladavinu.
DIREKTNA I PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA
U direktnoj demokratiji svi građani učestvuju u procesu donošenja odluke,
čime se sprečava stvaranje moći u rukama izabranih predstavnika. Ipak,
najveći broj današnjih demokratija su predstavničke. Savremena direktna
demokratija je izražena kroz tri osnovna oblika: inicijativu, referendum
i opoziv.
* Inicijativom se smatra direktno demokratski postupak
donošenja odluka koji mogu pokrenuti pojedinci/ke, grupe ili organizacije
– dakle, postupak se ne pokreće „odozgo“, već iz sredine, iz naroda –
i kojim se aktivno i direktno mogu unositi konkretni predlozi u zakonodavni
proces. Za pokretanje postupka se obično zahteva određeni broj potpisa;
u zavisnosti od političkog sistema, parlament, ili, opet, narod u okviru
referenduma odlučuje o tom predlogu.
* Referendum je oblik neposredne demokratije, tj. oblik
neposrednog učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenja političkih
odluka. Putem referenduma građani se izjašnjavaju (neposredno i tajno)
da li su za ili protiv određenog zakona, akta, političke ili druge odluke
koje su već donesene ili se njihovo donošenje planira.
* Opoziv mora da uspostavi ravnotežu između principa
učešća i principa efektivnog rukovođenja. Prava građana i građanki kao
i prava osoba na vlasti moraju biti zaštićena. Jedan od razloga što se
opoziv ne koristi toliko kao drugi mehanizmi neposredne demokratije, jeste
problem harmonizacije procedure opoziva sa efektivnošću institucija predstavničke
demokratije. Učestala glasanja za opoziv podrivaju predstavničku demokratiju.
Ipak, ako je proces previše komplikovan, time se ograničava mogućnost
da ga građanstvo efikasno koristi kako bi kontrolisalo svoje predstavnike
i predstavnice. Institucija opoziva utiče na druge institucije i pravila
neposredne i predstavničke demokratije; zato se pri odlučivanju da se
taj mehanizam omogući u određenom institucionalnom okruženju mora uzeti
u obzir i uticaj koji mehanizam opoziva može da prouzrokuje u toj instituciji.
Moramo imati na umu nekoliko pitanja koja se postavljaju pri uvođenju
tog mehanizma. Ukoliko je neki zvaničnik opozvan mora se odrediti način
na koji se bira zamena, što će možda dovesti do održavanja novih izbora.
Ukoliko se izbor zamenika/ce odvija istovremeno sa opozivom, stvara se
konfuzija između opoziva i izborne politike, što može da prouzrokuje situaciju
gde se umesto opoziva sprovodi izborna trka. Ukoliko je zamena jednostavno
automatski postavljena, to može da ostavi utisak da se proces neposredne
demokratije zamenjuje jednim manje demokratskim procesom. Iako je proces
opoziva nekad težak za sprovođenje, sam princip je ipak kompatibilan sa
principima neposredne demokratije.
Reprezentativna demokratija je ona demokratska forma društva u kojoj građani
jedino i isključivo putem parlamentarnih izbora aktivno učestvuju u izgradnji
političke volje države. Reprezentativni sistem se zasniva na verovanju
da je zajedničko političko delovanje većeg broja ljudi moguće samo onda
ako pojedinci (reprezentanti ili poslanici) "unapred dobiju nalog
i punomoć da zajednički deluju u interesu svojih nalogodavca i da ih svojom
kolektivnom odlukom obavezuju"(K. Loewenstein). Ovaj sistem
zasniva se na organima, koji (po teoriji) deluju u ime naroda bez obavezujućeg
naloga (slobodni mandat).
Razlikuju se čisti reprezentativni sistemi u kojima su građani jedino
i isključivo samo putem parlamentarnih izbora aktivni u donošenju političkih
odluka, te reprezentativni sistemi koji se više ili manje služe direktnim
elementima i u kojima oni sa pravom glasa putem izjašnjavanja građana
mogu uticati na zakonodavstvo (npr. Švajcarska).
ZAKLJUČAK
Nakon svega iznetog dolazi se do zaključka da je demokratija, od svog
nastajanja pa do današnjih dana, jedini oblik vladavine koji može da zadovolji
osnovna načela ljudskih sloboda bez obzira nato kakvog je državnog ustrojstva
određena država. Vlast koja se bira putem demokratskih izbora mora da
unapređuje sva načela demokratije i da uvek ima na umu da je smenljiva
i da je tu isključivo zbog volje naroda te da izbor svojih građana nikada
ne dovede u pitanje, kao što smo imali u bliskoj prošlosti problem sa
izbornim krađama. Globalno gledano da bi neka država imala ugled u svetu
vrlo je važno da se demokratija razvija i neguje jer se samo tako mogu
rešiti svi problemi u društvu, otvorena pitanja sa drugim državama i sl.
Mogućnost velikih sila preko UN ili direktno da utiču na razvoj demokratija
u svetu stvara obavezu manjih država da u skladu sa važećim svetskim normama
rešava svoja pitanja jer drugačije može biti izolovana i otuđena od drugih
kao i da bude dovedena u situaciju da bez obzira na geografske, istorijske
i druge činjenice gubi svoj identitet pa čak i teritorije. Srbija kao
demokratska zemlja sa izbornim zakonima koji obezbeđuju razvoj demokratije
mora uvek da ima na umu, da nam se ne bi ponavljale greške iz prošlosti,
da svoje probleme može rešavati samo i isključivo što će poštovati načela
i principe ljudskih sloboda i demokratije.
Literatura
Čedomir Čupić - Demokratska vladavina
Oblici političkog rezima - Demokratija i autokratija – Predavanje sa
Univerziteta Singidunum
Internet – Leksikon, Wikipedija, Blogovi….
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|