Primitivna kultura - Frejzerovo tumacenje magije

Ser Džejms Džordž Frejzer je socijalni antropolog, rođen je u Glasgovu 1854. godine, Škotska. Roditelji su mu pripadali imućnim poslovnim krugovima škotske prestonice. Za razliku od svojih zemljaka, Darvina, Spensera i Tejlora, Frejzer je u svom školovanju išao redovnim putem. Započeo je studije na univerzitetu Glasgov (1869), a završio je osnovne studije na Triniti Koledžu u Kembridžu (1874), i postao je član na istom univerzitetu 1879. Godine 1907. imenovan je za profesora socijalne antropologije u Liverpulu, ali se vratio u Kembridž posle jedne godine predavanja gde će ostati do kraja svog života.
Dzejms Dzordz Frejzer

U Kembridžu Frejzer je studirao klasičnu filologiju i filozofiju, a zatim i prava. Za antropologiju se zainteresovao čitajući Tejlorovu Primitivnu kulturu. Kasnije će napisati da je čitanje te knjige »predstavljalo datum« u njegovom životu. Međutim, da se bavi antropologijom počeo je pod uticajem Robertsona Smita (William Robertson Smith), pastora koji je u Kembridžu predavao uporednu istoriju religije. U svojstvu jednog od redaktora Britanske enciklopedije, Smit je poverio Frejzeru pisanje dva članka iz antropologije - “Tabu” i “Totemizam”. Ti članci pojavili su se u Britanskoj enciklopediji 1888, a već 1890. objavljeno je prvo izdanje Zlatne grane, u dve knjige. Posle deset godina došlo je drugo izdanje u tri knjige (1900), da bi se između 1911. i 1915. pojavili, jedan za drugim, čak dvanaest tomova trećeg i konačnog izdanja ovog monumentalnog dela.
Drugo značajno Frejzerovo delo je Totemizam i egzogamija, knjiga je objavljena 1910. u četiri toma, poznata je i po tome što je podstakla Frojda da napiše Totem i Tabu.
Iako je najveći deo svog rada posvetio antropologiji, Frejzer nije zanemario ni klasičnu filologiju. Čitavog života bavio se helenskim i latinskim jezikom i kulturom. Najznačajnija njegova dela iz ove oblasti svakako su Pausanias (1989), prevod i komentar Pausanijevog Opisa Grčke, u šest tomova, i Ovidijevi Fasti (1929) u pet tomova.
Frejzer je još za života dobio najveća naučna priznanja u svojoj zemlji i u inostranstvu. Bio je član Triniti Koledža u Kembridžu; Kraljevskog engleskog društva i Britanske akademije nauka; dopisni član Pruske akademije nauka; počasni doktor univerziteta u Parizu, Strasburu, Kembridžu, Oksfordu, Glasgovu, Mančesteru, Daramu itd.
Frejzer je umro 1941. Imao je 87 godina.

Evolucija religije

Religija je privlačila pažnju više naučnika. Dvojica zaslužuju posebno da se pomenu zbog njihovog velikog uticaja i visokog kvaliteta njihovog rada, Frejzer i Tejlor. Oni, kao predstavnici ranog evolucionizma, smatraju da i religija prolazi kroz evoluciju.
Faze religije po Frejzeru i Tejloru (ova podela je izrazito evropocentrična):
1. Magija – stanovište da u prirodi postoji stalno promenljiva sila koja se usmerava na sile i tokove koji u predmetima postoje. U primitivnim društvima duša je neuništiva, zato što je deo prirode. Umeće maga je da usmerava i kontroliše tokove u prirodi.
2. Animizam – po Tejloru, to je najstariji vid religije, i predstavlja verovanje u duhove koji se mogu preseljavati sa mesta na mesto. Do te teorije Tejlor je došao na osnovu snova, odnosno na uočavanju da se oni razlikuju od jave, a umeće vrača je da nauči da kontroliše svoje snove. Animističko shvatanje: U smrti se dešava isto što i u snovima, samo se duša ne vraća u telo.
3. Fetišizam – faza obožavanja konkretnih predmeta i stvari u kojima se, po verovanjima, koncentriše određena moć, neka sila ili duh. Fetiš može da bude:
• Totem (predmet),
• Predmeti koji se koriste u magiji za nanošenje zla,
• Amajlija, odnosno predmet koji ima moć da odbija negativne a privlači pozitivne sile.
4. Totemizam – se definiše kao religija u kojoj se uglavnom životinja (može biti i biljka ili neki predmet) tretira kao zajednički predak. Po Dirkemu, to je najelementarniji oblik religije. Vrste totema:
• Individualni – stiču se rođenjem ili u toku života
• Rodni
• Klanski – mogu biti patrilinearni i matrilinearni
• Fratrijski – totemi grupa klanova
• Teritorijalni
5. Politeizam – okretanje ka antropomorfnim božanstvima, u politeizmu svaki muški bog ima svog ženskog pandana, i takođe ima i svoju životinju (dakle, mešaju se kako muška i ženska božanstva, tako i životinjska i ljudska). Stari Egipat je odličan primer prelaska sa totemizma na politeizam.
6. Monoteizam – naglašeno patrijarhalna religija, razdvajaju se priroda i duh, uspostavlja se transcedentalnost, a prestaje primitivnost u verovanju.

Magija

Magija se definiše kao specifična ljudska praksa kojom se žele postići efekti u budućnosti, a uz pomoć sredstava koja su nespojiva sa naukom ili racionalnim mišljenjem. Dakle, magija je po Frejzeru na neki način iskrivljena svest o svetu, odnosno pogrešno razmišljanje, pogrešan način da se objasni svet. Ona nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka, još nemoćnog da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose među pojavama u svetu oko sebe. Uzrok svega toga je taj što je primitivni čovek imao opažajno mišljenje tj. mišljenje u slikama, dok je čoveku današnjice, civilizovanom čoveku, naukom objašnjeno mnogo stvari, pa on ima kauzalno mišljenje i u stanju je sebi da objasni mnoge pojave. Zbog toga Frejzer smatra da sa pojavom magije - religija gubi na snazi, međutim verovanje u magiju je i do danas zastupljeno, tako da to sa sobom povlači mnoga pitanja.
Čovek je inače religiozno, verujuće biće oduvek jer ima potrebu za tim – on najpre počinje da veruje iz neznanja, pokušavajući sebi da objasni pojave koje ga zbunjuju nečim nevidljivim. Dakle, on se obraća religiozno:
• Prirodi (jer ne zna šta je vatra, munja, zemljotres…)
• Društvenim pojavama i problemima (kao što su rat, revolucija itd.)
• Psihičkim problemima (kao što su san, vrtoglavica, nesvestica, izmenjena stanja svesti usled korišćenja halucogenih droga…). Inače, u nerazumevanju sna leži koren svih ideja o odvajanju duše od tela, o zagrobnom životu, i uopšte o verovanju da postoji nešto nevidljivo što izlazi iz nas sa vremena na vreme. Takođe je i smrt za primitivnog čoveka jedna od neobjašnjivih pojava – ona po njemu ne može doći prirodno; život ne može biti prekinut nekom spoljašnjom stvari, već unutrašnjom kao što je duh.

Magiju je Frejzer podelio na:
1. IMITATIVNU iliti HOMEOPATSKU, i
2. KONTAKTIVNU (dodirnu) iliti PRENOSNU MAGIJU.

Pritom napominje da se obe vrste magije često spajaju i međusobno dopunjuju, i da se mogu svesti pod jedno opšte ime: SIMPATIČKA MAGIJA; zato što obe vrste pretpostavljaju da stvari deluju jedna na drugu na razdaljini, pomoću tajne simpatije. Prenos te simpatije, odnosno čini vrši se od jedne ka drugoj stvari pomoću nečega što se može shvatiti kao neka vrsta nevidljivog etera.
Svaka od ove dve magije – i homeopatska i kontaktivna – deluje na osnovu različitih principa, ali je u oba slučaja osnovni pokretač asocijativno, a ne kauzalno mišljenje.
Homeopatska magija zasnovana je na asocijaciji ideja po sličnosti, odnosno na principu da slično proizvodi slično tj. da posledica liči na svoj uzrok. U ovom slučaju, vrač tj. mag veruje da može proizvesti koju god hoće posledicu samo ako je imitira, dakle, on pogrešno pretpostavlja da su stvari koje liče jedna na drugu iste.
Kontaktna tj. prenosna magija zasnovana je na asocijaciji ideja po dodiru, odnosno na pogrešnoj predpostavci da su stvari koje su jednom bile u kontaktu jedna sa drugom – uvek u kontaktu i međusobnom delovanju, čak i posle prestanka fizičkog dodira. Mag veruje da šta god bude učinio materijalnom predmetu – da će to podjednako uticati i na lice sa kojim je taj predmet bio u dodiru.
Dakle u oba slučaja, mag slepo veruje da su zakoni sličnosti i dodira opšti i da nisu ograničeni samo na ljudske radnje, već određuju i pojave nežive prirode. Iz toga sledi da je magija, kako kaže Frejzer, “ne samo pogrešan sistem ponašanja, nego i pogrešan sistem prirodnog zakona; ona je besplodna veština i lažna nauka” (Frejzer, 1977: 20). Posmatrana kao sistem prirodnog zakona tj. kao skup pravila koji određuju tok događaja u svetu, magija se može nazvati teorijskom magijom; a posmatrana kao skup pravila koje vrač ispunjava da bi postigao određeni cilj, može se nazvati praktičnom magijom. Pritom, vrač poznaje magiju samo sa njene praktične strane, on nikada ne analizira duševne procese na kojima se zasniva njegova praksa i nikada ne razmišlja o apstraktnim principima koje njegove radnje podrazumevaju.

Primere za obe vrste magije možemo naći bilo gde u svetu, pa i na ovim prostorima. Kao primer za homeopatsku magiju možemo uzeti običaj da seljak, u času kada nailaze oblaci koji donose grad, baca sekiru u dvorište tako da je oštrica okrenuta ka nebu sa verovanjem da će se oblak „preseći“ i time će se onemogućiti da grad padne na zemlju. Za primer kontaktivne magije možemo uzeti običaj „uziđivanja senke“; radi se o tome da zidari, pri zidanju nekog objekta, izmere koncem senku osobe kojoj su naklonjeni i onda da taj konac zazidaju u temelj. Primer kontaktivne magije je i pesma „Zidanje Skadra na Bojani“.
Međutim, u primitivnim društvima magiju upražnjavaju ne samo pojedinci u lične svrhe,već i velikodostojnici, u ime čitave zajednice; čak štaviše, ovi ljudi su u prilici da steknu veliko bogatstvo i ugled, a možda i položaj i autoritet zahvaljujući svom obrednom zaduženju. Za poziv javnog vrača biraju se najsposobniji, najambiciozniji i najbezobzirniji članovi društva pošto se u njemu posebno ceni podmuklo prevaranstvo. Da je „javna magija“ često put ka političkom uticaju, društvenom ugledu i ličnom bogaćenju, Frejzer dokazuje mnogim konkretnim primerima iz Australije, Nove Gvineje, Melanezije i Afrike. On zaključuje da su vračevi čak često postajali poglavice i kraljevi društva.
Najpoznatija primena homeopatske magije je pokušaj da se neka osoba povredi ili uništi povredom ili uništenjem njegovog kipa (lutke) ili slike, ili predmetima koji su bili u neposrednom kontaktu sa tom osobom kojoj se želi nauditi. To je onda očigledan primer spajanja principa homeopatske i prenosne magije.
Ali, homeopatska magija se osim korišćenja za takve zle namere koristi i u dobre svrhe, na primer da se pomogne drugima da se dođe na svet, odnosno da se olakša porođaj ili da nerotkinje dobiju decu. Npr. kod Dajaka na Borneu, kada neka žena ima težak porođaj – pozovu se dva vrača i, dok jedan zaista pomaže porodilji, drugi se pretvara da je porodilja, na taj način što pričvrsti veliki kamen za stomak platnom obmotanim oko tela, i pokreće taj kamen imitirajući pokrete pravog deteta sve dok se ono ne rodi. Takođe, mnogi obredi se vrše i pri adoptaciji nekog deteta, kao i pri procesu ponovnog rađanja, kada se za neku osobu pogrešno mislilo da je mrtva.
Druga dobronamerna upotreba homeopatske magije je lečenje ili sprečavanje bolesti. Pritom, velika prednost je u tome što se lečenje primenjuje na vraču – lekaru, a ne na bolesniku. Na primer, seljaci Peršea u Francuskoj pogrešno veruju da dugo povraćanje potiče od toga što je bolesnikov želudac otkačen, kako oni kažu, i zato spada. Vidar, pošto čuje simptome, on se odjednom baci u najstrašnija previjanja kako bi otkačio svoj želudac. Pošto uspe u tom pokušaju, on u drugoj seriji previjanja i grimasa ponovo zakači želudac i bolesnik počne da oseća odgovarajuće olakšanje. Cena: 5 franaka.
Pogrešno usmerena dovitljivost upotrebljavala je princip homeopatske magije i u druge korisne svrhe, pa i za to da drveće i bilje dobro rodi, ili da lovci i ribolovci imaju dobar plen. Po principu da slično proizvodi slično, lovac i njegovi prijatelji vrše razne obrede imitirajući rezultat koji žele da postignu, ili izbegavajući mnoge stvari za koje misle da su slične onima koje bi stvarno donele opasnost. U takvom slučaju se zaključuje da se sistem simpatičke magije ne sastoji samo od pozitivnih pravila, već sadrži i veliki broj negativnih pravila tj. tabua, čiji je cilj da se izbegne neželjeni događaj. Od tabua kojih se primitivna plemena pridržavaju možda su najbrojniji oni koji se odnose na zabranu upotrebe neke hrane, najčešće biljke ili životinje. Takođe postoji i niz tabua koji se nikako ne smeju prekršiti dok je muškarac u lovu ili ratu (npr. ne sme se ubiti životinja mužjak), a neki od tabua se odnose i na žene. Na primer, Indijanci u Boliviji veruju da će ih u lovu ujesti zmija ako je lovčeva žena za vreme njegovog odsustva njemu neverna. Ako se takav slučaj desi – to je očigledan dokaz koji se ne dovodi u pitanje i koji neizostavno vodi kazni, ponekad čak i smrti žene.

Što se tiče prenosne magije, tu je najpoznatiji primer magijska simpatija za koju se predpostavlja da postoji između čoveka i nekog njegovog dela tela, kao što su kosa, nokti, zubi itd. Drugi delovi za koje se obično veruje da ostaju u simpatičkoj vezi sa telom i posle prestanka fizičkog kontakta, su pupčana vrpca i posteljica, te se zato oni moraju dobro čuvati. Ako su pupčana vrpca i posteljica sačuvane i dobro očuvane – smatra se da će dete biti srećno, a u suprotnom – dete će patiti. Osim toga, u mnogim delovima sveta se pupčana vrpca ili posteljica smatraju živim bićem – bratom ili sestrom novorođenčeta, ili se smatraju materijalnim predmetom u kome stanuje duh-čuvar deteta i određuje mu sudbinu.

Magija i religija

Naročita magijska svojstva pripisuju se i kamenju, ili određenim vrstama kamenja, već prema njihovim individualnim ili specifičnim osobinama oblika i boja. Tako na primer, u nekim krajevima Melanezije rasprostanjeno je verovanje da, ako čovek nađe veliki kamen ispod koga ima dosta malog kamenja, da će mu se zasigurno, ukoliko ostavi nešto para na njemu, krmača oprastiti. U ovom i sličnim slučajevima, Melanežani pripisuju čudotvornu moć ne samom kamenu, već duhu koji leži u njemu, pa iz tog razloga pokušavaju da mu se umilostive ostavljajući mu dar u vidu novca. Ali ideja o duhovima koja treba umilostiviti leži izvan oblasti magije i pripada religiji, a to očigledno preklapanje magije i religije u pojedinim slučajevima po Frejzeru je čvrst dokaz da je magija predhodila religiji, i da je, na izvestan način, zapravo bila temelj religije. Frejzer smatra da je u evoluciji čoveka magija ponikla pre religije i da je čovek u tom periodu pokušavao da prirodu potčini svojim željama pomoću čini i bajanja; pre nego što je počeo da se trudi da nagovori i odobrovolji božanstvo umiljatim dodvoravanjem pomoću molitvi i žrtvi.
Vrač ne sumnja da će isti uzroci uvek proizvesti iste posledice, da će izvršenje propisanog obreda, praćeno odgovarajućim bajanjem obavezno doneti željeni rezultat, osim ukoliko njegova bajanja nisu suzbijena moćnijim činima nekog drugog maga. On dakle ne moli nikakvu višu silu, on ne traži naklonost nikakvog bića, niti se ponižava ni pred kakvim božanstvom, što je neizostavni element religije.
Pod samom religijom Frejzer je podrazumevao umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od čoveka, za koje se veruje da vladaju ili upravljaju tokom prirode i ljudskog života. Tako definisana, religija se sastoji iz dva elementa – teorijskog i praktičnog, odnosno iz vere u natprirodne sile, i iz praktičnih radnji koje dejstvuju na te sile; što je dakle zajedničko sa magijom. Ali, u religiji, ta natprirodna sila je uvek viša od čoveka, a čovek se toj sili ili biću klanja, moli, vrši obrede, prinosi žrtve... u želji da uspostavi kontakt i da mu se ta sila ili biće umilostivi.
Međutim, praktične radnje koje religiozni čovek preduzima ne moraju uvek imati oblik obreda, tj. one ne moraju nužno da se sastoje iz prinošenja žrtvi, pevanje molitvi, darivanja i drugih ceremonija, već ako je božanstvo takvo da se umilostivljava milosrđu, milosti i čistoti duha – čovek će nastojati da ispuni taj ideal. „Ali, ako religija predpostavlja, prvo, veru u nadčovečanska bića koja upravljaju svetom, i drugo, pokušaj da se pridobije njihova naklonost, onda je jasno da ona podrazumeva da je tok prirode do izvesnog stepena elestičan ili promenljiv i da mi možemo nagovoriti ili umoliti moćna bića koja njima upravljaju da radi našeg dobra skrenu tok događaja iz pravca u kome bi inače bio usmeren. Ova pretpostavljena elastičnost ili promenljivost prirode suprotna je kako načelima prirode tako i načelima nauke; i jedna i druga podrazumevaju da su prirodni procesi neumitni i nepromenljivi i da se ne mogu odvratiti od svog toka ni nagovaranjem niti molitvom, a isto tako ni pretnjama niti zastrašivanjem“. (Frejzer, 1977: 64,65)
Takođe, umilostivljavanje u religiji podrazumeva da je biće kome se umilostivljuje lično, dakle božanstvo je personalizovano, dok magija pretpostavlja da su sva bića, bila ona ljudska ili božanska, potčinjena bezličnim silama koja vladaju svim stvarima. Ali, mag nije bespomoćan u odnosu na te sile, njih može iskoristiti svako ko zna kako njima da rukuje pomoću odgovarajućih obreda i magije, ali kad god to radi – vrač ih primorava ili obuzdava umesto da ih umoljava ili umilostivljuje. Pritom, elementi koje vrač koristi prilikom obreda su profani, on zapravo koristi ono što mu je pri ruci, dok u religiji svi predmeti obreda su stalni i imaju obeležje svetosti, tj. sakralni su.
Druga bitna razlika između magije i religije, po Frejzeru, jeste u tome što u svim zemljama sveta, u svim periodima, sistem simpatičke magije ostaje isti u svojim načelima i praksi, dok se verski sistemi razlikuju ne samo u različitim zemljama, nego i u istoj zemlji u različito vreme.
Po Frejzeru, nemamo prava smatrati religioznim čovekom onoga ko nešto učini bez unutrašnjeg straha ili ljubavi prema bogu.
Ukratko, magija predstavlja jednu siroviju, prema tome i raniju fazu ljudskog uma kroz koju su sve ljudske rase prošle ili prolaze na svom putu ka religiji i nauci.
Frejzer je svojim stavovima, a pogotovo Zlatnom granom uticao na mnoge filozofe i pisce, među kojima su Frojd, Dirkem, Mos, Levi-Bril, Špengler dok je poseban uticaj izvršio na Malinovskog.

Literatura:

• Barnard, A. (2000), History and theory in antropology, Cambridge university press, Cambridge
• Frejzer, Dž. Dž. (1977), Zlatna grana 1, Beogradsko izdavačko-grafički zavod, Beograd
• Janićijević, J. (2006), Sociologija kulture i umetnosti. Hrestomatija, Megatrend univerzitet, Beograd
• Petrović, S. (2005), Kulturologija, Čigoja, Beograd

preuzmi seminarski rad u wordu » » »