Opažanje
ili percepcija je psihički proces upoznavanja
relevantnih svojstava pojava i predmeta oko nas. Opažanje je
jedan od osnovnih psihičkih procesa, nije pasivno odražavanje stvarnosti,
već uključuje povezivanje čulnih podataka sa ranijim saznanjem, njihovo
kategorisanje i pridavanje značenja.
Da bi se proces opažanja u potpunosti razumeo, potrebno je razjasniti
neke terminološke nedoumice i objasniti značenje nekih srodnih pojmova,
kao što su draž, receptor, oset, opažaj.
Draž (stimulus) je svaka fizička ili hemijska promena u energiji koja
deluje na naša čula.
Čula su tokom evolucije postala specijalizovana za određene vrste
draži koje nazivamo adekvatnim dražima. Tako su npr. za čulo vida
adekvatne draži svetlosni snopovi različitih talasnih dužina. Zahvaljujući
tim dražima, mi vidimo svet oko nas.
Pored toga i neadekvatne draži mogu izazvati oset. Npr. draženje električnom
strujom izaziva neke neodređene i bolne senzacije na koži, izaziva
svetlosne bljeskove u području organa čula vida, itd.
Receptori (čulni prijemnici) su deo čulnog organa koji prima određene
vrste draži i pretvara ih u nervne impulse. Tako su receptori kod
organa čula vida, tj. oka smešteni u delu mrežnjače, nazivaju se čepićima
i štapićima i te dve vrste receptora su zadužene za pretvaranje svetlosnih
podataka koji dopiru u oko u nervne impulse koji će se kretati do
mozga i tako preneti informaciju o onome što je viđeno.
Oset je osnovni, jednostavni čulni utisak, element, izolovano svojstvo
složenog opažaja (na primer oset crvene boje je deo celovitog opažaja
jabuke). To je čulni doživljaj samo jednog svojstva predmeta (boje,
tvrdoće, mirisa, oblika itd.) bez osmišljavanja na osnovu prethodnog
iskustva.
Opažaj je krajnji rezultat procesa opažanja. Opažaj je više od skupa
oseta jer predstavlja organizovanu celinu. To je složen i celovit
subjektivni doživljaj izvesnog složaja draži koje deluju na čulne
organe.
Ovde ćemo ukratko prikazati neke osnovne zakonitosti koje determinišu
proces opažanja kod ljudi.
Činioci opažanja
Na opažanje utiču brojni činioci. Oni se mogu podeliti na spoljašnje
i unutrašnje. Spoljašnji su dobili taj naziv po tome što se odnose
na neke objektivne karakteristike draži. Unutrašnji činioci opažanja
se tako nazivaju, jer opažanje tu biva determinisano zahvaljujući
nekim uslovima koji ne potiču od karakteristika draži, nego zavise
od onoga ko opaža.
I Spoljašnji činioci opažanja
I 1) Karakteristike draži
Da bi proces opažanja bio adekvatan i verodostojan, potrebno je da
budu ispunjeni određeni uslovi koji se odnose na karakteristike draži
koje deluju na čulne organe. Tako je neophodno da draž ima određeni
intenzitet, tj. jačinu da bi bila opažena. U psihofiziološkim laboratorijama
vršena su ispitivanja i određivan je donji prag draži, tj. minimalni
intenzitet draženja koji je potreban da bi se formirao oset. Donji
prag draži je različit kod različitih ljudi, što opet zavisi od brojnih
individualnih karakteristika i podražljivosti čulnih organa. Svi intenziteti
draži koji su ispod ovog donjeg praga ne mogu se osetiti. Psihofizičari
su takođe eksperimentisali i sa gornjim pragom draži i otkrili da
postoji maksimalni prag, nakon koga dalja stimulacija ne dovodi do
razlikovanja različitih intenziteta draži – jednom rečju, sa daljim
povećanjem intenziteta sraži senzacija se ne menja.
Takođe, potrebno je da draž ima i određeno trajanje da bi se registrovala
od strane čulnih organa. Draž koja traje dovoljno dugo da pređe prag
subliminalne percepcije (tj. da dosegne donju granicu) može se osetiti.
I 2) Zakoni grupisanja draži
Nemački psiholog Maks Verthajmer je tragao za nekim opštim zakonitostima
koje utiču na našu celovitost doživljaja. Izveo je seriju eksperimenata
sa jednostavnim stimulacijama (tačkice, crtice, prosta geometrijska
tela) tragajući za poreklom celine (nem. gestalt). Tako je došao do
zaključka da opažaj celine nije determinisan unutrašnjim događajima,
već konstelacijom, rasporedom stimulusa u svetu izvan nas.
Formulisao je čuvene zakone konstelacije draži, koji utiču na naše
organizovanje percepcije.
a) Zakon blizine – elementi koji su prostorno grupisani,
tj. koji su bliži jedan drugom, imaju veću šansu da se dožive kao
celina.
b) Zakon sličnosti – elementi koji su slični imaju tendenciju
da se opažaju kao celina.
Slika 1: Zakon blizine i sličnosti elemenata.
c) Zakon zajedničke sudbine – elementi koji se prostiru
u istom pravcu i vremenu imaju tendenciju da se opažaju zajedno.
Slika 2: Zakon zajedničke sudbine.
d) Zakon dobre forme (harmonije, ritma, pregnantnosti) –
uravnotežene forme, crte, šare imaju veću šansu da se dožive kao celine.
Slika 3: Zakon dobre forme.
Verthajemerova ispitivanja su u psihologiju unela novost, zato što
nije bilo uobičajeno da se neka karakteristika spoljašnjeg sveta uzme
kao osnova objašnjavanja nekog psihološkog procesa. Njegovi eksperimenti
su vodili jednom zaključku – ako su ovi činioci, koji su izvan nas
i koji određuju celovitost opažanja zajednički za sve ljude, kako
onda objasniti pojavu da različiti ljudi nešto različito opažaju?
Za tako nešto ipak moraju da se uzmu u obzir i neki drugi faktori,
koje ćemo kasnije razmotriti.
I 3) Opažanje figure na pozadini
Još jedan prodor geštalt psihologije načinjen je zahvaljujući radovima
Kurta Kofke i Edgara Rubina. Oni su otkrili da opažanje neke figure
nije određeno samo njenim osobenostima, već da na to utiče i pozadina.
Pri vizuelnom opažanju jedan deo slike je beneficiran – nosi više
smisla i osoba je okupirana više tim aspektom. To je figura. Drugi
deo slike je zanemaren, njega smo manje svesni i on ima manje smisla
– to je podloga ili pozadina figure. Odnos između pozadine i figure
je veoma značajan. Ma koliko izgledalo da je podloga zanemarljiva,
eksperimenti su pokazali da njene osobenosti veoma utiču na opažanje
figure, da je prisutna u celovitosti opažanja i onda kada toga nismo
svesni.
Edgar Rubin je došao do određenih zaključaka i formulisao osobenosti
figure i pozadine, koje će biti date u sledećoj tabeli:
Tabela 1: Karakteristike figure i pozadine.
Studije koje su nastale kasnije istakle su značaj same ivice između
figure i pozadine. Ta linija fenomenološki pripada figuri (šari) i
čini njenu konturu. Brojna ispitivanja su pokazala da kontura ima
odlučujuću ulogu u opažanju dece i pripadnika primitivnih plenema.
Deca često vuku prstom po konturi prilikom prepoznavanja predmeta
sa crteža ili slika.
Slika 4: Odnos figure i pozadine, značaj konture
I 4) Dvosmislene slike
Za psihološke studije su posebno bile značajne slike sa dva smisla,
tj. slike sa mogućnošću da se vide kao dve različite figure. Slede
primeri:
Slika 5. Slika
6.
Iako imaju dva potencijalna smisla, ove slike ne mogu da se sagledaju
u oba istovremeno, već je to moguće samo naizmenično. Druga njihova
osobenost se sastoji u tome što se opažanje alike u jednom smislu
ne može dugo zadržati; vrlo brzo se slika spontano organizuje u drugom
smislu, potom opet vraća na prvi itd.
II Unutrašnji činioci opažanja
II 1) Fiziološki činioci opažanja
Fiziološko stanje u kojem se čovek nalazi umnogome određuje sadržaj
i smer psihičkih procesa. Kada smo umorni naše opažanje ili mišljenje
nije isto kao kad smo odmorni i sveži. Fiziološko stanje je veoma
važna determinanta u usmeravanju naše pažnje. Mnoge studije su izvođene.
Poznat je eksperiment Kurta Levina, kojim je on ilustrovao dejstvo
fizioloških činilaca na opažanje. Svoje studente je podelio u dve
grupe. Dok je kontrolna grupa živela normalno, eksperimentalna grupa
je gladovala neko vreme. Zatim su obema grupama tahistoskopski izlagane
draži – nedovoljno definisane slike i crteži. Dok kontrolna grupa
nije davala neke karakteristične odgovore, ispitanici iz eksperimentalne
grupe, tj. oni koji su gladovali, navodili su da su videli kifle,
salame, perece – jednom rečju jelo. Ispostavilo se, uglavnom, da gladni
ljudi brže opažaju, zamišljaju, misle o hrani nego ljudi čiji su stomaci
puni. To znači da je fiziološko stanje važna determinanta u usmeravanju
pažnje, a time i u upravljanju opažanja ka određenim objektima. Mada,
mora se uvek uzeti u obzir i motivacija.
II 2) Psihološki činioci opažanja
Uticaj ranijeg iskustva na opažanje
Iskustvo daje smisao opažajima. Npr. sa ulice dopire jedan zvuk,
ali za nas to nije prosto zvuk, već zvuk automobila, a za poznavaoce
čak i zvuk određenog automobila. Krolik to lepo ilustruje brojnim
primerima, npr. u mračnoj prostoriji izlagan je ispitanicima smisaoni
materijal, automobil i drvo. Ako se drvo kreće ka automobilu koji
miruje – ispitanici će svi videti da se automobil kreće a drvo miruje,
upravo onako kako im iskustvo o tome govori.
Neposredno iskustvo
Ono što je neposredno prethodilo u našoj svesti umnogome determiniše
naše opažanje. Mejer je pokazao na eksperimentu – prepoznavanju napisanih
reči, da neposredno iskustvo utiče na brzinu uspostavljanja smisla.
Ako se u tahitoskopskom izlaganju pojedinih reči desi da jedna za
drugom dođu reči sa jasnom asocijativnom vezom – prepoznavanje druge
reči biće značajno brže.
Emotivni stav
Emocije ponekad učestvuju u formiranju opažanja – koliko nam se puta
učinilo da u mraku vidimo od žbuna nekog ko nas vreba. Trajnija emotivna
opredeljenja – stavovi, trajnije utiču na naše opažanje. Poznato je
da su nam drage osobe i lepe. A osobe koje ne volimo ponekad opažamo
kao nakaze. Ispitivanje koje je obavila Cigler sa devojčicama, ukazuje
da se voljene devojčice ili cenjene osobe manje kritički opažaju.
Motivacija i interesovanja
Mozak svesno ne registrije i ne obrađuje sve informacije istovremeno.
Informacije koje nam trenutno nisu važne on ne registrije svesno.
Glavni faktor usmerenosti percepcije je pažnja - ako smo usmereni
na jedan događaj, ostale i ne registrujemo svesno. Potrebe, želje
i interesovanja, određuju šta će se posmatrati i opaziti. Poznato
je da potpunije opažamo ono za šta smo motivisani da opažamo, a da
ono za šta nismo motivisani opažamo nepotpuno ili uopšte ne opažamo.
Izbor predmeta ka kojima će se usmeriti naša svest je svakako duboko
određena našom motivacijom. Cocktail - party fenomen (kada u bučnom
društvu uspevamo pratiti govor jedne osobe).
Motivacija opažača se najizrazitije ispoljava u selektivnosti opažanja.
Kapaciteti pažnje, opažanja, zadržavanja i drugih saznajnih funkcija
su ograničeni. Osoba obraća pažnju na one aspekte drugog koji su relevantni
za postizanje određenog cilja, zadovoljenje aktuelne potrebe ili vođenog
interesa. Drugo lice selektivnosti je konstantnost opažanja. Jednom
identifikovan iskustveni objekat, shvaćen na način koji je u skladu
sa našom opštom kognitivnom i motivacionom orijentacijom, uvek opažamo
kao isti. Opšte je poznato da gladna osoba u većoj meri obraća pažnju
i bolje primećuje nešto što bi moglo zadovoljiti glad. Bruner i Gudman
nalaze da su siromašna deca u reprodukciji veličine kovanog novca
značajno preuveličavala njihove dimenzije u odnosu na bogatu decu.
Baja Bajić ilustruje dejstvo različitih trajnih iteresovanja na uspostavljanje
smisla u opažanju: ako isti stimulus, npr.reč koren, izložimo ljudima
različite profesije onda će saznajni efekat često biti sasvim drugačiji
– botaničar će misliti na koren biljke, lingvista na koren reči, stomatolog
na koren zuba, matematičar na kvadratni koren i tako dalje.
II 3) Socijalni činioci opažanja
Ljudsko viđenje socijalne sredine je jedan od osnovnih mehanizama
socijalnog ponašanja
pojedinaca i grupa, bilo da se ponašaju onako kako moraju ili onako
kako to sami žele. Svoje ponašanje ljudi uvek zasnivaju na svom viđenju
i razumevanju situacije u kojoj se nalaze. To važi i za situacije
u kojim se ogledaju na druge ili prihvataju njihove interpretacije
stvarnosti. Ponašanje drugih je takođe informacija o svojstvima situacije.
Socijalna percepcija je jedan od oblika socijalnog ponašanja. Mi se
bavimo opažanjem drugih i kad jesmo i kad nismo u interakciji sa njima.
Čim neko uđe u naše vidno polje, ako se u tom momentu naša pažnja
bavila sadržajima koji nisu važni, mi ćemo ga razgledati iz perspektive
koja odražava naše trenutno raspoloženje ili naš opšti odnos prema
ljudima. Jedan od efekata aktivnog odnosa kulture prema odrastanju
i integraciji svojih članova ogleda se u postojanju kulturnih obrazaca
koji uveliko utiču na to kako će pojedinci da vide, razumeju i ocenjuju
sebe, druge osobe i zbivanja u socijalnom okruženju. Prva učenja se
odnose na kategorijalne sisteme koji čine osnovu socijalne dimenzije
ličnog identiteta, koji usmeravaju pažnju na sličnost i razlike između
jedinke i onih koji je okružuju, koji usmeravaju njen položaj u sistemu
postojećih društvenih normi. Prve specifične rakcije sredine često
se odnose na suzbijanje onih ponašanja koja se smatraju nepoželjnim.
Iskaz „Ti ne treba da to radiš jer si devojčica, to je za dečake“
– može biti prva lekcija o socijalno značajnim razlikama i o socijalnoj
distanci. Taj izvrnuti redosled u učenju socijalnih kategorija lako
se može uočiti i kod odraslih kada se radi o etničkim, religijskim,
političkim, religionalnim, profesionalnim i sličnim stereotipima.
Učenje klasifikacija je važan aspekt svakog pa i socijalnog učenja.
Naše opažanje i fizičkih i socijalnih objekata je aktivnost socijalizovanih
osoba, osoba koje poseduju niz personalnih svojstava od kojih su neka
ista kod svih ljudi, neka se javljaju samo kod pripadnika pojedinih
grupa, a neka su isključivo individualna. Svoje perceptivne dispozicije
mi delimično stičemo svojom kulturom.
Kultura se definiše kao skup gotovih odgovora na sve opšte probleme
života. Kada je društvo te „odgovore“ u nas čvrsto usadilo, mi smo
spremni da svet prema njima „unapred opažamo“. Jedan poglavica iz
Svazilenda „video“ je da su svi londonski saobraćajci neobično ljubazni,
jer u Svazilendu podignuta ruka znači srdačan pozdrav.
Antropolozi su, izučavajući karakteristike pojedinih grupa stanovništva,
mogli da konstatuju da osim razlika u socijalnim institucijama postoje
i razlike u kognitivnim funkcijama, emocionalnom reagovanju i motivaciji.
Polazeći od toga da se fizikalna situacija u različitim kulturama
različito opaža, neki autori govore o institucionalizaciji opažanja,
tj. o tome da postoje norme kako određene situacije i objekte treba
opažati. Kad takve norme postoje onda se opaža ne onakav kakav je
objekt realno, nego onako kao što standardi zahtevaju. U kategorizaciji
ključnu ulogu ima leksički fond. Socijalni faktori utiču na opažanje
prvenstveno preko jezika. U onim sredinama u kojima je iz različitih
razloga važnija finija diskriminacija određenih oblasti stvarnosti
postoji više termina – kategorija za tu oblast. Stvarnost se potpunije
i detaljnije opaža. Npr. kod stočarskih naroda nalazimo veliki broj
termina u vezi sa stokom, kod onih u pustinji za vrste peska, itd.
Percepcija zavisi od aktuelnih motiva, kao i osobina ličnosti, a motivi
kao i osobine ličnosti, formiraju se pod uticajem socijalnih faktora.
Zaključak
Danas, kada su izbledele prepirke različitih psiholoških škola o
tome šta sve utiče na proces opažanja, može se reći da nema jednog
jedinstvenog odgovora koji bi objasnio ovu kompleksnu pojavu. Opažanje
se ne može samo svesti na proste zakone i karakteristike draži, nego
se moraju uzeti u obzir i unutrašnji činioci – fiziološki, psihološki
i socijalni.
Literatura
1) Krstić, D., Psihološki rečnik. Savremena administracija, Beograd:
1991.
2) Ognjenović, P., Osećaj i mera, o psihofizičkim osnovama saznanja.
Glas, Beograd: 1977.
3) Ognjenović, P., Psihologija opažanja. Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd: 2007.
4) Rot, N., Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd: 1972.
5) www.wikipedia.com
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|