OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- PRAVO - |
|
|
|
PRESTANAK PREDUZECA
Vec due vreme u menunarodnim okvirima prisutan je trend koji za
rezultat ima znatno izmenjen pristup problemu stecaja. U vremenu snanog
ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije prisutno je bilo uverenje da celokupna
funkcija stecaja treba da se svodi na cišcenje trišta
od nekonkurentnih i neprofitabilnih subjekata. Njihovo mesto bi ubrzo
preuzimali novi ili postojeci akteri a sistem bi nastavljao nesmetano
da funkcioniše, uz jacanje kreditne aktivnosti sa jedne i povecanje
zaduenosti privrednih subjekata, vidljivo kroz rast obaveza u pasivi
bilansa stanja, sa druge strane. U takvim uslovima nije postojala svest
o potrebi da se sagledaju i stecaju daju i druge funkcije osim one da
slui samo kao instrument naplate potraivanja od dunika
nesposobnih da izvršavaju svoje obaveze, i kao krajnji rezultat njihove
likvidacije. Pogotovo nisu u obzir uzimane posledice koje stecaj ima na
socijalne prilike u društvu, koje sigurno nisu zanemarljive. Generalno,
nije se shvatala potreba za efikasnim stecajnim sistemom ili je ona u
velikoj meri bila ignorisana.
Istorijski pregled:Ustanova kolektivne likvidacije dunikove imovine
postajala je još u Rimsko pravu, ali su, uFrancuskoj tek u 18 veku
konzularne sudije bile ovlašcene, zajedno sa sudovima opšteg
prava, da sprovode zakon dunikove imovine, kad je on trgovac. Trgovacki
zakonik od 1807. bio je dao stecaju u suštini kaznenopopravni vid
; zakon od 28. maja 1838. znatno je ublaio strogosti Zakonika i
iskljucivo nadlenost dodelio trgovackim sudovima. Godine 1889. bio
je ustanovljen jedan ublaen postupak, samo za savesne dunike,
pod nazivom sudske likvidacije, sciljem da odstrani bešcastece dejstvo
stecaja. Blagost se širi, pracena zloupotrebama; zakonodavac je bio
prinuden,u 20-om veku,da krene suprotnim pravcem; dekret od 20. marta
1955. oznacavao je u celini izvestan povratak ka strogosti u pogledu stecaja
u pravom smislu reci i izvesno pojacanje blagosti prema trgovcu koji se
smatra savesnim i koji se od sada koristi prinudnom upravom, koja je zamenila
sudsku likvidaciju. Kako reforma od 1955. nije dovela do ocekivanih rezultata,
1959. nije dovelo do ocekivanih rezultata, 1959, se zapocelo s cetvrtom
reformom i ova dovodi do zakona od 12. jula 1967. koji je stupio na snagu
1. januara 1968. Ordonansa od 28. septembra 1967. dopunila je tu reformu
ustanovljavajuci preventivno poravnjanje.
Bilo da je u pitanju preventivno poravnjanje, prinudna uprava ili likvidacija
imovine, te, mere pogadaju iskljucivo preduzece posmatrano kao takvo.
U slucaju preventivnog poravnjanja i prinudne uprave, preduzece i dalje
postoji i radi, ali njegovom nosiocu pomau bilo staraoci ili upravnici;
ako plan o ozdravljenju uspe ili ako poravnjanje bude prihvaceno, dunik
ponovo stice pravo slobodnog raspolaganja svojom imovinom. U slucaju likvidacije
imovine, naprotiv, preduzece se stavlja u likvidaciju i prestaje da postoji.
Dunik trgovac ili rukovodioci i clanovi uprave pravnih lica mogu,
povrh toga, i licno biti pogodeni gradanskim sankcijama pod nazivom licnog
stecaja.
Danas, medutim ekonomski uslovi poslovanja u svetu su znatno izmenjeni.
Ceste finansijske krize uslovile su potrebu za radikalnom reformom stecajne
regulative. Inflacija, pad tranje, rast troškova poslovanja,
energetske krize, finansijski lomovi na pojedinim trištima,
otvaranje jednih a zatvaranje drugih ekonomskih podrucja, znacajan pad
kreditne aktivnosti, ubrzanje tehnoloških promena, promene preferencija
potrošaca i drugi faktori su doprineli da posledicno mnogi privredni
subjekti nisu više u mogucnosti da servisiraju svoje dugove. Primena
zastarele i nefleksibilne stecajne regulative samo je doprinosila produbljivanju
krize.
Iako je potreba za izmenom propisa o stecaju i njihovom prilagonavanju
novim uslovima sagledana odavno a uzroci koji su to zahtevali nisu došli
naglo i neocekivano, ceo proces sa institucionalnog aspekta je tekao dosta
sporo. Tek su krajem 70-ih godina prošlog veka nacinjeni prvi znacajniji
koraci u stvaranju kvalitativno boljeg stecajnog zakonodavstva u Sjedinjenim
Americkim Dravama. Tada je uveden institut reorganizacije stecajnog
dunika kao mera kojom se sprecava njegovo bankrotstvo i gašenje.
Suština je u tome da se primenom razlicitih mera ocuva kontinuitet
poslovanja a sa druge strane da poverioci naplate svoja potraivanja,
i time istovremeno ispune dva cilja. Prvi je ocuvanje finasijske discipline
kroz sigurnost naplate potraivanja (koja moe ici putem likvidacije
stecajnog dunika ili kroz proces reorganizacije) i sprecavanje daljeg
propadanja privrednih subjekata za koje se zakljuci da ih je moguce sacuvati,
odnosno da imaju perspektivu i svrhu daljeg postojanja.
U uslovima globalizacije i internacionalizacije poslovanja i finansijskih
tokova, modernizacija stecaja je dobila još više na znacaju.
Ovom problemu sve vecu panju pridaju i razne menunarodne institucije
a polako dolazi i do ujednacavanja regulative menu zakonodavstvima u svetu.
Znaci stecaj i stecajna regulativa polako zauzimaju svoje mesto kao potpuno
ravnopravni ostalim delovima trgovinskog (privrednog) prava, prevashodno
u odnosu na kompanijsko (statusno) pravo. Tako su danas na celovit nacin
regulisani nastajanje, rad, prestanak, bankrotstvo i reorganizacija privrednih
društava. Stecajna regulativa je danas postala znacajan regulator
privrednih kretanja time što namece odgovorno ponašanje privrednih
subjekata prema svojim obavezama (dugovima), uspostavlja sigurnost i izjednacava
uslove poslovanja ali istovremeno prua šansu za oporavak. Takode,
stecaj (odnosno reorganizacija u okviru stecajnog postupka) pocinje da
vrši i socijalnu funkciju pokušajem da se u najvecem broju ocuvaju
postojeca radna mesta.
Neophodnost donošenja novih propisa o stecaju je pored vec nabrojanih
faktora, kod nas u još vecoj meri bila neophodna kao deo ukupnih
privrednih reformi, što je uostalom bio i slucaj u ostalim zemljama
koje su prolazile kroz proces tranizicije. Medutim dok je u pogledu samog
stecajnog postupka trebalo otkloniti slabosti postojece regulative i uciniti
ceo postupak brim i efikasnijim, dotle je reoganizacija postojala
samo u rudimentarnom obliku (u vidu prinudnog poravnanja i preuzimanja
duga) i zbog toga se moe reci da su upravo u tom segmentu izvršene
najznacajnije izmene u našoj stecajnoj regulativi.
Poglavlje broj 1 pored ostalog sadri: kratak prikaz istorijata stecaja
i stecajnog zakonodavstva, definiciju stecajnog postupka sa stanovišta
naših propisa, faktore i pitanja koja se postavljaju pri koncipiranju
stecajnog sistema kao i nemogucnost stvaranja jedinstvenog modela stecajnog
zakona, glavne ciljeve stecajne regulative i njene implikacije na ekonomski
sistem u celini, prakticne probleme u sprovonenju kao i osnovne preduslove
za uspešni i efikasnu primenu, uzroke pojave suprostavljenih ciljeva
ucesnika u stecajnom postupku, aspekte stecaja u procesu tranzicije i
dr. Sve ove teme su prikazivane u meri da zadovolje potrebe ovog rada,
negde više a negde manje detaljno i u suštini ovo poglavlje
predstavljaju pravi uvod i okvir za razmatranje centralne teme ovog rada.
Poglavlje broj 2 pokušava da najkrace prikae neke od najvanijih
karakteristika novog Zakona o stecajnom postupku uz naglasak na one odredbe
koje su pretrpele najviše izmena u odnosu na prethodne propise kao
i one koje u najvecoj meri unapreduju sprovodenje i povecavaju efikasnost
stecajnih postupaka. Ovo poglavlje je najkrace i ono nema za cilj da se
dublje upušta u analizu sprovodenja stecajnog postupka.
Poglavlje broj 3 prua prikaz karakteristika procesa reorganizacije
sa stanovišta medunarodne prakse. Takode, ukazuje na prednosti i
mane reoganizacije u odnosu na bankroststvo stecajnog dunika i prodaju
stecajnog dunika kao celine (going concern value), odnose i osobine
formalnih i neformalnih postupaka reorganizacije itd. Date su karakteristike
i varijante razlicitih procesnih radnji u okviru reorganizacije sa stanovišta
medunarodne prakse i modela zakona koje izranuju neke medunarodne institucije
(UNCITRAL). Na kraju su ukratko predstavljeni modeli reorganizacije u
Sjedinjenim Americkim Dravama i Francuskoj kao svojevrsnih predstavnika
razlicitih pristupa ovoj problematici.
Poglavlje broj 4 opisuje proceduru reorganizacije ustanovljenu zakonskim
propisima kod nas, u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ukazano
je neke od razlika koje postoje medu pomenutim zakonodavstvima u pogledu
ovog pitanja. Znaci prikazani su zakonski preduslovi za reorganizaciju,
procesne radnje, ovlašceni predlagaci plana reorganizacije odnosno
stecajnog plana u Republici Srpskoj i Hrvatskoj, uslovi koje plan mora
da zadovolji, principi podele poverilaca u razlicite klase (grupe), procedura
obaveštavanja i glasanja, neophodne vecine za prihvatanje plana,
odustvo ili neophodnost sudske potvrde plana, pravna dejstva usvojenog
plana, zaštita poverilaca, pracenje primene plana i njegovo eventualno
poništenje itd. Takode, u cilju porenenja na pocetku ovog poglavlja
dat je prikaz postupka prinudnog poravnanja koji se više u tom obliku
ne koristi kod nas i preuzimanja duga, koje sa druge strane zakonodavac
zadrao kao jednu od opcija.. 1. Stecaj i znacaj stecajnog sistema
Za stecaj i stecajnu regulativu bi se moglo reci da danas predstavljaju
jedne od osnovnih delova savremenih trišnih sistema a samim
tim i pravne regulative kojim se oni regulišu. Danas se ovoj materiji
posvecuje znacajna panja, pogotovo u svetlu reformi koje se vrše
u zemljama u tranziciji, a takone je ovo pitanje aktuelno u mnogim azijskim
zemljama koje svoju regulativu prilagonavaju savremenim tendencijama u
ovoj oblasti. Medjutim mora se istaci da problematika stecajanog postupka
(Insolvency proceedings) i u zemljama sa dugom trišnom tradicijom
predstavlja dinamicnu oblast u kojoj se trae nova rešenja koja
ce pratiti trend promena u menunarodnoj ekonomiji. Izuzetan doprinos po
tom pitanju daju i brojne menunarodne i nadnacionalne institucije kao
što su Svetska banka, Menunarodni monetarni fond, UNCITRAL, Evropska
unija i dr.
Razvoj stecajnog zakonodavstava, u današnjem smislu, zapoceo je još
u 16. veku u tada najrazvijenijim trgovackim oblastima Evrope. Prva stecajna
pravila u formi Zakona o stecaju su donele gradske vlasti Antverpena,
u Holandiji, 1515. godine, koji je tada bio centar svetske trgovine, sa
ciljem sprecavanja bekstva dunika sa teritorije Holandije. Zakon
koji je donet 1542. godine u Engleskoj prvi je uveo principe na kojima
i danas pociva moderno stecajno zakonodavstvo a to su:
kolektivno namirenje poverilaca i ravnomerna raspodela imovine dunika
srazmerno potraivanjima poverilaca.
Zanimljiv je podatak kako je nastao izraz bankrot. U srednjovekovnoj
Italiji trgovcima koji nisu placali svoje dugove poverioci su uništavali
„klupe“ za trgovanje. Od italijanskog "banca rotta"
ili uništena klupa (tezga) dolazi izraz bankrot ili stecaj. Krajem
19. veka i tridesetih godina prošlog veka usled velike depresije,
umesto likvidacije stecajnog dunika kao odgovora na loše
ekonomske prilike, javila se ideja reorganizacije stecajnog dunika
koji bi pod odrenenim uslovima nastavljao sa poslovanjem. Najveci
doprinos institucionalizaciji
ovog instrumenta, stecajne i uopšte ekonomske politike, dao je Bancruptcy
Reform Act donet 1978. godine, sa kasnijim izmenama, u Sjedinjenim Americkim
Dravama. Poglavlje broj 11. ovog zakona reguliše postupak
reorganizacije kao ravnopravan postupku stecajne likvidacije koji je
regulisan u poglavlju
broj 7. Ovaj zakonski akt dao je impuls i primeni i pravnom regulisanju
reorganizacije u privrednim sistemima najveceg broja zemalja.
Za pocetak bi na ovom mestu trebalo dati osnovne definicije stecaja i
reorganizacije.
Stecaj se najcešce definiše kao “stanje u kome dunik
ne moe da izvršava svoje obaveze prema poveriocima i, s druge
strane, prinudno izvršenje potraivanja svih poverilaca nad
imovinom dunika, što dovodi do gubljenja pravnog subjektiviteta
stecajnog dunika”.
Materijalno- finansijski uslovi (insolventnost) koji za pravnu posledicu
imaju otvaranje stecajnog postupka (stecajni razlozi, okidaci) su u
pravnim
sistemima bili razlicito definisani ali se vremenom vrši i njihovo
ujednacavanje. Takav je slucaj i sa našim zakonodavstvom. Stecajni
postupak je do sada bio regulisan Zakonom o prinudnom poravnanju, stecaju
i likvidaciji, a od 2. februara 2005. godine primenjuje se Zakon o stecajnom
postupku i Zakon o agenciji za licenciranje stecajnih upravnika.
Iako se u strucnoj javnosti mogu cuti i mišljenja da su i ovi zakoni
u pojedinim segmentima nedoreceni i neprecizni oni svakako predstavljaju
znacajan iskorak ka moderno uredenom stecajnom zakonodavstvu.) odreduje
pojmove stecajnog postupka, bankrotstva i reorganizacije. Tako stecajni
postupak u smislu ovog zakona obuhvata bankrotstvo odnosno reorganizaciju.
Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne
imovine stecajnog dunika, a pod reorganizacijom se podrazumeva namirenje
poverilaca, na nacin i pod uslovima odrenenim planom reorganizacije. O
osnovnim karakteristikama novog zakona kojim se reguliše stecajni
postupak u našoj zemlji bice nešto više reci kasnije u
toku ovog rada, ali je osnovni zakljucak da je jedna od njegovih najvanijih
prednosti potpuno i savremeno regulisanje postupka reorganizacije stecajnog
dunika.
Na osnovu napred iznetih definicija ne bi se smelo zakljuciti kako je
stecajni postupak, i uopšte problem stecaja, nešto što
pogada samo parcijalne delove ekonomskog sistema jedne zemlje.
Naprotiv, šire imlikacije stecaja na privredu jedne zemlje, zaposlenost,
konkurentnost, socijalni poloaj stanovništva, proces reformi,
fiskalni aparat i sl. zahtevaju da se ovi faktori uzmu u obzir pri kreaciji
okruenja i pravila pod kojima se on sprovodi. Organizovana društva
su vremenom spoznala potrebu da obezbede sistem pravila i procedura za
regulisanje “fenomena“ insolventnosti.10 Interesantno je zapaziti
da se on javlja samo u kreditnom sistemu, što je karakteristika modernih
trišta, jer kada bi ucesnici na trištu pribavljali
dobra i usluge samo putem gotovine ili trampom tada ne bi postojao dug
pa samim tim ni potreba za stecajem. U današnjim uslovima ovo svakako
nije slucaj. Znacaj stecajnog zakonodavstva se stoga ne moe prevideti,
niti se razmatranja koja naglašavaju njegov uticaj mogu smatrati
preteranim. Postoje mnoga pitanja i nedoumice koje se javljaju u svetskoj
praksi i strucnim razmatranjima po pitanju konstrukcije i primene stecajnog
zakonodavstva. Na primer, da li bi zakon trebao da promoviše disciplinu,
da iz igre izbacuje neefikasne i nekompetentne, ili da bude tolerantniji
i na taj nacin podstice preduzetnicki duh u smislu vece spremnosti da
se preuzme rizik? Da li dejstvo zakona treba da ima šire socijalne
i društvene efekte ili mu je cilj samo racionalno razrešenje
pojedinacnog slucaja? Da li da uzima u obzir efekte koje ima na zaposlenost?
Da li da favorizuje van sudske (neformalne) aranmane ili formalne
procese reorganizacije pod okriljem suda? Kako na najbolji nacin izvršiti
balans izmenu procesa likvidacije i reorganizacije? Koliko treba da bude
ucešce samih sudova u procesu (da nadgledaju zakonitost procesa ili
da budu aktivan subjekat u postupku)? Kakva je uloga drave? Pitanja
ima mnogo a faktora koji uticu na moguce pravilne odgovore još više.
Rezultat je mnoštvo mišljenja i nemogucnost izrade i formulisanja
jedinstvenog koncepta i modela stecajnog zakona. U literaturi i strucnim
raspravama se cesto pokrece pitanje da li je odreneni stecajni sistem
više naklonjen duniku ili poveriocima (pro-debtor ili pro-creditor),
i pri tome se navode osnovne karakteristike jednog ili drugog sistema,
na primer pitanje reorganizacije ili poloaja obezbedenih prava potraivanja
privilegovanih poverilaca. Medutim ta rasprava gubi na znacaju jer dolazi
polako do ujednacavanja regulative medu dravama a isto tako u praksi
se retko javljaju cista rešenja. Tako se na primer za zakonsko favorizovanje
reorganizacije moe reci da predstavlja naklonost ka duniku
ali odredbe koje odrenuju da plan reorganizacije usvajaju poverioci relativizuju
tu konstataciju i uvode balans u ovoj oblasti.
Koji su generalni ciljevi stecajne regulative? U prvom redu je to da
uvede sigurnost na trištu
i kreditnom sistemu, odnosno da promoviše strogu finansijsku disciplinu.
Poverenje u institucije sistema koje se javlja kao rezultat uverenja da
ce sva potraivanja na kraju biti naplacena, bilo redovnim putem
ili kroz neki od vidova stecajnog postupka, je osnova normalnog funkcionisanja
trišta. Ali ne samo to, na ovaj nacin se stvaraju uslovi za
ekonomski rast, priliv investicija, funkcionisanje fiskalnog sistema i
sl. Da bi se to postiglo stecajni postupak mora biti efikasan i brz.
Takode, mora da u najvecoj meri spreci razne vrste zloupotreba i eliminiše
korupciju. Promovisanje principa neutralnosti, što znaci da na isti
nacin tretira sve privredne subjekte (bez obzira na vrstu, velicinu i
poreklo kapitala), mora biti ugradeno u osnove zakona kojim se reguliše
stecajni postupak.
Da bi svi oni koji se nalaze na trištu ili su potencijalni
ulagaci mogli da znaju šta ih ocekuje i u krajnjoj liniji mogli da
predvide rizik koji nosi poslovanje, stecajni postupak u tom smislu treba
da bude predvidljiv i dosledno sprovonen, ali takone i u dovoljnoj meri
fleksibilan. Fleksibilnost se ogleda u mogucnosti izbora i dogovora ali
i u pogledu broja mogucnosti koje su dostupne stranama kada se u bilo
kojoj ulozi nanu u stecajnom procesu. Uvonenje mogucnosti reorganizacije
i mnoštvo varijanti koje su u tom procesu dozvoljene je nacin za
postizanje tog cilja. Sve to u krajnjoj liniji dovodi do najvanijeg
cilja a to je zaštita i maksimiranje vrednosti. Moglo bi se takode
reci da stecaj tako postaje jedan od bitnih faktora za razvoj korporativnog
upravljanja.
Kod prakticne primene propisa o stecaju situacija se dodatno komlikuje.
Od pocetnog gledišta da se na jednoj strani nalazi dunik a
na drugoj poverioci, posmatranjem konkretnog slucaja u kome je stecajni
dunik jedno relativno veliko akcionarsko društvo, broj ukljucenih
i zainteresovanih strana se znacajno povecava. Na strani dunika
se javlja menadment (uprava), akcionari (vlasnici) i zaposleni.
Njihova gledišta i ocekivanja ne moraju obavezno da se razlikuju,
ali je to sa obzirom na razlicit poloaj i posledice koje mogu trpeti
u toku stecajnog postupka veoma moguce. Menadment eli da nastavi
sa radom u istom sastavu, tako da je uglavnom zainteresovan za proces
reorganizacije (pre neformalan nego formalan), koji nece zadirati u njihovu
sadašnju poziciju. Zaposleni ele da sacuvaju radna mesta, tako
da bilo koji vid procesa reorganizacije za njih nije podjednako dobar.
Mere koje podrazumevaju znacajnu redukciju obima poslovanja i smanjenje
broja zaposlenih svakako nisu u njihovom interesu. Svakako je znacajan
faktor i sam poloaj zaposlenih prilikom formalnog otvaranja stecajnog
postupka. Neke zemlje su donele posebne zakonske propise koji regulišu
ovu materiju. Pozicije akcionara mogu se dosta medusobno razlikovati u
zavisnosti od njihove velicine (mali, veliki, vecinski) i ukljucenosti
u sam proces upravljanja privrednim društvom. Na strani poverilaca
razlicitost interesa, elja i ocekivanja moe biti još
veca i prisutnija. Oni se medusobno mogu razlikovati po velicini (finansijskoj
moci), po tome da li su njihova potraivanja obezbedena ili ne, po
visini potraivanja, kao i po tome na kom osnovu su potraivanja
nastala. Razlucni poverioci cija su potraivanja obezbedena (collateral)
su uglavnom zainteresovani za njihovu što bru realizaciju,
oni bez obezbenenja za likvidaciju (kroz stecajni postupak) ili prodaju
privrednog društva kao celine (going concern value) ili moda
za nastavak poslovanja kroz reorganizaciju ako ce to dovesti do realizacije
pune vrednosti njihovih potraivanja. Komercijalni poverioci (kupci
i dobavljaci), za razliku od na primer banaka, cešce imaju interes
da stecajni dunik nastavi sa radom jer to moda u vecoj meri
utice na njihovo poslovanje nego sudbina pojedinacnog potraivanja.
Sledeca zainteresovana strana je svakako drava koja delujuci posredno
kroz pravosudni sistem a neposredno kroz zakonodavnu aktivnost i regulatorna
tela, ciji je osnivac (agencije), nastoji da ocuva opšti društveni
interes, stabilnost i sigurnost pravnog i ekonomskog sistema, ubrza razvoj
i reforme, ostvari nesmetan priliv budetskih sredstava i sl. Takva
tendencija postoji i kod nas, jer se izmenama Zakona o privatizaciji uvodi
mogucnost da Agencija za privatizaciju preuzme ulogu stecajnog upravnika
kod privrednih društava sa vecinskim društvenim kapitalom. Na
kraju ne treba zaboraviti ni interes lokalne samouprave u celom postupku
(opštine i regioni). Cest je slucaj uopšte u zemljama u tranziciji,
pogotovo u manjim lokalnim sredinama, da je jedno privredno društvo
(preduzece) glavni izvor zaposlenosti i budetskih prihoda.
Likvidacija i prestanak postojanja takvog privrednog subjekta moe
da ima ogromne socijalne posledice u toj sredini. Sve što je napred
receno dovoljno sugeriše sa kakvom panjom treba pristupiti
izgradnji stecajne regulative. Po recima Joseph-a Stigliz-a ne postoji
ni u ovoj oblasti tzv. “Pareto optimum”, termin poznat u ekonomskoj
teoriji kao, najprostije receno, stanje odnosno rešenje koje bi bilo
idealno i prihvatljivo za sve. Treba uzeti u obzir takone i tradiciju
i osobine same sredine (kolektivizam ili individualizam) jer bi bukvalno
prenošenje rešenja i odredbi, koje se primenjuju na razvijenim
trištima, bilo prakticno nesprovodljivo ili bi izazvalo i vece
štetne posledice.
Zakonsko regulisanje stecajnog postupka, medutim, nije samo po sebi dovoljno
da razreši sve navedene protivurecnosti i da obezbedi nesmetano funkcionisanje
privrednih kretanja u jednoj zemlji. Potreban je institucionalni i regulatorni
okvir da bi sistem bio efikasan. Neke od zemalja koje su dosta poodmakle
u sprovonenju ekonomskih reformi, na primer Ceška, uvidaju potrebu
da unaprenuju ne samo zakon o stecajnom postupku nego i svu ostale regulativu,
instucije, registre, trište kapitala i sl. kako bi prevazišli
probleme koji se u praksi javljaju. Na prvom mestu neophodan je snaan,
nezavisan i efikasan pravosudni aparat. Takone, ne treba izgubiti iz vida
da je stecajna regulativa samo jedan od elemenata pravnog sistema koji
utice na poslovanje preduzeca.
Zbog toga je neophodna primena novih zakonskih rešenja iz oblasti
statusnog prava (Zakon o privrednim društvima), materiju koja reguliše
registraciju privrednih subjekata, trište hartija od vrednosti,
privatizaciju, platni promet, zakonsko regulisanje primene medunarodnih
racunovodstvenih standarda (MRS), zalono pravo, dovonenje u red
zemljišnih knjiga i dr. Isto tako neophodna je izrada novih propisa
kojima se regulišu izvršni i parnicni postupak. Na stecajni
postupak se, inace, shodno primenju propisi kojima se reguliše parnicni
postupak. Primena novih propisa zahteva i ljude koji bi ih sprovodili,
te je stoga preko neophodna profesionalizacija kadrova koji bi se bavili
poslom stecajnih upravnika. To je kod nas ucinjeno uporednim donošenjem
Zakona o stecajnom postupku i Zakona o agenciji za licenciranje stecajnih
upravnika. Naravno da donošenje samog zakona ne rešava samo
po sebi problem vec je neophodna i njihova dosledna primena.
Finansijski poloaj preduzeca u mnogome je odreden merama drave
u oblasti monetarne i fiskalne politike. One u velikoj meri mogu da olakšaju
ili oteaju poslovanje preduzeca. Naravno, ne sme se izgubiti iz
vida da se prilagonavanje ovih mera ne sme vršiti zbog “dnevnih”
ili kratkorocnih potreba, vec one treba da budu rezultat dugorocne strategije
ekonomskog razvoja. Samo jedan primer je dovoljan za to. Politika kamatnih
stopa, kojom upravlja centralna monetarna institucija utice na obim zaduivanja
privrednih subjekata. Ako su one u jednom periodu odravane na relativno
niskom nivou rezultat je vece finansiranje iz kreditnih izvora, ali ako
posle toga done do velikog skoka kamatnih stopa (a najcešce se pri
tom menjaju i kamatne stope na postojeci dug) dolazi do prezaduenosti
koja na pocetku nije mogla biti predvidena. Kao posledica toga, u inace
teškim ekonomskim uslovima, insolventnost a samim tim i stecaj postaju
realna pretnja. Svakako ne sme se izgubiti iz vida i uticaj inflacije
na vrednost i aktive i pasive u bilansu, moguce stvaranje pogrešne
slike o finansijskom poloaju preduzeca kao i direktan uticaj na
sam stecajni postupak.
Svi napred nabrojani faktori i elementi uticu na efikasnu primenu stecajnog
zakonodavstva sa naravno najvecim akcentom na sam stecajni zakon. Menutim,
nije svaki model stecajnog zakona podjednako dobar u svim društveno-ekonomskim
uslovima. I kada se donese nov zakon o stecaju sa svim ostalim zakonima,
odnosno kada se u najvecoj meri uspostavi pravna regulativa i institucionalni
okvir to opet ne znaci da ce primena tih propisa biti efikasna i u krajnjoj
liniji imati pozitivne posledice. Potrebno je uzeti u obzir u kolikoj
meri su kretanja u ekonomiji jedne zemlje u skladu sa modernim trišnim
ponašanjem, jer primena zakonskih rešenja po uzoru na razvijene
zemlje, u uslovima kada ne postoje trišna svest i ponašanje,
moe imati veoma negativne efekte. Impulsi koje novi zakoni i ostali
propisi daju kao i njihov preventivan uticaj u takvom okruenju bice
deformisani.
Takode, kada se nalazimo u situaciji kada je najveci deo kapitala dravnog
(društvenog) porekla i kada postoje ogromni nagomilani dugovi menu
preduzecima i prema dravi tada bi striktna primena stecajnih propisa
u jednom momentu “ugasila” najveci deo privrede. Nije potrebno
naglašavati kakav bi to efekat imalo na zaposlene i na socijalni
aspekt uopšte. Neophodno je dakle ubrzano sprovoditi proces svojinske
transformacije, kako bi kapital dobio titulara, a drava sa druge
strane treba da pristupi sanaciji i reorganizaciji velikih sistema, reprogramiranju
ili otpisivanju dugova i sl.
Mnoge drave su sprovodile takve posebne programe koji su na prvi
pogled u suprotnosti sa osnovnim principima savremene privrede ali su
neophodan preduslov da se subjekti privrenivanja osposobe za trišnu
utakmicu.Tek tada ce primena novih propisa imati svoju svrhu i dati ocekivane
rezultate.
Kada privatizacija putem prodaje nije moguca, što je cest slucaj
kada su preduzeca odavno izgubila trište i poslovnu perspektivu,
tada se skoro jedini izlaz nalazi u stecaju. To je nacin da se zarobljena
aktiva, barem ono što je preostalo, upotrebi na produktivniji nacin
to jest kao osnova za nove poslovne poduhvate. Stecaj se cesto pogrešno
shvata kao definitivan kraj, što je pogrešno, jer ponekad se
samo tim putem moe doci do novog vlasnika, sveeg kapitala,
novog proizvodnog programa i šanse za oporavak Sa tim u vezi treba
polako menjati usadene poglede i svest koje ljudi imaju o stecaju. On
se u velikoj meri doivljava kao sramota, kao iskljuciva krivica
menadmenta a ponekad i kao krivicno delo. Neki autori govore stoga
o potrebi za ”destigmatizacijom” stecaja.
Same zakonske posledice koje se javljaju otvaranjem stecajnog postupka
treba da budu dovoljan podstrek da se on izbegne, ako je to moguce, ili
une u proces reorganizacije sa svim aspektima i mogucnostima koje ona
nudi.
Na kraju ovog dela rada treba reci koja su danas aktuelna pitanja u svetu
u ovoj oblasti. Zemlje u procesu tranzicije razlicitom brzinom prilagonavaju
svoje propise o stecaju svetskim trendovima i rešenjima. O generalnim
aspektima tog procesa je bilo reci. Na podrucju Evropske Unije danas se
uglavnom bave problemom stecaja privrednih subjekata koji svoje poslovanje
vrše na teritoriji više zemalja clanica unije kao i van nje
(cross-border insolvency proceedings). Tu se postavljaju pitanja tzv.
primarnih i sekundarnih stecajnih postupaka, zatim odrenivanje “centra
glavnih interesa” kao mesta gde privredno društvo obavlja najveci
deo svojih aktivnosti, nadlenosti nacionalnih sudova i menusobnog
odnosa razlicitih nacionalnih pravnih sistema. Tim pitanjem se posebno
bavi Pravilo saveta 1346/2000/EZ o stecajnom postupku, ali i druge institucije
(UNCITRAL). U SAD-u se trenutno razmišlja o modernizaciji poglavlja
broj 11. kojim se reguliše reorganizacija kako bi se povecao nezadovoljavajuce
mali broj uspešnih postupaka i bolje regulisali tzv. pre-pakovani
(neformalni, vansudski) procesi. Moe se reci da je problematika
stecajnih postupaka i stecajne regulative danas postala ponovo aktuelna
kako u zemljama u traniziciji tako i zemljama sa tradicionalno razvijenim
trišnim sistemom. Razlozi za to su razliciti, faktori od uticaja
isto tako ali se moe reci da je cilj jedinstven.
2. Osnovne karakteristike Zakona o stecajnom postupku
Stecajno zakonodavstvo u našoj zemlji je, uostalom kao i celokupno
trgovinsko (privredno) pravo, bilo je u direktnoj vezi sa karakteristikama
vaecih društveno-ekonomskih odnosa. Od Drugog svetskog rata
pa do danas bilo je više promena u sferi stecajne regulative koje
su pre svega bile izraz specificnosti i uslova koji su vladali u našoj
privredi. Do 2004. godine na snazi je bio Zakon o prinudnom poravnanju,
stecaju i likvidaciji. Zbog neophodnosti boljeg i savremenijeg regulisanja
stecajnog postupka, a u okviru procesa reformi u našoj zemlji, donet
je novi zakon koji sada nosi naziv Zakon o stecajnom postupku.
Vec je bilo reci o znacaju koji ima stecajna regulativa u pravnom sistemu
jedne zemlje ali i o potrebi da ona bude prilagonena rešenjima koja
vladaju u savremenim trišnim privredama. Direktno polazište
za novi zakon o stecaju kod nas bio je nemacki zakon o stecaju iz 1999.
godine koji je i sam radikalno izmenio nemacko stecajno zakonodavstvo.
Karakteristike novog zakona su takve da je naša regulativa iz ove
oblasti sada u velikoj meri u skladu sa modernim svetskim rešenjima
mada se i na ovaj zakon mogu cuti primedbe (više proceduralne nego
suštinske prirode).
Po recima predlagaca cilj ovog zakona je da obezbedi delotvorno, jednostavno
i fleksibillno upravljane postupkom, sa precizno odredenim rokovima i
jasnim posledicama preduzetih radnji.
Glavne odlike Zakona o stecajnom postupku su:
- preciznije definisanje razloga za pokretanje stecajnog postupka,
- skracenje rokova vonenja postupka,
- bolja zaštita poverilaca i na drugaciji nacin regulisanje postupka
reorganizacije stecajnog dunika.
Takode, moe se navesti i to da je uloga suda sada da donosi sudske
odluke pre nego poslovne, da je data veca samostalnost i odgovornost stecajnim
upravnicima (profesionalizacija i licenciranje), ne dolazi do automatskih
otkaza zaposlenima, precizirana je procedura unovcenja imovine,precizno
regulisanje stecaja sa elementima inostranosti i dr. Što se tice
uslova za pokretanje stecajnog postupka oni su regulisani odredbama clanova
2. i 3. Zakona. Predvideno je da se bankrotstvo ili reorganizacija sprovode
nad stecajnim dunikom koji:
(1) ne moe odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od
dana dospelosti obaveze,
(2) je u potpunosti obustavio svoja placanja u periodu od 30 dana i
(3) ucini verovatnim da svoje vec postojece obaveze nece moci da ispuni
po dospecu-preteca nesposobnost za placanje.
Clan 3. Zakona reguliše pokretanje postupka u slucaju da poverilac
u poreskom ili sudskom postupku nije mogao namiriti svoje potraivanje.
Zakon predvina da se stecajni postupak pokrece na predlog dunika
ili poverilaca a izuzetno na predlog javnog tuioca ili Poreske uprave.
Karakteristika ovog zakona je odustajanje od pokušaja zakljucenja
prinudnog poravnanja i oporavka dunika pre otvaranja stecaja.
Rokovi za sprovodenje svih faza stecajnog postupka, zakazivanje rocišta,
prijava potraivanja, rokovi za radnje stecajnog upravnika i sl.
su striktno odredeni i skraceni tako da se time postie neophodna
brzina samog postupka. Istina neki rokovi se odlukom sudskog veca mogu
produiti ali uz odredene sankcije. Ima primedbi da su predvideni
rokovi suviše kratki i samim tim nerealni imajuci u vidu tehnicku
i kadrovsku opremljenost sudova, stanja u racunovodstvima preduzeca, najcešce
i najvece poverioce (radnici, drava, javna preduzeca) i dr. Medutim,
ako se uzme u obzir da kod nas postoje slucajevi gde se stecajni postupci
vode i pet do deset godina onda ovakve odredbe treba pozdraviti. U praksi
treba pratiti kako se izvršavaju i eventualno izvršiti neophodne
korekcije.
Po ranijem zakonu organi u stecajnom postupku su bili obavezni (stecajno
vece, stecajni sudija, stecajni upravnik) i fakultativni (odbor poverilaca).
U praksi su se dešavale brojne uzurpacije ovlašcenja pojedinih
organa najcešce od strane stecajnog veca (predsednika). Na taj nacin
ceo postupak je stvarno bio u nadlenosti predsednika stecajnog veca,
dok se uloga clanova veca svodila samo na puko zadovoljavanje zakonom
propisane forme o sastavu stecajnog veca. Po novom zakonu odbor poverilaca
postaje obavezan organ a takode se uvodi novi, kao obavezan, a to je skupština
poverilaca (ako postoji više od pet poverilaca). Takode, ustanovljen
je nov odnos izmenu pojedinih organa u stecajnom postupku. Tako je skupštini
poverilaca dodeljeno pravo da odlucuje (pored drugih poslova) o tome da
li ce se stecajni postupak sprovoditi u cilju nastavka rada i reorganizacije
ili ce on voditi bankrotstvu, drugim recima funkcija organa poverilaca
više nije samo savetodavna. Ustanovljena je licna i imovinska odgovornost
stecajnog upravnika za štetu koju nanese bilo kom ucesniku stecajnog
postupka a propisani znatno su stroiji uslovi za njihovo postavljenje.
Posebnim zakonom se osniva Agencija za licenciranje stecajnih upravnika
koja ce izdavati licence što sve vodi profesionalizaciji posla stecajnog
upravnika. Rokovi i obaveze koji su propisani stecajnim upravnicima u
toku obavljanja dunosti trebalo bi da garantuju efikasnost postupka
i sigurnost poveriocima. Postoje izvesne primedbe na nepreciznost odredbi
koje regulišu konstituisanje pojedinih organa, kao što je na
primer skupština poverilaca. Što se tice pozicije zaposlenih
oni, kako je vec receno ne dobijaju automatski otkaz pokretanjem stecajnog
postupka a njihova potraivanja po osnovu neisplacenih neto zarada,
za poslednjih godinu dana, kao i neisplaceni doprinosi za penzijsko i
invalidsko osiguranje, za poslednje dve godine, se svrstavaju u drugi
isplatni red.
Zakon je zadrao institut preuzimanja duga i pored regulisanog procesa
reorganizacije.
Uveden je stecaj privatnih preduzetnika, a predviden je poseban slucaj
stecajnog postupaka male vrednosti kada je knjigovodstvena vrednost imovine
stecajnog dunika manja od pet miliona dinara.
Ovo su samo osnovni aspekti nove stecajne regulative kod nas. Zakon sadri
niz procesnih radnji i odredbi koje regulišu poloaj razlucnih
(obezbedenih, privilegovanih) i izlucnih poverilaca, zatezne kamate, stecaj
sa elementima inostranosti, mere obezbenenja, pobijanje pravnih radnji
stecajnog dunika, unovcenje i deobu stecajne mase i dr. koje bi
mogle biti uzete u obzir prilikom šire interpretacije ovog pravnog
akta. Sam proces stecajnog postupka nije, medutim, u centru panje
ovog rada vec su to, u ovom slucaju, mere pomocu kojih bi se bankrotstvo
stecajnog dunika sprecilo.
Nesporno je da je novi Zakon o stecajnom postupku u velikoj meri u skladu
sa rešenjima koja postoje u zemljama razvijene trišne
privrede. Da li ce ispuniti ulogu koja mu je namenjena zavisi od nacina
na koji se bude sprovodio, kadrova, institucionalnog i regulatornog okvira
i dr. kao i od prevazilaenja odrenenih nedorecenosti i nepreciznosti
koje sadri, koje ipak nisu takve da zadiru u njegovu suštinu.
3. Reorganizacija - savremen pristup stecajnoj problematici
U ovom delu bice reci o opštim karakteristikama procesa reorganizacije
kao dela stecajne
procedure, znacaju, medunarodnim iskustvima i rešenjima kao i o problemima
i nedoumicama koji se javljaju u prakticnoj primeni ovog instrumenta.
O samoj proceduri i merama koje se sprovode u procesu reorganizacije,
kod nas i u zemljama u okruenju, bice više reci u narednim
delovima.
Pitanje reorganizacije, kao i celokupno stecajno zakonodavstvo, je danas
veoma aktuelno kako u prakticnoj primeni, zatim kao pitanje kojim se bave
razne medunarodne institucije, pa sve do brojnih teorijskih rasprava na
ovu temu. Moe se sa pravom zakljuciti da se znacaj reorganizacije
izuzetno povecava sa sve cešcim i snanijim finansijskim krizama
u svetu, a posebno se moe naglasiti uloga reorganizacije u privredama
zemalja u tranziciji.Na pocetku ovog rada data je definicija reorganizacije
sa stanovišta nove stecajne regulative kod nas (namirenje poverilaca
prema planu) ali se iz nje ne moe sagledati sama suština i
ciljevi koje ona ima u ekonomskom sistemu jedne zemlje. Kao prvo treba
reci da reorganizacija predstavlja pokušaj da se spreci bankrotstvo
odnosno likvidacija subjekta a koji je dospeo u stanje insolventnosti,
odnosno u stanje kada ne moe da izvršava svoje obaveze. Pitanje,
kada se dolazi u stanje insolventnosti nije na jedinstven nacin regulisano
u svetskoj praksi tj. kriterijumi pomocu kojih se utvrnuje insolvetnost,
postojanje stecajnih razloga i otvaranje stecajnog postupka, se razlikuju
menu zakonodavstvima razlicitih zemalja. Cak ni medunarodne institucije
koje se bave trgovinskim pravom, i okviru toga stecajnom regulativom,
nemaju jasan stav koji od pokazatelja insolventnosti je najprimereniji
za prakticnu primenu. Kao neki od njih se navode na, primer, test bilansa
stanja (balance sheet test), gde se u obzir uzima odnos ukupne vrednosti
pasive i srednje trišne vrednosti aktive, zatim keš-flou
(cashflow) test kao i mogucnost da se utvrdi postojanje potencijalne (prospective)
insolventnosti. Takode su pri razmatranju ovog pitanja uzimaju u obzir
obaveze u stranoj valuti (u slucaju depresijacije), uslovne obaveze i
sl. Prednosti i mane svakog od napred navedenih kriterijuma moraju biti
uzete u obzir prilikom izrade propisa o stecajnom posupku. Kao primer
moe se navesti to da je Nemacka suspendovala primenu testa bilansa
stanja na privredne subjekte u bivšoj Istocnoj Nemackoj, koji su
u vlasništvu agencije za privatizaciju, sve dotle dok odnos kapitala
i duga ne dovedu na nivo koji je standard u zapadnim ekonomijama. Sva
ova pitanja su u uskoj vezi sa pitanjem primene i šanse za uspeh
procesa reorganizacije. Ako se nadoveemo na opštu konstataciju
da je reorganizacija pokušaj da se spreci bankrotstvo i to putem
finansijskog ozdravljenja stecajnog dunika, koji treba da nastavi
da radi, vrati dugove (u punom ili smanjenom iznosu) i na kraju postane
solventan i profitabilan subjekt privrenivanja, onda se ne sme zanemariti
trenutak i stanje koje dovodi do formalnog otvaranja stecajnog postupka.
Finansijski poloaj u kom se nalazi stecajni dunik u trenutku
otvaranja stecajnog postupka direktno ce uticati na krajnji ishod reorganizacije
ako ona tada uopšte bude bila moguca. Zakonski kriterijumi koji definišu
insolventnost i ulazak u stecaj u velikoj meri ce uticati na samo ponašanje
privrednih subjekata, i njihov odnos prema sopstvenim dugovima, i uopšte
kreirati nivo finansijske discipline u ekonomskom sistemu. Pravilan pristup
ovom pitanju kao i neki drugi bitni faktori, mogu da predstavljaju i dobar
podstrek i da prue osnovu za uspešnu reorganizaciju.
Umesto termina reorganizacija neka zakonodavstva upotrebljavaju termine
kao što su”rehabilitacija”, ”pomirenje”,
“administriranje”, “prekompozicija”, “restruktuiranje”,
”preuredenje” i sl. ali svi oni predstavljaju ono što
se u našem zakonodavstvu naziva reorganizacija.
Zajednicko za sve ove postupke je to da se eli postici bolji ekonomski
efekat reorganizacijom poslova stecajnog dunika nego što bi
se to postiglo njegovom likvidacijom i gašenjem. Medutim to ne znaci
automatski da ce stecajni dunik svoje poslovanje nastaviti na isti
nacin kao i da ce ucesnici u stecajnom postupku, kao što su na primer
vlasnici i poverioci, posle završenog postupka reorganizacije biti
u istom pravnom i ekonomskom poloaju kao i pre otvaranja stecajnog
postupka.
Kao posledica mnogih spoljnih i unutrašnjih faktora, proces reorganizacije
moe da bude veoma dinamican i turbulentan i samim tim dovede do
mnogobrojnih promena u vlasnickim i dunicko poverilackim odnosima,
poloaju zaposlenih i postojeceg menadmenta, sferi i obimu
poslovanja stecajnog dunika, organizacionoj strukturi itd. Najvaniji
kriterijum za “kretanje” kroz stecajni postupak i vonenje
postupka reorganizacije treba da bude maksimiranje vrednosti za sve ucesnike
i ekonomski sistem u celini. Reorganizacija stecajnog dunika nije
uvek moguca ali isto tako nije ni najbolje rešenje u svakoj situaciji.
Samo površan prikaz nekih mogucnosti a za svaku konkretnu situaciju
potrebna je mnogo dublja analiza i procena da li je postupak reorganizacije
sprovodljiv i da li uopšte ima svrhe zapocinjati ga.
Treba spomenuti i još neke slucajeve kod kojih reorganizacija ima
daleko vece prednosti nad prodajom imovine stecajnim postupkom i likvidacijom.
Jedan od dobrih primera su stecajni postupci nad preduzecima koja poseduju
visok nivo tzv. neopipljive aktive (goodwill).
U poslednje vreme se cesto mogu videti slucajevi da su nekad veoma uspešne
kompanije, zbog promenjenih uslova na svetskom trištu (pad
tranje, rast troškova, nemogucnost korišcenja ekonomije
obima),zapale u finansijsku krizu i u opasnost da budu ugašene ali
da još uvek poseduju prepoznatljivu robnu marku i visok nivo kvaliteta
svojih proizvoda (Bentli, Rols Rojs). Jasno je da bi u ovim slucajevima
prosta prodaja imovine i likvidacija bili izuzetno neprakticno i štetno
rešenje a da su prednosti prodaje stecajnog dunika kao celine
ili reorganizacije više nego ocigledne. Još jedan primer su
i manje kompanije koje se bave uslugama novijeg tipa (Internet) kod kojih
najveci deo poslovnog potencijala cine strucnost, znanje, sposobnost i
ideje zaposlenih dok na drugog strani one poseduju osnovna stredstva i
opremu relativno male ukupne vrednosti koja ubrzano zastareva (racunari
i ostala elektronska oprema). Postavlja se pitanje da li bi se prodajom
ove imovine kroz stecajni postupak poverioci uopšte mogli namiriti
u iznosu koji bi za njih bio prihvatljiv.
Pravila koja regulišu likvidaciju kroz stecajni postupak (kod nas
bankrotstvo), takode u dobroj meri mogu da podstaknu strane u stecajnom
postupku da krenu u postupak reorganizacije.
Kada je postupak likvidacije efikasan, brz, izvestan i pristupacan to
na neki nacin daje podstrek odluci, pogotovo stecajnog dunika, da
sacini i predloi plan i krene sa postupkom reorganizacije. On moe
biti formalan, u toku samog stecajnog postupka, ili neformalan, pre otvaranja
stecajnog postupka ili cak pre nastanka samih zakonskih uslova kojima
se definiše insloventnost, ako je izvesno da ce ona nastupiti u bliskoj
buducnosti.Takode, mogucnost lakog prelaska iz reima reorganizacije
u postupak bankrotstva, (takozvani jedninstveni procesi) sprecava zloupotrebu
postupka reorganizacije pomocu koje bi se dobilo na vremenu. U uporednom
pravu postoje primeri da se postupci likvidacije i reorganizacije regulišu
odvojeno (razlicitim zakonima) pa se samim tim javlja mogucnost da se
u reorganizaciju ulazi olako, bez stvarne namere da se ceo postupak okonca
na pravi nacin. Na ovaj nacin celokupno vodenje procesa je skuplje, zahteva
više vremena, uglavnom je neefiksanije i u velikoj meri sprecava
da se u praksi pokau sve prednosti koje nudi proces reorganizacije.U
poslednje vreme se zbog tih razloga u svetu i vrše izmene regulative
kako bi ceo postupak bio regulisan na jednom mestu i otklonile pomenute
slabosti.
Nešto ranije je receno da se prodaja privrednog subjekta kao celine
(going concern) u toku stecajnog postupka, moe posmatrati kao jedan
oblik reorganizacije. To je delimicno tacno jer se na taj nacin, barem
u tom trenutku, sprecava likvidacija i gašenje stecajnog dunika.
On nastavlja sa radom sa novim vlasnikom (vlasnicima) dok se poverioci
isplacuju iz sume stecene prodajom.
Moemo dakle videti da u praksi moe postojati veliki broj razlicitih
mogucnosti i opcija u situaciji kada se jedno preduzece nade u finansijskoj
krizi i kada mu preti stecaj. Medutim sve one su u tesnoj vezi i direktno
pod uticajem stecajnog zakona i procesa reorganizacije kao njegovog sastavnog
dela. Primena i uspešnost svih neformalnih pregovora o reorganizaciji
najviše zavise od toga na koji nacin je stecajni zakon uredio proces
reorganizacije u formalnom smislu, kakve su prepreke i podsticaji za njegovo
sprovodenje, dostupnost i jednostavnost procesa kao i šanse za uspeh.
Stecajni zakon treba u da bude u dovoljnoj meri fleksibilan u regulisanju
reorganizacije, kako bi se na taj nacin u najvecoj meri uvecale šanse
za oporavak dunika, i u tom smislu ne bi smeo da: zabranjuje otpis
dugova, propisuje minimume za procentualni iznos duga koji mora biti vracen,
sprecava konverziju duga u vlasništvo i sl.
Sledece pitanje od znacaja je ko sve ima pravo da predloi plan reorganizacije.
Neka zakonodavstva to pravo daju iskljucivo duniku dok su druge
fleksibilnija po tom pitanju i to pravo daju svim stranama. Mogu se sresti
slucajevi gde jedino dunik ima pravo podnošenja plana pre ili
simultano sa otvaranjem stecajnog postupka dok nakon toga i poverioci
mogu da to ucine. Takode, postoje odredbe koje obavezuju dunika
da saraduje na izradi plana zajedno sa poveriocima, kao i što postoje
postoje slucajevi kada je stecajni upravnik jedino ovlašcen da u
ime dunika podnosi plan.
Kao i u drugim situacijama fleksibilnost postupka je i ovde od velikog
znacaja jer kada jedino dunik ima pravo da sacini i podnese plan
reorganizacije postoji velika verovatnoca da on nece biti usvojen od
strane
poverilaca. Balans izmenu brzine i efikasnosti sa jedne i fleksibilnosti
sa druge strane neophodno je postici, kao što je vec receno, i
po pitanju vremenskih rokova koji se ticu podnošenja i usvajanja
plana. Suviše kratki rokovi onemogucavaju da se pronane najbolje
(ili bar adekvatno) rešenje dok sa druge strane dui vremenski
rokovi i okviri mogu da omoguce zloupotrebe i namerno odugovlacenje
postupka.
Po pitanju sadrine samog plana, postoje razlicita rešenja
kojima se reguliše minimum onoga što plan treba da sadri.
Dok zapadna zakonodavstva ovo pitanje uglavnom
prepuštaju trištu u zemljama u razvoju još uvek postoji
potreba da se zakonom navedu barem neke od mogucnosti koje stoje na raspolaganju
stranama ukljucenim u proces reorganizacije. Ovo je bitno zbog toga što
na trištima u razvoju nije razvijena tzv. “rescue culture”
ili zato što savremene tehnike neophodne za reorganizaciju nisu poznate
lokalnim ucesnicima. Pri tome je veoma bitno u kakvom odnosu se nalazi
stecajni zakon i ostali zakoni u pravnom sistemu po pitanju dozvoljenih
instrumenata koji se mogu koristiti u procesu reorganizacije. Ogranicenja
ovakve vrste mogu znatno da suze prostor za uspešno ozdravljenje
stecajnog dunika.
Mnoge okolnosti mogu da dovedu do transformacije celog postupka u likvidaciju
stecajnog dunika. To su: izostanak validnog predloga plana, nemogucnost
predlaganja neophodnih modifikacija plana kada su one zahtevane, ne dobijanje
potrebna sudske potvrde (ako je ona neophodna), prihvacena alba
na plan koji je usvojen ili potvrnen, vecinska odluka poverilaca da se
prekine izvršenje plana (gde je takva mogucnost dozvoljena), bitna
povreda i nemogucnost dunika da izvrši neke od odredbi plana,
nemogucnost ispunjenja plana iz nekog drugog razloga i dr.U slucajevima
kada je ocigledno da se plan reorganizacije ne moe izvršiti
na odgovarajuci nacin i pri tome dunik u toku poslovanja nastavi
da stvara gubitke ili vrše zloupotrebe u toku samog procesa (zadrava
informacije, ne saranuje sa ovlašcenim licima za nadzor), treba takode
predvideti mogucnost da se sudskom odlukom prekine sa izvršenjem
plana i krene u postupak likvidacije.Na ovom mestu nisu mogla biti navedena
i objašnjena sva proceduralna pitanja koja su vezana za reorganizaciju
ali je cilj bio da se predstave neke od varijanti i problema koji se u
praksi javljaju i koji mogu da poslue za izgradnju što efikasnije
stecajne regulative.
4. Reorganizacija u našem i zakonodavstvima zemalja
u okruenju
Institut reorganizacije postojao je i do sada u našem zakonodavstvu,
ali znatno drugacije regulisan i kvalitativno odrenen nego sadašnjim
Zakonom o stecajnom postupku. Reorganizacija dunika odnosno mere
za sprecavanje stecaja, prema Zakonu o prinudnom poravnanju, stecaju i
likvidaciji sprovodile su se putem postupka prinudnog poravnanja i preuzimanjem
duga u prethodnom postupku. Ovde ce ukratko biti predstavljena ova dva
metoda jer su sve do nedavno u našoj praksi predstavljali jedine
formalne mogucnosti za specavanje stecaja.
Prinudno poravnanje ima zajednicku ciljnu funkciju sa sanacijom-sprecavanje
prestanka privrednog društva. Njegov smisao se ogleda u sporazumu,
koji se zakljucuje pred stecajnim vecem, po kome poverioci opraštaju
deo duga stecajnom duniku a ostatak se otplacuje u odrenenom vremenskom
periodu. Postupak prinudnog poravnanja sprovodi sud (trgovinski) u vecu
trojice sudija (vece poravnanja) od kojih je jedan predsednik veca (clan13).
Vece poravnanja moe zakljuckom odrediti upravnika poravnanja (clan14).
Predsednik veca poravnanja obavlja sam ili preko upravnika poravnanja
odrenene radnje i poslove u vezi sa pripremanjem rocišta, odnosno
odluka veca prinudnog poravnanja. Postupak prinudnog poravnanja se pokrece
na predlog dunika kod koga su steceni uslovi za pokretanje stecajnog
postupka. Moe se pokrenuti i na predlog poverilaca ako se dunik
sa tim saglasi. Postupak prinudnog poravnanja se moe pokrenuti i
pre i u toku trajanja stecajnog postupka sa tim da on ne moe biti
pokrenut dok se ne okonca pokrenuti postupak
prinudnog poravnanja. Suština postupka prinudnog poravnanja je u
samom nacinu i rokovima isplate poverilaca, a koji cine sastavni deo predloga.Poveriocima
moe biti ponunena i isplata u manjem iznosu i tada se obavezno uz
predlog dostavlja i procentualni iznos odnosno deo potraivanja koji
ce biti isplacen. O tome da li ima osnova za otvaranje postupka prinudnog
poravnanja odlucuje vece poravnanja. Ako zakljuci da je dunik nesposoban
da bez prinudnog poravnanja isplati potraivanja prema poveriocima,vece
donosi rešenje o otvaranju postupka i zakazuje rocište za prinudno
pravnanje.
Clan 29. Zakona o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji precizira
slucajeve kada vece poravnanja moe da obustavi postupak.Takode,
ako oceni da je dunik u stanju da izvrši svoje obaveze bez
prinudnog poravnanja vece ce odbaciti podneti predlog. Od momenta otvaranja
postupka dunik postaje ograniceno poslovno sposoban, odnosno moe
da vrši samo tekuce poslove iz svoje delatnosti. Na rocištu
predstavnici dunika obrazlau predlog za prinudno poravnanje,
o njemu se izjašnjavaju predstavnik nosioca platnog prometa i upravnik
prinudnog poravnanja, ispituju se prijavljena potraivanja o kojima
se posebno izjašnjava dunik. Poverioci na rocištu glasanjem
prihvataju ili odbacuju predloeno prinudno poravnanje a predlog
je prihvacen ako su za njega glasali poverioci sa više od polovine
ukupnog iznosa potraivanja onih poverilaca koji imaju pravo glasa
i ako ga posle toga rešenjem odobri vece poravnanja. U slucaju da
predlog za prinudno poravnanje ne bude prihvacen, a dunik ne dostavi
novi predlog, vece poravnanja otvara stecajni postupak po slubenoj
dunosti. Izglasano i odobreno prinudno poravnanje deluje prema svim
poveriocima, i onima koji nisu glasali (osim prema privilegovanim poveriocima,
potraivanjima zaposlenih kod dunika po osnovu minimalnih zarada
i potraivanjima po osnovu naknada nastalih u vezi sa povredama na
radu), pa stoga i ima atribut prinudno. Rešenje o odobrenju prinudnog
poravnanja ima snagu izvršne isprave za sve poverioce cija su potraivanja
utvrnena, a dunik se oslobana obaveze da poveriocima isplati veci
iznos od iznosa procenta potraivanja prihvacenog u postupku prinudnog
poravnanja. Takode se i rokovi placanja odlau u skladu sa usvojenim
prinudnim poravnanjem. Postoje razlicita shvatanja o pravnoj pririodi
prinudnog poravnanja. Po nekima rec je ugovoru, po drugom stanovištu
u pitanju je sudska odluka a trece shvatanje (prihvaceno kod nas) je kombinacija
prethodna dva, odnosno da je rec o sudski odobrenom ugovoru.
Dunik nije u obavezi ali moe da isplati i veci procenat potraivanja,
od onog koji je usvojen, ali ako ga dobrovoljno plati ne moe traiti
povracaj sredstava. Prinudno poravnanje se moe staviti van snage
i to u dva slucaja:
1) raskidom sporazuma o prinudnom poravnanju kada vece ocenjuje ekonomske
razloge odnosno mogucnost da je dunik sposoban da izmiri potraivanja
u vecem iznosu i da se pri tom ne dovodi u pitanje ispunjavanje obaveza
prema poveriocima,
2) tubom od strane poverilaca i poništenjem prinudnog poravnanja
ako je do njega došlo na prevaran nacin.
Ovde je dat samo najosnovniji prikaz postupka prinudnog poravnanja, jer
kao takav ne postoji više u našem pravu ali je dugo bio osnovni
metod reorganizacije kod nas i moe da poslui kao dobar primer
za uporedivanje sa novim rešenjima u našem zakonodavstvu.
Moe se videti da je ovakav nacin reorganizacije u velikoj meri nefleksibilan
i da ne prua dovoljno mogucnosti za uspešnu reorganizaciju
stecajnog dunika jer se set korišcenih instrumenata svodi samo
na modifikaciju visine i rokova isplate potraivanja, a u i tom slucaju
postoje relativno kruta i netrišna ogranicenja.
Drugi instrument vezan za reorganizaciju u našem zakonodavstvu je
bio preuzimanje duga u prethodnom postupku. I nova stecajna regulativa
je zadrala ovu mogucnost, pa ce preuzimanje duga biti kratko predstavljeno
na nacin kako je regulisano Zakonom o stecajnom postupku. Clan 52. ovog
Zakona reguliše mogucnost davanja izjave o preuzimanju duga u prethodnom
stecajnom postupku. Ako je odredeno rocište radi izjašnjavanja
o pokretanju stecajnog postupka, pre donošenja rešenja moe
se dati izjava o preuzimanju duga stecajnog dunika. Stecajno vece
ocenice datu izjavu, proveriti i zatraiti odgovarajuce jemstvo (stav
1). Davalac izjave ce odgovarati za prouzrokovanu štetu i troškove
postupka ako je izjava bez valjanog pokrica ili ako se ne poloi
jemstvo u odredenom roku. U slucaju da stecajno vece odobri preuzimanje
duga, davalac izjave i njegovi jemci, solidarno sa stecajnim dunikom,
odgovaraju za njegove obaveze nastale do davanja izjave, a u cemu je i
suština celog postupka. Kada rešenje kojim se odobrava preuzimanje
duga postane pravosnano, stecajno vece ce rešenjem obustaviti
(stecajni) postupak (stav 5). Izjava se moe dati i u slucaju da
nije zakazano rocište za izjašnjavanje o pokretanju stecajnog
postupka. To se moe uciniti na rocištu na kom se raspravlja
o razlozima za pokretanje stecajnog postupka (clan 52. stav 6. i clan
54. stav 4).
Donošenjem novog Zakona o stecajnom postupku kod nas je uveden institut
reorganizacije u pravom smislu te reci, jer se sada na celovit nacin pristupa
oporavku stecajnog dunika, reorganizaciji njegovog poslovanja i
finansijskoj konsolidaciji. Tek sada su zakonski sankcionisane sve mogucnosti
i mere koje stoje na raspologanju stecajnom duniku da bi se izbegao
stecaj odnosno bankrotstvo. Zemlje bivše Jugoslavije su ranije takode
usvojile nova zakonska rešenja kojima se uvodi reorganizacija stecajnog
dunika, sa tim što se moe primetiti da su Stecajni zakon
Republike Hrvatske i Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske u delu
reorganizacije skoro potpuno identicni, dok su to sa druge strane naš
i Zakon o insolventnosti privrednih društava Republike Crne Gore.
Kod nas je reorganizacija definisana kao namirenje poverilaca na nacin
i pod uslovima odredenim planom reorganizacije (clan 1. stav 4).Reorganizacija
se sprovodi prema planu reorganizacije koji se podnosi u pismenoj formi
stecajnom sudiji, najkasnije 90 dana od dana pokretanja stecajnog postupka
(clan 130. stav 1) a moe se podneti istovremeno sa podnošenjem
predloga za pokretanje stecajnog postupka (tzv. ”prethodni-paket”
plan-uglavnom dunik ili vlasnici). Menutim nije najjasnije od kog
tacno trenutka tece ovaj rok (pogledati clan 40. stav 1, clan 55. stav
1, i clan 59. Zakona o stecajnom postupku). Plan reorganizacije mogu podneti
stecajni dunik, stecajni upravnik (koji se imenuje sa otvaranjem
stecajnog postupka, fakticki ne moe biti predlagac prethodnog-paketa
plana), poverioci koji imaju najmanje trideset procenata obezbenenih potraivanja,
poverioci koji imaju najmanje trideset procenata neobezbenenih potraivanja
i lica koja su vlasnici najmanje trideset procenata kapitala stecajnog
dunika(ovlašceni predlagaci) (clan129.stav 1). Prema propisima
Republike Srpske i Hrvatske stecajni plan (plan reorganizacije) moe
podneti dunik zajedno sa predlogom za pokretanje stecajnog postupka
a nakon otvaranja postupka stecajni upravnik i stecajni dunik. U
ovome se sastoji i jedna od bitnijih razlika izmenu dva sistema. Po našem
zakonu i poverioci i akcionari mogu podneti plan reorganizacije što
prua znatno šire mogucnosti ovim stranama da maksimalno zaštite
sopstvene interese. U svakom slucaju poverioci (barem vecina njih) ne
mogu biti ošteceni planom reorganizacije jer ga oni svojim glasovima
prihvataju ili odbacuju ali ovde postoji mogucnost da se stecajni dunik
posredno primora da ude u proces reorganizacije. Menadment stecajnog
dunika moe doci u opasnost da poverioci predloe i usvoje
plan koji moe biti veoma nepovoljan po njih pa zbog toga moraju
da aktivno ucestvuju u procesu, ne zloupotrebljavaju ga i da predloe
plan u sopstvenom interesu. Moe se takode reci da je ovakav sistem
više u skladu sa ekonomskom i trišnom logikom jer ne ogranicava
i ne sputava iznalaenje najefikasnijeg rešenja pri rešavanju
pitanja dalje sudbine stecajnog dunika.
Predlozi koje poverioci mogu da ponude ponekad su i jedini realni i izvodljivi
u datoj situaciji, ali nije verovatno da ce menadment stecajnog
dunika na njih uvek gledati blagonaklono. Drugo je pitanje koliko
su poverioci spremni i imaju kapaciteta i interesa da predloe sopstvena
rešenja po pitanju reorganizacije.
Plan reorganizacije mora da ispunjava odrenenu formu i da sadri
elemente propisane zakonom. Po našem i zakonu Crne Gore sadraj
plana reorganizacije cine:
• kratak uvod, ne dui od jedne stranice, u kojem su uopšteno
objašnjeni delatnost koju stecajni dunik obavlja i okolnosti
koje su dovele do finansijskih teškoca;
• popis mera i sredstava za realizaciju plana, kao i detaljan opis
mera koje je potrebno preduzeti i nacin na koji ce se reorganizacija sprovesti;
• visinu novcanih iznosa ili imovinu koja ce sluiti za potpuno
ili delimicno namirenje prema isplatnom redu, ukljucujuci i obezbedene
i neobezbedene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraivanja
i vremensku dinamiku tih placanja;
• opis postupka prodaje imovine, uz navodenje imovine koja ce se
prodavati sa zalonim pravom ili bez njega i namenu prihoda od takve
prodaje;
• rokove za izvršenje plana reorganizacije i rokove za realizaciju
glavnih elemenata plana reorganizacije, ako ih je moguce odrediti;
• spisak clanova organa upravljanja i iznos njihovih naknada; spisak
strucnjaka koji ce biti
angaovani i iznos naknada za njihov rad, kao i iznos naknade za
rad stecajnog upravnika;
• godišnje finansijske izveštaje za prethodnih pet godina;
finansijske projekcije, ukljucujuci projektovani bilans uspeha, bilans
stanja i izveštaj o novcanim tokovima za narednih pet godina; procenu
novcanog iznosa koji se ocekuje posle prodaje imovine u stecajnom postupku,
ukoliko je privredno društvo u stecaju;
• datum pocetka primene plana reorganizacije.110 Prema propisima
Republike Srpske i Hrvatske plan (stecajni) se sastoji iz pripremne osnove
i osnove za sprovonenje a takode se uz njega prilau i odrenene isprave
(izmenu ostalog treba priloiti i izjave lica koja prema odredbama
plana preuzimaju odredena prava ili obaveze i dr.).
Pripremne osnove sadre mere koje su preduzete pre otvaranja stecajnog
postupka i mere koje još trebaju da se preduzmu kao i i sve ostale
podatke o osnovama i posledicama plana a od znacaja su za donošenje
odluke poverilaca o planu i njegovu sudsku potvrdu. Osnova za sprovonenje
sadri odredbe kako ce se planom izmeniti poloaj stecajnog
dunika i ostalih ucesnika. Moe se primetiti da je naš
zakon ovde, ali i u drugim slucajevima, manje detaljan i da sadri
manje imperativnih normi po pitanju sadraja samog plana reorganizacije.
Da li je to bolje i efikasnije rešenje pokazace sama prakticna primena
oba sistema u konkretnim slucajevima.
Suštinski deo predloga plana reoganizacije cine mere za njegovu realizaciju.
To su metode (mere) statusnih promena ili organizacione promene stecajnog
dunika i metode obligacionog sadraja. Zakoni nabrajaju mere
koje se mogu sprovesti pojedinacno i kolektivno sa tim što to nabrajanje
nije taksativno, jer se dopušta da se mogu sprovesti i druge mere
ukoliko su od znacaja za realizaciju plana reorganizacije i ako nisu u
suprotnosti sa zakonom. U narednom poglavlju ce biti predstavljen spisak
predloenih mera i objašnjene najvanije od njih. Rocište
za razmatranje i usvajanje plana reoganizacije zakazuje stecajni sudija,
u roku od 20 dana od podnošenja plana. Obaveštenje o glasanju
kao i plan reorganizacije se dostavljaju stecajnom upravniku, stecajnom
duniku, svim poveriocima (koji su poznati sudu mada obaveza navodenja
tih lica u planu nije izricito navedena što moe stvoriti probleme
pri obaveštavanju poverilaca i zloupotrebe od strane dunika)
i svim vlasnicima najkasnije 10 dana pre odravanja rocišta
ili im se omogucava dostupnost planu. Sud izdaje obaveštenje o glasanju
koje se objavljuje u “Slubenom glasniku Republike Srbije”
(clan 131. Zakona o stecajnom postupku). Sa druge strane, u Republici
Srpskoj i Hrvatskoj, stecajni sud ce zatraiti (ukoliko nije prethodno
odbacio plan po slubenoj dunosti) da se o planu u roku od
30 dana izjasne odbor poverilaca (ako je osnovan), dunik (ako je
plan podneo stecajni upravnik) i stecajni upravnik (ako je plan podneo
dunik) (clan 157. stav 1. Zakona Republike Srpske).
Pre rocišta za odlucivanje odnosno glasanje o planu treba odrediti
ko ima pravo glasa.
Naš zakon to pravo daje svim poveriocima(clan 132. stav 1),dakle
ne samo stecajnim poveriocima. Zakon precizira (clanovi 37. i 38.), da
izlucni i razlucni poverioci nisu stecajni poverioci sa tim što razlucni
poverioci to mogu postati ako se pismeno odreknu svog statusa (clan 38.
stav 6), medutim u ovom slucaju svi poverioci mogu da glasaju o planu
reorganizacije srazmerno visini njihovih potraivanja (u slucaju
da je potraivanje osporeno stecajni sudija moe izvršiti
procenu visine potraivanja u svrhu glasanja a ovo je veoma bitno
zbog sprecavanja eventualnih zloupotreba od strane stecajnog dunika).
Pravo glasa razlucnih poverilaca se moe videti i iz odredbe po kojoj
se glasanje vrši u okviru klasa poverilaca koje se formiraju na osnovu
razlucnih prava i prava prioriteta potraivanja poverilaca (clan
132. stav 4). Klase su širi pojam od isplatnih redova kojima se utvrduje
prioritet namirenja stecajnih poverilaca (npr. isplatni red moe
biti jedna klasa, ali on moe biti podeljen na više klasa ukoliko
za tim postoji potreba). Stecajni sudija moe odobriti formiranje
jedne ili više dodatnih klasa u slucajevima:
1) ako su stvarne i suštinske karakteristike potraivanja
takve da je opravdano formiranje posebne klase i
2) ako su sva potraivanja u okviru predloene posebne klase
u znacajnoj meri slicna(clan 132. stav 4).
Posebna klasa moe biti formirana iz administrativnih razloga a njena
potraivanja, po dobijanju sudskog odobrenja, mogu biti izmirena
po ubrzanoj proceduri ako je potrebno umanjiti administrativno opterecenje
koje je svojstveno velikom broju malih potraivanja. Medutim, ovde
su uvedene automatske pretpostavke o tome kako ce pojedine klase poverilaca
glasati kako bi se ubrzao i pojednostavio ceo proces, a o kojima je vec
bilo reci u toku ovog rada (poglavlje 3). Clanom 132. stav 8. Zakona o
stecajnom postupku predvideno je da klasa poverilaca cija potraivanja
treba da budu u potpunosti izmirena ne glasa za plan reorganizacije, odnosno
smatra se da je plan reorganizacije u toj klasi usvojen. Ovakva odredba
je logicna i prati rešenja u svetskoj praksi, jer ne ogranicava mogucnost
da se modifikuju prava razlucnih poverilaca (ukoliko je to neophodno),
štiti razlucne poverioce od usvajanja po njih nepovoljnih rešenja
(imaju pravo glasa) ali istovremeno pojednostavljuje i ubrzava ceo postupak.
U Republici Srpskoj i Hrvatskoj ucesnici u stecajnom planu razvrstavaju
se u grupe, a u
skladu sa njihovim razlicitim pravnim poloajem. Pri tome se razlikuju:
1) stecajni poverioci s pravom odvojenog namirenja, ako plan zadire i
u njihova prava,
2) stecajni poverioci koji nisu nieg isplatnog reda i
3) stecajni poverioci pojedinih niih isplatnih redova, ako njihova
potraivanja ne
prestaju prema zakonu.
Poverioci istog pravnog poloaja se mogu svrstavati u grupe prema
istovrsnosti privrednih interesa, a u planu se navode kriterijumi za razvrstavanje.
Posebnu grupu cine zaposleni ako u postupku ucestvuju kao stecajni poverioci
sa potraivanjima koja nisu neznatna, a takode posebne grupe se mogu
obrazovati i od poverilaca sa malim potraivanjima (Zakon o stecajnom
postupku R. Srpske, clan 147). Propisano je nacelo jednakog postupanja
prema svim ucesnicima odnosno grupama (clan 151). Opšte je pravilo
da poverioci na cija potraivanja plan ne deluje, nemaju pravo glasa.
Tako razlucni poverici po pravilu nemaju pravo glasa osim ako im je stecajni
dunik i licno odgovoran, ako se odreknu prava na odvojeno namirenje
ili ne budu odvojeno namireni. Takode, ukoliko se planom utvrduje i menja
poloaj razlucnih poverilaca (što se mora izricito navesti i
precizirati) i pod uslovom da njihova potraivanja nisu osporena,
oni imaju pravo glasa. Vec je dosta bilo reci o potrebi da se razlucni
poverioci ukljuce u ceo proces kao i o pruanju mogucnosti da se
planom regulišu njihova potraivanja. Stecajni sud moe
odrediti posebno rocište na kome ce se obaviti glasanje a vremenski
period izmenu njega i rocišta za raspravljanje ne moe biti
dui od 30 dana. U tom slucaju dozvoljeno je i pismeno glasanje
(u odsustvu). Ovakav nacin glasanja moguc je i kod nas uz obavezu da
glasacki
listici budu overeni pecatom pravnog lica ili sudski overeni u slucaju
da glasaju subjekti koji nemaju svojstvo pravnog lica i fizicka lica
(clan
132).
Pre pocetka glasanja na rocištu se svi prisutni obaveštavaju
o rezultatima glasanja poverilaca koji su glasali putem pisma. Kao što
je vec receno glasanje se vrši u okviru klasa poverilaca, a plan
je usvojen u jednoj klasi ako su za njega glasali poverioci koji imaju
obicnu vecinu
potraivanja u odnosu na ukupna potraivanja poverilaca u toj
klasi (clan 132. stav 7). Ovo je takozvani imovinski princip za odrenivanje
kvalifikovane vecine poverilaca. Plan je usvojen ako su ga na propisan
nacin usvojile sve klase i ako je u skladu sa odredbama zakona (nije precizirano
ko je ovlašcen da to proceni, najverovatnije sud pred kojim se vodi
postupak ali je pitanje koji organ stecajno vece ili stecajni sudija).
Zakon Crne Gore dopušta da plan bude potvrden i ako ga ne prihvate
jedna ili najviše dve klase poverilaca, ako je plan u svemu drugom
saglasan sa ostalim odredbama zakona. U slucaju da se izglasa više
od jednog plana reorganizacije, stecajni sudija usvaja plan koji je predloio
stecajni dunik. Ovakav nacin prihvatanja plana cini da on u sebi
sadri dva suprotna pojma: pojam sporazuma kao voljnog akta kvalifikovane
vecine poverilaca i stecajnog dunika i pojam prinude za one poverioce
koji nisu glasali za plan ili se nisu izjašnjavali.
Neizglasavanje ili neka druga zakonska manjkavost plana dovodi u opasnost
stecajnog dunika da se pokrene postupak bankrotsva. To ce se dogoditi
ukoliko se u roku od 30 dana, koji odobrava stecajni sudija, ne podnese
i usvoji izmenjeni plan reorganizacije. Usvojeni plan se moe menjati
pod istim uslovima i na isti nacin na koji je i donet (clan 132. stav
12).
Ni naš ni zakon Crne Gore ne govore o tome da li je za potvrdivanje
plana reorganizacije
potrebna saglasnost stecajnog dunika. Takode, ne postoje odredbe
kojima se u ovoj fazi daje pravo stecajnom sudiji ili vecu da eventualno
odbaci plan koji je dobio potrebnu vecinu glasova poverilaca (ne postoji
ni obaveza stecajnog sudije da donosi posebno rešenje o proglašenju
plana). Obustava plana je moguca, u toku njegove primene ako se stecajni
dunik ne pridrava odredbi plana ili je izdejstvovao njegovo
usvajanje na prevaran ili nezakonit nacin, kao i u drugim slucajevima.
U suštini sud nema pravo da vrši bilo kakve izmene plana, da
naredi njegovu izradu niti da prisili bilo koga da se saglasi sa planom.
Sud ima jedino pravo da vodi racuna da plan bude usaglašen sa zakonom
i prihvacen na nacin kako je zakonom odreneno.
Propisi Republike Sprske i Hrvatske na nešto drugaciji nacin regulišu
pitanje kvalifikovane
vecine za usvajanje plana. Pre svega neophodno je da za plan u svakoj
poverilackoj grupi glasa vecina poverilaca (personalni princip). Sledeci
uslov je da zbir potraivanja (imovinski princip) poverilaca koji
su glasali za plan nadmašuje (Republika Srpska) ili da je dvostruko
veci (Hrvatska) od zbira potraivanja poverilaca koji su glasali
protiv plana. Zabranjena je opstrukcija usvajanju stecajnogplana i zato
ce se smatrati da je glasacka grupa prihvatila plan (i ako nije postignuta
potrebna vecina) ako:
1) poverioci te grupe stecajnim planom nisu stavljeni u loš poloaj
od onog u kojem bi bili da plana nema,
2) primereno sudeluju u privrednim koristima koje bi ucesnicima
trebale pripasti na osnovu stecajnog plana,
3) ako je vecina glasackih grupa plan prihvatila s potrebnom vecinom(Zakon
R. Srpske, clan 170).
Naredni clan zakona reguliše pitanje pristanka
poverilaca niih isplatnih redova na stecajni plan, a u trecim stavom
ovog clana predvineno je da ukoliko glasanju ne prisustvuje ni jedan poverilac
pojedine grupe smatra se da je ta grupa glasala za plan. Za potvrdu plana
neophodna je saglasnost dunika a smatrace se da je dao saglasnost
ako ne prigovori najkasnije na rocištu za glasanje pismeno ili usmeno
na zapisnik. Prigovor sa druge strane nece biti uzet u obzir ako dunik
nije planom stavljen u lošiji poloaj od onoga u kojem bi bio
da plana nema i ako ni jedan poverilac ne dobija korist koja prevazilazi
pun iznos potraivanja (Zakon R. Srpske, clan 172). Ukoliko prigovora
na plan nije bilo sud odlucuje o tome da li ce ga potvrditi. Pre toga
ce biti saslušano mišljenje stecajnog upravnika, odbora poverilaca
(ako postoji) i stecajnog dunika. Rešenje kojim se stecajni
plan potvrnuje ili kojim se potvrda uskracuje proglašava se na rocištu
za glasanje ili na posebnom rocištu koje ce se odrati u roku
od petnaest dana (Zakon R. Srpske, clan 177. stav 1). Protiv rešenja
o potvrdi ili uskracivanju potvrde poverioci i stecajni dunik imaju
pravo albe.
Pravne posledice plana reorganizacije (stecajnog plana) nastaju njegovim
usvajanjem odnosno potvrdivanjem. Usvojeni plan reorganizacije ima snagu
izvršne isprave i smatra se novim ugovorom za izmirenje potraivanja
koja su u njemu navedena. To znaci da se posle usvajanja plana reorganizacije,
sva potraivanja i prava poverilaca i drugih lica i obaveze stecajnog
dunika odredene planom reorganizacije urenuju prema uslovima iz
plana (clan 133. stav 1). Plan ima dejstvo prema svim ucesnicima, što
znaci prema duniku, poveriocima, akcionarima i drugim licima koja
imaju udele u pravnom licu, kao i prema poveriocima koji nisu prijavili
potraivanja i onima koji su mu prigovorili. Na osnovu opšteg
dejstva potvrnenog stecajnog plana smatra se da su sve izjave volje ucesnika
u donošenju plana date u propisanom obliku, a te izjave imaju neposredno
pravno dejstvo pa nije potrebni preduzimati neke dodatne pravne radnje.
Predvideno je da stecajni upravnik vrši
nadzor nad primenom plana i ima pravo prigovora sudu i obaveštavanja
suda i poverilaca o
postupanjima suprotnim odredbama plana (u Republici Srpskoj i Hrvatskoj
upravnik ima obavezu da jednom godišnje izvesti sud i odbor poverilca
o ispunjenju plana –u slucaju da je predviden nadzor).Svaki poverilac
ili drugo lice koje ima pravni interes moe takode podneti sudu obaveštenje
o neprimenjivanju plana od strane stecajnog dunika. U slucaju da
sud utvrdi da dunik ne postupa po odredbama plana, mere koje sud
moe naloiti se krecu od toga da duniku da rok da postupi
po planu i otkloni posledice prethodnog nepostupanja, preko toga da ovlasti
stecajnog upravnika da preuzme kontrolu nad stecajnim dunikom, pa
do odluke o nastavku bankrotstva stecajnog dunika (Zakon o stecajnom
postupku, clan 138. stav 2).
Tokom sprovodenja usvojenog plana reorganizacije prava zaposlenih se
ostvaruju u skladu
sa propisima koji regulišu radne odnose (clan 133. stav 4). Usvajanjem
plana reorganizacije u firmi odnosno nazivu stecajnog dunika briše
se oznaka "u stecaju".
Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske izricito precizira da stecajni
dunik ponovo
stice pravo slobodnog raspolaganja stecajnom masom (debtor in possesion)
donošenjem rešenja o zakljucenju stecajnog postupka (clan 184.
stav 1).
U toku sprovodenja plana mora se poštovati prioritet klasa poverilaca
pri namirenju njihovih potraivanja. Vec je u toku ovog rada bilo
reci o zaštiti prava odredenih klasa (grupa) poverilaca i pri tome
je navedena i jedna od odredbi našeg zakona kojom se to cini. Ona
glasi: “Po svakom planu reorganizacije, poverioci iz nie klase
mogu primiti sredstva iz deobne mase, odnosno zadrati odrenena prava,
samo ako su sva potraivanja poverilaca iz više klase u potpunosti
izmirena ili ako su ti poverioci glasali, u skladu sa planom reorganizacije,
da se tretiraju kao da su poverioci nie klase” (clan 134).
Ovo pravilo se u stranoj literaturi i zakonodavstvima naziva first priority
rule (apsolutni prioritet - Zakon C. Gore). Postoji i zaštita poverilaca
niih klasa, tako da poverioci više klase mogu primiti sredstva
ciji iznos premašuje nominalni iznos njhovih potraivanja samo
u slucaju da su poverioci niih klasa u potpunosti namireni (ili
su glasali za drugaciji tretman) (clan 135. stav 2), kao i zaštita
poverilaca koji nisu glasali za plan (minimalna zaštita - Zakon C.
Gore).
Usvojeni plan reorganizacije (potvrden stecajni plan) nema uticaj odnosno
ne menja prava
poverilaca prema dunikovom saduniku i njegovim jemcima. Medutim
dunik se na osnovu rešenja o potvrdi plana oslobada obaveze
prema svojim sadunicima, jemcima ili drugim regresnim ovlaštenicima
na isti nacin kao i prema svojim poveriocima. (Zakon o stecajnom postupku
R. Srpske, clan 179. stav 2).
Potvrda plana prestaje da vai prema onim poveriocima prema kojim
stecajni dunik znatno zakasni u ispunjavanju svojih obaveza, i tada
takvi poverioci imaju pravo na prinudno ostvarenje svojih potraivanja
iz stecajnog plana. Smatrace se da je stecajni dunik znatno
zakasnio sa ispunjenjem plana ako nije platio dospelu obavezu,iako ga
je poverilac pismeno
opomenuo i pritom mu odredio naknadni rok u trajanju od najmanje 15 dana
(Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 180. stav 1). Otvaranje novog
stecajnog postupka u toku sprovonenja plana, odnosno pre njegovog ispunjenja,
dovodi do prestanka njegovog dejstva prema svim poveriocima. Sva odlaganja
i otpusti dugova u tom slucaju više nisu na snazi. Stecajni poverioci
ce se nalaziti u isplatnom redu iza poverilaca sa potraivanjima
po osnovu kredita odobrenih tokom trajanja nadzora a u slucaju otvaranja
novog stecajnog postupka pre ukidanja nadzora (Zakon o stecajnom postupku
R. Srpske, clan 189. stav 1). Stecajni poverioci namirivace se samo iza
onih poverilaca s kojima je dogovoreno da ce se i u kojoj visini kredit
koji su odobrili s obzirom na glavno potraivanje, kamate i troškove
nalaziti unutar kreditnoga okvira, i kojima je stecajni upravnik takav
dogovor pismeno potvrdio (Zakon o stecajnom postupku R. Srpske, clan 189.
stav 2). Takode, i potraivanja iz ugovornih odnosa nastalih tokom
trajanja nadzora namiruju iza potraivanja po osnovu kredita. Naš
zakon predvina cetiri razloga zbog kojih se moe obustaviti primena
plana reorganizacije i nastaviti stecajni postupak putem bankrotstva stecajnog
dunika. Ako sud utvrdi da stecajni dunik:
1) primenjuje plan reorganizacije cije je usvajanje izdejstvovao na prevaran
ili nezakonit nacin;
2) postupa suprotno uslovima iz usvojenog plana, a nisu predloene
zadovoljavajuce mere u cilju otklanjanja posledica predmetnog nepostupanja
po planu;
3) ne saraduje sa stecajnim upravnikom, odborom poverilaca ili sudom
radi ispunjavanja objektivnih zahteva za podacima i obaveštenjima
i
4) ne ispunjava naloge stecajnog sudije ili stecajnog veca, stecajni
sudija ce po pribavljenom mišljenju odbora poverilaca doneti rešenje
o zapocinjanju bankrotstva (Zakon o stecajnom postupku R. Srbije, clan
139). Drugi razlog je vec regulisan clanom 138. Zakona o stecajnom postupku
koji se odnosi na slucajeve nepostupanja po usvojenom planu reorganizacije.
Cini se da jedino prvi razlog moe da dovede do obustave plana. Jer
ako dunik postupa u skladu sa planom treci i cetvrti razlog bi teško
mogli da se pojave kao smislen i racionalan osnov za obustavu plana, niti
se u tom slucaju realno moe ocekivati da ce se poverioci cija je
uloga presudna za usvajanje plana, sa tim saglasiti i da ce imati interesa
da do obustave dode. Kada stecajni dunik ispuni sve obaveze iz plana
smatra se da je plan izvršen i tada vlasnici akcijskog kapitala stecajnog
dunika ponovo sticu vlasnicka prava na kapitalu i prestaju sva potraivanja
poverilaca iz stecajnog postupka. U okviru ovog poglavlja predstavljena
je i pracena samo zakonska procedura kojom se reguliše postupak reoganizacije
stecajnog dunika. 5. Mere za realizaciju plana reorganizacije
Naš Zakon o stecajnom postupku u clanu 128. nabraja 21 meru koje
se mogu koristiti za
realizaciju plana reorganizacije.
Predloene su sledece mere:
1) zadravanje celokupne imovine iz stecajne mase ili njenog
dela;
2) prodaja imovine iz stecajne mase, sa zalonim pravom ili bez njega
ili prenos takve imovine na ime namirenja potraivanja;
3) zatvaranje neprofitabilnih pogona ili promena delatnosti;
4) raskid ili izmena opterecenih ili nepovoljnih ugovora ili zakupa;
5) odlaganje otplate dugova ili obezbenivanje otplate u ratama;
6) izmena rokova dospelosti, kamatnih stopa ili drugih uslova zajma
7) oprost dugova u celini ili delimicno;
8) izvršenje ili izmena zalonog prava;
9) pretvaranje neobezbenenih zajmova u obezbenene zajmove;
10) davanje u zalog neopterecene imovine;
11) pretvaranje duga u akcijski kapital;
12) uzimanje novog kredita;
13)pribavljanje nove investicije;
14) osporavanje i poništenje potraivanja koja nisu pravno
valjana;
15)namirenje dospelih potraivanja;
16) otpuštanje zaposlenih;
17) ustupanje neopterecene imovine na ime namirenja potraivanja;
18) izmene i dopune statuta, opštih akata privrednog društva
stecajnog dunika i drugih dokumenata o osnivanju ili upravljanju;
19) spajanje ili pripajanje dva ili više pravnih lica;
20) prenos dela ili celokupne imovine na jednog ili više postojecih
subjekata;
21) poništavanje ili izdavanje novih hartija od vrednosti od strane
stecajnog dunika, ili
bilo kog novoformiranog subjekta;
22) druge mere od znacaja za realizaciju plana reorganizacije (Zakon
o stecajnom postupku R. Srbije, clan 128). Zakon Republike Srpske predvina
13 mera (Hrvatski 11, Crnogorski 21) ali glavni razlog za razlike u broju
mera je uglavnom u njihovom razlicitom grupisanju, tako da se moe
saciniti jedinstven prikaz mera za sva spomenuta zakonodavstva.
Mora se još jednom, na ovom mestu, naglasiti suština celog
procesa reoganizacije.
Definicija koja je data u zakonu “namirenje poverilaca, na nacin
i pod uslovima odredenim planom reorganizacije”, ne prikazuje sve
ciljeve koji se reorganizacijom ele postici. Poverioci se u svakom
slucaju mogu namiriti (moda ne u istom iznosu) kroz stecajni postupak
prodajom imovine stecajnog dunika. Njihov interes (barem na kratak
rok) je da kroz reorganizaciju realizuju svoja potraivanja pod povoljnijim
uslovima nego u slucaju bankrotstva stecajnog dunika.Sa druge strane
reorganizacija omogucava stecajnom duniku finansijsko i poslovno
ozdravljenje i nastavak rada u daleko povoljnijim uslovima. Baš iz
tog razloga je set predloenih mera veoma raznovrstan i ne ogranicava
se samo na izmenu dunicko-poverilackih odnosa, i to je upravo ono
što je suštinska razlika izmenu reorganizacije i postupka prinudnog
poravnanja.
Navedene mere za realizaciju plana reorganizacije mogu se najopštije
podeliti na metode statusnih promena ili organizacione promene stecajnog
dunika i metode obilgacionog sadraja. Metode organizacionih
promena dunika ostvaruju se pravilima zakona koji ureduju pravni
poloaj preduzeca (Zakon o privrednim društvima), a sadraji
obligacionog karaktera ureduju se Zakonom o obligacionim odnosima. Tu
dolaze u obzir za upotrebu i drugi zakoni, zavisno od vrste odnosa koji
se ureduju planom. Tako, pitanja vezana za radne odnose urenuju se Zakonom
o radu; prava i obaveze dunika i drugih subjekata iz oblasti industrijske
svojine zakonima koji urenuju tu materiju; svojinskopravni odnosi regulišu
se Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa, itd. Moguca je i opšta
podela sa stanovišta vremenskog okvira dejstva pojedinih mera na
one koje deluju na dug i na kratak rok. Takode mere moemo podeliti
i na one koje deluju direktno na materijalno-finansijski
poloaj stecajnog dunika (povecanje likvidnosti, smanjenje
obaveza i sl.) i sa druge strane mere koje uticu na organizaciju, proizvodni
program, delatnost i uopšte na poslovnu aktivnost. Ove podele su
uslovne jer se za veliki broj razlicitih mera moe reci da spadaju
u obe kategorije.Naravno, mere se najdirektnije mogu podeliti u zavisnosti
o kom konkretnom pravnom ili ekonomskom poslu je rec (izmena dunicko-poverilackih
odnosa, upravljanje imovinom, kapitalom, poloaj zaposlenih, investicije,
razvoj, proizvodni program itd.). Grupisanja mera u odredene kategorije
moe dobro da poslui u cilju njihove lakše i jednostavnije
prezentacije i sagledavanja širine podrucja koju proces reorganizacije
obuhvata, ali suština i glavna prednost reorganizacije ogleda
se u velikoj mogucnosti kombinovanja pojedninacnih mera kako bi se
dobio najbolji rezultat. Retko
kada ce se koristiti samo jedna mera ili cak vrsta mera, ali to pre svega
zavisi od konkretne situacije u kojoj se nalazi stecajni dunik
i od uzroka koji su doveli do otvaranja stecajnog postupka.
Zadravanje celokupne imovine iz stecajne mase ili njenog dela je
u suštini mera kojom se duniku ostavlja sva njegova imovina
ili njen deo radi nastavljanja poslovanja. Moe se reci da to predstavlja
osnovu procesa reoganizacije kakav danas postoji u svetu i da se time
pravi jasna razlika u odnosu na upravljanje od strane stecajnih upravnika
u toku stecajnog postupka, a koje za krajnji cilj ima likvidaciju dunika.
U nekim slucajevima (R. Srpska) kada je predviden nadzor nad sprovodenjem
plana, dunik je ograniceno poslovno sposoban jer se za neke pravne
poslove planom moe predvideti prethodna saglasnost stecajnog upravnika.Naravno,
upravljanje imovinom od strane dunika mora biti u skladu sa usvojenim
planom reorganizacije i u cilju njegove realizacije, pa se i na taj nacin
posredno ogranicava dunikova samostalnost. Pretpostavka da upravljanje
imovinom od strane stecajnog dunika da rezultat je da su uzroci
koji su doveli do insolventnosti i otvaranja stecajnog postupka objektivne
prirode, a ne rezultat subjektivnih slabosti u vodenju preduzeca. To što
se govori o upravi nad imovinom od strane stecajnog dunika ne mora
da znaci da ce u tome ucestvovati ista lica koja su vodila privredno društvo
pre otvaranja stecajnog postupka. U slucaju vecih akcionarskih društava
cesto moe doci do smene menadmenta kao najodgovornijeg za
probleme u koje je društvo (akcionarsko) dospelo. Samostalna primena
ove mere u principu nema mnogo smisla jer bez bilo kakvih drugih promena,
odnosno primene i kombinacije drugih mera, nece biti otklonjeni uzroci
stecaja i ostvareno poslovno i finansijsko ozdravljenje. Smislena kombinacija
mera u planu reorganizacije treba da omoguci da poverioci namire svoja
potraivanja iz prihoda koje dunik pocne da ostvaruje u toku
sprovonenja plana. Podrazumeva se da je neophodno veoma ozbiljno planiranje
i što tacnija procena prihoda i rashoda i efekata koje ce pojedine
mere dati, a sve to i cini obavezan i sastavni deo predloga plana reorganizacije.
Sledeci segment mera odnosi se na regulisanje odnosa stecajnog dunika
sa poveriocima.
Najveci deo mera se upravo i odnosi na regulisanje dugova odnosno “cišcenje“pasive
bilansa stanja. Prestanak placanja (izvršavanja obaveza) je i osnov
otvaranja stecajnog postupka pa je to i razlog zbog cega se tom pitanju
posvecuje posebna panja. Regulisanje dugovanja, koje je moguce sprovesti
na razlicite nacine, je prvi pokazatelj popravljanja finansijske situacije
stecajnog dunika.
Takode, visok nivo obaveza (prezaduenost) i u toku redovnog poslovanja
(van stecajnog postupka) u veliko meri sprecava jedno preduzece (privredno
drušvo) da se razvija, investira, pronalazi strateške partnere
i sl. i u krajnoj liniji ispunjava svoje ugovorne obaveze. To moe
dalje da pogorša situaciju i izazove “bekstvo”i nespremnost
za dalju saradnju klijenata (kupaca i dobavljaca) a ne treba ni spominjati
poslovicnu “opreznost” banaka koje su još bolje u stanju
da procene finansijski poloaj takvog preduzeca. U našem slucaju
prisustvo nagomilanih dugova sprecava privatizaciju, pogotovo nekadašnjih
velikih sistema. Poslednjim izmenama zakon o privatizaciji se pokušava
otkloniti taj problem tako što se dravnim poveriocima (javna
preduzeca, Poreska uprava, fondovi osigurnja i dr.) nalae da subjektu
privatizacije u procesu restruktuiranja, otpuste dugove u celini a da
svoja potraivnja naknadno namire iz sredstava ostvarenih prodajom
kapitala ili imovine subjekta
privatizacije. Agencija za privatizaciju donosi odluku o restruktuiranju
subjekta privatizacije. Regulisanje dugovanja moe da se izvrši
na više nacina, što se moe i videti na osnovu broja
predloenih
mera koje se odnose na taj deo reorganizacije. Mere pod brojevima 5.
i 7. najviše podsecaju na institut prinudnog poravnanja. Sanacija
stecajnog dunika se vrši sredstvima poverilaca koji se obavezuju
da ce oprostiti dugovanja u celini ili delimicno, odloiti rokove
placanja ili omoguciti otplatu u ratama. Kao i u slucaju prinudnog
poravnanja ono
je prinudno za one poverioce koji nisu glasali za usvajanje plana reorganizacije.
Smanjenjem dela duga poravnanjem poverilaca sa stecajnim dunikom
on se oslobada izvršenja tog dela svojih obaveza. Postavlja se
pitanje pravne prirode tog dela duga od kojeg je dunik osloboden
placanja (oproštaj duga ili poklon, novacija obligacije ili
nešto drugo).
Poklon nije jer ne postoji volja za poklanjanje (poverioce je na to naterala
vanredna situacija), novacija takode nije jer novacijom obligacije
prestaje
dotadašnja i zasniva se nova. Ovde se vrši preinacenje sadraja
obligacije jer dunik i dalje duguje prema prvobitnoj obligaciji
ali u smanjenom iznosu.On više ne moe biti pravno nateran
na ispunjenje dela duga od kojeg je osloboden placanja a obligacija
se za
taj deo duga pretvara iz utuive grananske u neutuivu prirodnu
(moralnu) obligaciju.
Moe biti predvidena i isplata dospelih potraivanja u punom
iznosu iz tekucih prihoda a svakako da veci obim ovakvog namirenja poverilaca
govori o oporavku i boljem poslovanju stecajnog dunika.Medutim nije
najjasnije šta se podrazumeva pod dospelim potraivanjima, jer
se danom pokretanja stecajnog postupka, sva potraivanja poverilaca
prema stecajnom duniku, koja nisu dospela, smatraju dospelim (Zakon
o stecajnom postupku, clan 67), a vec je utvrdeno stanovište po kome
(barem u našem zakonodavstvu) postupak stecaja traje sve do potpunog
izvršenja plana reorganizacije.Takode, neka od potraivanja
mogu se osporavati i eventualno poništiti i tako smanjiti ukupna
masa dugovanja, a predloena je i mogucnost raskida nepovoljnih ugovora
(raskid ugovora usled promenjenih okolnosti) i zakupa za objekte koje
stecajni dunik u tom trenutku nije sposoban da rentabilno koristi.
U skladu sa principom raspolaganja imovinom, planom reorganizacije moe
biti predvideno namirenje poverilaca pomocu imovine stecajnog dunika,
odnosno njenom prodajom, prenosom ili ustupanjem. Imovina moe biti
neopterecena ili opterecena zalonim pravom. Imovina moe biti
preneta na ime namirenja potraivanja ili prodata a iz sume ostvarene
prodajom ce biti namirena pojedinacna potraivanja.Kod ovakvog nacinanamirenja
poverilaca moraju biti uzete u obzir planirane aktivnosti i delatnosti
kojima stecajni dunik namerava da se bavi u periodu tokom i nakon
sprovedene reorganizacije. U slucaju planiranog smanjenja obima poslovanja
i napuštanja ili promene nekih sporednih delatnosti moe biti
prodata ili ustupljena oprema, pogoni, poslovni prostor, zemljište
i druga pokretna ili nepokretna imovina. Isto tako mogu se prodavati finansijski
plasmani (ucešca u kapitalu drugih pravnih lica, dugorocne i kratkorocne
hartije od vrednosti i dr.) i delovi vanposlovne aktive tzv. sredstva
zajednicke potrošnje, zalihe nedovršenih i gotovih proizvoda
i vršiti cesija dunikovih potraivanja. U principu je
daleko bolje izdvajati neposlovnu imovinu koja je u znatnoj meri prisutna
u aktivi naših preduzeca i nije direktno vezana za osnovnu delatnost,
a sacuvati imovinu pomocu koje se moe ostvariti prinos i koja cini
osnovu glavne delatnosti ili moe to da postane u slucaju njene
promene.
NOF –Neto obrtni fond
Veoma je vano da se u toku upravljanja imovinom uzima u obzir optimalna
struktura aktive sa stanovišta odnosa osnovnih i obrtnih sredstava.
Takode neophodno je usvojiti principe menadmenta aktive i pasive
(asset and liability management) kao koncepta upravljanja celinom bilansa
stanja, kako bi se odravao optimalan nivo neto-obrtnog fonda. Neto-obrtni
fond racunski predstavlja razliku izmenu dugorocnog kapitala (sopstvenog
i pozajmljenog) i osnovnih sredstava (neto imobilizacija) ili razliku
izmenu obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza. To u stvari znaci da
je neto-obrtni fond deo obrtnih sredstava koji je finansiran dugorocnim
izvorima (ako su kratkorocne obaveza vece od obrtnih sredstava, neto-obrtni
fond ce biti negativan). Ova velicina se koristi za ocenu kreditne sposobnosti
preduzeca i za potrebe dinamicke analize (analize razvoja).Medutim ne
postoji normativ za optimalnu visinu neto-obrtnog fonda (NOF)vec se on
razlikuje medu preduzecima a zavisi od mnoštva faktora: delatnost,
velicina, stuktura kapitala, politika nabavke i prodaje i vodenja zaliha,
politika investiranja itd. U zavisnost od ovih faktora formirace ce se
i optimalni nivo NOF-a. Relativno nizak nivo potrebnih stalnih zaliha
sa jedne i promptna, gotovinska ili avansna naplata proizvoda i usluga
su faktori koji dozvoljavaju veoma nizak nivo ili cak negativan neto-obrtni
fond. Nasuprot tome potreba za velikim zalihama materijala, gotovih proizvoda
i prodaja sa odloenim rokovima placanja uslovljavaju visok nivo
NOF-a. Dakle neophodno je ustanoviti velicinu neto-obrtnog fonda koji
omogucava normalno odvijanje poslovnih ciklusa. Nivo NOF-a ispod optimalnog
pogoršava finansijsku situaciju, smanjuje sposobnost placanja odnosno
prouzrokuje nelikvidnost i insolventnost dok sa druge strane nivo NOF-a
znatno iznad optimalnog ugroava rast i razvoj, investicije i konacno
negativno utice na rentabilnost poslovanja.
Finansijske analize-RACIO BROJEVI
Veoma je vano da se pri korišcenju svih metoda reoganizacije
i njihove kombinacije koriste metode finansijske analize kao što
su racio brojevi(pokazatelji likvidnosti,strukture kapitala, obrta zaliha,
obrta kupaca, pokazatelji rentabilnosti i dr.), cash-flow i funds-flow
analiza, analiza bilansa stanja i uspeha koristeci razlicite tehinke (npr.
analiza rocnosti stavki aktive i pasive), i vec spomenuti neto-obrtni
fond. Dakle metode i staticke i dinamicke finanansijske analize. Jasna
je potreba za izgradenim sistemom racunovodstvenog izveštavanja za
potrebe planiranja i odlucivanja. Ne treba pri tom zaboraviti ni na razlicite
metode statisticke analize. Sa druge strane neophodna je jasna slika o
efikasnosti organizacione strukture preduzeca i njene sposobnosti da se
prilagodi okruenju, potrebi uvodenja novih tehnologija (pogotovo
informacionih), stanju u marketing sistemu i efikasnosti marketing miksa
(proizvod, cena, distribucija i promocija), kadrovima itd.
Upotrebom ovih i drugih metoda neophodno je pre svega otkriti uzroke koji
su doveli do insolventnosti odnosno do pokretanja stecajnog postupka.
Istorijski pregled finansijskih pokazatelja moe da ukae na
uzroke mada ih ne otkriva direktno. Na primer uporedivanjem istorijskih
vrednosti pokazatelja likvidnosti (opšta, reducirana i novcana likvidnost)
moe se videti u kom delu obrtnih sredstava je došlo da pada
likvidnosti. Racio brojevi koji pokazuju obrt zaliha, obrt kupaca, prosecno
vreme naplate potraivanja od kupaca ukazuju na efikasnost upravljanja
obrtnim sredstvima i mogu eventualno da otkriju uzroke insolventnosti.
Potrebna je analiza uzroka pada profita (rasta gubitaka) i analiza strukture
rashoda (poslovni, finansijski, vanredni), kvalitetan obracun stvarne
i optimalne cene koštanja proizvoda i usluga itd. Izveštaj o
novcanim tokovima prua sliku o likvidnosti odnosno solventnosti
jer pravi razliku izmenu profita i novcanog toka. Šta više preduzece
moe biti profitabilno ali insolventno usled neuskladenosti priliva
i odliva novcanih sredstava (visoko profitabilna preduzeca mogu biti insloventna
zbog toga što ne uspevaju da generišu dovoljno gotovine za izvršenje
kratkorocnih obaveza). Izradom grafikona rentabiliteta se pri trenutnim
uslovima poslovanja(cena, fiksni i varijabilni troškovi) utvrduje
prag rentabilnosti odnosno minimalni obim proizvodnje koji ne proizvodi
gubitke. Medutim finansijska analiza poslovanja je daleko šira oblast
nego što je površno posmatranje pojedinacnih pokazatelja koji
su ovde predstavljeni samo primera radi. U obzir treba uzeti sveukupno
poslovanje preduzeca u svim napred navedenim oblastima kao i okruenje
u kojem preduzece posluje. Uzroci na koje mogu da ukau finansijski
pokazatelji mogu biti mnogobrojni. Oni mogu da lee u opštoj
makroekonomskoj situaciji, opštoj nelikvidnosti i privrede i stanovništva,
situaciji u datoj privrednoj grani, zastarelosti tehnologije i proizvoda,
porastu troškova proizvodnje (iz objektivnih ili subjektivnih razloga),
nemogucnosti prilagodavanja promenama u okruenju, nerazvijenom marketing
informacionom sistemu, lošoj investicionoj politici, lošoj politici
zaduivanja, menadmentu i nedostatku kadrova itd. Dakle to
mogu biti spoljašnji i unutrašnji faktori.Situaciju dodatno
komplikuje istovremena kombinacija više nepovoljinih uzroka. Tek
po njihovom utvrdivanju moe se izvršiti ocena izvodljivosti
reorganizacije i ako je ona moguca utvrditi listu mera za njenu realizaciju.
Neophodan je sveobuhvatan pristup poslovanju preduzeca da bi se reorganizacija
uspešno sprovela jer ponekad se uzroci krize mogu otkloniti manjim
korekcijama (na primer efikasnijom naplatom potraivanja ili povecanjem
likvidnosti uz pomoc kratkorocnih kredita), nekad su potrebne znatne promene
na proizvodima (uslugama) uz uvonenje novih tehnologija ili korenite promenite
organizacione i upravljacke strukture uz promenu delatnosti. Ma koliko
privredna situacija bila loša i samim tim neki od uzroka zajednicki
za vecinu stecajnih postupaka, svaki slucaj je jedinstven i samim tim
ne postoji jedinstvena receptura za izradu plana reorganizacije.
Vec je bilo reci o znacaju zabrane (moratorijuma) na pravo obezbenenih
poverilaca da naplate svoja potraivanja putem izvršenja zalonog
prava. Stihijsko odvijanje tog procesa onemogucilo bi svaki pokušaj
reorganizacije odnosno sprecavanja likvidacije stecajnog dunika.
U toku reorganizacije ceo proces se odvija planski i odrenenom dinamikom
i to samo na imovini koja nije od znacaja za dalje obavljanje planiranih
aktivnosti i delatnosti stecajnog dunika. Na taj poverioci naplacuju
svoja potraivanja a istovremeno se sprecava odliv novcanih sredstava
koja su neophodna za sprovodenje drugih mera reoganizacije. Takode, u
slucaju da veci deo imovine nije opterecen moe se razmotriti mogucnost
njenog zalaganja. Postojeca neobezbedena potraivanja se pretvaraju
u obezbedena i na taj nacin je moguce izdejstvovati odlaganje i promenu
uslova njihove otplate (otplata u ratama). Stecajnom duniku se pruaju
bolje mogucnosti otplate a poverioci sticu vecu sigurnost naplate potraivanja.
U uskoj vezi sa tim je mera koja predvida izmenu rokova dospelosti, kamatnih
stopa i drugih uslova zajma odnosno regulisanje uzetih bankarskih kredita.
Ukoliko je banka zainteresovana za opstanak stecajnog dunika u pregovorima
sa njom mogu se postici povoljniji uslovi otplate kredita. Medutim cešce
je slucaj da banke iskljucivo ele da naplate svoja potraivanja
u punom iznosu i samim tim ne prihvataju uslove ponudene u planu reorganizacije.
Upotrebom zalonog prava moguce je postici eljene beneficije.
Dakle pretvaranjem neobezbenenih zajmova u obezbedene moguce odloiti
rokove isplate i eventualno smanjiti kamatnu stopu na postojeci dug. Pošto
je rec o vec odobrenim i iskorištenim kreditima nije logicno da je
moguce menjati ostale uslove kao što su visina ucešca i depozita,
namena i sl. Uglavnom je rec o potrebi odlaganja otplate za odredeni period
kao i samom roku otplate. Naravno moguce je menjati u uslove otplate zajmova
koji su vec obezbedeni. Izuzetno je vano izvršiti analizu upotrebe
sredstava dobijenih putem bankarskih zajmova i na osnovu toga izvršiti
predlog izmena uslova korišcenja. Ukoliko je rec o kratkorocnim zajmovima
(kreditima) za obrtna sredstva treba sagledati u kom obliku se ona trenutno
nalaze. Ona su moda alocirana u zalihama gotovih proizvoda pa se,
ukoliko ih je moguce prodati, otplata kredita moe izvršiti
do roka dok se taj proces ne završi. Moguca je situacija da su ta
sredstva iskorištena za odvijanje redovnog toka poslovanja a da bi
se istovremeno omogucili povoljniji uslovi prodaje odnosno kreditiranje
kupaca. Naplatom sopstvenih potraivanja stecajni dunik moe
poceti da vraca pozajmljena sredstva. Ili, što je najgora varijanta,
da su sredstva nepovratno otišla u neproizvodnu potrošnju, zarade
i placanje postojecih dugovanja. Ukoliko je rec o dugorocnim sredstvima
i velikim iznosima koji su iskorišceni za investicionu potrošnju
(pogone, mašine, zgrade, proizvodne linije i sl.) treba ici na odlaganje
otplate kredita dok takva investicija ne pocne da odbacuje zadovoljavajuce
prinose. Ako tako nešto nije realno ocekivati, ili stecajni dunik
ne moe da obezbedi dodatna sredstva za stavljanje u funkciju takve
investicije, treba razmotriti varijante prodaje, iznajmljivanja ili izvršenja
zalonog prava na tom delu imovine. To je i najbolje rešenje
u slucaju da nije izgledno da se obezbede tolika sredstva za vracanje
zajma, i da bi se sprecio odliv gotovine. U svakom slucaju neophodno je
detaljno sagledavanje i analiza svih mogucnosti.
Jedan od oblika finansiranja koji moe biti pogodan za korišcenje
u postupku reorganizacije je i lizing (lease). Lizing predstavlja nacin
pribavljanja i korišcenja poslovne aktive u odredenom periodu bez
njene kupovine ali uz placanje odredene nadoknade u ratama davaocu lizinga.
Ovim putem preduzeca dolaze do poslovnih sredstava vece vrednosti (oprema,
proizvodni pogoni, transportna sredstva i sl.) pri cemu ne moraju da angauju
slobodna novcana sredstva (koja mogu biti upotrebljena u druge svrhe)
niti da ulaze u kreditni odnos. Nadoknada se placa iz tekuceg prihoda
i racunovodstveno tretira kao rashod što smanjuje poresku obavezu.
Takode, po isteku ugovora korisnik lizing moe otkupu predmet lizinga
po nioj ceni. U suštini korisnik lizinga na ovaj nacin moe
da ima pristup najsavremenijoj tehnologiji a da izbegne trenutne odlive
velikih novcanih sredstava.
Dodajna sredstva za finansiranje mogu se pribaviti izdavanjem razlicitih
vrsta hartija od vrednosti (HOV). Obveznice su dugorocne dunicke
hartije od vrednosti sa relativno fiksiranim dohotkom i rokom dospeca.
One svom imaocu daju pravo potraivanja koje se odnosi na nominalnu
vrednost i kamatu. Za razliku od akcija one ne daju ni clansko ni upravljacko
pravo a izuzetno mogu dati pravo na ucešce u dobiti izdavaoca i to
pravo mora biti naznaceno prilikom njihove emisije.
Obveznice se izdaju (emituju) uglavnom kada su potrebna veca sredstva
za finansiranje dugorocnih projekata. Kolicina prikupljenih sredstava
izdavanjem obveznica jednaka je proizvodu nominalne cene i broja prodatih
obveznica i u bilansu stanja preduzeca se vodi kao dug (dugorocna obaveza).
Za imaoce (kupce) obveznica ona je u neinflatornim uslovima manje rizicna
hartija od vrednosti od akcija jer je prihod od obveznica (kamata) izvestan
(nije fiksiran u slucaju varijabilne kamatne stope) i isplacuje se nezavisno
od visine dobitka (gubitka) njenog izdavaoca a kamata je obicno viša
nego kamata na bankarske depozite. Takode u slucaju likvidacije preduzeca
imaoci obveznica (secured
bonds) imaju pravo na odreneni deo aktive preduzeca. Obveznice mogi biti
sa fiksnom ili sa varijabilnom kamatnom stopom, garantovane i negarantovane
(sa udelom u dobiti, sa fiksnom kamatom i pravom udela u dobiti, sa mogucnošcu
konverzije u akcije). Prednost izdavanja
(emisije) obveznica u odnosu na akcije je u tretmanu kamate kao rashoda
i posledicno umanjenju poreske obaveze.Obveznice su utrive hartije
od vrednosti koje se promecu na sekundarnom finasijskom trištu
i cesto menjaju vlasnika, a kao izvor finansiranja preduzeca iz realnog
sektora po vanosti se nalaze iza kredita i lizinga. Za potrebe reorganizacije
izdavanje obveznica je veoma dobar nacin da se u kratkom roku obezbede
sredstva za izvodenje vecih investicionih projekata dok je obaveza vracanja
sredstava predvinena u znatno duem periodu i od nekoliko godina.
Medutim kao što je vec receno za svaki oblik novog zaduenja
potrebno je paljivo oceniti sposobnost otplacivanja.
Komercijalni zapisi su vrsta kratkorocnih hartija od vrednosti koje izdaju
privredna preduzeca za razliku od blagajnickih zapisa koje izdaju banke.
Pomocu njih preduzeca prikupljaju slobodna novcana sredstva od granana
i trišnih subjekata i na taj nacin finansiraju svoju ekonomsku
aktivnost, sa tim što obavezuju da ce o roku (od jednog do šest
meseci) vratiti pozjamljena sredstva sa pripadajucom kamatom. Oni su narocito
pogodni za finansiranje sezonske proizvodnje i prevazilaenje trenutne
nelikvidnosti. Planom reorganizacije moe biti predvineno povecanje
kapitala (dokapitalizacija) stecajnog dunika izdavanjem novih akcija
kod akcionarskih društava (upisom novih uloga kod DOO), cime se ostvaruje
priliv sredstava. Akcije su takone hartije od vrednosti u ovom slucaju
vlasnicke i kao takve predstavljaju deo osnovnog kapitala preduzeca. One
se definišu kao hartije od vrednosti koje imaocima daju pravo na
dividendu i pravo na upravljanje ili samo pravo na dividendu. Njena nominalna
vrednost koja se uglavnom razlikuje od trišne predstavlja deo
osnovnog kapitala. Deo sredstava koji je ostvaren prodajom akcija po ceni
vecoj od nominalne, takone predstavlja deo kapitala ali se prikazuje odvojeno
(naziva se emisiona premija ili aio). Izdavanje, promet i sve ostale
radnje vezane za akcije su veoma strogo regulisane zakonskom regulativom
(Zakon o hartijama od vrednosti, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon
o privrednim društvima). U Zakonu o privrednim društvima, clanom
204. predvineno je da akcionarska društva mogu izdavati obicne (redovne)
i preferencijalne (povlašcene) akcije sa tim da ove druge mogu biti
podeljene u dve ili više klasa sa razlicitim pravima (razlicite stope
dividendi ili razlicita participativna ili kumulativna prava na dividende
ili razlicita prava na isplatu imovine društva pri likvidaciji).
Postoje i još neke podele akcija koje imaju pravni znacaj. Akcionarska
društva ne mogu izdavati akcije na donosioca (clan 204. stav 7).
Izdate akcije kao i identitet akcionara se upisuju kod Centralnog registra
za hartije od vrednosti, a mogu biti upisani i u knjigu akcija akcionarskog
društva, sve uz obavezu obaveštavanja Komisije za hartije od
vrednosti.. Akcije u ukupnoj vrednosti ne mogu se izdavati na iznos koji
je manji od najnieg iznosa osnovnog kapitala (prva emisija).Celokupna
procedura povecanja osnovnog kapitala regulisana je odeljkom 9 (odsek
2) Zakona o privrednim društvima.
Glavna prednost prikupljanja sredstava emisijom novih akcije to što
ne dolazi do rasta fiksnih obaveza koje sa javlja zaduivanjem, a
samim tim se poboljšava finansijska pozicija rastom ucešca sopstvenih
u odnosu na pozajmljena sredstva. Mana je izmena strukture kapitala odnosno
moguc gubitak kontrole nad akcionarskim društvom. Za kupce akcije
su manje rizican instrument od obveznica u uslovima inflacije jer se ona
preko dobiti prenosi u dividendu (naravno u slucaju profitabilnog poslovanja).
Menutim ne postoji garancija isplate dividendi akcionarima dok poverioc
i vlasnici obveznica moraju biti isplaceni a u slucaju likvidacije akcionari
su poslednji po pravu naplate. Tu lei i prednost finasiranja putem
izdavanja akcija jer se prakticno stvara dug bez dospeca a povecava se
kreditna sposbnost odnosno sposobnost zaduivanja u buducnosti. Sa
finansijskog aspekta u uslovima profitabilnog poslovanja (znaci kada je
preduzece sposobno da placa kamate na pozajmljena sredstva) glavni nedostatak
izdavanja akcija je poreski tretman dividendi jer se na njih za razliku
od kamata ne umanjuje poreska osnovica. Inace je materija akcionarstva
i operacija koje sa
vrše sa akcijama (i sa drugim hartijama od vrednosti) veoma kompleksna
kako sa pravnog aspekta tako i sa ekonomsko-finansijskog i obuhvata dosta
drugih elemenata koji ovom prilikom nisu pomenuti. Pitanje je koliko je
realno da se izdavanjem akcija u pocesu reorganizacije mogu privuci
dodatna sredstva. To pre svega zavisi od procene potencijalnih investitora
o buducoj profitabilnosti stecajnog dunika posle izvršenja
plana reorganizacije. Ukoliko nisu primenjene druge mere reorganizacije
samog poslovanja ne moe se ocekivati da ce to preduzece u buducnosti
poslovati bolje i samim tim vlasnicima akcija obezbediti odgovarajuci
prinos a kada je poznato da je upravo trišna cena akcija najbolji
spoljašnji pokazatelj u kakvom stanju i kakva je perspektiva subjekta
koji je emitovao akcije. Takode, ako razlozi koji su doveli do stecaja
nisu bili toliko duboki i ozbiljni (preduzece je na primer profitabilno
ali insolventno) i mogu se prevazici merama manjeg obima, menadmentu
i vlasnicima stecajnog dunika verovatno nece biti u interesu da
emisijom novih akcija izgube ili oslabe svoja upravljacka i vlasnicka
prava.
Jedan od najcešcih nacina za namirenja poverilaca je putem pretvaranja
(konverzije) potraivanja u trajni ulog (debt/equity swap). Potraivanja
poverilaca se pretvaraju u akcije akcionarskog društva ili u trajni
ulog društva sa ogranicenom odgovornošcu. Dugovi se poništavaju
a sada bivši poverioci postaju akcionari (clanovi društva).
U principu se ovde vrši kupoprodaja preduzeca sa tim što se
placanje njegove cene ne vrši novcem, vec njegovim dugovima. U skladu
sa trenutno pravnom formom stecajnog dunika i broja poverilaca koji
na ovaj nacin sticu ucešce u vlasništvu izvršice se i odgovarajuce
statusne promene. Jedna od negativnih pojava kod ovakvog vida namirenja
poverilaca je da ponekad slui samo kao mehanizam kojim se sprecava
otpisivanje “propale” investicije za neko vreme jer ne postoji
stvarno ocekivanje da ce stecajni dunik postati profitabilno i solventno
preduzece. Sa druge strane isto tako moe da poslui kao mehanizam
“ohrabrenja” za menadmet i ostale akcionare da ostanu
“posveceni” poslu. Preuzimajuci vecinu vlasništva poverioci
cesto pruaju mogucnost ostalim akcionarima i menadmentu da
u buducnosti uz odreden diskont otkupe svoje akcije odnosno uloge, ukoliko
se postignu zadovoljavajuci rezultati. Prakticni problemi primene ovog
instrumenta su: kako vrednovati kapital stecajnog dunika (nominalna
ili trišna vrednost) i odrediti racio zamene, usklanivanje
prava razlicitih klasa poverilaca i samim tim dobijanje njihove podrške
za ovakvu meru, cinjenica da konverzijom duga u kapital u tom trenutku
nema priliva novih sredstava, zakonska ogranicenja primene ovog instrumenta
u kompanijskom pravu (drava na ovaj nacin ogranicava privatizaciju
odrenenih strateških sektora privrede ili njihovo prepuštanje
stranim investitorima (vlasnicima)), ogranicenja koja postoje u regulativi
bankarskog sektora o visini trajnih ulaganja banaka u realan sektor itd.
Još jedna prepreka je mala verovatnoca pristanaka poverilaca na konverziju
dugova u slucaju da tim postupkom ne sticu vecinski paket akcija (vecinski
ulog) a sa druge strane nespremnost menadmenta i postojecih akcionara
da taj isti paket i svoja prava prepuste nekom drugom (slicno i u slucaju
emisije novih akcija). U najvecem broju slucajeva stecajni dunik
ce u postupku reorganizacije izvršiti i odgovarajuce organizacione
promene. Promena i upravljanje parametrima organizacionog dizajna i inace
lei u osnovi savremene menaderske aktivnosti a pogotovo dobija
na znacaju u uslovima krize poslovanja. Sve promene moraju biti u cilju
povecanja fleksibilnosti, efikasnosti i profitabilnosti organizacije,
u skladu sa konkretnim zadacima koje se ele ostvariti i zasnovani
na rezultatima analize sveukupnog okruenja u kome se vrši poslovanje.
Glavna odlika preduzeca u zemljama u traniziciji je znatan broj zaposlenih
radnika u administraciji i uopšte višak radne snage iznad tehnološkog
optimuma. Jedno veliko javno preduzece kod nas je “zanimljiv”primer
i kod njega objektivno postoji znatan višak radnika. Medutim dok
je u
sektoru odravanja osnovnih sredstva i infrastrukture prisutan ocigledan
manjak radnika, dotle u administraciji u istoj kancelariji “sede”
tri slubenika koji overavaju jedan dokument. Monopolski poloaj
odnosno nedostatak konkurencije je jedino što sprecava takvo jedno
preduzece od propasti. U svetu odavno postoje standardi potrebnog broja
radnika za odvijanje razlicitih vidova proizvodnje.
Prilagonavanje tim standardima je verovatno najtei proces, ne toliko
sa stanovišta pojedinacnog preduzeca vec sa socijalnog aspekta i
stanovištva društva u celini. Nova tehnologija i savremeni procesi
proizvodnje direktno uticu na smanjenje broja potrebne radne snage u sektoru
industrije i
samim tim svaki višak radnika u proizvodnom procesu cini jedinicne
troškove proizvodnje vecim a proizvod na trištu nekonkurentnim.
Jedina relativno “dobra” okolnost za zemlje u tranziciji je
jeftinija (slabije placena) radna snaga što dovodi do seljenja pogona
kompanija sa razvijenih
zapadnih trišta na domicilno. Što se tice situacije kod
nas i pored postojanja viška radnika iznad tehnološkog optimuma
prevashodno i prvo bi trebalo ici na smanjenje broja radnika koji ne ucestvuju
direktno u procesu proizvodnje.
Zakon o privrednim društvima podrazumeva pod reorganizacijom (u smislu
tog zakona) statusne promene i promene pravne forme privrednog društva
(clan 377). Promene pravne forme (ortacko društvo, komanditno društvo,
društvo sa ogranicenim odgovornošcu i akcionarsko društvozatvoreno
ili otvoreno) mogu biti predvidene planom reorganizacije kako bi se iskoristile
prednosti koje pojedine forme nose sa sobom (mogucnost privlacenje dodatnog
kapitala, odsustvo neogranicene odgovornosti) ili mogu biti iznudene izvršenjem
drugih mera iz plana reorganizacije na primer usled razlicitih vidova
dokapitalizacije. Pod statusnim promenama zakon podrazumeva spajanje,
podelu i odvajanje kao i kombinacije spajanja i podele, i spajanja i odvajanja.
Spajanje privrednog društva moe da se izvrši kao spajanje
uz pripajanje i spajanje uz osnivanje. Ova druga vrsta podrazumeva spajanje
dva ili više privrednih društava koja prestaju da postoje bez
likvidacije prenoseci svoju imovinu i obaveze na novostvoreno privredno
društvo. Kao takva ova vrsta statusne promene nije od velikog znacaja
u toku reorganizacije jer je malo verovatno da ce se u praksi dogoditi
da jedno privredno društvo odluci da samo sebe ugasi osnivajuci novo
sa stecajnim dunikom. Verovatnija je mogucnost da se izvrši
spajanje uz pripajanje, pri cemu stecajni dunik kao privredno društvo
prestaje da postoji bez likvidacije prenoseci svu svoju imovinu i obaveze
na drugo privredno društvo-društvo sticaoca (clan 381. stav
2). Stecajni dunik tom prilikom prestaje da postoji u pravnom smislu
a fizicki postaje deo organizacione celine društva sticaoca. Primere
za ovo moemo naci u automobilskoj industriji gde su dva velika nemacka
proizvonaca automobila na ovaj nacin postali vlasnici poznatih britanskih
proizvonaca koji su se nalazili pred gašenjem usled ogromnih finansijskih
teškoca. Medutim iako pravno više ne postoje, pogoni tih proizvonaca
i automobili koji izlaze iz njih zadrali su staro prepoznatljivo
ime. Ovo je uradeno sa namerom da se ocuva kontakt sa kupcima naviklim
na kvalitet i ekskluzivnost tih proizvoda. Ovo danas je u zemljama u tranziciji
jedan od cestih vidova privatizacije (strateško partnerstvo) kojim
se preduzeca male finansijske snage i ogranicenog trišta ubacuju
u organizacione sisteme velikih svetskih proizvonaca sa upravo obrnutim
karakteristikama. Moe se reci da je danas integracija trend ali
i potreba da bi se obezbedio opstanak.
Podela privrednog društva moe da se vrši uz spajanje ili
osnivanje ili i jedno i drugo.
Podelom uz pripajanje privredno društvo prestaje da postoji bez likvidacije,
vrši prenos imovine i obaveza na dva ili više privrednih društava-sticalaca,
i sa njima se spaja uz pripajanje. Ovo je slican slucaj kao i prethodni
samo što se pre toga vrši podela društva uglavnom po osnovu
organizacionih delova (delatnosti, proizvod, geografski princip itd).
Podela uz osnivanje podrazumeva podelu privrednog društva na dva
ili više novih društava (prenoseci imovinu i obaveze) pri cemu
ono prestaje da postoji bez likvidacije (clan 382). I ovo je oblik statusne
promene koji se moe primeniti u toku reorganizacije podelom stecajnog
dunika po razlicitim kriterijumima ali uz uslov da to dovodi do
povecanja efikasnosti i profitabilnosti novonastalih subjekata (bolja
kontrola, poslovanje po trišnim uslovima, bolje finansijsko
planiraniranje i sl.) Odvajanje je vec pomenuto u tekstu kao opcija i
pri tome se prenosi jedan ili više delova imovine i pripadajuci deo
obaveza na dva ili više postojecih ili dva i li više novoformiranih
privrednih društava pri cemu privredno društvo ostaje da postoji
kao pravno lice (clan 383).
Zakon o privrednim društvima ureduje i pitanje povezanih društava
koja se mogu povezivati putem ucešca u kapitalu, putem ugovora ili
mešovito. Povezana privredna društva obuhvataju jedno kontrolno
(maticno) i jedno ili više podrenenih (zavisnih) društava. Pojavni
oblici povezanih društava su koncern (kada kontrolno društvo
ima za pretenu delatnost neku poslovnu delatnost pored delatnosti
upravljanja podredenim društvima), holding (kada kontrolno društvo
ima iskljucivo delatnost upravljanja i finansiranja podredenim društvima),
grupa društava i dr. (clan 366).
Osnovne karakteristike povezanih društava su ekonomska zavisnost,
pravna samostalnost i jedinstvena uprava.
Da bi se pravno sankcionisale sve ove vrste statusnih i organizacionih
promena potrebno je izvršiti i manje ili vece izmene opštih
akata privrednog društva statuta, pravilnika, osnivackog akta i dr.
a u skladu sa zakonom (osnivacki akt akcionarskih društava menja
skupština akcionara kvalifikovanom dvotrecinskom a odrenenim slucajevima
i odlukom upravnog odbora - Zakon o privrednim društvima clanovi
338. i 339). Sve izmene osnivackog akta registruju se i objavljuju u skladu
sa zakonom kojim se ureduje registracija privrednih subjekata.
Zakljucak
Donošenje novog Zakona o stecajnom postupku vremenski se poklopilo
sa donošenjem Zakona o privrednim društvima, Zakona o registraciji
privrednih subjekata, izmenama Zakona o privatizaciji i drugih, što
cini temelje reforme našeg privrednog zakonodavstva. Medutim taj
proces je kontinuiran i sigurno se ovde ne završava, a zajedno sa
reformama u ostalim oblastima predstavlja deo veukupnih promena karakteristicnih
za tranzicioni period.
Jedan od velikih problema u ovom periodu je implementacija novih propisa
kao i moguci negativni efekti koji se javljaju na pocetku njihove primene.
Izgradnja institucija sposobnih da sprovode nove propise je proces koji
zahteve i vreme i sredstva i kadrove, znaci sve one reurse koji su deficitarni
u postojecem trenutku, dok sa druge strane odlaganje usvajanja novih propisa
sigurno nece doprineti pribliavanju medunarodnim standardima. Takode,
to je jedan od preduslova cije ispunjenje zahteva medunarodni faktor za
integraciju u medunarodne ekonomske tokove, prikljucenje razlicitim vrstama
ekonomskih i drugih asocijacija, dobijanje povlastica i pristup fondovima,
kreditnim linijama i ogranicenim sredstvima bespovratne pomoci.
Cesto je domicilno trište nespremno da se u kratkom roku prilagodi
zahtevima i rešenjima koja su sadrana u novim zakonskim propisima,
a ceo proces reformi i na privredne subjekte i stanovništvo deluje
kao vrsta šok terapije. I ova kao i svaka druga terapija, da bi bila
delotvorna mora u vecoj meri prihvacena i shvacena, od strane onih na
koje se primenjuje, kao lek a ne kao kazna.
Moda je i to upravo najtei deo promena a pogotovo onih kojima
je cilj da reformišu i unaprede ne samo ekonomski sistem vec i društvo
u celini.
Svaki propis, u ma kojem obliku se donosi, a koji za cilj ima urenenje
ekonomskih kretanja ujedno je deo i pravnog ali i ekonomskog sistema.
Sistemu kome je osnovna karakteristika stihijnost u savremenim uslovima
mora se pruiti pravni okvir u kome ce funkcionisati, akteri koji
ucestvuju
zašticeni od pravno nedopuštenih radnji drugih aktera ali i
koliko je to moguce zašticeni od posledica sopstvenih ekonomski pogrešnih
ili neracionalnih poduhvata. Balans u tom smislu je uvek bilo teško
uspostaviti, pa tako i danas ne prestaju rasprave o neophodnosti ili sa
druge strane štetnosti upliva drave u trišna kretanja.
Za stecajnu regulativu bi se posebno moglo reci da je u tom pogledu pretrpela
velike promene. U pocetku je stecaj bio svojevrsna kazna za neuspeh na
trištu i zasnivao se na principu eliminacije nekonkurentnih
i slabih odnosno onih koji nisu bili sposobni da izdre trišnu
utakmicu.
Kao što se videlo takve gledanje na stecaj je polako napuštano
u proteklom periodu. Stecaj je u današnjim uslovima brana neodgovornom
i ekonomski štetnom ponašanju, sredstvo za ocuvanje finansijske
discipline i sigurnosti a putem reorganizacije i kao mehanizam zaštite
od “slepe ruke
trišta”. Znaci da stecaj danas istovremeno pociva na
principima eliminacije neproduktivnih sa jedne strane, i mogucnosti rehabilitacije
privrednih subjekata kada za to postoji ekonomsko opravdanje.
O sve ovome bilo je reci u toku ovog rada sa posebnim akcentom na reorganizaciju
kao novom institutom u našem pravnom sistemu, tako da na ovom mestu
nema potrebe za ponavljanjem vec opisanih karakteristika celog ovog procesa.
Ovaj rad je pokušaj da se, u uslovima ogranicenog
prostora, stecaj i reorganizacija prikau iz svih uglova a da se
pritom ne zanemari njegova centralna tema. Ono što je sigurno da
ce ovde obranena problematika tek sada kod naspostati aktuelna i u smislu
prakticne primene i njene dalje teorijske obrade.
Spisak korišcene literature
Baltic Miloš, “Nacela evropskog stecajnog prava sa posebnim
osvrtom na evropsku regulativu o stecajnim
postupcima”, Revija za evropsko pravo, 1-3/2003, www.pravoeu.jura.kg.ac.yu
Barham Richard, “How to make debt/equity swaps a success”,
www.bankerme.com
Braham Matthew and Frank Steffen,“ Voting rules in insolvency law:
A simple-game theoretic approach”,
German working papers in law and economics, paper 19, volume 2001, www.bepress.com
.ukic .orne, Vojin Bjelica, ivota Ristic, “Bankarstvo”,
Beograd, 2003.
.uricin Dragan, “Upravljanje (pomocu) projekata”, Beograd,
2003.
Euro-Czech Forum, “Agenda 2003”, Prague, January 2003, www.evropska-unie.cz
Freshfields Bruckhaus Deringer, “The EU regulation on insolvency
proceedings”, June 2004,
www.freshfields.com
Falke Mike, “Insolvency Law Reform in Transition Economies”,
Berlin, May 2003.
G17 Institut, “Bilten”, 2003/40-41, www.g17institut.co.yu
Kenkel Phil , Etta Mae Westbrook, “Guide to Bankruptcy and Re-Organization
options”,
www.economics.ag.utk
Komazec Slobodan, Aleksandar ivkovic, arko Ristic, “Poslovna
politika banaka”, Beograd, 2000.
Kothari Vinod, “Corporate bankruptcy under US law”, www.vinodkothari.com
Lauria E. Thomas, Pedro A. Jimenez, “Courting chapter 11”
, August 2003, www.whitecase.com
Leechor Chad, “Innovations in Bankruptcy—Pricing the Priority
of Insolvency Claims”, www.worldbank.org
Ljutic Branko, “Zakon o stecajnom postupku i efikasno sudstvo”,
Pravni informator 9/2004,
www.informator.co.yu
Marušic Krešimir, “Više prava kreditorima”,
casopis “Croatiabiz”, broj 11/2005. www.croatiabiz.com/magazin
Meier Isaak, “Prepackaged chapter 11 plan”, www.unige.ch/droit/insolvency-symposium2004.
Micovic Miodrag, “Reorganizacija ili redresman stecajnog dunika”,
Pravo i privreda broj 5-8/2004.
OECD, “Creditor Rights in Insolvency Procedure”, Sydney, November
1999, www.oecd.org
Petkovic Mirjana, Nebojša Janicijevic, Biljana Bogicevic, “Organizacija”,
Beograd, 2003.
Pittaluga Rodolfo Jr., “U.S. Bankruptcy/Insolvency laws and foreign
bankruptcy proceedings”, October 2000,
Akerman Senterfitt&Eidson, P.A., Sun Trust International Center, www.insolvenzverein.de
Radovanovic Radiša, “Bilansi preduzeca i banaka”, Beograd,
1999.
Rankovic Jovan , “Upravljanje finansijama preduzeca”, Beograd,
1992.
Slijepcevic Dragiša, “Primena novih zakonskih rešenja
u postupku stecaja”, Pravni informator10/2004,
www.informator.co.yu
Slijepcevic Dragiša, “Reorganizacija stecajnog dunika”,
Pravni informator 5/2005, www.informator.co.yu.
Spirovic - Jovanovic Lucija, “Trgovinsko pravo”, Beograd 2004.
Spirovic - Jovanovic Lucija, “Uvod u trgovinsko pravo”, Beograd
2003.
Stevanovic Nikola, “Osnove upravljackog racunovodstva”, Beograd,
1999.
The World Bank Symposium, “Building effective insolvency system”-
transcript, Washington, D.C.,1999,
www.wordlbank.org
UNCITRAL, “Legislative Guide on Insolvency Law”, June 2004,
www.uncitral.org
Vasiljevic Mirko, “Privredna društva - Domace i uporedno pravo”,
Beograd, 1999.
Vassiliou Lampros,“Insolvency Systems in Asia:An Efficiency Perspective”,Sydney,
November 1999,
www.oecd.org
Velimirovic Mihailo, “Sadraj i dejstvo stecajnog plana”,
Pravni ivot br. 11/2003.
Wood Philip R , “Insolvency Law and the Legal Framework”,
Washington , D.C., September 1999.
Zakonodavstvo
Predlog Zakona o stecajnom postupku sa obrazloenjem, Vlada Republike
Srbije, 26.05.2004.
Stecajni Zakon Republike Hrvatske sa izmenama i dopunama iz 2000. godine.
Zakon o agenciji za licenciranje stecajnih upravnika, “Sl. glasnik
R. Srbije”, 2004/84.
Zakon o insolventnosti privrednih društava, "Sl. list RCG",
br. 06/02.
Zakon o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji , “Sl. glasnik
R. Srbije”, 2005/45.
Zakon o prinudnom poravnanju, stecaju i likvidaciji, “Sl. list SFRJ”,
1989/84 i “Sl. list SRJ”, 1993/37 i 1996/28.
Zakon o privrednim društvima, “Sl. glasnik R. Srbije”,
2004/125.
Zakonom o registraciji privrednih subjekata , “Sl. glasnik R. Srbije”,
2004/55.
Zakon o stecajnom postupku, “Sl. glasnik R. Srbije”, 2004/84.
Zakon o stecajnom postupku Republike Srpske
Zakon o zalonom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar,
“Sl. glasnik R. Srbije”, 2003/57.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad
u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD
|
|