I – Pojam pravnih činjenica
Pravne norme odredjuju činjenice na osnovu kojih dolazi do nastanka,promene
(prenosa) i prestanka gradjanskih subjektivnih prava.Te činjenice
nazivaju se pravnim činjenicama.Prema tome, pravne činjenice su činjenice
iz života za koje pravo vezuje nastanak, promenu ili prestanak gradjanskih
subjektivnih prava.
Pravne činjenice se razlikuju ud pravnih normi (objektivnog prava).Naime,
na osnovu pravnih normi nastaje subjektivno pravo, dok za pravnu činjenicu
pravna norma vezuje nastanak,promenu ili prestanak tog prava.
Pravne činjenice mogu biti različite činjenice iz stvarnosti kojima
pravo priznaje svojstvo da dovode do nastanka,promene ili prestanka
subjektivnih prava.Tako na primer poplava je dogadjaj koji može biti
pravna činjenica ako je poplavljeno ili uništeno zemljište koje je
bilo predmet zakupa, ili ako je otkinut veći deo zemljišta i snagom
vode priteran uz susedovo zemljište.Isto tako izjava volje jednog
lica da želi da kupi knjigu licu koje ima nameru da je proda, može
da dovede do zaključenja ugovora o kupoprodaji i sticanja prava svojine.Rodjenje
deteta je prirodni dogadjaj (činjenica) za koji pravo vezuje posledicu
sticanja pravne sposobnosti.
Subjektivna prava ne nastaju postojanjem jedne pravne činjenice.Najčešće
se za nastanak subjektivnog prava zahteva da postoji skup pravnih
činjenica, koje moraju nastati ili istovremeno ili sukcesivno.Izuzetno,
jedna pravna činjenica može dovesti do nastanka pravnih posledica,
rodjenje ili smrt, na primer, dovode do nastanka, odnosno prestanka
subjektiviteta.
Subjektivno pravo se po pravilu bavi uobičajenim činjenicama koje
se najčešće sreću u pravnom životu.Za nastanak,promenu ili prestanak
subjektivnog prava nije svaki put potrebno dokazivata postojanje ili
nepostojanje činjenica, koje postoje ili nepostoje po redovnom toku
stvari.Postojanje ili nepostojanje jednih činjenica pretpostavlja
se ako postoje druge pravne činjenice.Činjenica koja je poznata, a
iz koje se izvlaci zaključak postojanja ili nepostojanja druge činjenice,
naziva se osnov (basis).Ako postoji poynata činjenica (osnov), smatra
se da postoji ili nepostoji druga činjenica.Nepoznatu činjenicu dakle
saznajemo indirektno,a ona odgovara uobičajenom, normalnom toku stvari.
II – Podela pravnih činjenica
Pravne činjenice se mogu razvrstati po različitim merilima i u pravnoj
teoriji ne postoji jedinstveno gledište o njihovoj podeli.Tako se
činjenice mogu podeliti na unutrašnje i spoljašnje.Unutrašnje činjenice
nastaju u čovekovom umu (u njegovom unutrašnjem životu), dok spoljašnje
činjenice nastaju u spoljašnjem svetu.
Jedna od nespornih, i najznačajnija podela pravnih činjenica jeste
podela na prirodne dogadjaje i ljudske radnje.
III – Prirodni dogadjaji
Prirodni dogadjaji nastaju delovanjem prirodnih sila ili na drugi
način.Oni nastaju bez volje čoveka, ili ne samo njegovom voljom.Neki
se dogadjaji neće smatrati prirodnim ukoliko je čovek imao obavezu
ili mogućnost da spreči njihovo nastajanje.Na primer, udarac groma
se neće smatrati prirodnim jer se mogao sorečiti postavljanjem gromobranske
instalacije,poplava jer se mogla sprečiti posiynjem nasipa itd.
Prirodni događaji mogu proizvesti različita dejstva. Rođenjem se stiče
pravni subjektivitet, a između deteta i roditelja uspostavlja se roditeljski
odnos. Protekom vremena fizičko lice stiče deliktnu, testamentaru,
radnu i bračnu sposobnost, a docnije i poslovnu sposobnost; nevlasnik
stiče održajem pravo svojine ako su se stekle i druge činjenice, istekom
prekluzivnog roka prestaje pravo itd. Smrću čovek gubi subjektivitet
- i prestaje njegova pravna, deliktna i poslovna sposobnost, prestaje
brak, otvara se nasleđe itd. Prirodni događaji koji imaju obeležja
više sile ili slučaja oslobađaju dužnika od odgovornosti za štetu
(član 177. stav 1. ZOO; član 263. ZOO itd). Propašću stvari usled
prirodnog događaja, npr. zemljišne parcele usled odrona, prestaje
pravo svojine na njoj i svi tereti (na primer, pravo službenosti).
Ako je, usled prirodnog događaja, prestala individualno određena stvar
obligacija prestaje zbog nemogućnosti ispunjenja (član 354. ZOO) itd.
IV – Ljudske radnje
Ljudska radnja je ostvarenje volje koja se manifestuje u spoljnom
svetu, a koja podrazumeva izbor, ovo jos naziva I samo “Radnja”.Izraz
“radnja” nije usvojen u našoj doktrini nego izraz “ljudska radnja”.
Smatramo da je izraz “ljudska radnja” pleonazam. Radnja je, naime,
svojstvena samo ljudima, samo oni mogu imati pravno relevantnu volju.
Ljudske radnje se dele na dozvoljene I nedozvoljene.Nedozvoljene ljudske
radnje su osnov obaveze naknade štete oštećenom licu.Dužnik je lice
koje je drugome (poveriocu) prouzrokovalo štetu.Nedozvoljene ljudske
radnje predstavljaju osnov nastanka subjektivnog prava (obligacionih),
jer je prouzrokovanje štete drugome zabranjeno.Postoji ošta zabrana
prouzrokovanja štete drugome (neminem laedere).
Najznačajnije dozvoljene ljudske radnje su izjave volje.Na osnovu
izjava volja gradjanskopravnih subjekata nastaje najveći broj gradjanskih
subjektivnih (imovinskih) prava, naročito jedna vrsta pravnih radnji,
pravni poslovi.
U jednom delu pravne literature uobičajena je podela dozvoljenih pravnih
radnji na spontane (slučajne) i voljne radnje.Voljne radnje su izjave
volja ( najznačajniji su pravni poslovi), a spontane radnje nastaju
nezavisno od volje pravnog subjekta, kao što je na primer nalaz tudje
izgubljene stvari.
Izjava volje kao pravna činjenica je izraz principa otonomije volja.
Dozvoljene ljudske radnje mogu biti radnje saglasne pravu.To su one
radnje za koje pravo vezuje odredjene posledice, iako nisu preduzete
sa namerom da proizvedu odredjeno pravno dejstvo, na primer nalaz
stvari.Nalaz izgubljene stavri je ipak voljna radnja koja proizvodi
pravna dejstva kao i izjava volja, dok nasuprot tome, gubitak stvari
nije voljna radnja I nastaje slučajno.
V – Pravne pretpostavke
Pravne pretpostavke se mogu grupisati u oborive I neoborive.Oborive
pretpostavke (preasumptio iuris tantum) dopuštaju mogućnost da se
odgovarajućim dokazima utvrdi suprotno od onoga sto se normalno pretpostavlja.Na
primer,svaki se čovek ima smatrati savesnim ukoliko se ne dokaže da
nije savestan.Otcem deteta rodjenog u braku smatra se muž majke deteta,
ali mu je dopušteno da u odredjenom dokaznom postupku on (ili neko
drugi) opovrgne ovu pravnu pretpostavku.
Neoborive pretpostavke (preasumptio iuris et de iure) isključuju mogućnost
dokazivanja postojanja ili nepostojanja suprotne činjenice.U ovom
slučaju pravo pretpostavku uzima za aksiom I ne dozvoljava proveru
ili pobijanje te pretpostavke.Tako na primer nije dozvoljeno dokazivati
da je lice, koje je pravosnažno oglašeno poslovno nesposobnim,sklopilo
punovažan pravni posao ya vreme svetlih trenutaka (lucida intervalla).
VI – Pravne fikcije
Pravne fikcije su pravne činjenice za koje se uzima da postoje, ili
nepostoje, iako, u stvarnosti, one nisu postojale.U pravu je poznata
fikcija o nasciturus-u, po kojoj se začeto, a nerodjeno dete ima smatrati
pravnim subjektom ako je to u njegovom interesu, pod uslovom da se
živo rodi.U ovom slučaju poznato je da je dete začeto, ali se uzima
kao fikcija (fingira se) da je rodjeno I time se štite njegovi interesi.Ono
što se fingira ne odgovara stvarnosti.
Korištena literature :
- Građansko pravo – autor: Prof. Dr. Radmila Kovačević Kuštrmović,
institute za pravna I društvena istraživanja Niš, godina 1997.
- Osnovi imovinskog prava – autor: Prof. Dr. Ilija Babić, Javno
preduzeće “Službeni glasnik” Beograd, godina 2007.
- Uvod u građansko pravo : opsti dio – autor: Dragoljub Stojanović
, izdavačko društvo “Prosveta” Beograd, godina 1968.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|