Zakoni su najčešći izvor obligacionog prava, a na području bivše Jugoslavije
najznačajniji je Zakon o obligacionim odnosima (ZOO). Donesen je 30.03.1978.
godine a u pravni sistem BiH je preuzet 1992. On ne regulira sve obligacione
odnose (kao što su ugovor o poklonu, posluzi i ortakluku) pa sudovi
mogu na ovakve slučajeve primjenjivati pravna pravila.
ZOO ima 1109 članova, od čega 453 članova obuhvata opći dio. Tu se navode
opća načela obligacija, od 26 – 261 člana gorovi o nastanku obaveza,
tj. izvorima obligacija [ugovori, prouzrokovanje štete, stjecanje bez
osnova (neosnovano obogaćenje), poslovodstvo bez naloga i jednostrana
izjava volje (javno obećanje nagrade i hartije od vrijednosti)], djejstvu,
prestanku i raznim vrstama obaveza, te odredbe koje reguliraju promjenu
povje-rioca ili dužnika. U posebnom dijelu regulira obligacione i privredne
ugovore [kao što su prodaja, zajam, zakup, ugovor o djelu, o građenju,
o licenci, komision i dr.]. Odredbe ovog zakona koje se odnose na ugovore
primjenjuju se i na druge poslove.
Forma je način izražavanja sadržine ugovora, kroz unapred predviđene
spoljne, vidljive znake, preko kojih treba da se manifestuje volja.
Zakon može da propiše formu ugovora kao jedan od uslova za zaključenje
ugovora ili stranke svojom voljom to isto mogu da ugovore.
Ukoliko zakon postavi kao uslov da se ugovor ima zaključiti u određenoj
formi to važi i za sve izmene i dopune tog ugovora. Ali punovažne su
docnije usmene dopune ugovora sporednim tačkama o kojima u formalnom
ugovoru nije ništa rečeno, ukoliko to nije protivno cilju zbog koga
je forma propisana i nisu u suprotnosti sa njegovom sadržinom. Isto
važi i za istovremene usmene odredbe kao i za usmene izmene tih odredbi.
Punovažne su i one usmene odredbe kojima se smanjuju ili olakšavaju
obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana isključivo
u interesu stranaka.
Raskid formalnih ugovora po pravilu može biti učinjen usmenim sporazumom,
osim ako je za određeni slučaj propisano nešto drugo ili ako cilj zbog
koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da i raskidanje
bude obavljeno u istoj formi.Sadržaj.
1. Razlozi za predviđanje forme kao uslova za zaključenje
ugovora
1. Zaštitna funkcija forme
Forma omogućava strankama da ozbiljnije razmotre domašaj postupaka
koje preduzimaju i da uvide značaj izjava volje koje daju.
2. Dokazna funkcija forme
Raspodela dokaza u sporu se izvršava na taj način što tužilac treba
da dokaže sve što tvrdi. To je veoma teško kod usmeno zaključenih ugovora
i zbog toga se često sastavlja pismena isprava iako je ugovor neformalan.
3. Funkcija forme za državnu kontrolu ugovora
Država je naročito zainteresovana za ugovor o prometu nepokretnosti
zbog poreza na promet, ali i za još neke ugovore, pa zahteba da se,
pored zaključenja u pismenoj formi, ugovor overi u sudu ili opštini.
2. VRSTE FORMI
2.1 Vrste formi po načinu ispoljavanja
1. Pismena forma
Pismena forma je pismena redakcija ugovora na određenoj ispravi, napisana
rukom, pisaćom mašinom ili drugim sredstvom, i koju su svojeručno potpisale
ugovorne strane. Elementi pisane forme su tekst izjave i potpisi. Tekst
izjave ne mora da bude napisan na jednom papiru, može svaka strana da
svoj deo izjave svojeručno potpiše, ali je potrebno da se na taj način
vidi postignuta saglasnost o bitnim elementima ugovora. ZOO predviđa
da je za zaključenje dvostrano obavezog ugovora dovljno da obe strane
potpišu jednu ispravu ili da svaka strana potpiše primerak isprave namenjen
drugoj strani.
Potpisi stranaka su značajni zato što je pismeni ugovor zaključen kada
su stranke potpisale tekst izjave. Za ispunjenje pisane forme dovoljno
je da se potpiše ona strana koja se ugovorom obavezuje.
Zahteva se i potpunost potpisa - da se potpis sastoji od punog imena
i prezimena. Od zahteva potpunosti potpisa može se odustati kada je
rukovodeći se određenim standardom moguće individualizovati potpisnika.
Snagu svojeručnog potpisa kada je u pitanju nepismeno lice ima stavljane
rukoznaka overeno od dva svedoka ili suda. Potpis pravnog lica stavlja
se na taj način što se naznači naziv pravnog lica uz potpis organa pravnog
lica ovlašćenog na potpisivanje isprave. Mesto stavljanja potpisa je
na kraju ili ispod teksta izjave. Potpisnika prema opšteprihvaćenom
stanovištu obavezuje samo tekst izjave koji se nalazi iznad njegovog
potpisa. U sudskoj praksi prihvaćeno je stanovište da se pismenom formom
moraju obuhvatiti samo bitni elementi ugovora. Kao bitni se ne smatraju
samo oni elementi koje zakon kao minimum predviđa, već i svi drugi o
kojima, prema nameri stranaka treba da se postigne saglasnost. Ako se
iz priznanice vidi saglasnost o bitnim elementima i ako je ona potpisana
od prodavca, i predata kupcu treba reci da je u takvom slučaju ugovor
punovazno zaključen.
Ukoliko je u pitanju ugovorena forma, neformalnom saglasnošću mogu
se izvršiti izmene i dopune svih elemenata ugovora.
Ugovor kome nedostaje forma, smatra se punovažnim, ako su obe strane
izvršile u celini, ili u pretežnom delu, obaveze koje iz njega nastaju,
osim ako iz cilja zbog koga je forma propisana ne proizlazi što drugo.
2. Forma javne isprave
Kada se pored pismene redakcije ugovora, zahteva i intervencija određenog
organa javne vlasti, tada ugovor ima formu javne isprave. Organ javne
vlasti može imati aktivnu ulogu, u kom slučaju se ona pred njim zaključuje,
ili može biti potrebna samo overa koja znači da su stranke potvrdile
da je to njihov akt. Intervencija organa državne vlasti daje ispravi
svojstvo javne isprave. Prema ZOO forma propisana zakonom za neki formalan
ugovor, neophodna je i za punomoćje potrebno za zaključenje tog ugovora.
3. Realna forma
Zahtev relane forme znači da je za zaključenje ugovora, pored saglasnosti
volja potrebna i predaja stvari. Realna forma ogleda se u predaji stvari
koja ima konstitutivno dejstvo u aktu zaključenja ugovora. Prema klasičnom
učenju iz rimskog prava, postoje 4 realna ugovora – zajam, ostava, posluga
i zaloga, a u modernom pravu njima se dodaje i ugovor o prevozu robe.
Ova je koncepcija do donošenja ZOO bila primenjivana i kod nas. ZOO
je ove ugovore svrstao u konsensualne i predaja stvari ne znači akt
zaključenja ugovora, već akt njegovog ispunjenja.
2.2 Konkurencija formi
Konkurencija formi postoji kada se ugovor može zaključiti u jednoj
od više predviđenih formi. Kod ugovora o poklonu postoji mogućnost konkurencije
pismene i realne forme.
2.3 Vrste formi prema pravnom dejstvu
Po svom pravnom dejstvu forme mogu biti:
1. Bitne (forma ad solemnitatem)
2. Dokazne (forma ad probationem)
Bitna forma je forma koja predstavlja bitan element ugovora. Ako se
govori o formi predviđenoj u zakonu, u pravu Republike Srbije misli
na bitnu formu. Zakon predviđa da se neće smatrati da je ugovor zaključen
iako je postignuta saglasnost volja kao srž ugovora. Forma kao konstitutivan
element ugovora može biti predviđena i voljom stranaka.
Primeri bitne forme su: ugovor o jemstvu, ugovor o doživotnom izdržavanju,
ugovor o ustupanju imovine za života lica, ugovor o prometu nepokretnosti.
U slučaju spora kada pitanje ugovora dođe do suda, poželjno je da se
podnese pismena isprava, ali nije nužno. Ako je lice ne podnese, ono
mora da dokazuje da je ugovor zaključen u pismenoj formi, na šta je
glasio i koje obaveze treba da proizvede.
Dokazna forma nije predviđena u ZOO. Ali prema novijim istraživanjima
izgleda da je ugovor o arbitraži primer dokazne forme u našem pravu.
Dokazna forma je forma koja je predviđena kao jedino sredstvo dokazivanja
ugovora. Forma nije uslov punovažnosti ugovora, on može biti zaključen
i neformalno i strane mogu da ga ispune, držeći se usmeno zaključenog
ugovora.
Njen značaj se vidi samo ako dođe do spora. U slučaju spora postojanje
ugovora se može dokazati samo podnošenjem pismene isprave. Dokazna forma
postoji samo u onim sistemima u kojima nije priznata slobodna ocena
dokaza već dokaz pismene isprave isključuje iskaz svedoka.
Dokazna forma je važna u dva glavna pravna sistema – francuskom i angloameričkom.
Dokazna forma je bila predviđena i u našem pravu 1865. godine ali je
posle ujedinjenja došlo do promene u zakonodavstvu, na insistiranje
pravnika iz Hrvatske i Slovenije, koji su se zalagali za austrijski
način dokazivanja (slobodnu ocenu dokaza).
2.4 Vrste formi po načinu nastanka
1. Ugovorena forma
Kada je zakonom ostavljeno slobodno zaključenje ugovora i nije predviđena
nikakva forma strane ugovornice mogu i same predvideti da će njihov
ugovor moći da proizvodi pravna dejstva samo ako bude zaključen u naročitoj
formi.
Sporazum o formi treba da bude zaključen pre ili najdocnije prilikom
postizanja saglasnosti o sadržini ugovora. Pravno dejstvo ugovora se
odlaže do trenutka ispunjenja forme. Sam sporazum o formi može biti
i usmen ali se najčešće pismeno zaključuje.
Ako se iz samog sporazuma ili po okolnostima slučaja vidi da su, ugovorivši
određenu formu, ugovornice htele samo da osiguraju dokaz svog ugovora
ili da postignu što drugo, ugovor je postignut kada je postignuta saglasnost
o njegovoj sadržini, a za ugovornike je u isto vreme nastala obaveza
da ugovoru daju predviđenu formu.
Ugovor za čije je zaključenje ugovorena posebna forma može biti raskinut,
dopunjen ili izmenjen i neformalnim sporazumom. Strane mogu, samim izvršenjem,
konvalidirati ugovor jer se u činjenici makar i delimičnog ispunjenja
ogleda odricanje od predviđene forme.
2. Zakonska forma
Ova je forma određena zakonom i može biti realna, pismena ili svečana
(forma javne isprave). Ova je forma opštom normom propisana kao uslov
punovažnosti ugovora i njegov je bitan sastojak. ZOO predviđa i pravilo
o konvalidaciji ugovora kome nedostaje forma. Ugovor za čije se zaključenje
zahteva pisana forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj
formi ako su ugovorne strane izvršile obavezu u celini ili u pretežnom
delu, osim ako iz cilja zbog kojeg je forma propisana, ne proizlazi
što drugo.
ZAKLJUČAK
Obligacioni ugovori su dvostrani pravni poslovi kojim se jedna strana
drugoj obavezuje nešto izvršiti ili propustiti, a druga to prihvata
(kontrahenti). Njihova pravno relevantna saglasnost volja može biti
usm-jerena na nastanak, promjenu ili prestanak obligacionog odnosa (u
našem pravu relevantna je izjava volje ali se ni stvarna volja ne zanemaruje
u potpunosti).
Bitni elementi ugovora neophodni za njegovo sklapanje su objektivni
(navedeni u zakonu kao takvi) i subjektivni, a razlikuju se u tome što
subjektivne u slučaju spora svaka strana mora dokazati. Prirodni elementi
se podrazumjevaju u ugovoru ali ih strane izjavom volja mogu isključiti.
Sporedni elementi su osnovni uslov slobode ugovaranja i ostavljeni su
u potpunosti na volju stranaka.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|