Naknada štete kod povrede prava na žig

Pojam i vrste povrede žiga

 Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica. Žig spada u kategoriju prava industrijske svojine i u savremenim pravnim sistemima zauzima značajno mesto. Lice koje povredi žig ili pravo iz prijave odgovara za štetu po opštim pravilima o naknadi štete iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima, na čiju primenu upućuje odredba iz člana 57. stav 2. Zakona o žigovima. Odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne isključuje odgovornost za delo nelojalne konkurencije. Takvo pravilo sadržano je u odredbi iz člana 49. stav 2. starog Zakona o žigovima, a važeći zakon ne sadrži takvu izričitu odredbu. Međutim, i u odsustvu takve izričite odredbe,pravilo da odgovornost za štetu zbog povrede žiga ne isključuje odgovornost za delo nelojalne konkurencije, važeće je i danas, jer proizlazi iz prirode stvari, kao i iz odredaba Zakona o trgovini koji u članu 3. tačka 7. propisuje da se nelojalnom konkurencijom smatra naročito: neovlašćena upotreba zakonom zaštićenih spoljnih oznaka drugog trgovca (naziv, firma, robni žig, uslužni žig, znak kvaliteta, znak porekla i dr.) ili upotreba oznaka koje nisu zakonom zaštićene, kojom se stvara ili se može stvoriti zabluda u prometu robe na štetu drugog trgovca koji te oznake upotrebljava u svom poslovanju, a u članu 47. propisuje kaznu za privredni prestup za preduzeće ili drugo pravno lice ako preduzme neku od radnji koja predstavlja delo nelojalne konkurencije. I u slučaju nelojalne konkurencije neovlašćenom upotrebom žiga, kada se stvara ili može stvoriti zabluda na tržištu na štetu drugog trgovca, nosilac prava može ostvariti zaštitu sudskim putem kao i pravo na naknadu štete - kako obične štete, tako i izmakle koristi, po opštim pravilima iz čl. 154. - 209. Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti za štetu.
Međutim, u sudskoj praksi sporno je da li u tom slučaju nosilac prava na žig ima pravo samo na imovinsku (materijalnu) štetu, ili mu se zbog povrede njegovog prava može dosuditi i neimovinska (nematerijalna šteta). Smatramo da se naknada za nematerijalnu štetu može priznati samo za onu nematerijalnu štetu koju kao takvu priznaje zakon, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah, a ova vrsta štete vezuje se (po prirodi stvari) za fizičko lice. Prema tome, iz povrede poslovne reputacije pravnog lica može proisteći samo imovinska šteta u smislu poljuljanog ugleda koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građansko-pravne zaštite (objavljivanje presude na trošak štetnika ili druge mere publiciteta). Takođe, i prema mišljenju pravne teorije, neimovinsku štetu može da pretrpi samo čovek, samo fizičko lice. To znači da je neimovinska šteta subjektivna kategorija. S druge, strane u pravnoj teoriji, ističe se da u praksi i teoriji postoje različita stanovišta u vezi s neimovinskom štetom pravnog lica. Ukazuje se na stanovište prema kome i pravno lice trpi neimovinsku štetu kada je povređen njegov društveni ugled, koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građanskopravne zaštite.

Uvećanje novčane naknade u slučaju namerne povrede žiga kao
poseban vid nematerijalne štete i kazne

Ako je povreda žiga učinjena namerno, tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga, u smislu člana 57. stav 3. važećeg Zakona o žigovima. Slična odredba bila je sadržana i u članu 49. stav 1. starog Zakona o žigovima u kome je bilo propisano da ako je šteta prouzrokovana namerno, naknada štete može se zahtevati do trostrukog iznosa stvarne štete i izmakle koristi. Sličnost između navedenih zakona ogleda se u tome što oba predviđaju mogućnost dosuđivanja višeg iznosa naknade, odnosno višestrukog uvećanja obima naknade od onog na koju bi tužilac ima pravo primenom opštih odredaba o naknadi štete iz Zakona o obligacionim odnosima. A razlika se sastoji u metodu, odnosno kriterijumima na osnovu kojih se određuje osnovica za izračunavanje uvećanog iznosa naknade štete. Naime, važeći zakon predviđa da tužilac može od tuženog, umesto naknade imovinske štete, zahtevati naknadu do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. Dakle za osnovicu se uzima uobičajena licencna naknada koju bi nosilac prava na žig primio za korišćenje žiga. Zakon propisuje da se ova uvećana naknada dosuđuje umesto naknade imovinske štete, ali ne određuje njenu pravnu prirodu. Smatramo da se i ovom slučaju za osnovicu u suštini uzima šteta, odnosno izmakla korist, kao jedan oblik materijalne štete, jer time što neko neovlašćeno upotrebljava žig on nanosi štetu nosiocu prava na žig u visini uobičajene licencne naknade za koju je uskraćen nosilac prava na žig usled neovlašćene upotrebe žiga, odnosno namerne povrede žiga. A zbog namerne povrede zakon dozvoljava dosuđivanje tužiocu naknade do trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga. To znači da naknada ne mora biti u svakom slučaju u visini trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade, već je trostruki iznos limit - gornja granica koja se može dosuditi, što znači da taj iznos može biti i manji. Visinu bi sud trebalo da odredi u okviru propisanog limita, a primenom ovlašćenja iz člana 224. Zakona o parničnom postupku, u kome je propisano da "ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni. Za razliku od važećeg Zakona o žigovima, stari zakon kao metod, odnosno merilo na osnovu kojeg se određuje osnovica za izračunavanje uvećanog iznosa naknade štete, određuje stvarnu štetu i izmaklu korist, a i pravnu prirodu uvećane naknade izričito određuje kao naknadu štete. Međutim, suštinska razlika je u tome što stari zakon ovu uvećanu naknadu vezuje za postojanje odnosno namerno prouzrokovanje materijalne štete - "stvarne štete i izmakle koristi" što znači da ako nema štete, nema ni uvećane naknade do njenog trostrukog iznosa. S druge strane, važeći zakon kao uslov za dosuđivanje uvećanog iznosa ne traži postojanje, odnosno dokazivanje bilo kakve štete zbog namerne povrede žiga, već, u suštini, uvodi neoborivu pretpostavku postojanja štete u visini "iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga" koja se može uvećati do trostrukog iznosa. Potrebno je samo dokazati nameru (koja se inače ne pretpostavlja, kada je u pitanju deliktna šteta, već samo obična nepažnja), dok "iznos uobičajene licencne naknade" sud može i mora utvrditi po slobodnoj oceni, u slučaju da u dokazivanju iskrsnu bilo kakve nesrazmerne teškoće. Dakle, važeći Zakon o žigovima više objektivizira uslove za dosuđenje uvećane naknade, što je bolje rešenje od pravila iz starog zakona. I u jednom i u drugom slučaju, odnosno u primeni ranijeg ili važećeg zakona problem može biti u dokazivanju visine osnovice, dakle "iznosa uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga", odnosno "stvarne štete i izmakle koristi" koja bi se uvećavala do trostrukog iznosa u slučaju namerne povrede žiga. Sud bi trebalo da na brz i efikasan način primeni citirano pravilo o utvrđivanju visine tužbenog zahteva po slobodnoj oceni iz člana 224. Zakona o parničnom postupku, bez naročite potrebe za komplikovanim, nepotrebnim i skupim veštačenjima ili drugim dokazima čije izvođenje bi dovelo do odugovlačenja postupka.
Navedenim zakonskim odredbama znatno je pooštrena odgovornost u slučaju namernog prouzrokovanja štete, odnosno u slučaju namerne povrede žiga, jer se uvodi mogućnost višestrukog uvećanja obima naknade, što predstavlja i odstupanje od opšteg pravila o potpunoj naknadi iz čl. 190. i 191. Zakona o obligacionim odnosima, i ima kazneni karakter za tuženog, a karakter satisfakcije za tužioca. To istovremeno znači da u delu koji prevazilazi stvarnu štetu i izmaklu korist, odnosno iznos uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga, ova naknada, u suštini predstavlja i svojevrstan vid novčane naknade nematerijalne - neimovinske štete. Uvećanje novčane naknade u slučaju namerne povrede žiga do trostrukog iznosa "uobičajene licencne naknade koju bi primio za korišćenje žiga", odnosno "stvarne štete i izmakle koristi" iz citiranih domaćih zakona, ima sličnosti sa jednom naročitom vrstom odštete koju poznaje englesko, odnosno angloameričko pravo i koju, uprkos osnovanom prigovoru o njenoj nespojivosti s pravnom prirodom građanskog prava, još uvek primenjuju sudovi, a koja se ukazuje u pravnoj literaturi. Reč je o egzemplarnoj ili kaznenoj odšteti (exemplary or punitive damages). Kao što sam naziv govori, ova vrsta odštete dosuđuje se sa svrhom da se štetnik kazni, kao i da se i on i drugi odvrate od istog ili sličnog ponašanja ubuduće, odnosno da ih se poduči da se delikt ne isplati (tort does not pay). Slučajevi na koje se primenjuje kaznena odšteta su upravo oni gde štetnik namerno računa da svojim nedopuštenim ponašanjem ostvari dobitak koji će biti veći od moguće naknade štete. Kao primer se navodi kleveta u štampi s ciljem povećanja prodaje.7 Dakle, cilj kaznene odštete jeste specijalna i generalna prevencija, slično svrsi kazne u krivičnom pravu.  

Nematerijalna šteta zbog narušavanja poslovnog ugleda
preduzeća usled povrede prava na žig

U praksi je zauzet stav o nepriznavanju prava na novčanu naknadu nematerijalne štete zbog narušavanja poslovnog ugleda preduzeća usled povrede prava na žig. Po stanovištu aktuelne sudske prakse, naknada za nematerijalnu štetu se može priznati samo za onu nematerijalnu štetu koju kao takvu priznaje zakon, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah i ista šteta se vezuje (po prirodi stvari) za fizičko lice. Povreda dobrog poslovnog ugleda tužioca, neovlašćenom upotrebom žiga i nelojalnom konkurencijom, sama po sebi ne može dovesti do novčane naknade na ime nematerijalne štete, zato što se posledice te povrede ne manifestuju u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. Iz povrede poslovne reputacije pravnog lica može proisteći samo imovinska šteta u smislu poljuljanog ugleda koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građansko-pravne zaštite. U konkretnom slučaju, prvostepenom presudom privrednog suda, u stavu I izreke zabranjeno je tuženom da vrši povredu žiga tužioca koji je pod određenim nazivom registrovan. U stavu II zabranjeno je tuženom da vrši delo nelojalne konkurencije, dok je u stavu III tuženi obavezan da plati tužiocu na ime nematerijalne štete određen novčani iznos. Viši privredni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Vrhovni sud Srbije je uvažio reviziju tuženog i ukinuo presude privrednih sudova u usvajajućem delu tužbenog zahteva na ime nematerijalne štete. Revizijski sud ne može da prihvati izraženo pravno stanovište privrednih sudova da se za povredu dobrog poslovnog ugleda (kao vid neimovinske štete) pravnom licu može dosuditi novčana naknada u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, naknadu za nematerijalnu štetu je moguće priznati samo za onu nematerijalnu štetu koju kao takvu priznaje zakon, a ne za bilo koju nematerijalnu štetu. Pod nematerijalnom štetom u smislu Zakona o obligacionim odnosima podrazumevaju se fizički bol, psihički bol i strah i ista šteta se vezuje (po prirodi stvari) za fizičko lice. Nematerijalne štete su u zakonu taksativno nabrojane: pretrpljeni i budući fizički bolovi, pretrpljeni i budući strah, pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti, zbog naruženosti, zbog povrede ugleda i časti, zbog povrede slobode, zbog povrede prava ličnosti, zbog smrti bliskog lica, zbog naročito teškog invaliditeta bliskog lica i zbog krivičnog dela protiv polnog integriteta, dostojanstva ličnosti ili morala, kao i pretrpljeni i budući duševni bolovi zbog povrede ugleda i časti (odredbe člana 200. stav 1. i člana 203. Zakona o obligacionim odnosima). Povreda dobrog poslovnog ugleda tužioca sama po sebi ne može dovesti do novčane naknade na ime nematerijalne štete, zato što se posledice te povrede ne manifestuje u jednom od pravno priznatih vidova nematerijalne štete. Neimovinska šteta je subjektivna kategorija. Dosadašnja sudska praksa čvrsto stoji na stanovištu da odgovornost za nematerijalnu štetu postoji samo onda kada štetni događaj prouzrokuje štetu shvaćenu kao fizičke odnosno psihičke patnje, nije dovoljna samo povreda inače pravno zaštićenog nematerijalnog dobra. Sudska praksa okvire određenih pravnih priznatih nematerijalnih šteta na odgovarajući način upotpunjava i daje im bogatiji sadržaj, ali povreda poslovnog ugleda pravnog lica nije neka nova nematerijalna šteta koju Zakon o obligacionim odnosima ne poznaje, već se takav tužiočev zahtev može razmatrati u sklopu čitavog slučaja povrede prava na žig i nelojalne utakmice, i to u okviru naknade materijalne štete. Iz povrede poslovne reputacije pravnog lica može proisteći samo imovinska šteta u smislu poljuljanog ugleda koji treba povratiti odgovarajućim sredstvima građansko-pravne zaštite (objavljivanje presude na trošak štetnika ili druge mere publiciteta). Takva imovinska šteta može se ogledati u opadanju broja kupaca, izostanku pridobijanja nove klijentele, smanjenju broja poslovnih partnera. Tu više nije reč o satisfakciji i mogućnosti da novčana naknada ostvari svoju funkciju u ličnosti žrtve, nego je potrebno dokazati materijalnu štetu, koja je nastupila kao posledica slabije tržišne prođe onih proizvoda koji su označeni žigom koji je napadnut po bilo kom osnovu. Odmeravanje visine naknade ovakve imovinske štete sudovi ne mogu činiti pod vidom naknade neimovinske štete, pozivajući se na slobodnu ocenu svih raspoloživih podataka, značaj povređenog dobra i cilj kome inače služi naknada neimovinske štete. Povreda poslovne reputacije i nepružanje sudske zaštite zahtevu pravnog lica za naknadu nematerijalne štete I u drugim sličnim situacijama sudska praksa zauzela je stav o nemogućnosti prouzrokovanja nematerijalne štete pravnom licu, odnosno nepružanju sudske zaštite zahtevu pravnog lica za naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovne reputacije. Prema stavu prakse, naknada nematerijalne (moralne) štete koju potražuje pravno lice (privredni subjekat) ne uživa sudsku zaštitu jer se vidovi nematerijalne štete (pretrpljeni bol, strah i dr.) mogu dosuđivati samo fizičkim licima. U obrazloženju ovog stava navedeno je da se prema odredbama člana 155. Zakona o obligacionim odnosima, pod nematerijalnom štetom podrazumevaju fizički bol, psihički bol i strah i takva šteta vezuje se za fizičko lice. Tužilac potražuje naknadu moralne nematerijalne štete zbog povrede poslovne reputacije. Pošto je naknadu za nematerijalnu štetu moguće priznati samo za onu nematerijalnu štetu koju kao takvu priznaje zakon, i kako se naknada tražene moralne štete postiže odgovarajućim sredstvima građansko pravne zaštite, kao što je objavljivanje presude na trošak tuženog, to je prvostepena presuda preinačena u delu u kome je tužiocu dosuđena naknada za moralnu odnosno nematerijalnu štetu, pa je takav zahtev odbijen.

Povreda poslovne reputacije i nepružanje sudske zaštite zahtevu pravnog lica za naknadu nematerijalne štete

Povreda zaštićenog robnog žiga i nematerijalna šteta

I u slučaju nelojalne konkurencije neovlašćenom upotrebom robnog žiga, u sudskoj praksi postoji stav da sud može da obaveže tuženog na plaćanje nematerijalne štete po svojoj oceni, i takva naknada ima simboličan karakter. U obrazloženju ovog stanovišta navodi se da je pravilno prvostepeni sud našao da je tuženi počinio delo nelojalne konkurencije u smislu člana 23. tačka 7. Zakona o trgovini, po kome neovlašćena upotreba zakonom zaštićenih spoljnih oznaka drugog trgovca ili upotreba oznaka koje nisu zakonom zaštićene, kojom stvara ili se može stvoriti zabluda u prometu robe na štetu drugog trgovca koji te oznake upotrebljava u svom poslovanju, predstavlja nelojalnu konkurenciju. Neosnovan je navod žalbe kojim se ukazuje da je potraživanje tužioca zastarelo. Prema odredbama Zakona o žigovima, tužba se može podneti u roku od tri godine od saznanja za povredu, odnosno u roku od pet godina od izvršene povrede. Posle proteka ovih rokova, nastupa prekluzija. Odredbom Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se pravila iz ovog zakona o zastarelosti ne primenjuju u slučajevima kada su u zakonu, koji se primenjuje kao lex specialis, određeni rokovi u kojima treba da se podigne tužba i izvrši određena radnja pod pretnjom gubitka prava. Kako je tužilac podneo tužbu, u ovom slučaju blagovremeno od dana saznanja za povredu žiga i nelojalnu konkurenciju, to se žalba tuženom ne može prihvatiti kao osnovana. Pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog na plaćanje nematerijalne štete, jer je ona dosuđena po oceni suda pravilno i ima simboličan karakter i primerena u potpunosti lokalnim prilikama i stanju na tržištu.  

Simbolični karakter nematerijalne štete zbog nelojalne konkurencije
neovlašćenom upotrebom robnog žiga

Nasuprot izloženom stavu o nemogućnosti dosuđivanja naknade nematerijalne štete pravnom licu zbog povrede prava na žig i nelojalne konkurencije, u sudskoj praksi postoje i drugi pravni stavovi o dopuštenosti takvog vida štete i u poslovanju pravnih lica. Pri tome, visinu nematerijalne štete koju je pretrpelo pravno lice, sud je utvrđivao po slobodnoj oceni na osnovu ovlašćenja iz člana 223. ranijeg Zakona o parničnom postupku. Pravilo o slobodnoj oceni sadrži i novi Zakon o parničnom postupku koji u članu 224. propisuje da "ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete, na novčani iznos ili na zamenljive stvari, ali se visina iznosa, odnosno količina stvari ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama, sud će visinu novčanog iznosa, odnosno količinu zamenljivih stvari odrediti po slobodnoj oceni. Opravdanost dosuđivanja nematerijalne štete pravnom licu objašnjava se potrebom satisfakcije zbog povrede koju je pretrpelo. Prema stavu sudske prakse, ako je tuženi neovlašćenom upotrebom reči u nazivu svoje firme povredio zaštićene žigove tužioca i neovlašćenom upotrebom zaštićenih spoljnih oznaka tužioca stvorio mogućnost zablude u prometu na štetu tužioca, istovremeno učinivši i delo nelojalne konkurencije, tužiocu iako je pravno lice, a ne fizičko lice, pored prava na naknadu materijalne štete, pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete, čiju visinu sud utvrđuje po slobodnoj oceni, jer novčana naknada predstavlja satisfakciju tužiocu zbog povrede koju je pretrpeo. Još manje se može prihvatiti potreba pružanja satisfakcije preduzeću ili drugom pravnom licu zbog povrede koju je pretrpelo, kao cilj dosuđivanja nematerijalne štete, jer je i osećanje satisfakcije, kao psihički doživljaj, vezano samo za fizička lica, pa se ne vidi svrha dosuđivanja ovog vida štete pravnim licima, osim materijalne koristi za vlasnike, odnosno osnivače pravnog lica. Ako se ima u vidu da se kroz stvarnu štetu i izmaklu dobit u potpunosti može nadoknaditi materijalna šteta, koju je zbog povrede žiga i nelojalne konkurencije pretrpelo pravno lice, kao i odredba iz člana 57. stav 3. važećeg Zakona o žigovima o mogućnosti plaćanja trostrukog iznosa uobičajene licencne naknade koju bi tužilac primio za korišćenje žiga ako je povreda žiga učinjena namerno, odnosno slična odredba iz člana 49. stav 1. starog Zakona o žigovima o mogućnosti plaćanja trostrukog iznosa stvarne štete i izmakle koristi u slučaju namernog prouzrokovanja štete, onda se nematerijalna šteta pojavljuje kao neka vrsta neočekivanog dobitka za pravno lice i sankcija sui generis za štetnika. Nepriznavanje nematerijalne štete pravnom licu zbog povrede ugleda neovlašćenim korišćenjem žiga Stav o nepriznavanju nematerijalne štete pravnom licu zbog povrede ugleda neovlašćenim korišćenjem žiga, zastupljen je i u novijoj sudskoj praksi. Pri tome, priznaje se da i pravno lice ima ugled, dakle jedno od najvažnijih prava ličnosti, ali se primenjuje subjektivna koncepcija nematerijalne štete, prema kojoj se vidovi nematerijalne štete ispoljavaju kroz psihičke doživljaje svojstvene isključivo fizičkim licima - dakle kao strah, fizički bol ili duševne patnje. Prema stavu prakse, pravno lice nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda neovlašćenim korišćenjem žiga, zato što je naknada nematerijalne štete satisfakcija koja se daje oštećenom fizičkom licu za štetu koju je pretrpeo na nekom svom nematerijalnom dobru, pa se ne može vezivati sa slučaj povreda ugleda pravnog lica, bez obzira što ugled ima i pravno lice, a ne samo fizičko lice. Subjektivna koncepcija nematerijalne štete primenjena je i u drugim sudskim odlukama prilikom odlučivanja o zahtevima za naknadu nematerijalne štete pravnom licu zbog povrede žiga. Prema stavu aktuelne sudske prakse, pravno lice nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda prouzrokovane neovlašćenim korišćenjem registrovanog žiga ili nelojalnom konkurencijom, zato što pravo na naknadu nematerijalne štete pripada isključivo fizičkom licu, jer samo ona može pretrpeti fizički ili psihički bol, odnosno strah.  
Pravno lice može pretrpeti neimovinsku štetu jedino povredom društvene strane moralne imovine. "Dakle, za razliku od našeg prava i stava koji preovladava u domaćoj sudskoj praksi, francusko odštetno pravo priznaje pravnom licu pravo na popravljanje neimovinske štete, ne samo u vidu nenovčanih oblika popravljanja - objave sudske odluke, ispravke i sl., već i u vidu novčane naknade, ali samo u slučaju povrede društvene strane moralne imovine.

Literatura

1. Mr. Vladimir Kozar, sudija višeg Trgovinskog suda, www.informator.rs, Arhiva
radova, 2009. god.
2. www.sudskapraksa.com
3. Zakon o obligacionim odnosima ( član. 154 – 209)
4. Zakon o žigovima
5. Zakon o parničnom postupku ( član.224.)

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » »   

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD