Genocid je definisan u Konvenciji o sprečavanju
i kažnjavanju zločina genocida koju je Opšta skupština UN prihvatila
1948. godine. Federativna narodna Republika Jugoslavija je potpisala
konvenciju o sprečavanju genocida 1960. godine tako da su je potom sve
njene države naslednice automatski primile u svoje zakonodavstvo.
Genocid (gr.genos, rod, narod, i l. Accidere, ubiti), međunarodni zločin
namernog potpunog ili delimičnog uništavanja nacionalnih, etničkih,
rasnih i religioznih grupa. Spada u najtežu vrstu zločina protiv čovečanstva.
Za razliku od etničkog čišćenja, gde je cilj da se data teritorija očisti
od određene grupe ljudi (naglasak je na proterivanju, mada je obično
zastupljeno i fizičko uništenje), kod genocida je cilj fizičko istrebljenje.
Možda najpoznatiji primer genocida je holokaust. Za srpski narod, najtragičniji
je bio istovremeni genocid Srba u drugom svetskom ratu.
Istorija genocida
Istorija poznaje mnogo primera uzajamnog istrebljivanja zavađenih rodova
i plemena u doba prvobitne zajednice do najnovijih vremena, ali se oni
ne mogu smatrati genocidom. Pojam genocida počinje se upotrebljavati
i postaje aktuelan u XX v. Motivi za vršenje genocida su
želja za pljačkom i porobljivanjem, rasna nacionalna i verska mržnja
i predrasude. Bilo je humanitarnih shvatanja koja su osuđivala
takve zločine, i izvesnih propisa o njihovom kažnjavanju u unutrašnjem
zakonodavstvu nekih civilizovanih zemalja, kao i filantropskih akcija
u korist žrtava genocida Međunarodno ratno pravo (npr. IV Haška konvencija
iz 1907) štitilo je, donekle, civilno stanovništvo od masovnih ubistava
i zlostavljanja za vreme rata, ali do skoro nije bilo ni odgovarajuće
definicije genocida ni međunarodnopravnih propisa za njegovo sprečavanje
i kažnjavanje. Koncepcije o tome sazrevale su između dva svetska
rata, zajedno sa koncepcijom o međunarodnopravnoj zaštiti nacionalnih
manjina. Neposredni povod za savremeno međunarodnopravno regulisanje
genocida dali su čudovišni
zločini fašističkih država, naročito nacističke Nemačke, pre i za
vreme Drugog svetskog rata, masovnim istrebljenjem slovenskih naroda,
Jevreje, Roma i drugih. Statuti međunarodnih vojnih sudova u Nirnbergu
(Nurnberg) i u Tokiju, obuhvataju neke bitne elemente Genocida.,
a optužnica glavnih tužilaca u Nirnbergu usvaja i sam termin.
Rezolucija
br. 96 Generalne skupštine OUN od 02. XII 1946. osudila je
genocid kao međunarodni zločin, pozvala državne članice da u svom zakonodavstvu
donesu odgovarajuće propise protiv njega i da organizuju međunarodnu
saradnju za njegovo suzbijanje. Stavila je u zadatak Ekonomsko – socijalnom
savetu OUN da izradi nacrt međunarodne Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju
zločina Genocid. Posle pripremnih radnji od dve godine, Konvencija je
jednoglasno primljena Rezolucijom Generalne skupštine OUN decembra 1948.
U njoj se Genocid osuđuje kao delo izvršeno u nameri
da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna
ili religiozna grupa (ubistvo članova grupe;teška povreda njihovog fizičkog
ili društvenog integriteta; namerno podvrgavanje životnim uslovima koji
su sračunati na potpuno ili delimično fizičko uništenje; mere za sprečavanje
porođaja unutrašnje grupe; prinudno odvajanje dece iz grupe).
Definicija obuhvata samo najteže vidove tzv. fizičkog ili biološkog
genocida, koji su fašisti najviše primenjivali. Genocid postoji bez
obzira na broj žrtava, ako su ova dela izvršena u nameri uništenja pripadnika
određenih grupa. Po klauzulama Konvencije kazniće se svi izvršioci,
saučesnici i podstrekači, kao i pokušaji i udruživanja radi vršenja
genocida. Države ugovornice dužne su da preduzmu zakonodavno mere za
primenu Konvencije, naročito propisivanjem efikasnih krivičnih sankcija.
Krivcima će suditi nadležni sudovi države na čijoj su teritoriji genocidna
dela izvršena ili međunarodni krivični sud. Države ugovornice mogu pozvati
nadležne organe OUN da i sa svoje strane preduzmu mere za sprečavanje
i suzbijanje genocida. Nesporazumi oko tumačenja i primene Konvencije
izneće se, na zahtev jedne od strana u sporu pred međunarodni sud pravde.
Konvencija predstavlja značajan napredak u razvoju međunarodnog krivičnog
prava čoveka i prava manjina. Ona potvrđuje međunarodnopravnu odgovornost
krivaca, bez obzira na njihovu odgovornost po unutrašnjem pravu, a istovremeno
jača i međunarodni subjekivitet ličnosti. Ipak, sadrži i niz slabosti
i nedostataka, koji su rezultat neizbežnih kompromisa, bez kojih se,
pod datim uslovima, ne bi do nje moglo ni doći. Konvencijom, nije obuhvaćen
tzv. kulturni genocid (denacionalizacija, uništavanje jezika
i vere), kao ni fizičo uništavanje pripadnika političkih grupa.
U pogledu kolonijalnih i drugih nesamoupravnih teritorija, državama
ugovornicama ostavljeno je, manje – više, na volju da li će se u njima
primenjivati konvencija (što je posebnom rezolucijom samo preporučeno).
I SFRJ se zauzimala za međunarodno definisanje genocida i za što obuhatniju
Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje svih njegovih vidova, i među
prvima je ratifikovala bez rezervi (1950.). U krivični zakonik unela
je sve što je u Konvenciji bitno, s tim da je kazna za genocidna dela
strogi zatvor od najmanje 5 godina ili smrtna kazna. Konvenciji je pristupio
veliki broj država, ali ona još nije postala univerzalna. Neke države
su je ratifikovale što znatno umanjuje njenu stvarnu obaveznost i dejstvo.
Iako je konvencija važan međunarodni instrument za suzbijanje genocida,
ona je samo jedna od potrebnih mera u borbi protiv njega. Konačni nestanak
zločina genocida zavisiće prvenstveno od uklanjanja društvenih uslova
iz kojih se, najčešće, rađao i rat kao sredstvo za rešavanje međunarodnih
sporova.
Pojam genocida
Poljski
teoretičar Rafael Lemkin podstaknut varvarstvom i zločinima
nacističke Nemačke i njenih satelita, posebno tehnikom masovnog uništenja
grupa na nacionalnoj i verskoj osnovi, komponovao je 1944. godine
reč genocid. Nove pojave zahtevaju i novu terminologiju,
isticao je Lemkin. Putem analogije sa do tada već poznatim terminima
kao što je tiranocid, homocid, fratricid,
izveo je reč genocid, spajajući grčku reč genos, što
znači pleme ili rod, i koren latinske reči occidere-cide, što
znači ubiti. Za razliku od prva tri termina, u kojima je objekat napada
ili umorstva pojedinac, Lemkin, je rečju genocid označio umorstvo
kolektiviteta ili grupe. U tome leži njegov originalni doprinos
razvoju pravne nauke. Lemkin je predložio reč, etnocid, kao
alternativni termin, sastavljen od grčke reči etnos (narod)
i latinske reči cide (ubiti). Međutim, termin genocid je široko
prihvaćen krajem rata, od strane pravnika širom sveta, kao adekvatniji
onome što se događalo u to vreme u Evropi. Komponovanjem grčko-latinske
reči Lemkin je u pojmu genocida dao istorijsku i internacionalnu dimenziju.
Prava sadržina genocida data je u Statutu Rimskog suda.
U članu 6 Statuta Rimskog suda, predviđeno je:
„Za potrebe ovog statuta pod pojmom „genocid” podrazumeva se bilo
koja od sledećih navedenih radnji, počinjenih u nameri da se uništi
u celini ili delimično nacionalna, etnička ili verska zajednica, na
jedan od sledećih načina:
a) ubijanje članova grupe;
b) prouzrokovanje teških fizičkih ili mentalnih patnji članova grupe;
c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu
do njenog potpunog ili delimičnog uništenja;
d) mere uperene ka sprečavanju rađanja u okviru grupe;
e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.”
Da bi se potpunije razumela sadržina, značaj i domašaj ove odredbe,
mora se imati u vidu član III navedene konvencije o genocidu, u kome
je predviđeno:
Kažnjiva su sledeća dela:
a) genocid;
b) planiranje i izvršenje genocida;
c) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida;
d) pokušaj genocida;
e) saučesništvo u genocidu.
Ako bi se ograničili samo na pojam genocida i njegove kaakteristike,
onda se može reći da suštinu genocida predstavlja planski i osmiljeni
proces uperen prema prpadnicima nacionalne, etničke, rasne ili verske
grupe, a napad se manifestuje u povredi ili ugrožavanju biopsihološkog
integriteta članova navedenih grupa, s krajnjim ciljem delimičnog ili
potpunog uništenja grupe.
Genocid karakteriše masovnost, brutalnost i perfidnost primene.
Objektivni element genocida
Objektivni element (actus reus) sastoji se u preuzimanju neke
od mnogobrojnih delatnosti koje se mogu podvesti pod radnju krivičnog
dela.
Radnja izvršenja je naređivanje ili izvršenje jedne od navedenih
radnji iz kompleksa različitih delatnosti u dispoziciji dela. Uočljivo
je naređivanje kao radnja stavljeno na prvo mesto, što se objašnjava
samom prirodom ovog krivičnog dela, koje se, sastoji u planskom i sistematskom
delovanju na uništavanju navedenih grupa. Dakle, u naređivanju da se
vrše ove delatnosti nalazi se srž društvene opasnosti ovog dela, zbog
čega je ova delatnost stavljena na prvo mesto, ali to nikako ne znači
da i ostale dealtnosti, koje se sastoje u neposrednoim izvršenju gore
navedenih radnji nisu u istoj meri društveno opasne i da ne zaslužuju
istu kaznu kao i samo naređivanje da se ova delatnost vrši.
Iz navedenog proizilazi da član 6 Rimskog statuta, odnosno član III
Konvencije o genocidu, pod radnjom genocida podrazumeva preduzimanje
bilo koje delatnosti koja se pojavljuje kao naređenje da se izvrši,
ili samo izvršenje neke od delatnosti predviđene u navedenim odredbama.
Glavno pitanje koje se vezuje za objektivni element genocida jeste pojam
grupe žrtava, kao i indentifikacija četiri grupe koje navodi odnosno
pravilo(nacionalna,etnička,rasna,verska). Prvo pitanje se može iskazati
ovako: šta Konvencija i odgovarajuće običajno pravilo podrazumevaju
pod izrazom „grupa“? Drugo pitanje jeste pod kojim standardima
ili merilima se može indentifikovati svaka od četiri grupe?Odgovor
na ova pitanja daje sudska praksa međunarodnih krivičnih sudova.
Najpre, polazeći od stava da se:
„pojmovi nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe veoma široko
izučavaju i, za sada, ne postoje opšte i međunarodno prihvaćene precizne
definicije, svaki od tih pojmova mora se procenjivati u svetlosti konkretnog
političkog, socijalnog i kulturnog miljea. Štaviše, Pretresno veće smatra
da je u cilju primene - Konvencije o genocidu – pripadnost grupi pre
subjektivni nego objektivni pojam. Izvršilac genocida shvata žrtvu kao
nekoga ko je predodređen za uništenje. U nekim slučajeveima čak i žrtva
može sama sebe da vidi kao pripadnika takve grupe.“
Pretresno veće proširilo je definiciju svakog oblika ponašanja koji
predstavlja actus reus genocida. Naime:
• ubijanje članova grupe („ubijanje“ se mora protumačiti kao
„umorstvo“, tj. svesno i voljno ili namerno ubijanje),
• teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta (ti izrazi
ne znače da povrede moraju biti stalne i neizlečive)
• namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu
do njenog potpunog, ili delimičnog uništenja (po mišljenju Pretresnog
veća, taj izraz, između ostalog, obuhvata i podvrgavanje grupe ljudi
gladovanju, sistematsko proterivanje iz domova i smanjenje osnovnih
medicinskih usluga ispod minimalnih potreba,
• mere usmerene na sprečavanje rađanja u okviru grupe( te mere
bi se sastojalae od seksualnog sakaćenja, sterilizacije, prinudne kontrole
rađanja i razdvajanje polova i zabrana sklapanja brakova, uz to, mere
o kojima je reč ne moraju biti samo fizičke, nego i mentalne prirode
i mogu uključiti prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.
Inače, genocid može biti izvršen u doba rata i u doba mira.
Subjektivni element genocida
Subjektivni element genocida (mens rea) karakteriše se time
što bilo koja od napred navedenih delatnosti koje mogu predstavljati
radnju krivičnog dela, mora biti preduzeta u nameri da se uništi,
u celini ili delimično, neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa.
Upravo zahtev za postojanjem genocidne namere razlikuje ovaj zločin
od svih drugih oblika zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina čija
bi bitna obeležja mogla da budu ispunjena nekim od napred nabrojanih
genocidnih akata.
Pri tome, genocidnu nameru niakda ne treba mešati sa motivom. Bitan
element genocida je namera uništenja grupe, a ne i razlog
takve namere. Da li je to osveta, želja za vojnom prevlasti,
mržnja ili bilo šta drugo, nebitno je.
S obzirom da se u navedenim obeležjima stiču obeležja posebnog (specijalnog)
umišljaja, logičan je zaključak da se subjektivni element ovog krivičnog
dela iscrpljuje u tom obliku vinosti.
Dakle, kod učinioca mora postojati isključivo dolus specialis.
Što se tiče izvršioca krivičnog dela, on se zavisno od radnje krivičnog
dela, može pojaviti u dvostrukom vidu: kao naredbodavac ili kao izvršilac
neke o navedenih delatnsoti.
Po prirodi stvari, naredbodavac je ono lice koje zauzima određeni položaj
u državnoj ili vojnoj hijerarhiji i koje je, po svom položaju, u mogućnosti
da drugom naređuje izvršenje tih dela, ili lice koje, u okolnostima
konkretnog slučaja, može da izda takvo naređenje.
U ulozi izvršioca, može se naći svako lice.
Stepeni u razvoju genocida i napori da se on predupredi
Prema dr Gregoriju Stentonu, predsedniku Dženosajd Voča
(Genocide Watch), genocid se razvija u osam etapa:
Razvrstavanje (klasifikacija): ljudi se dele na "mi"
i "oni". "Glavna preventiva u ovom ranom stadijumu jeste
razvijanje univerzalnih institucija koje prevazilaze... podele."
Označavanje (simbolizacija): "Skupa sa mržnjom,
članovima prokaženih grupa (parija) mogu protivno njihovoj volji biti
nametnuta obeležja (simboli)... U cilju borbe protiv obeležavanja, simboli
mržnje mogu biti zakonski zabranjeni... kao i govor mržnje."
Obesčovečavanje (dehumanizacija): "Obesčovečavanjem
se prevazilazi normalna ljudska odbojnost prema ubistvu."
Organizovanje: "Genocid je uvek organizovan...
Posebne vojne, paravojne ili milicijske jedinice se često obučavaju
i naoružavaju... Kako bi se suprotstavili ovom stadijumu, članstvo u
ovakvim milicijama mora biti zabranjeno zakonom."
Polarizovanje: "Grupe koje stoje iza mržnje emituju
polarizujuću propagandu... Preventiva može značiti zaštitu bezbednosti
umerenih vođa ili pomoć grupama za ljudska prava..."
Identifikovanje: "Žrtve se identifukuju i izdvajaju
zbog svoje etničke ili verske pripadnosti... Na ovom stupnju, mora se
jasno pozvati na uzbunu protiv genocida..."
Istrebljivanje: "Na ovom stupnju, samo hitna,
brza i nadmoćna oružana intervencija može zaustaviti genocid. Moraju
biti uspostavljene stvarne sigurne zone ili koridori za evakuaciju izbeglica
sa teško naoružanom međunarodnom zaštitom."
Poricanje: "Počinioci... poriču da su počinili
ikakav zločin... Odgovor na poricanje jeste kazna izrečena pred međunarodnim
tribunalom ili državnim sudovima."
Genocid u Krivičnom zakoniku Srbije
Kriivčni zakonik Srbije predviđa genocid kroz dve svoje odredbe.
Najpre, u članu 370:
Ta odredba glasi:
„Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku,
rasnu ili versku grupu kao takvu, naredi da se vrše ubistva ili teške
povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova
grupe ili da se stavi u takve životne uslove koji dovode do poptunog
ili delimičnog istrebljenja grupe ili da se primene mere, kojima se
sprečava rađanje između pripadnika grupe ili da se vrši prinudno preseljavanje
dece u drugu grupu ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela,
kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od trideset do
četrdeset godina.“
Druga odredba je predviđena u članu 375, pod naslovom „ Organizovanje
i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina“.
Ona glasi:
„(1) Ko se sa drugim dogovori da izvrši neko od krivičnih dela iz
čl. 370-374 ovog zakonika, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri
godine.
(2) Ko organizuje grupu radi vršenja krivičnih dela iz stava 1 ovog
člana, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina.
(3) Ko postane pripadnik grupe iz stava 1. ovog člana, kazniće se zatvorom
od jedne do osam godina.
(4) Učiniocu dela iz stava 1 i 3 ovog člana koji otkrije dogovor ili
grupu pre nego što j eu njenom sastavu ili za nju, učinio krivično delo,
odnosno učiniocu dela iz stava 2 ovog člana, koji spreči izvršenje dela
iz stava 1 ovog člana kazna se može ublažiti.
(5) Ko poziva ili podstiče na izvršenje krivčnih dela iz člana 370-374
ovog zakonika, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.”
Još neke napomene o genocidu
Ovo izloženo se, prvenstveno tiče Konvencije o genocidu.
Kako je sasvim realno uočeno, ta konvencija je, u svakom slučaju, za
pohvalu. Između ostalog daje valjanu definiciju tog zločina; predviđa
kažnjavanje dela vezanih za genocid ( planiranje, saučešništvo, itd.);
zabranjuje genocid bez obzira na to da li se vrši u vreme rata ili mira;
smatra genocid kako za zločin koji povlači krivičnu odgovornost učinioca
(i drugih učesnika), tako i za međunarodno zabranjeno delo koje povlači
odgovornost države čije vlasti sprovode ili na neki način učestvuju
u vršenju genocida.
Međutim, opet sasvim realno, mora se primetiti da Konvencija sadrži
i određene nedostatke. Najuočljiviji su:
definicija genocida ne uključuje kulturni genocid (tj. uništavanje jezika
i kulture grupe). Slično tome, genocid ne obuhvata istrebljenje po političkim
osnovama. To je namerno učinjeno. Možemo se upitati da li se uništenje
političkih grupa uklapa u pojam genocida. Ubijanje komunista u nekoj
zemlji jeste istrebljenje; ali da li je to genocid? Mnogi će misliti
da nije. Pojam kulturnog genocida je složen zbog toga što je kao izraz
neodređen, Zbog tih razloga Konvencija ne obuhvata politički, kulturni
( i ekonomski ) genocid. Konvencija se ograničila na fizičko uništavenje
grupa kojima lica najčešće „nedobrovoljno“ pripadaju, često rođenjem
(jasno je da pripadnici verskih grupa to mogu biti svojim slobodnim
izborom ).
Četiri vrste zaštićenih grupa nisu definisane, a nisu postavljena ni
merila za njihovo definisanje.
Mehanizam sproovđenja koji predviđa Konvencijom nije efikasan u članu
IV Konvencije predviđa se suđenje pred sudovima države na čijoj teritoriji
je delo izvršeno ili pred budućim „Međunarodnim krivičnom sudom“.
Zaključak
S obzirom da se čovečanstvo odnosno nacija,rasa,i dr. kad se ovakvi
događaji dese susreće sa velikim problemom prikrivanja istog, zataškavanja,
nedostatka dokaza, kontra medijskom agresijom i atacima na suprotnu
stranu, potrebno je biti veoma temeljan, strpljiv i dokazati genocid
kako u kvalifikovanom tako i u kvantitativnom obliku.
Važno je da te neverovatne događaje treba ustanoviti na osnovu jasnih
i javnih dokaza, kako niko nikada ne bi mogao posumnjati da su to bile
činjenice, a ne izmišljotine.
Nesumnjivo je da genocid sa svim svojim elementima predstavlja pojam
koji se mora posmatrati sa teorijskog, praktičnog, naučnog, istorijskog
i drugih uglova....
LITERATURA
1.Bora Čejović; Međunarodno kriivčno pravo; Opšti i posebni deo; Beograd;
2006.
2. http://www.genocid.org/genocidkrozhistoriju
3. http://sr.wikipedia.org/sr-genocid
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|