U ovom radu ću obraditi vrste pravnih poslova, prikazati njihove podele
idetaljno ih razjasniti. Ove podele ću izvršiti po odredjenim kriterijumimi
koji su danas opšte prihvaćeni.
POJAM PRAVNOG POSLA
Pravni posao se može definisati kao izjava volje koja proizvodi pravno
dejstvo odnosno nastanak, prestanak, prenos ili izmenu postojećih subjektivnih
prava. Prema opštem pravilu, ovakva izjava treba da potiče od lica koje
ima potrebnu poslovnu sposobnost. Ona mora da bude ozbiljna, slobodna,
u potrebnoj formi ako zakon to zahteva, i da su željena pravna dejstva
u skladu sa ustavnim načelima, imperativnim normama i društvenim moralom.
U protivnom, postoji nedostatak koji čini da je posao nevažeći.
IZJAVA VOLJE
Volja se može izjaviti na razne načine: rečima (usmeno ili pismeno)
uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može
zaključiti o njenom postojanju. S obzirom na način izražavanja, sve
izjave se mogu podeliti na izričite i prećutne.
Izričita izjava je ona koja je učinjena postupcima čija je neposredna
svrha da trećima pokažu određenu volju. Najčešće, to se čini rečima,
ali isto tako i uobičajenim znacima kao što je npr.klimanje glavom i
li rukovanje kojim se izražava pristanak.
Prećutna izjava je ona koja je učinjena konkludentnim radnjama (ponašanjima)
a to su postupci čija neposredna svrha nije u tome da pokažu određenu
volju već nešto drugo, ali iz kojih se sa izvesnošću može zaključiti
da lice njima izražava određenu volju.
Sam izraz prećutna izjava ima taj nedostatak što sugeriše pomisao kako
se volja (prećutno) može izjaviti i ćutanjem a što inače u načelu nije
tačno. Po pravilu, unutrašnja i izjavljena volja se poklapaju, ali iz
raznih razloga može doći i do neslaganja, pa se postavlja pitanje kojoj
od njih treba dati primat nad onom drugom.
Prema jednom stanovištu (teoriji volje) merodavna je unutrašnja volja,
budući da izjava i nema drugu svrhu već da stvarnu volju manifestuje
u spoljnom svetu.
Prema drugim (torija izjave), pravno dejstvo treba priznati izjavi volje,
pošto ona redovno odgovara unutrašnjoj volji i pošto se u pravnom životu
unutrašnja volja ne može saznati na drugi način do pomoću izjave. Zakonodavstva
ne usvajaju (odnosno ne odbacuju) nijednu od ove dve teorije u potpunosti,
već različite slučajeve različito rešavaju.
U slučaju tzv. mentalne rezerve (reservatio mentalis) kada se subjekat
koji daje izjavu volje određene sadržine u sebi ograđuje od njenih dejstava
( intimno ih ne želi i ne priznaje) merodavna je izjavljena a ne unutrašnja
volja. Obrnuto u slučaju manljivosti volje (kada je data u zabludi ili
usled prevare) merodavna je stvarna (unutrašnja) a ne izjavljena volja.
VRSTE PRAVNIH POSLOVA
U nauci je prihvaćeno nekoliko kriterijuma za podelu pravnih poslova
tako da mi danas razlikujemo :
- jednostrane i dvostrane
- teretne i dobročine
- kauzalne i apstraktne
- formalne i neformalne
- pravne poslove medju živima (inter vivos)
- pravne poslove za slučaj smrti (mortis causa)
1) Jednostrani, dvostrani i višestrani pravni poslovi
Jednostrani pravni poslovi nastaju izjavnom volje
samo jedne strane. Na primer testament ili javno obećanje nagrade. Kod
ovih pravnih poslova autonomija dolazi do punog izražaja, jer se pravni
interes davaoca izjave volje ne suprotstavlja opravdanim interesima
drugih pravnih subjekata.
Dvostrani pravni poslovi nastaju saglasnošću volje
dve strana, koje stoje jedna prema drugoj. Njima se najčešće ostvaruju
suprotni interesi pravnih subjekata i zato autonomija volje mora da
trpi odredjena ograničenja. Dvostrani pravni poslovi – ugovori su danas
najčešći i najvažniji instrumenti pravnog prometa. Najznačajniji ugovori
su kupoprodaja, razmena, poklon, zajam, zakup, ostava i drugi.
Ugovor je saglasnost volje dva ili više lica kojom
se postiže neko pravno dejstvo. Ugovor je jedan od najvažnijih izvora
obligacija i u smislu obligacionog prava ugovor je saglasnost volja
dva ili više lica kojom se postiže neko obligaciono dejstvo. Sa stanovišta
gradjanskog prava najznačajniji su obligacioni ugovori, jer sva njihova
opšta pravila važe, uz odredjene specifičnosti, i u drugim delovima
gradjanskog prava.
Višestranim pravnim poslovima se u nauci smatraju
odredjena udruživanja pravnih subjekata kojima se teži ostvarenju zajedničkog
cilja. S tim u vezi posebnu vrstu poslova predstavljaju takozvane odluke.
Odluke su rezultati izjava volje udruženih lica koje podležu posebnom
postupku i pravilima. Kada je reč o višestranim pravnim poslovima tu
važe posebna pravila koja su sadržana u privrednom pravu i koja često
značajno odstupaju od opštih pravila gradjanskog prava.
2) Teretni i dobročini pravni poslovi
Teretni i dobročini pravni poslovi se označavaju i
kao poslovi sa naknadom i bez naknade. Kriterijum podele sastoji se
u tome da li lice, koje na osnovu pravnog lica, ima obavezu da izvrši
neku pravnu činidbu, dobija za nju naknadu ili ne dobija. Kod teretnih
pravnih poslova sa naknadom subjekat dobija naknadu za prestaciju na
koju se obavezao, dok kod dobročini bez naknade to nije slučaj. Tipični
teretni poslovi jesu kupoprodaja, zakup, razmena, ugovor o doživotnom
izdržavanju, zajam sa kamatom, a dobročini : poklon, posluga, beskamatni
zajam, testament i slično.
Postoje i mešovoti pravni poslovi, poslovi koji se
nalaze izmedju teretnih i dobročinih, jer sadrže elemente i jednih i
drugih. To su oni slučajevi kada jedna strana prima neuporedivo više
od druge, pri čemu nije sporno da je, zbog posebnog odnosa medju strankama,
upravo to njihova pravna volja.
Dobročini poslovi se po pravilu zaključuju s obzirom
na lična svojstva najmanje jedne ugovorne strane, kod njih nema odgovornosti
za materijalne i pravne nedostatke, jer nema uzajamnosti davanja.
Teretni poslovi se po pravilu ne zaključuju tako što
će se voditi računa o ličnim osobinama ugovarača, oni podrazumevaju
odgovornost stranaka za materijalne i pravne nedostatke.
Ugovorna sposobnost kod dobročinih poslova se blaže ceni no što je
to slučaj kod teretnih. Kada se radi o tumačenju nejasnih odredaba teretnih
pravnih poslova, ono se vrši u smislu kojim se ostvaruje pravičan odnos
uzajamnih davanja, dok se dobročini poslovi tumače na način kojim se
manje opterećuje dužnik. Kad se radi o prestanku pravnog posla, onda
je pravilo da dobročini mogu lakše prestati od teretnih, jer kod dobročinih
ima više razloga za prestanak, a i motivi kod dobročinih uvek ulaze
u kauzu.
3) Kauzali i apstraktni pravni poslovi
Kauzalni pravni poslovi se odlikuju time što je kod
njih kauza obavezivanja neposredno vidljiva i jasno na prvi pogled.
Kod apstraktnih pravnih poslova kauza se ne vidi.
To ne znači da apstraktni pravni poslovi nemaju kauzu, ali je razlika
u tome što se ona ne vidi iz samog pravnog posla, vidi se obaveza jedne
strane, ali se ne vidi zašto se ona obavezala. Takav je menični posao
jer se iz podataka koje menica sadrži vidi obaveza meničnog dužnika
prema meničnom poveriocu (isplata određene sume novca) ali se ne vidi
razlog njegovog obavezivanja. U krajnjoj liniji iza svakog apstraktnog
posla stoji neki kauzalni pravni posao.
Apstraktni pravni poslovi ubrzavaju pravni promet, položaj poverioca
je povoljniji, jer u slučaju spora ne mora prikazati osnov dužnikove
obaveze, odnosno teret dokativanja nije na tužiocu već na dužniku koji
mora dokazivati da je neosnovano tužen , a sudski postupak traje kraće
u odnosu na parnice povodom kauzalnih poslova. Svi apstraktni pravni
poslovi su formalni, ali ne i obrnuto, dogadja se da se pod apstraktnim
pravnim poslom prikriva neki zabranjeni pravni posao.
U germanskoj teoriji, čini se razlika na kauzalne i apstraktne poslove
obvezivanja i raspolaganja.U nemačkom pravu su apstraktni poslovi obvezivanja
u načelu dozvoljeni, a u austrijskom pravu su zabranjeni.
4) Formalni i neformalni pravni poslovi
Formalni pravni poslovi jesu oni pravni poslovi za
čiju punovažnost zakon zahteva da izjava volje bude data u odgovarajućoj
formi. Elementi forme razlikuju se od posla do posla: pismena forma,
forma javne isprave, predaja stvari ili prisustvo svedoka.
Forma ja bitan uslov za punovažnost pravnog posla. Stoga ne poštovanje
forme ima za posledicu ništavost pravnog posla
Dokazna forma nije bitan uslov za punovažnost pravnog posla i njeno
nepoštovanje nema za posledicu ništavnost, već nemogućnost da se u postupku
pred sudom dokaže postojanje pravnog posla na drugi način osim tom formom.
Za punovažnost neformalnih-konsensualnih pravnih poslova nije potrebna
nikakva forma. Konsensualizam je pravilo modernog gradjanskog prava,
ali pravilo koje, najčešće iz razloga pravne sigurnosti i izvesnosti
namirenja fiskalnih obaveza, trpi brojne izuzetke.
Forma pravnih poslova u modernim pravima ima pre svega zaštitnu funkciju.
Ona omogućava pravnim subjektima izbegavanje sklapanja, odnosno sačinjavanja
nepromišljenih pravnih poslova. Forma podrazumeva odredjenu pripremu,
ponekad učešće svedoka ili učešće državnih organa, ali su svakom slučaju
podrazumeva odredjeni utrošak vremena koji sam po sebi omogućava odredjeno
promišljanje, a ne delovanje na mah. Forma obavezuje veći stepen odredjenosti,
preciznosti pri uredjivanju i rasporedjivanju odredjenih prava, čime
se umanjuje mogućnost nastanka sporova, a time obezbedjuje kako izvesnost
opstanka pravnog posla, poštovanje prave namere subjekata koji preduzimaju
pravni posao, tako i učvršćuje pravna sigurnost uopšte.
Formalni poslovi obezbedjuju bolju kontrolu i evidenciju kod onih pravnih
poslova gde je javni interes posebno izražen. Forma omogućava urednu
naplatu fiskalnih obaveza, ima dokaznu funkciju jer je u prisustvu forme
neuporedivo lakše dokazati činjenicu postojanja pravnog posla i njegove
sadržine. Dokaznu funkciju forme i dokaznu formu ne treba mešati. Kod
dokazne forme su isključena sva druga dokazna sredstva, jer se pravni
posao može dokazivati, u slučaju spora, samo predvidjenom formom. S
druge strane dokazna funkcija forme znači da za slučaj spora jedan od
najjačih dokaza biće upravo prezentiranje pravnog posla preko forme
u kojem je sačinjen, ali u slučaju nedostatka tog dokaza koristiće se
druga dokazna sredstva.
S obzirom na posledice koje nastaju za slučaj nepoštovanja, postoje
dve vrste forme:
- forma ad solemnitatem – predstavlja bitan uslov punovažnosti
pavnog posla, tako da posao koji nije preduzet u toj formi ne proizvodi
nikako pravno dejstvo (ne stvara pravne obaveze). Npr. ugovor o nepokretnosti
mora biti pismen i mora biti overen od strane nadležnog organa.
- forma ad probationem (dokazna) – nije bitna u iznetom
smislu pa posao nastaje i proizvodi svoja pravna dejstva i kada nije
ispoštovana, ali ako dođe do spora o postojanju i sadržini posla, ne
mogu se koristiti druga dokazna sredstva, već samo pismena forma u kojoj
je posao trebalo preduzeti.
U ovim slučajevima zakon zahteva određenu formu ali i same strane ugovornice
mogu da se sporazumeju da njihov posao, da bi proizveo pravno dejstvo,
mora da ima određenu formu iako to zakon ne traži. Ugovorne stranke
mogu da predvide posebnu formu samo da bi obezbedile dokaz više za slučaj
spora. Pismeno koje stranke ovim povodom sastavljaju nezavisno je od
samog posla, koji nastaje i proizvodi svoja dejstva čim je volja izjavljena,
bez obzira što pismeno još nije sačinjeno. U slučaju spora postojanje
posla i njegova sadržina mogu se dokazivati svim raspoloživim dokaznim
sredstvima.
Neformalni pravni poslovi znatno ubrzavaju pravni
promet i čine ga jednostavnim i svima prisutpačnim. Njhovi nedostaci
se sastoje u tome što se u slučaju spora retko dokazuje njihova sadržina,
prava namera stranaka, a ponekad čak i činjenica samog postojanja pravnog
posla. Kod neformalnih poslova veća je mogućnost nedozvoljenog uticaja
na slobodnu volju subjekata koji ga preduzimaju, kao i teže dokazivanje
mana volje. Neformalni poslovi mogu biti praćeni lakomislenošću, što
može imati i teških posledica na lica sa nedovoljnim znanjem i iskustvom.
U svim savremenim pravima vlada prinvip neformalnosti. Odstupanja od
ovog načela mogu biti dvojaka: u slučaju kada zakon predvidi neophodnost
forme, kao i u slučaju kada same stranke ugovore da će pravni posao
biti punovažan samo ako bude zaključen u odredjenoj formi.
5) Pravni poslovi medju živima i pravni poslovi za slučaj smrti
Kod pravnih poslova medju živima njihova punovažnost
i pravni učinci nastaju za života stranaka. Čak i oni poslovi koji se
pokreću u očekivanju činjenice smrti i čija odredjena dejstva odpočinju
tek posle smrti jedne strane su poslovi medju živima. Ovi poslovi predstavljaju
pravilo u gradjanskom pravu.
Na drugoj strani kod pravnih poslova za slučaj smrti
sva njegova dejstva nastupaju tek nakon smrti stranke, kao što je to
slučaj kod testamenta, poklona za slučaj smrti ili pak ugovora o nasledjivanju.
Kod poslova za slučaj smrti apsolutno sva dejstva otpočinju tek nakon
smrti lica, koje ga je preuzelo, odnosno smrti jedne stranke. Niko ne
može da se poziva na bilo kakvo pravo na osnovu posla mortis causa sve
do trenutka smrti lica koje ga je preduzelo, odnosno jedne ugovorne
strane.
Samo za pravne poslove inter vivos važi načelo konsensualizma. Kod
poslova mortis causa važi suprotno pravilo, načelo formalizacije-svi
pravni poslovi za slučaj smrti su formalni.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je mešovitog karaktera. Davalac izdržavanja
daje izdržavanje do smrti primaoca izdržavanja. Nakon smrti, imovina
primaoca izdržavanja prelazi na davaoca izdržavanja.
ZAKLJUČAK
Iz ovog rada proizlazi zaključak da su pravni poslovi veoma česta pojava
u pravnoj praksi i da su ove podele neophodne za kategorizaciju pravnih
poslova. Ova kategorizacija olakšava obavljanje pravnih poslova zbog
svrstanosti odredjenih pravnih provisa u odredjene kategorije pravnih
polova.
Literatura
1. Dr Dragoljub D. Stojanovic i Dr Oliver B. Antic, Uvod u gradjansko
pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007.
2. Dr Obren Stanković i Dr Vladimir V. Vodinelić, Uvod u gradjansko
pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2007.
3. Internet: http://pravnapomoc.info/pravna_pomoc_pravni_savjeti_pravni_poslovi.html
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|