OSTALI SEMINARSKI RADOVI
- PRAVO - |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Дипломатска представништва
Историјат
У својој дугој историји дипломатија је пролазила кроз различите промене. Докази о савезима, мировним и другим споразумима забележени су на најстаријим историјским споменицима и писаним траговима.
Античка Грчка је, због своје подељености на бројне градове-државе, била погодна за развој дипломатских односа. Грчки су градови-државе међусобно слали изасланике у дипломатске мисије који су били прихваћени и третирани с дужном и протоколарном пажњом. Римљани су такође поштовали стране изасланке, и давали им одређену заштиту и повластице, али су такав третман тражили и за своје изасланике (фетиалес) код страних владара. Међутим, до развоја дипломатије долази тек у каснијем раздобљу Римског Царства (јер су до тада сви делови европског и медитеранског простора били у саставу Царства, па су се и односи сматрали унутрашњим питањем), нарочито након његове поделе 395. године на Источно и Западно, односно у доба Византског Царства.. Арапски вадари такођер шаљу своје изасланике. За раздобље старог и средње века карактеристична је привремена или ад хоц дипломатија.
Први прави почеци дипломатије јављају се тек у доба ренесансе, развојем установе сталне дипломатије, када Венеција, Милано, Тоскана, Фиренца и други италијански градови уводе именовање дипломатских представника. Током 15. века ствара се дипломатија као стална државна функиција, а не као дотадашње повремено слање и примање изасланика. Стални дипоматски представници имају јасна одређена права и дужности, уз утврђење правила њиховог деловња.
Француски кардинал Рицхелиеу основао је 1626. године прво министарство спољних послова као средишње тело за вођење послова у међународним односима. Након Француске и друге европске државе оснивају своја министарства спољних послова.
За конкретније одређење положаја и правила увези с дипоматским представницима и њиховим функцијама требало је чекати до 1815. године, када су државе чланице Бечког конгреса након наполеонских ратова први пута вишестраним (мултилатералним) споразумом утврдиле поједина битна питања.
Функција дипломатије и подручје дипломатски активности
Основна функција дипломатије је представљање своје државе у иностранству и промовисање њених интереса и циљева. Она је задужена да као инструмент проводи вањску политику коју утврђују тијела државне власти (предсједник, влада, парламент или друга уставом одређена тијела), а путем њих група која држи власт у својим рукама. Провођење вањске политике и одржавање међународних односа с другим субјектима (државама,међународним организацијама и сл.) подразумијева и развој специфичних метода (између осталог ту спада и дипломатски протокол) те апарата који ће обављат ту функцију (тзв. служба вањских послова). Једноставно дефинисано, задаће дипломатије су: представљати и заступати, штитити и обавјештавати своју земљу, преговарати.
Гледајући кроз хисторију, може се рећи да су развој међународних односа, промовисање положаја властите државе и спречавање рата најважније активности дипломатије. Осим традиционалних политичких, у дипломатске активности спадају и економски, културни, научни, војни и други односи. Савремена дипломатија, осим традиционалних задаћа, бави се и проблемима људских права, незаконитих миграција, заштите околине, учествује у борби против тероризма и организованог криминала, бави се промоцијом и јачањем демократије, али и постизањем свеопћег напретка (политичког, економског, културног, научног).Дипломатска представништва у билатералној дипломатији
Двострана или билатерална дипломатија обухвата односе активности и сарадњу измедју званичних органа две државе у чијој надлежности су послови спољне политике.Отварању дипломатских представништва претходи успостављање таквих билатералних односа.Услов за успостављање таквих односа је салгалсност воља двеју држава,која се испољава кроз споразм двеју влада.Споразум може бити закључен у форми међународног уговора ,размени нота или писама као процедуралне форме ,кроз заједничко саопштење ,до изузетно просте сагласности воља представника две државе.Основно правило дипломатије јесте реципроцитет у односима две државе ,па је дилема при изради Бечке конвенције о дипломатским односима била да ли установити јединствену класу шефова дипломатских представништва или се определити за три. Конвенција ‘61. је потврдила становиште о три класе дипломатских представника који могу бити у својству шефова дипломатских мисија , и то:
а) Амбасадори или нунцији , односно дипломатски представници свете столице акредитовани код шефова држава и други шефови мисија одговарајућег ранга.
б) Посланици , опуномоћени министри или интернунцији акредитовнаи код шефова држава.
ц) Одправници послова акредитованих код министра иностраних послова.
Увођењем три класе представника државама је дата могућност изнијансираног деловања као манифестације свог политичког става , смањивањем или повећавањем класе шефа представништва у зависности од тога да ли се дипломатски односи заоштравају или побољшавају.Савремена дипломатија као дипломатска представништва углавном познаје амбасаде којима руководе амбасадори.У земљама комонвелта статус амабасаде ужива високи комесаријат чији је шеф високи комесар , дипломатско представништво Ватикана је нунцијатура са нунцијем као шефом у католичким земљама и пронунцијем у другим државама , а Либијска Дзамахирија своја представништва у иностранству назива народним бироима.
Закон о спољним пословима републике Србије о врстама дипломатских представништва у члану 7 каже следеће:
Члан 7.
Дипломатско-конзуларна представништва јесу сталне дипломатске мисије и конзуларна представништва.
Сталне дипломатске мисије јесу амбасаде, које се оснивају у другим државама, и сталне мисије, које се оснивају при међународним организацијама.
Конзуларна представништва могу бити основана у рангу генералних конзулата, конзулата, вицеконзулата и конзуларних агенција, у зависности од обима билатералних односа, обима економске сарадње и бројности дијаспоре
Дипломатска предтсавништва немају статус правног лица већ представљају орган државе која је акредитује.Правило је да су дипломатска представништва лоцирана у административним и културним центрима најчешће у престоницама државе пријема.По правилу скоро сва дипломатска представништва имају економски политички и конзуларни сектор којима руководе дипломате који су највиши по рангу после шефа мисије .Поред ова три основна јако често се у зависности од интереса државе акредитације , образују и други сектори као што су културно-информативни , а у државама које прихватају војне изасланике и војни сектор , односно биро војног аташеа.Поред дипломатског особља у састав представништва улазе и неопходно административно-техничко и послужно особље.
Избор шефа представништва врши држава акредитације , али да би он могао да ступи на дужност неопходна је сагласност државе пријема.Ова сагласност се назива агреман.Он се захтева дипломатским путем , вербалном нотом усменим или писменим путем уз доставу биографије кандидата.Правило је да се агреман захтева пре објављивања имена кандидата јавности јер одлуку о одобрењу или одбијању захтева , држава пријема није обавезна да образложи.Такође није везана ни роком у којем се треба изјаснити о захтеву али уобичајено да одговор уследу уследи у року од два до три месеца , а у колико у том року одговор не буде прослеђен сматра се да је захтев одбијен.Исто тако је суверено право пријема и одлука о повлачењу агремана са свим могућим негативним последицама на односе двеју држава.Одлука о давању или ускраћивању агремана , по правилу , производи реципрочне мере државе акредитације.
Агреман држава даје у виду дипломатске ноте након чега шеф државе пријема потписује указ о именовању шефа представништва.Приликом ступања на дужност амбасадор предаје оригинале акредитивних писама шефу државе земље пријема , а њихове копије министарству иностраних послова . Функцију шефа представништва , поред амбасадора могу вршити посланик или опуномоћени министар акредитован код шефа државе , али стални отправник послова акредитован од министарства иностраних послова државе акредитације код министарства државе пријема.Од сталног отправника послова треба разликовати отрпавника послова АД ИНТЕРУМ , који у случају привремене спречености шефа дипломатског преставништва истог замењује.
У погледу војних дипломатских изасланика Бечка конвенција о дипломатским односима не условљава њихом пријем обавезном сагласношћу државе пријема али је пракса да већина држава која се изјаснила за пријем војних изасланика тражила сагласност за акредитацију војних представника.Ова сагласност државе пријема се назива консантман.Акредитација осталих чланова дипломатских преставништва врши се без посебне сагаласности државе пријема.
Закон о спољним пословима републике Србије, отварање и затварање, својих преставништва у другим земљама и представништва других земаља у нашој земљи, регулише на следећи начин:
Члан 23.
На предлог министра, Влада доноси одлуку о отварању и затварању дипломатско-конзуларног представништва у другој држави, односно при међународној организацији.
Влада може, на предлог министра, донети одлуку о отварању или затварању канцеларије дипломатско-конзуларног представништва изван његовог седишта, ради обављања послова из одређене области.
У одлуци Владе о отварању или затварању конзуларног представништва наводи се његов ранг и конзуларно подручје, сагласно претходно прибављеној сагласности земље пријема.
Одлуке Владе из ст. 1. и 2 овог члана објављују се у „Службеном гласнику Републике Србије”.Одлучивање о отварању и затварању културно-информативног центра:
Члан 24.
На предлог министра, Влада доноси одлуку о отварању и затварању културно-информативног центра у другој држави.Давање сагласности за отварање представништва у Републици Србији
Члан 25.
На предлог министра, Влада одлучује о давању сагласности за отварање представништва друге државе или међународне организације у Републици Србији, као и о отварању издвојених канцеларија представништва ван места његовог седишта, ако је такав захтев постављен.
Дипломатска представништва и њени чланови,тојест чланови дипломатске мисије, у земљи пријема уживају одређене привилегије и имунитет.Бечка конвенција пошла од становишта да ће такве привилегије и имунитети допринети унапредјењу пријатељских односа између држава и извршењу функција дипломатских мисија у земљама пријема.Неке од тих привилегија и имунитета су: право неповредивости просторија дипломатских представништава (право може бити нарушено само уз пристанак шефа дипломатске мисије и у случају акцидената који угрожавају безбедност људи и имовине већег обима),истицање грба, заставе и других државних обележја на згради и возилима представништва, неповредивост дипломатских преписки,дипломатски представници не могу бити лишавани слободе и према њима се мора поступати са дужним поштовањем (радња легитимисања дипломатских представника од стране државних органа у оправданим околностима је допуштена),дипломатски представници не подлежу законодавству земље пријема и не могу бити кривично или прекршајно гоњени без обзира да ли су дело начинили у вршењу сво дужности или не овај имунитет те је процесног карактера и не ослобадја одговорности на коју моће бити позван у земљи именовања(али поседују моралну обавезу поштовања закона и прописа земље пријема и обавезу уздржавања од мешања у унутрашње ствари земље домаћина),неповредивост приватног стана и службене преписке, ослобођеност царниских дажбина, такси и слишних дажбина (предмети за службене потребе мисије и предмета за личну употребу дипломатских представника и њихових чланова уже породице) као и да лични пртљаг не може бити претресан.
Постоје и нека одступања,тако иако дипломатски представник ужива имунитет од грађанског и управног судства, Бечка конвенција предвидја три изузетка када се ради о:
а) некој правној стварној тужби која се тиче приватне непокретности на територији државе пријема, осима када дипломатски представник поседује ту непокретност за рачун државе акредитације, за потребе мисије
б) тужби које се тичу наслеђа, у којој се дипломатски представник појављује ка извршилац тестамента, администратор, наследник или легатар по приватном основу, а не у име државе именовања.
ц) Тужби која се тиче слободне професије или трговачке делатности, ма каква она била, коју врши дипломатски представник у земљи пријема изван својих службених просторија
Такодје, дипломатски представник се не може позвати на имунитет у случају да сам тужбом покрене поступак, а уследи противзахтев непосредно везан за основни захтев.
Лица са дипломатским статусом се се ослобадја плаћања свих пореза или такси, изузев:
а) посредних пореза, који су по својој природи нормално укључени у цену робе или услуге
б) пореза и такси на приватну непокретну имовину на територији државе пријема, осим ако је не поседује за рачун државе која акредитује, за потребе мисије
ц) наследних такси које убира држава код које се акредитује(изузев наследних такси за покретну имовину преминулог члана мисије који није држављанин земље пријема)
д) пореyа и такси на приватне приходе који потичу из државе код које се акредитује и пореза на капитал који се наплаћује на улагања у трговачка предузећа, чије је седиште у земљи пријема.
е) пореза и такси које се убирају као накнада да за посебне услуге
ф) такса на регистрацију, судских, хипотекарних, и фискалних такаса када се ради о непокретној имовини.
Административно-техничко особље дипломатских представништава и чланови њихових породица, уживају сва привилегије и имунитете као и дипломатски представници, уколико нису држављани земље у којој се акредитују или да у њој имају стално пребивалиште.Такодје нису ослободјени царине приликом увоза, нити су ослободјени претреса личног пртљага.Имунитет од грађанског и управног судства ограничене је само на поступке учињене у вршењу службене дужности.Послужно особље уколико није држављанин земље пријема и уколико у њој немају стално пребивалиште, имају имунитет за дела учињена у вршењу дужности, ослободјени су пореза и такси на плате и изузети су од примене закона о социјалном осигурању, чланови њихових породица не уживају никакав имунитет.И послужно и административно-техничко особље, као и њихови чланови породица, имау привилегован положај приликом напуштања земље у слушају оружаних сукоба, без обзира да ли су држављани земље пријема или имају стално место пребивалишта у њој.Функције дипломатских представништва
Саме функције, које дипломатска представништва обављају у земљама пријема, су се развијале вековима и укупна историја дипломатије преставља представља приказ тих функција.Бечка конвенција из 1961 у својој кодификацији малте не само врши констатацију истих и само на најопштији начин врши набрајање истих, а самим набрајањем није ограничила број функција, већ је остављено да се оне саме развијају.У члану 3, конвенција предвидја да се функције дипломатских представништва и мисија уопште, по највише састоје у:
а)Престављању државе која акредитује у држави код које се акредитује
б)Заштити, у држави у којој се акредитује, интереса државе која акредитује и њених држављана, у границама које допушта међународно право.
ц)Преговарању са Владом државе код које се акредитује
д)Обавештавању, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју догађаја у држави код које се акредитује и подношењу извештаја о томе Влади државе која акредитује
е)Унапређењу пријатељских односа и развијању привредних, културних и научних односа измадју две државе, државе која акредитује и државе код које се акредитује.
Наш закон о спољним пословима као послове које обављају сталне дипломатске мисије и конзуларна представништва предвидја следеће:
Члан 8.
Стална дипломатска мисија обавља оне послове из делокруга Министарства који спадају у репрезентативне и спољнополитичке функције предвиђене међународним уговорима и дипломатском праксом.
У обављању послова из свог делокруга стална дипломатска мисија дужна је да поступа у складу са Уставом, законима, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и подзаконским општим актима, као и по директивама министра и у складу са тим директивама датим инструкцијама и упутствима руководилаца надлежних унутрашњих јединица Министарства.
Поред послова наведених у ст. 1. и 2. овог члана, амбасада врши и конзуларне функције.Послови конзуларног представништва:
Члан 9.
Конзуларно представништво обавља оне послове из делокруга Министарства који спадају у конзуларне функције предвиђене међународним уговорима и дипломатско-конзуларном праксом.
У обављању послова из свог делокруга, конзуларно представништво поступа у складу са Уставом, законима, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и подзаконским општим актима, као и по директивама министра и у складу са тим директивама датим инструкцијама и упутствима руководилаца надлежних унутрашњих јединица Министарства, као и амбасадора акредитованог у држави пријема.
По правилу, конзуларно представништво одржава односе са централним органима државе пријема преко амбасаде Републике Србије у тој држави, а када то изричито допуштају међународни споразуми или закони и пракса државе пријема, комуникација се може вршити и непосредно.
Уколико у страној држави нема амбасаде Републике Србије или она није у могућности да обавља своје дужности, конзуларно представништво, по овлашћењу министра, а на основу споразума са државом пријема, може да преузме одређене дипломатске функције.
Послови Министарства:
Члан 5.
Министарство у оквиру своје надлежности обавља следеће послове:
1) представља, уз председника Републике, Републику Србију у односима са другим државама, међународним организацијама, међународним судовима и другим међународним институцијама, као и са њиховим представништвима у Републици Србији;
2) штити интересе Републике Србије, њених држављана и правних лица у иностранству;
3) предлаже Влади спољну политику коју она утврђује;
4) предлаже Влади успостављање и прекид дипломатских односа са другим државама;
5) предлаже Влади учлањење, односно учешће Републике Србије у међународним организацијама и интеграцијама, као и у другим облицима међународне сарадње;
6) предлаже Влади амбасадоре, генералне и почасне конзуле Републике Србије у иностранству;
7) учествује у пословима у вези са акредитацијом званичних представника држава и међународних организација у Републици Србији;
8) организује званичне посете на државном и дипломатском нивоу;
9) учествује у припремама за учешће представника Републике Србије на међународним преговорима и конференцијама;
10) анализира међународни положај Републике Србије и билатералне односе са другим државама;
11) анализира спољнополитичке аспекте одбране и националне безбедности;
12) анализира и предвиђа развој регионалних и глобалних односа и појава, нарочито у области спољне политике, безбедности, међународног јавног и приватног права, економије, екологије, просвете и културе и стања људских права, која су од значаја за остваривање међународних односа Републике Србије;
13) прикупља и анализира информације страних медија које се односе на Републику Србију;
14) припрема нацрте закона, других прописа и општих аката из области спољних послова, даје мишљење о нацртима закона и других прописа у вези са спољним пословима за које су надлежни други органи државне управе, а који су од интереса за међународни положај Републике Србије;
15) припрема правна мишљења о питањима из међународног права за потребе председника Републике, Владе и других државних органа;
16) предлаже Влади стратегију развоја спољних послова и друге мере којима се обликује спољна политика Владе; припрема документацију, информације и анализе из области спољне политике;
17) у сарадњи са надлежним државним органима покреће поступак и координира вођење преговора и закључивање међународних уговора, учествује у поступку њиховог потврђивања и прати њихову примену; чува оригинале свих међународних уговора, заједничких саопштења и декларација Републике Србије и њених међународноправних претходника;
18) информише владе других држава и међународну јавност, као и исељенике, лица српског порекла и држављане Републике Србије у иностранству о политици Републике Србије и, у сарадњи са другим надлежним органима државне управе, ради на промоцији политичких ставова Владе ради јачања угледа Републике Србије у међународним односима;
19) у сарадњи са Министарством за дијаспору, унапређује поштовање људских и мањинских права исељеника, лица српског порекла и држављана Републике Србије у иностранству;
20) у сарадњи са другим надлежним органима државне управе, спроводи гласање држављана Републике Србије који имају пребивалиште или боравиште у иностранству за време избора и референдума на републичком нивоу;
21) у сарадњи са другим органима државне управе, обавља послове разграничења са суседним државама, израђује и чува документацију о државној граници;
22) прикупља и чува документацију о спољној политици Републике Србије, подстиче научноистраживачки рад у области спољне политике и међународних односа;
23) спроводи поступак стицања, одржавања и располагања непокретном имовином у иностранству која је неопходна за рад дипломатско-конзуларних представништава;
24) организује, одржава и штити системе информатичких, телекомуникационих, курирских и других веза са дипломатско-конзуларним представништвима и другим информационим системима;
25) обавља послове безбедности Министарства, дипломатско-конзуларних представништава и запослених;
26) у сарадњи са другим надлежним органима сагласно посебном закону обезбеђује учешће у међународним мисијама;
27) обавља и друге послове одређене законом.
Послове из свог делокруга Министарство врши непосредно и преко дипломатско-конзуларних представништава.
Дипломатска представништва у мултилатералној дипломатији
Зачетак мултилатералне дипломатије се белећи још у деветнестом веку, али своју експанзију доживљава у другој половини двадесетог века, а данашњи утицај медђународних организација, на питања од медјународног значаја, је немерљив.Медјународне организације су субјекти медјународног права и њихови субјекти су, углавном, суверене државе које део својих суверених надлежности преносе на међународне организације.Основ за настајање и функционисање међународних организација представљају, вишестрани, међународни уговори, а свака међународна организација своје функционисање, структуру и поље деловања, као и права и обавезе чланица те организације, регулише статутом или другим актом.
У оквиру билатералне дипломатије разликујемо две групе дипломатских представника,унутрашње орагане (шеф државе, председник владе, министер иностраних послова) који делују према прописима државе коју представљају, и друге дипломатске представнике који су акредитовани на територији неке друге државе, као чланови сталних или специјалних мисија (представништва), и своје активности обављају на територији земље пријема,а према прописима међународног права и уз поштовање законодавства земље пријема.
За нас су у овом раду од посебног значаја стални дипломатски представници у медјународним организацијама.Почеци таквих представништва леже у заједничким телима које су државе образовале ради решавања заједничких политичких или других питање, а чијим члановима су земље птписнице међународних уговора давале одређене дипломатске привилегије, имунитете и повластице.Савремено доба је на много начина дириговало даљи развој мултилатералне дипломатије.Први крупнији облик мултилатералне дипломатије преставља “Друштво народа” које је настало као тежња да се приближе међународне противречности након првог светског рата како се таква несрећа не би поновила.Иницијатор је био тадашњи председник САД-а Вудро Вилсон, а само друштво народа је основано пактом на мировној конференцији 1919. године и као такво је постојало све до 1940. године.Нагли развој сталних дипломатских представништва при међународним организацијама тек после оснивања организације Уједињених нација усвајањем повеље УН 26. јануара 1945. године.Правни положај сталних представника при уједињеним нацијама само је делимично регулисан повељом, али је коначно кодификован усвајањем Бечке конвенције о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера, 1975. године.Све земље чланице именују своје представнике (амбасадоре) при уједињеним нација који представљају шефове сталног дипломатског представништва при тој међународној организацији.
Делокруг деловања и карактер дипломатских односа које примењују стални представници, битно се разликује у билатералној и мултилатералној дипломатији (при међународним организацијама).Прва разлика је у кодификационим документима који их регулишу,.Друга разлика је у субјектима који се појављују у тим односима, у билатералној дипломатији се као субјекти појављују две суверене државе, а укод сталних представништва при међународним организацијама са једне стране се као субјекат појављује суверена држава, а са дуге стране међународна организација.Треће однос између држава код класичних дипломатских представништава је директан, док се тај однос у међународним организацијама одвија преко орган ате организације у домену њене делатности, а не у оквиру пуног суверенитета.Четврто,однос између акредитованог сталног представништва (у билатералним односима) и државе пријема је двострани правни однос, док стална представништва при међународним организацијама познају три субјекта, државе која екредитује, међународне организације и државу на чијој територији се налази међународна организација.Пето, шеф државе пријема (у билатералној дипломатији) даје или одбија агреман шефу дипломатских мисија земље акредитације, док акредитацијом међународне организације руководи генерални секретар који то овлашћење нема, јер су стални представници држава акредитовани код међународне организације, а не код генералног секретара.
Стална дипломатска представништва при медјународним организацијама представља државу акредитације и учествује у преговорима са мисијама и самом организацијом, врши заштиту интереса државе и овавља друге послове, али такодје учествује на остваривању начела и циљева саме организације.Функције сталних представништава при међународним организацијама су:
а)Обезбеђење представљања државе именовања при организацији
б)Одржавање веза између државе именовања и организације
ц)Вођење преговора са организацијом у оквиру организације
д)Упознавању са делатношћу организације и подношењу извештаја о томе Влади државе именовања
е)Обезбеђењу учешћа државе именовања у делатностима организације
ф)Заштити интереса државе именовања у односу на организацију
г)Рад на остваривању циљева и начела организације, сарадњом са организацијом у оквиру организације
Као што је у горе наведеним функцијама наведено, стални представници у медјународним организацијама представљају своју државу, тојест државу акредитације, у у односима са самом организацијом, али такодје то врше и у контактима са представницима других држава у тој организацији, остварујући тако и билатералне контакте.
Дипломатски представници при међународним организацијама, административно-технишко и послужно особље представништва ужива исте привилегије и имунитете као и у случају класичног дипломатског представништва у билатералној дипломатији.Амбасаде
Амбасаде су највиши појавни облик дипломатског представништва у билатералној дипломатији.По правилу су смештене у престоницама државе пријема.Радом амбасаде руководи највиши дипломатски орган, амбассадор. Амбасадор је шеф дипломатске мисије највишег ранга по Бечкој конвенцији о дипломатским односима.Амбасадор је највиши представник своје државе у држави у којој се налази (земљи пријема), па је у том својству надређен свим службеним представницима у тој земљи (конзуларним, културним и другим). Амбасадор представља шефа своје земље и заступа своју државу пред властима државе у којој је акредитован. Он нужно и говори у име своје владе. Будући да прима и преноси саопштења своје владе и будући да представља службени извор информација, он је стални и сигурни посредник у односима двију држава.Ранг амбасадора имају и високи повереници (раније и комесари) (Хигх Цоммиссионер) које међусобно размјењују земље Цоммонwеалтха, и највиши представници Ватикана, нунцији и пронинцији.Начин успостављања амбасада, постављања амбасадора и поље деловања и функције смо обрадили у делу о дипломатским представништвима у билатералној дипломатији.
Треба напоменути да амбасаде поседује своје секторе, према кругу деловања, којима руководе дипломатски представници који су нижи у рангу од амбасадора.Конзулати
Конзуларна представништва могу бити основана у рангу генералних конзулата, конзулата, вицеконзулата и конзуларних агенција, у зависности од обима билатералних односа, обима економске сарадње и бројности дијаспоре.
Конзулат се, по Бечкој конвенцији, може отворити само уз сагласност земље пријема и по правилу му претходи одлука о успостављању конзуларних односа између две државе.У случају да сагласности нема, конзуларне послове обавља конзуларно одељење дипломатске мисије у његовом представништву.Држава пријема даје сагласносност ин а седиште, ранг конзулата и конзуларно подручје, које се уређује на основу територијалне поделе утврђене уставним уређењем државе пријема.Накнадна промена седишта конзулата такође се врши уз сагласност земље пријема, као и у случајевима када генерални конзулат жели да отвори вицеконзулат или конзуларну агенцију у месту ван оног где се сам налази.
Шеф конзуларног представништва према Бечкој конвенцији из 1963. године о конзуларним односима означује особу која је овлаштена дјеловати у том својству. Шеф конзуларног представништва може бити каријерни и почасни конзул. Шефове конзуларног представништва именује држава акредитације, а обављање функције им допушта држава пријема.
Шефови конзуларних представништава деле се у четири разреда:
a) генерални конзули;
b) конзули;
c) вицеконзули;
d) конзуларни агенти.
Држава акредитације даје шефу конзуларног представништва документ у облику патентног писма или неког сличног акта, који се издаје за свако именовање и у којем се потврђује својство шефа конзуларног представништва, те се, у правилу, наводи његово презиме и име, његова категорија и разред, конзуларно подручје и седиште конзуларног представништва.
Шефу конзуларног представништва допушта се да обавља своје функције одобрењем од стране државе пријема које се назива егзекватура, независно од облика тог одобрења. Држава која одбије издати егзекватуру није дужна држави акредитације саопштити разлоге свог одбијања. Шеф конзуларног представништва не може ступити на функцију пре него што добије егзекватуру, али му се може привременено то допустити.Најчешћи је случај да генералне конзуле поставља шеф државе или други орган који врши именовање амбасадора, док именовање конзула, вицеконзула и конзуларних агената врши министер иностраних послова или влада.Постоји и функција вршиоца дужности ад интерим или жеран конзул, и он је именовано лице државе акредитације који руководи конзулатом када је шеф конзулата привремено спречен да обавља своју функцију или из неког разлога није постављен, и његова функција престаје ступањем на дужност шефа конзуларног представништва.
Према бечкој конвенцији конзуларне функције састоје се у:
a) Заштити у држави пријема интереса државе одашиљања и њених држављана, физићких и правних лица, у границама које допушта међународно право
b) Помагању развоја трговинских, економских, културних и научних односа између државе акредитације и државе пријема, и унапређењу на било који други начин пријатељских односа између них у оквиру одредаба ове конвенције
c) Обавештавању, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју трговинског, културног и научног живота државе пријема, подношењу извештаја о овоме држави именовања и давању обавештења заинтересованим лицима
d) Издавању пасоша и путних исправа држављанима државе акредитације као и виза и других одговарајућих докумената лицима која желе да путују у земљу одашиљања.
e) Пружању помоћи и подпоре држављанима, физичким и правним лицима, државе именовања
f) Заштита интереса држављана, физичких и правних лица, државе именовања у погледу наслеђивања на територији државе пријема, сходно законима и прописима државе пријема
g) Делању у својству бележника и матичара и вршењу сличних функција као и вршењу административних функција, уколико се закони и прописи државе пријема томе не буне.
h) Заштита интереса малолетника и неспособних лица држављана државе одашиљања, у границама одређеним законом и прописима државе пријема, сходно законима и прописима државе пријема.
i) Под условом придржавања постојеће праксе и правила поступака у држави пријема, заступања држављана државе одашиљања и предузимања мера са циљем д аим се обезбеди заступник пред судовима или пред другим властима државе пријема, ради тражења, сходно законима и прописима државе пријема, да се добнесу привремене мере о очувању права и интересу ових држављана када они, због одсутности или других разлога не могу благовремено бранити своја права и интересе
j) Достављању судских и вансудских аката и извршавању замолница сходно одредбама међународних споразума који сун а снази, или уколико овакви споразуми не постоје , на сваки други начин који је у сагласности са законима и прописима државе пријема
k) Вршењу права надзора и инспекције, предвиђених законима и прописима државе одашиљања, над поморским и речним бродовима који имају држављанство те државе ин ад авионима регистрованим у тој држави, као ин ад њиховом посадом
l) Пружање помоћи бродовима, лађама и авионима поменутим у тачки “к” овог члана, као и њиховој посада, примању путних декларација ових бродова и лађа, испитивању и визирању бродских папира, као и без повреде права државе пријема у вршењу анкета, поводом инцидената до којих је дошло за време њиховог проласка и у решавању свих спорова између капетана, официра и морнара, уколико их прописи државе одашиљања на то овлашћују
m) Вршењу свих других функција поверених конзулату од стране државе одашиљања које не забрањују закони и прописи државе пријема или којима се она не противи, или који су поменути у међународним споразумима на снази између државе одашиљања и државе пријема
Конзуларне функције дакле можемо поделити у три групе према субјектима на којима се врше, конзуларне функције у односу на стране држављане, конзуларне функције у односу на сопствене држављане и конзуларне функције у односу на органе државе пријема.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi