РЕКЛАМЕ

Пропагандна делатност, као један од облика друштвене комуникације, стара је колико и сама људска комуникација уопште. Према многим изворима, појава овог појма у значењу под којим га данас подразумевамо везује се за 1622. годину и то за папу Клемента VIII и успостављање Congregatio de propaganda fide",1 посебног тела католичке цркве. Ово тело, састављено од кардинала и високих црквених достојанственика, имало је задатак "да организовано и ефикасно шири католичку веру.
Како наводи и П.Остојић, реч пропаганда поникла је у доба реформације, и коришћена је у верске сврхе, а доцније у политичке, културне и друге. У ширењу вере и свим реформаторским покретима пропаганда је била главно средство убеђивања и борбе. Историја из првог доба хришћанства пуна је примера пропаганде, нарочито у виду симбола (крст је означавао идеју пожртвовања).
Данас, савремену пропагандну делатност, као специфичан облик друштвене комуникације, ипак можемо најпрецизније дефинисати као систематски покушај да се врши утицај на емоције, ставове, уверења и акције одређене циљне популације у сврху идеолошке, политичке или комерцијалне индоктринације, путем контролисане трансмисије једностраних порука преко масовних или директних канала медијске комуникације.
Први облици комуникације у најранијим људским заједницама били су засноване на усменој комуникацији која се преносила "од уста до уста". Овакав вид комуникације био је условљен начином живота и степеном цивилизацијског развитка у том тренутку, а неки његови облици задржали су се и данас. У примере оваквог начина комуникације спадају усмена предања, бајке, дечје игре, посебни обрасци понашања у одређеним типовима друштвених заједница и сл. Наравно, поред вербалне, постојале су и још увек постоје и невербални начини комуникације које се заснивају на позама, гестовима, звуку, и сл., које су се, многе у непромењеном облику, задржале све до данас.
Међутим, развојем људске заједнице у једном тренутку појавила се потреба да се многе поруке или саопштења једноставно задрже, меморишу за каснију употребу, односно да се нека порука пренесе у веродостојном облику на даљину, већем броју заинтересованих учесника, или да се иста порука репродукује више пута у неизмењеном облику. Ово је било могућно тек можда једним од најзнајчајних открића у људској цивилизацији уопште: појавом писма. Још пре појаве Гутенберга, стварање писма условило је снажан развој људске комуникације уз помоћ овог средства за, у једном универзалном облику, кодирану и унифицирану трансмисију порука, које је функционисало међу појединим идентичним и хомогеним етничким заједницама. Овде се и зачиње историја савремене пропаганде, као специфичног облика људске комуникације, у облику каквим је и ми данас познајемо. Развојем штампе, телеграфа, телефона, филма, радија и телевизије, као и сателитских начина преноса порука, комуникација добија савремене облике које, како наводи Маклуан, карактерише масовност и синдром већ поменутог "глобалног села". Међутим, оно што разликује пропаганду од осталих видова људске комуникације, према Ласвелу и ауторима, јесте да је она у сваком случају увек акт предумишљаја, повезана са друштвеним уређењем као унапред дефинисаном контроверзом, односно начелно конфликтном ситуацијом као једном врстом датости. Пропаганда може бити идентификована као промишљен напор да се врши утицај на исход спорних ситуација у изазивању наклоности према преференцији. У том смислу пропаганда се разликује од других промишљених трансмисија информација, или од сличних церемонијалних или чисто изражајних активности. На тај начин пропагандна активност увек представља једну врсту изманипулисане комуникације, унапред осмишљене и никако спонтане или случајне, са тачно одређеном сврхом и са циљем да врши утицај у складу са интересима пошиљаоца, односно креатора поруке.

1. Реклама

Реклама (од фр. réclame, односно лат. reclamo - јавно оглашавати) је врста комуникације којом спонзор рекламе покушава да убеди публику у корисност одређеног поступка, обично куповине производа или услуге. Да би постигао овај циљ аутор рекламе се служи свесним или подсвесним порукама, односно комбинацијом информације и емоције у рекламној поруци. Рекламирање се сматра делом комуникацијског система маркетинга. Модерно рекламирање се развило са масовном производњом крајем 19. и почетком 20. века.
Оглашавачи се најчешће труде да повећају интересовање за рекламирани производ његовим брендирањем. Слика или име производа се понавља, заједно са његовим пожељним особинама, тако да се у свести потрошача устали веза између робне марке и поменутих особина.
Једна од најважнијих карактеристика рекламе је начин на који она стиже до потрошача рекламираног производа или услуге. У ову сврху се користе: телевизија, радио, новине, часописи, видео игре, интернет, билборди, поштанске пошиљке, дистрибуција летака и други начини.
Поред предузећа која рекламирају своје комерцијалне производе и услуге, наручиоци реклама могу бити: политичке партије, интересне групе, верске организације и државне и јавне установе. Рекламе најчешће осмишљавају рекламне агенције.
Године 2007. процењени трошкови рекламирања на целом свету износили су 385 милијарди долара, од чега више од 150 милијарди долара само у САД.

2. Историја рекламе

Излагање робе на пијацама у античко доба представљало је првобитни облик рекламе. Прве пронађене таблице са комерцијалним рекламама потичу из рушевина Помпеје. На средњовековним пијацама путујући трговци су викањем рекламирали своје производе и услуге. Рекламирање се ограничавало на место где је вршена продаја или трговина, то јест на тржницу или радњу. Са индустријском револуцијом, око 1850, дошло је до одвајања рекламирања од места где се врши промет робе. Масовна производња је на тржиште износила производе који су, поред своје основне употребне вредности, код корисника изазивали и емоционалне ефекте. Прва луксузна добра су постала доступна ширим масама.

Рекламни оглас за машину за копирање „Аутоматски циклостил“ (типичан за период око 1900)

У другој половини 19. и почетком 20. века народ је све више постајао маса потрошача која куповином исказује свој друштвени статус. Тиме је порастао друштвени значај потрошачких добара. Појавиле су се робне марке. Двадесетих година двадесетог века велики застакљени излози продавница и зидне рекламе измениле су физиономију великих градова. Слоган „Слика говори више од хиљаду речи“ потиче из овог времена. Напредак електрификације омогућио је појаву првих светлосних реклама.
Од 1930-их дошло је до промене у парадигми тржишта. До тада су због ограничене понуде робе продавци диктирали понуду, а од тада тржиштем доминирају купци који могу да бирају робу између више понуда. На њихову одлуку не утиче више само корисност производа, већ и емоције.
Појавом супермаркета педесетих и шездесетих година дошло је до пораста значаја рекламирања. Производ је морао да се на наки начин издвоји у односу на конкуренцију. Рекламирањем је привлачена пажња купаца.

3. Реклама у добу радија и телевизије

Раних 1920-их појавиле су се прве радио станице. Њима су опрему дали произвођачи телекомуникационе опреме који су тиме тежили да повећају продају радиоапарата. Радијске програме су спонзорисале компаније, а заузврат су оне помињане у радијском програму. Ускоро су радио станице схватиле да је економски исплативије да продају кратке сегменте у својим програмима које би купци-компаније попуњавали комерцијалним порукама. Та пракса се проширила на телевизију касних 1940-их.
Велика борба се развила између оних који су сматрали да је радио комерцијална активност, и оних који су сматрали да је радио спектар јавно добро. У Уједињеном Краљевству је основана „Британска компанија за радиодифузију“ (познатија као BBC) која је 1927. проглашена јавним предузећем. На сличан начин је у Канади основана јавна „Канадска корпорација за радиодифузију“ (Canadian Broadcasting Corporation). У САД је превагнуо комерцијални модел, али су радио станице обавезане да делују у јавном интересу.
У шездесетим развијен је савремени приступ рекламирању, са необичним и креативним порукама. Рецимо, Фолксваген се реклмирао порукама: „лимун“ и „замислите мāло“, што је асоцирало на облик њиховог аута.
Са појавом ТВ станице МТВ 1980-их дошло је до интеграције садржаја програма и рекламне поруке. У Северној Америци појавили су се ТВ канали који искључиво емитују рекламни програм.
Експанзија интернета довела је до појаве рекламирања на интернету 1990-их. Данас неке интернет презентације и сервиси (рецимо, претраживач гугл) продају простор на својим интернет страницама за оглашавање, али се и труде да рекламе буду у контексту оног због чега је корисник приступио сервису.
Скорашња иновација је герилски маркетинг, где се производи рекламирају на необичне и неочекиване начине.
Део БНП који се троши на рекламирање није се значајније променио у времену великих промена у масовним медијма. На пример, глани рекламни медији у САД 1925. били су: новине, часописи, плакати и огласи на трамвајима. На рекламирање се трошило око 2,9% БНП. Године 1998. телевизија и радио су постали главни рекламни медији. Упркос томе, на рекламирање се трошио мањи део БНПа него раније, око 2,4%.

4. Рекламна индустрија

Иако је, као што је већ речено, пропагандна или убеђивачка делатност стара колико и сама људска цивилизација, тек у периоду након другог светског рата уводи се појам рекламна индустрија, односно адвертајзинг. Развој савремене оглашивачке, односно пропагандне активности у сфери економије, тесно је повезан са развојем модерног индустријског друштва које је оријентисано према производњи добара или услуга и њиховим пласманом на тржиште.
Појам тржишта овде представља кључан термин, јер означава ону врсту масовне комуникације која се одвија на економским принципа понуде и потражње, и која представља кичму целокупног друштвеног живота сваке модерне људске заједнице. Снажан индустријски развој савремених друштвених система, условио је и брз развој модерног потрошачког друштва, у којем закони тржишта представљају основну полугу живљена уопште, својеврстан "модус вивенди", који у многоме детерминише и све остале друштвене односе, укључујући и политички живот, па све до најинтимнијих догађања у животу сваког појединца.
Тако, упоредо са развојем индустрије и масовног тржишта добара, услед производње све више и више роба и развоја многих услуга, настаје вишак тих услуга и производа које је потребно пласирати без обзира на засићеност потрошачког тржишта, како би се економски замајац, развој и раст производње одржавао на потребном нивоу. Оваква ситуација створила је идеалан простор за развој најмлађе, у основи економске индустрије - индустрије рекламе. Настала у крилу нове и моћне економске дисциплине - у оквиру маркетинга, рекламна индустрија је исказала огромну виталност и утицај на све облике људског живота, а пре свега на културу и уметност, снажно обележивши живот сваког савременог житеља ове планете.
Развојем средстава масовне комуникације, рекламна индустрија, та за многе у почетку банална појава чије је суштина, како каже Табрукин, "бучно и кричаво оглашавање", и чији је етимолошки корен у латинском глаголу clamarе, што значи узвикивати, изненада је постала предмет многобројних расправа и оспоравања, јер се увидело какву огромну моћ поседује и какву потенцијалну опасност за многобројне злоупотребе у себи садржи.
Иако је историја оглашавања започела давно, још док су први трговци почели да хвале своју робу на тржницама и пијацама колевке људске цивилизације, она се грубо може поделити, како у свом есеју посвећеном реклами луцидно примећује Едгар Морен , на три кључна дела:
Прва ера рекламе, која одговара тзв. дистрибуцији производа основне нужности, углавном се заснива на ширењу информација и понављању поруке.
Друга ера је одговарала поистовећивању новог и прогресивног, а реклама је тежила не само да пружи информацију о новом, већ и да обнови информацију и да се митолошки игра са новином као одлучујућим чином подстицања.
Трећа ера, (која не поништава већ интегрише претходне), јесте ера рекламе полуимагинарног карактера, задојена психоафективним, тј. митолошким квалитетима.
За нас је најинтересантнија управо ова трећа ера "рекламе полуимагинарног карактера", јер она представља савремени тип рекламе какву данас познајемо, индустријску еру рекламе у којој је ТВ реклама постала један од њених доминантнијих облика изражавања.
Ово ново доба стварања рекламне индустрије започиње заправо уплитањем психологије и социологије у сферу рекламне делатности, тзв.
мотивационим истраживањима, која су започета у масовнијем облику средином педесетих година. Наиме, рекламни стручњаци, у жељи да открију што ефикасније начине придобијања потрошача за куповину производа њихових клијената, увидели су да дотадашњи резултати у рекламним кампањама ни издалека не задовољавају наручиоце. Нагли развој индустријске производње није пратила и одговарајућа потрошња и тржиште се нашло пред опасним засићењем, нарочито што се тиче роба и производа трајнијег карактера, који имају веома дуг потрошни циклус, као што су аутомобили, бела техника, итд. С обзиром да дотада уобичајени класични и углавном информативни начин рекламирања производа није давао одговарајуће резултате, а нарочито су се показала неефикасним класична истраживања тржишта по приниципу "бројања носева", у трагању за новим решењима пропагандисти су у помоћ призвали поменуте стручњаке из области психологије (психоанализе) и социологије да им помогну у процени понашања потрошача приликом опредељивања за куповину, као и да открију скривену и ћудљиву мотивациону структуру потрошача која је до тада била нерешива загонетка. Појава и резултати рада ових популарних "брадоња" донели су неочекивана, а често и револуционарна открића скривених мотива понашања потрошача и означавају спектакуларни преокрет у рекламној индустрији, као и почетак оправданих страховања многих хуманиста због опасносити неконтролисаног располагања овим моћима у рукама повлашћених појединаца и организација.
Један од првих истраживача овог новог феномена у рекламној индустрији, Ванс Пакард, у уводу своје изванредне и често опомињуће књиге наводи: "Напори убеђивача да испитају наше свакодневне навике и да у њима открију интересантна значења, често су интересантни само због тога што нам откривају део нас самих. Они траже одговоре нашем понашању, како би могли ефикасније да манипулишу нашим навикама и изборима и да их окрећу у своју корист. То их је навело да испитају зашто се бојимо банака; зашто волимо велике аутомобиле; зашто врста аутомобила који купујемо открива коју ћемо врсту бензина куповати; зашто по правилу домаћице падају у скоро хипнотички транс када уђу у велике самопослуге; зашто мушкарци улазе у продавнице аутомобила привучени кабриолетима а заврше тиме да купе обичне лимузине; зашто деца воле производе од житарица који крцкају под зубима и производе друге звукове".
Оваква ситуација условила је, дакле, нагли развој агенција за оглашавање и рекламу, које данас представљају праве носиоце рекламне индустрије. Живот без њих је постао готово незамислив: на сваком кораку могу се видети велики рекламни панои, илустровани огласи у новинама, рекламе на телевизији, приликом преноса спортских утакмица, у политичким кампањама, на стадионима, фасадама и крововима зграда, итд, итд. Изузетно моћна и са завидним годишњим обртом капитала који се исказује у милијардама долара, рекламна индустрија израсла је у моћну силу за чију се наклоност боре и чија средства често (зло)употребљавају различите интересне економске и политичке структуре модерних потрошачких заједница. Она је ушла у све поре савременог живота, утичући на живот модерног човека више него иједан културни образац пре ње. Реклама диктира начин живота, стил облачења, тип мушкарца или жене, наш изглед и понашање, омиљену марку парфема па све до најинтимнијих снова и планова за будуће акције. Она то чини суптилно и често сасвим неприметно. Заводљива је и опасна и, може се рећи без претеривања, представља идеалан образац модерне демократске заједнице "слободних" појединаца са "правом на соптвени избор и мишљење".

5. Потрошачко друштво: ТВ реклама као инструмент манипулације

Савремена индустријска друштва снажно користе тзв. кондициониране облике и инструменте моћи, путем којих врше контролу друштвене свести својих поданика. Имајући у виду да је ТВ реклама производ једног од најмоћнијих медија данашњице, и ако се зна да просечни становник ове планете проводи око 70% свог слободног времена испред телевизора, онда је сасвим јасно каквом је притиску и утицају, а самим тим и могућностима за манипулацију изложен. Галбрајт наводи занимљив пример о овоме: "Нема сумње да је то потчињавање велико (према мас медијима - прим аут). Поверење које се некада осећало према свештенику и - можда у мањој мери према учитељу, данас се гаји према новинарима штампе и телевизије. Алузија на извор тог веровања је универзална и аутоматска: "то сам прочитао у новинама" или "то сам видео на телевизији"! Заправо, сваки разговор о нпр. политици започиње спомињањем неког новинског или телевизијског коментара (...) Некада су се изгледи кандидата процењивали према његовој личности, а данас се води рачуна о количини новца коју ће кандидат прикупити за рекламу на телевизији". Овај фактор поверења веома је значајан за разумевање друштвеног утицаја који ТВ реклама врши у савременим друштвеним системима.
У свом сјајном роману "Рекламократија" , писаном педесетих година у доба наглог развоја мотивационих истраживања, Фергусон даје пророчку слику једног хипотетичног друштва будућности (нешто попут Орвелове "1984"), у коме телевизија, преко рекламних филмова и порука остварује тоталну друштвену контролу над грађанима, стално изнова стимулишући жељу за све новим и новим куповинама разних (и најчешће непотребних) роба и добара, што поприма готово гротескне размере неизлечиве менталне болести која разара људска бића. Метафора је изведена кроз постојање огромног и гротескног вештачког пилета кога људи (односно друштвени систем) одржавају у животу, јер са њега стално одсецају комаде меса које се током одређеног временског периода увек изнова регенерише и тако омогућава преживљавање људској заједници. Контролисана од стране система, моћ над пилетом представља моћ друштвене рекламократије над својим поданицима којима манипулише бескрупулозно и са самом једним циљем: профит изнад свега.
Данас, на крају XX века, ми живимо управо у једном таквом друштву, (у додуше нешто блажој форми), у коме је императив "имати" у односу на "бити" главна карактеристика живота савременог човека. Максима "вредим онолико колико имам" постала је синоним данашњице. У том контексту, свакодневни живот нас неспорно уверава у то колико је ТВ реклама у савременим "друштвима благостања и среће" снажан инструмент манипулације путем које се просечни грађанин готово неприметно држи у покорности и под контролом, а да најчешће уопште није тога свестан. Док се у ранијим друштвеним системима принцип куповине производа и услуга сводио на најосновније потребе, а материјално благостање било резервисано за малобројну елиту, развојем технологије, индустрије и цивилизације уопште, материјална благостања била су доступнија све ширем кругу људи, утичучи на виши и квалитетнији стандард живота.
Наравно, овакав економски и друштвени напредак условио је и битне измене свакодневне животне ситуације појединца. Наступило је доба организација у коме се појединац своди на анонимну јединку у мноштву сличних. Одузимањем његовог идентитета, слабљењем његове индивидуалности, свођењем на обичан статистички број, савремени друштвени системи много лакше врше своју контролну функцију над појединцем, над његовим жељама, потребама, емоцијама. Уместо примене голе силе, тако карактеристичне за раније фазе људске историје, модерни демократски системи, али исто тако и они тоталитарни, прибегавају много суптилнијим облицима управљања животима својих поданика, пре свега путем примене снажног утицаја масовних медија у обликовању друштвене свести. На тај начин се једноставно ствара привид "слободе", прави циљеви и мотиви делања се вешто прикривају, тако да је просечни грађанин убеђен у потпуну слободу избора и одлучивања о сопственој судбини. Оваква друштвена организација савременог живота свела је чин куповања, потрошње, односно стицања материјалних добара на чин аутоматизма, готово нагонске несвесне потребе.
На који начин савремена ТВ реклама (и реклама уопште) функционише на психолошком и друштвеном плану, занимљиво је описао Е.Фром у једној од својих луцидних анализа утицаја савремених друштвено-економских система на живот човека: "Чин куповања постао је сличан куповању марака на пошти (...) То стање још више подвлаче методе савремене рекламе. Оно што је старомодни предузетник, трговац, говорио при продаји своје робе, било је у суштни рационално. Он је познавао своју робу, познавао је потребе купца и на основу тог знања покушавао је да робу прода. Свакако да оно што је при продаји говорио није било сасвим објективно, те се он служио убеђивањем што је више могао. Ипак, да би деловало, то што је говорио морало је да буде прилично рационално и паметно. Огроман део модерне рекламе је сасвим друкчији; она се не обраћа разуму већ емоцији (курзив Д.Т.). Као и свака хипноидна сугестија, она покушава да на своје предмете утиче емоционално, а да их затим натера да се подчине интелектуално. Таква реклама се свим средствима труди да на гледаоца оствари утисак: честим понављањем истог обрасца, утицајем ауторитативне слике, као што је слика госпође из високог друштва или популарног боксера који пуше извесну врсту цигарета; привлачећи купца и у или опет подстичући га да сањари о изненадној промени коју ће куповина неке кошуље или сапуна изазвати у његовом животу. Сви ти методи су у суштини ирационални; они немају никакве везе са каквоћом робе а, попут каквог средства за успављивање или праве хипнозе, гуше и убијају критичке способности купца. Баш као и филмови, они му сањарским својствима пружају извесно задовољство, али у исто време увећавају његово осећање сићушности и немоћи".исти мах слабећи његове критичке способности сексипилом какве лепе девојке; застрашујући га претњом "б.о."-а, или "халитозе";

Закључак

Иако се рекламирање сматра неопходним пратиоцем економског раста, оно има свој негативан утицај на друштво. Нежељени комерцијални имејлови (познати као спем) су постали толико учестали да прдстављају велики проблем за кориснике имејл услуга, као и финансијско оптерећење за интернет провајдере. Рекламирање врши инвазију на све јавне просторе, укључујући школе, што неки сматрају обликом експлоатације деце. Поред тога, у рекламама се често користе психолошки притисци попут стварања осећаја неадекватности или ниже вредности код потенцијалног потрошача. Овај притисак може да има негативан утицај на психичко стање појединца.
Критика рекламе је блиско повезана са критиком медија. Она се може односити на аудио-визуелни аспекат (експлоатација јавних површина и ресурса у сврху рекламе), еколошки утицај (загађење, увећање амбалаже у сврху рекламе), утицај на политику (зависност политике од рекламирања у медијима, ограничавање слободе говора), финансијски ефекат (цена рекламирања), етичке дилеме (подсвесни утицаји на психу, удари на личну приватност, дискриминација социјалних група, питање поштења) или на мешавину ових приступа критици.
Дакле, иако ТВ реклама може бити веома ефикасно средство у функцији политичког убеђивања, остаје чињеница да се њено дејство често безразложно прецењује. Телевизија као медиј има знанто моћније пропагандне инструменте и ресурсе на располагању, у функцији политичке пропаганде, него што је то кратка рекламна форма ТВ спота. Потребно је реално сагледати све могућности, мане и предности ове популарне форме, и њену употребу свести на корисну меру. Најчешће је корисна као допунско пропагандно средство које је најефикасније у пласману имиџа кандидата, лидера, или као носилац ефкикасног пропагандног апела-слогана политичке кампање. Све остало може бити често контрапродуктивно, као што може бити претеривање или лабава афирмација политичких и програмских начела која не издржавају критички утицај јавности, или нису примерени карактеру телевизијског медија, односно не подносе кратку форму која императивно захтева сажетост и концизност у излагању поруке.

LITERATURA

1. Тадић, Дарко: „Телевизијска реклама као пропагандно средство“, Спектрум, Београд, 2006.
2. Лас, Вилијам и Ервин, Сетл: „Историја америчке телевизије“, (Изводи - за интерну употребу студената ФДУ), Универзитет уметности, Београд, 1978.
3. Казнев, Жан: „Социологија радио-телевизије“, БИГЗ, Београд, 1976.
4. Чоловић, Иван и Вуковић, Ђорђије: „Правци у истраживању рекламе“, Трећи програм, број 41, Радио Београд, 2-1979.
5. Кларк М. Агнев & Неил О Бриен: „Телевизијска реклама“, Панорама, Загреб, 1965.
6. Фергусон, Џорџ: "Рекламократија", Просвета, Београд, 1956.
7. Галбрајт, Кенетх: "Анатомија моћи", Нолит, Београд, 1976.
8. Пакард, Ванс: "Индустрија свести", Седма сила, Београд, 1967.
9. Морен, Егар: "Увод у истраживању рекламе", Трећи програм, број 41, Радио Београд, II-1979

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

 preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi