|
MIOKARDITIS
Miokarditis
se danas zbog svoje učestalosti, pojavom srčane insuficijencije, povećanjem
broja smrtnosti, smatra se veoma značajnim zdravstvenim problemom sa kojim
se danas čovečanstvo suočava.
Pacijenti koji boluju od miokarditisa razlikuju se po etiologiji bolesti,
težini i eventualnom postojanju pridruženih bolesti. Zato je za svakog
pacijenta potrebno odrediti individualni plan lečenja.
Program nege obavlja se kontinuirano, menja se i prilagođava prema potrebama
i zdravstvenom stanju pacijenata. Zdravstvena nega planirana, kontinuirana
i stručno sprovedena garantuje kvalitet.
Adekvatni postupci nege i lečenja predstavljaju osnov za prevenciju oštećenja
srca i životne ugroženosti.
1. Miokarditis
Miokarditis označava zapaljenski proces
u srčanom mišiću, koji se odlikuje pojavom ćelijske infiltracije u vidu
manjih ognjišta ili difuzno razbacanih ćelijskih elemenata u intersticijumskom
i perivaskularnom tkivu sa degeneracijom mišićnih ćelija manjeg ili većeg
stepena, zavisno od osnovnog etiološkog faktora.
Slika 1. Miokarditis
Miokarditis se javlja u svim dobnim grupama, češće kod mlađih osoba,
kod osoba oba pola, ali češće kod muškaraca.
Miokarditis po svom toku može biti akutni i hronični, a u odnosu na stepen
zahvaćenosti srčanog mišića fokalni i difuzni.
Zapaljenski proces može zahvatiti sve strukture u srčanom mišiću:
• mišićne ćelije
• intersticijum
• krvne sudove
• ostale vezivne elemente
• perikard
Zapaljenje srčanog mišića može se desiti u sklopu raznih infektivnih stanja
u organizmu, ali o miokarditisu suštinski govorimo kada se zapaljenje
dešava primarno u srčanom mišiću, i to nazivamo primarnim miokarditisom.
Stepen oštećenja miokarda zavisi:
• virulencije agensa
• delovanje stvorenih toksina
• imunološkog odgovora organizma na uročni agens
Kod osoba perzistentnim zapaljenjem srčanog mišića progresivni tok bolesti
je posledica autoimunog procesa.
Akutne forme zapaljenja srčanog mišića obično prelaze u hroničnu. Nakon
akutne faze znaci se stišavaju, i ako je lečenje pravilno sprovedeno ostaju
izvesne lakše posledice.
U slučaju nedovoljnog lečenja, nastupaju nove krize sa sve težim posledicama,
a može nastupitii iznenadna smrt.
1.1. Etiologija
Miokarditis je zapaljenje srčanog mišića, koje je najčešće izazvano infektivnim,
kao i neinfektivnim uzročnicima.
Najčešći infektivni uzročnici miokarditisa su virusi,
ali može biti izazvano bilo kojim drugim mikroorganizmima:
• bakterijama
• gljivicama
• rikecijama
• parazitima i dr
Od virusnih uzročnika poznati su: Coxsakie A i B,
Echovirus, Influenca, Poliomyelitis, Cytomegalovirus, Arborvirus, HIV
Encephalomyocarditis, Hepatitis Mumps, Rubeola, Varicella
Od bakterijskih uzročnika poznati su: Corynebacterium
Diphtherie, Meningococcus, Streptococcus, Staphilococcus, Pneumococcus,
Haemophilus, Salmonelosis, Tularemija, TBC
Od gljivičnih uzročnika poznati su: Asperillosis,
Actinomiocosis, Candidiasis, Histoplasmosis
Od rikecijskih uzročnika poznati su: R. Burnetti,
R. Rickettsii, R. Tsutsgamushi
Od parazitarnih uzročnika poznati su: Trypanosomiasis,
Toxoplasmas Gondii, Trichinella Spinalis, Cysticercosis, Ehinococus
Infektivni uzročnici mogu dovesti do ošetećenja miokarda
putem tri mehanizma:
• Prvo – direktnim oštećenjem (pr. citopatogenetskim delovanjem virusa).
• Drugo – produkcijom toksina koji oštećuju miokard (difterijski miokarditis).
• Treće – oštećenje miokarda putem imunoloških procesa koji su pokretni
infekcijom (mehanizam oštećenja u virusnom miokarditisu, ali i u reumatskom
miokarditisu).
Virsuni miokarditis
Virusni miorkaditis se često javlja u virusnim infekcijama, mada se
ne prepoznaje uvek pa ostaje nedijagnostikovan. Najmanje 20 raznih vrsta
virusa mogu izazvati miorkaditis.
- Najčešći je virus Coxsacie, koji je odgovoran za 50
% slučajeva miorkaditisa.
- Coxsacie B virus tipa 1 – 5 čini oko 40 % svih miorkaditisa,
često se javljaju epidemijski, naročito tokom leta ili rane jeseni. Takođe
su česti uzročnici miorkaditisa Coxsacie A virusi tipa 4 – 16,
kao i Echovirusi tipova 9, 11, 12.
Javlja se malaksalost, brzi zamor, dispneja u naporu, ortopneja, nadražajni
kašalj, lupanje srca, bolovi u mišićima i zglobovima, osećaj preskakanja
srca i groznica uz povišenu telesnu temperaturu, krvni pritisak je niži,
puls je slabiji, mogu se čuti srčani šumovi, bol u grudima, oslabljene
srčane funkcije, kolapsno stanje ili sinkopa, i pojava edema
pluća (zastoj krvi u plućima).
Srčani enzimi mogu biti normalni ili povišeni. Ehokardiografski se nalaze
difuzni ili regionalni poremećaji pokreta zida leve komore, koji se obično
u toku vremena poboljšavaju.
Većina pacijenata se oporavi za nekoliko nedelja, mada se elektrokardiografske
promene mogu naći mesecima nakon infekcije. Kod nekih pacijenata kasnije
bolest postaje hronična i može ispoljiti simptome razvojem dilatativne
kardiomiopatije.
Bakterijski miorkaditis
Bakterijski miorkaditis može da nastane invazijom
miokarda bakterijama ili delovanjem njihovih toksina.
Difterični miokarditis se javlja u oko 20 % bolesnika sa difterijom, i
to je najteža komplikacija ove bolesti. Miokardno oštećenje najčešći je
uzrok smrti u difteriji, a nastaje delovanejm endotoksina koji luči korinebakterijum
difterije. Histološki postoji masna degeneracija miocita s miocitolizom
i interscticijumskom inflamacijom. Najčešće se klinički znaci javljaju
krajem prve nedelje bolesti. Kardiomegalija i izražena srčana isuficijencija
su najčešće prisutni. Protodijastolni galop i plućna kongestija su glavni
nalazi. U težim oblicima može nastati cirkulatorni kolaps i iznenadna
srčana smrt.
Elektrokardiogram pokazuje promene na ST-segmentu i T talasima, a veoma
često se mogu registrovati različiti poremećaji srčanog ritma i sprovođenja
– sve do kompletnog srčanog bloka.
Lečenje treba da bude urgentno – davanje difteričnog antitoksina. Neophodno
je lečenje kongestivne srčane insuficijencije i poremećaja srčanog ritma
i sprovođenja.
Lajmska bolest uzrokovana je spirohetom, koji se prenosi ujedom krpelja
tokom letnjih meseci. Obično počinje karakterističnim osipom po koži,
a nakon slede nedelje i meseci srčanih, zglobnih i neuroloških simptoma.
Oko 10 % oboljenja zahvata srce. Najčešće manifestacije su srčane aritmije
– pojava upornog i nepravilnog sprovođenja srčanih impulsa – srčani blokovi.
Nesvestica pa i potpuni gubitak svesti kao posledica aritmija su česti.
Uspešno se leči antibioticima.
Gljivični miokarditis
Gljivične infekcje miokarda najčešće se javljaju kod bolesnika sa oslabljenom
imunološkom otpornošću kao što su:
• bolesnici sa malignim oboljenjima
• bolesnici na imunosupresivnoj terapiji ili bolesnici sa HIV infekcijom
• gljivične infekcije najčešće prelaze na miokard sa susednih organa grudnog
koša
Aspergilozni miokarditis u generalizovanoj aspergilozi nije redak, a obično
dovodi do fatalnog ishoda. Moikardna nekroza i infarkt usled tromboze
arterija koje zahvati gljivična micelija – česta su pojava, zajedno sa
miokardnim apcesima i perikardnim oštećenjima.
Kandidijazni miokarditis se viđa u diseminovanoj kandidijazi, ali mnogo
češće je zahvaćen endokard. U miokardu se viđaju multipli apcesi. Kompletan
srčani blok može biti uzrokovan apcesom sprovodnog sistema. U lečenju
se koristi amfotericin B.
Rikecijski miokarditis
U rikecijskim oboljenjima i miokard je često zahvaćen inflamatornim
procesom, ali se najčešće manifestuje subklinički. Osnovni patohistološki
proces jeste vaskulitis s periarterijalnim intersticijumskim infiltratom.
Tranzitorne promene na ST-segmentu i T talasima često se nalaze u rikecijskim
miokarditisima.
Q groznica – tokom infekcija R. Burnetii može se javiti miokarditis koji
se manifestuje dispneom i tranzitornim ST i T promenama, kao i paroksizmalnim
ventrikularnim aritmijama. Q groznica može istovremeno biti praćena endokarditisom
i perikarditisom.
Može biti uzrokovan i drugim rikecijama (R. Rikettsii ili R. Tsutsugashi).
Osnovni patohistološki proces je vaskulitis malih krvnih sudova. Miokardna
nekroza je retka, ali se može javiti intramiokardna hemoragija. Klinički
tok često protiče subklinički. Elektrokardiogram često pokazuje nespecifične
promene na ST-segmentu i T talasima, kao i AV blok I stepena. Obično po
izlečenju na srcu ne zaostaju rezidualna oštećenja.
Parazitarni miokarditis
Miokarditis uzrokovan trichinelom spinalis
čest je parazit u ljude. Miokarditis je najčešći uzrok smrti
kod teških oblika trihinoze. Prvi simptomi se mogu javiti već 12 časova
posle konzumiranja zaraženog mesa (najčešće svinjsko sušeno).
Zapaljenje izaziva mučninu, povraćanje, znojenje i proliv. Pet do sedam
dana nakon prvih simptoma može se javiti otok lica i groznica. Od dvadesetog
dana javljaja se intenzivan mišićni bol, otežano disanje, slabljenje pulsa
i sniženje krvnog pritiska koje dovodi do oštećenja srćanog mišića i nervnih
komplikacija. Može nastati iznenadna srčana smrt.
Neinfektivni uzročnici
Najčešći neinfektini uzročnici miokarditisa su:
• Toksični agens – lekovi (kandid, teofilin, ciklofosfamid, antraciklini,
fenotiazini, sulfanomidi, metil – dopa, izonijazid i dr.).
• Drugi toksični agensi (ugljen – monoksid, fosfor, zmijski otrov i dr.).
• Fizički agensi (radijacija, hipotermija, totalni udar i dr.).
• Metabolički agensi (uremija i dr.)
Alergijski miokarditis
Brojne alergijske reakcije (posle davanja seruma, vakcina, alergijskih
reakcija na lekove posebno na penicilin i sulfanomid) dovode do pojave
edema limfocitarnom infiltracijom i intersticijalnom i perivaskularnom
tkivu i do razvoja manje ili više izražene slike miokarditisa. Tokom anafilaktičkog
šoka može doći do nekroze miokarda, sa EKG slikom akutnog infarkta miokarda.
Toksični miokarditis
U toku egzogenih intoksikacija (ugljen – monoksida, arsenom, fosforom)
a takođe i tokom endogenih intoksikacija (uremije, acidoznih stanja, opekotina)
može doći do promene u miokardu u kojima se pored degenerativnih promena
može naći manji stepen ćelijske infiltracije i razvoja intrasticijalnog
edema.
2. KLINIČKI OBLICI
Klinički oblici miokarditisa zavise od:
• stepena oštećenja srčanog mišića,
• zahvaćenosti perikarda i
• oštećenja sprovodnog sistema.
Zbog različitosti kliničkog ispitivanja bolesti može se prihvatiti epitet
za miokarditis da je „bolest sa 10 lica“.
Mogući klinički oblici miokarditisa su:
• Asimptomski oblik
• Neobjašnjiva sinusna tahikardija
• Pretkomorske ili komorske ekstrasistole
• Pretkomorska ili komorska tahikardija
• Komorska fibrilacija
• SA i AV blokovi
• Srčana insuficijencija
• Kardiogeni šok
• Perikardno trenje
• Iznenadna srčana smrt
Klinička slika
Kliničke manifestacije su veoma različite i mogu se svrstati i jednu
od sledećih kategorija:
• Asimptomatski bolesnici najčešće imaju fokalni miokarditis, koji
se dijagnostikuje sa incidencijom koja varira od 1 – 7 %
• Simptomatski bolesnici mogu imati prevashodno sistemsku bolest sa diskretnim
znacima oboljenja srca, kao što su perzistentna tahikardija ili elektrokardiografske
promene
Simptomatologija miokarditisa zavisi od etiološkog faktora i stepena
anatomskog oštećenja miokarda, odnosno očuvanosti kontraktilne sposobnosti
srca u celini, jer sve nokse podjednako deluju na miokard desnog i levog
srca.
Ukoliko je kontraktilna aktivnost miokarda manja, utoliko će stepen hemodinamskih
poremećaja biti veći, a i time simptomi izraženiji. Naglo smanjenje sistolnog
odnosno minutnog volumena dovodi do pojave dispneje, čak i ortopneje i
pri najmanjem naporu.
Javlja se osećaj malaksalosti, nepravilan rad srca, febrilnost, groznica,
sklonost ka čestim kolapsnim stanjem, naročito pri padu temperature i
nagloj promeni položaja tela (pri naglom ustajanju iz ležečeg ili stojećeg
položaja). Ekstremiteti postaju hladni zbog smanjene periferne cirkulacije,
i na usnama, jagodicama, ušima i prstima uočava se cijanoza perifernog
tipa.
Bol u perikardnom predelu obično je tup, ali može ličiti na anginu pektoris
ili može biti oštar, pleuritičan, potenciran ležanjem, sa olakšavanjem
pri sedenju i naginjanju napred. Simpotimi srčane insuficijencije javljaju
se kod 20 % bolesnika.
3. Dijagnoza
Postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, standardni kardiološki
pregled, EKG pregled, RTG snimak grudnog koša, ehokardiografski pregled,
labaratorijske analize, serološki testovi, izolacija i identifikacija
virusa, Dopler, danas se sve češće koristi kardiovaskularna magnetna rezonanca,
koronarna angiografija, kateterizacija srca sa endomiokardnom biopsijom.
Pri postavljanju dijagnoze od važnosti je dobro uzeta anamneza i klinički
nalaz.
• Fizikalnim pregledom bolesnika najčešće se sreću znaci: cijanoza perifernog
tipa, tahikardija, različiti poremećaji srčanog ritma, oslabljenost I
srčanog tona, prisustvo IV i/ili III srčanog tona, sistolnog regurgitacionog
šuma na vrhu srca, perikardno trenje, hipotenzija, mekan ili filiforman
puls.
• Elektrokardiogram – pokazuje nespecifične promene na ST-segmentu i T
talasima. ST-segment može biti uzdignut ili spušten od izoelektrične linije,
a T talasi aplatirani, bifazični ili negativni.
• Na radiografiji grudnog koša - može se videti normalna ili uvećana kontura
srca, sa znakovima venske plućne hipertenzije ili bez njih.
• Ehokardiografski nalaz - retko je normalan, obično se otkriva postojanje
segmentne ili difuzne komorske disfunkcije s dilatacijom srčanih šupljina.
• Labaratorijske analize – koje pokazuju ubrzanu sedimantaciju ER, leukocitoza
(povećan broj belih krvnih zrnaca – leukocita), pozitivan C – reaktivni
protein, povećanje CK-MB i troponina.
• Serološki testovi – otkrivanje prisustva virusnih antitela, neophodno
je određivati najmanje dva puta titar – antitela. Prvi se radi, unutar
nedelju dana od sumnje na miokarditis, a drugi, posle dve ili više nedelja
od početka bolesti.
• Izolacija i identifikacija virusa – najsigurniji je metod za određivanje
uzroka miokarditisa, ali je metoda teško izvodljiva. Mnogo češće virus
se može izolovati iz brisa ždrela, urina, stolice ili perikardnog punktata.
• Doplerom se može otkriti i kvantifikovati mitralna i/ili trikuspidalna
regurgutacija.
• Koronarna angiografija – pokazuje normalne koronarne arterije.
• Kateterizacija srca – radi se u diferencijalno dijagnostičke svrhe,
najčešće sa endomiokardnom biopsijom.
• Endomiokardna biopsija – je metoda za praćenje efikasnosti imunosupresivne
terapije kod bolesnika sa akutnim virusnim miokarditisom.
• U diferncijalnoj dijagnozi treba misliti na infarkt miokarda (EKG znaci,
ST elevacije ili depresija i povećanje markera miokardnog oštećenja –
CK-MB i troponini), dilatacionu kardiomiopatiju (koja je praćena simptomima
popuštanja srca i različitim oblicima poremećaja ritma) i hipertireozu
(uporna sinusna tahikardija.)
4. Lečenje
Savremeno lečenje miokarditisa podrazumeva ne samo poboljšanje simptoma,
već i sprečavanje prelaska iz akutne forme u hroničnu formu bolesti, kao
i prevencija od iznenadne smrtnosti.
Početak lečenja i izbor terapije određuje se prema kliničkim prioritetima.
Pacijentu je neophodno objasniti prirodu oboljenja, plan terapije, način
samopomoći, postupak u hitnim slučajevima i približnu prognozu.
Terapija miokarditisa podrazumeva primenu:
• Nefarmokoloških mera
Nefarmakološke mere obuhvataju higijensko-dijetetski režim ishrane, posebna
pažnja se posvećuje jačanju imuniteta, stila života, ishrana sa redukcijom
soli. Potrebno je izbaciti uzimanje alkoholnih pića i pušenja cigareta
u trajanju od najmanje 8 nedelja. Potrebno je mirovanje, izbegavanje napora,
izbegavanje novih infekcija, treba savetovati imunizaciju protiv gripa.
• Farmakoloških mera
Farmakološke mere podrazumevaju primenu određenih lekova za lečenje miokarditisa.
Cilj terapijske intervencije se odnosi na lečenje osnovnog oboljenja i
lečenje miokardnih promena (aritmija, tahikardija, poremećene koronarne
cirkulacije, izliva i dr.). Lečenje miokarditisa je da se spreči razvoj
dilatacione kardiomiopatije i srčane slabosti što se postiže određenim
lekovima. Lečenje zavisi od uzroka i težine bolesti.
Početne mere uključuju praćenje vitalnih funkcija, krvni pritisak, EKG
krivulje, puls, disanje, telesnu temperaturu, izradu EKG-a, otvaranje
intravenske linije za sprovođenje terapije i uzimanje uzoraka krvi za
analize.
Ako je potrebno primeniti mere kardio pulmonalne reanimacije (CPR) koji
se izvodi po ALS-algoritmu. Akcije koje uključuju kompresiju grudnog koša,
postupak sa vazdušnim putem i ventilaciju (30 kompresija:2 ventilacije
pluća).
Oksigenoterapija je neophodna hipoksičnim bolesnicima i bolesnicima sa
malim minutnim volumenom.
Transplatacija srca – primenju je kod najtežih oblika srčane insuficijencije,
koja je refrakterna na terapiju.
Zdravstvena nega bolesnika
Zdravtsvena nega započeta samim prijemom bolesnika, kroz zavisne i međuzavisne
sestrinske funkcije, naglašava nezavisnu sestrinsku ulogu, koja osim praćenja
i sanacije aktuelnih problema ima ogroman uticaj u sprečavanju mnogobrojnih
komplikacija, pre svega oblasti svih funkcionalnih sistema, kao i u ranoj
rehabilitaciji i resocijalizaciji.
Sestrinski rad mora biti stručan, dobro organizovan i koordinisan, kako
bi se stanje bolesnika kontinuirano pratilo i pružio optimum nege svakom
bolesniku. Priroda i težina bolesti zahteva smeštaj bolesnika u bolnicu,
jedinicu intenzivnog lečenja, jer su tu bolesniku obezbeđeni uslovi za
adekvatno lečenje i negu, počev od ambijenta (obezbediti bolesniku potpuni
mir), pa do stručnosti zdravstvenog tima.
Osnovni zadaci nege bolesnika kod miokarditisa su:
• Specifičnost perijema,
• Monitoringu bolesnika: kontinuirano praćenje vitalnih funkcija, srčanog
ritma, pulsa, temperature disanja i saturacija kiseonika
• permanentni vizuelni monitoring
• Uspostavljanje venskog puta uz kontrolu labaratorije i aplikaciju ordinirane
terapije,
• Praćenje izlučevina
• Priprema, izvodjenje i zbrinjavanje bolesnika, nakon dijagnostičkih
procedura i konsultativnih pregleda
• Održavanje lične higijene bolesnika i prevencija dekubita
• Specifičnosti u ishrani
• Briga o sterilnosti aparata, radnih površina kao i o aseptičnim uslovima
rada
• Zdravstveno vaspitni rad
• Vođenje medicinske dokumentacije
Prioriteti u nezi se modifikuju u zavisnosti od kliničkog stanja bolesnika.
Prijem bolesnika je specifičan, tj. sprovodi se po skraćenom postupku,
vrši se odmah nakon dolaska bolesnika i bez sanitarne obrade. Značajna
uloga medicinske sestre dolazi do izražaja odmah posle prijema bolesnika.
Medicinska sestra u tom trenutku nije samo stručnjak, već i osoba koja
shvata i razume emotivno stanje bolesnika, njegove nevolje, bojaznost
i nade. Siguran nastup, ohrabrenje da je stigao na vreme, da je u sigurnim
rukama i da ne treba da se plaši mnogo će doprineti smirenju bolesnika
i uspešnijem lečenju. Bolesnik se smešta u odgovarajući položaj u postelju,
obezbeđuje mu se mir, permanentni nadzor od strane medicinskog osoblja.
Time se otklanja deficit u samozbrinjavanju, mogućnost za povređivanje
u vezi slabosti i malaksalosti.
Lista intenzivne nege otvara se odmah po prijemu bolesnika; u njoj se
beleže vitalni parametri, data terapija, diureza, vrednosti labaratorijskih
analiza, preduzete i planirane dijagnostičke intervencije i sve uočene
promene kod bolesnika.
Uspostavljanje venskog puta – plasiranje kanile, zahteva primenu principa
asepse (čišćenje mesta plasiranja i zaštita plasirane kanile suvom, strerilnom
gazom). Nega obuhvata inspekciju mesta plasiranja (nepovoljna je pojava
crvenila, otoka, hematoma), održavanje prohodnosti (heparinizacija i promena
mesta plasiranja posle vremana predviđenog standardom i pri uočavanju
nepovoljnih znakova na mestu plasirane kanile.
Labaratorijske analize, aplikacija ordinirane terapije – vrši se po nalogu
lekara. Medicinska sestra je odgovorna i zadužena za uzimanje, prirpemu,
slanje materijala i evidentiranih postignutih rezultata. Materijal se
odmah šalje po uzimanju, u epruvetama, obleženim samolepljuivim etiketama
i uz propratnicu sa neophodnim podacima pacijenata.
Sestra je zadužena za aplikaciju terapije ordinirane od strane lekara,
što je obezbeđuje da poznaje kompletnu tehniku aplikovanja lekova, način
primene i potencijalne komplikacije primenjene terapije. Intravenzno aplikovanje
je najbolji i najuspešniji način, lek se ubacuje direktno u krvotok što
uslovljava njegovo direktno delovanje i bolji terapijski efekat.
Kontinuirani monitoring je neophodan jer obezbeđuje adekvatnu kontrolu
vitalnih parametara: krvnog pritiska, pulsa, srčanog ritma, repsiracije,
saturacije krvi kiseonikom, telesne temperature. Vitalni parametri se
evidentiraju u zavisnosti od stanja bolesnika na pet, deset, petnaest
minuta, jedan čas, dva časa, a po stabilizaciji stanja ređe.
Vizuelni monitoring je u smeren ka praćenju opšteg stanja pacijenta:
• Stanje svesti (kvantitativno i kvalitativno)
• Prisustvo i odsustvo bola
• Pokretljivost
• Praćenje stanja periferne cirkulacije, boje kože i vidljivih sluzokoža,
prisustvo cijanoze, krvarenja – hematom, hematurija, hematemeza, melena,
hemoptizija.
• Prisustvo edema
• Mikcija, defekacija, povraćanje (način i sadržaj)
• Kašalj, znojenje, itd.
Dužnosti i znaci medicinske sestre – kod sprovođenja oksigenoterapije
su:
• kontrola polažaja maske ili katetera,
• kontrola količine kiseonika,
• pratiti frekvencu, dubinu i ritam disanja, boju kože i vidljivih sluzokoža,
• paroksizmalno disanje, disanje uz upotrebu rezervne disajne muskulature,
• vrši kontrolu disajnih puteva,
• sadržaj usne duplje odstraniti.
Nega urinarnog katetera – plasirani urinarni kateter je mogući izvor
infekcije, pa je neophodno da se ova procedura izvodi u strogo aseptičnim
uslovima. U cilju prevencije nastanka infekcije posvećuje se velika pažnja
nezi katetera kao i redovnim bakteriološkim kontrolama putem urino kulture
i brisa iz uzoraka deplasiranog katetera. Nega podrazumeva: redovno ispiranje
urinarnog katetera, dezinfekciju oroficijuma, kontrolu prohodnosti katetera.
Specifičnosti u ishrani se ogledaju obezbeđenju adekvatnog unosa hrane
bolesnika (ishrana sa redukcijom soli).
Nega kože i prevencija dekubita – lična higijena bolesnika se obavlja
svakodnevno u postelji, redovnim prebrisivanjem tela dezinfekcionim rastvorima
i presvlačenjem. Pored održavanja lilčne higijene bolesnika za prevenciju
nastanka dekubita preduzimaju se sledeće mere:
• jačanje otpornosti kože
• zaštita predilekcionih mesta na koži
• srečavanje maceracije i infekcije kože
• uklanjanje iritirajućih dejstva na koži
• nega anogenitalne regije
• kontinuirana opservacija kože bolesnika.
Zdravstveno vaspitni rad – sprovodi se kada se za to steknu uslovi i stabilizuje
stanje bolesnika. Sastoji se u upoznavanju bolesnika i najbližih rođaka
sa simptomima i znacima miokarditisa kao i sa merama lečenja. Neophodno
je ograničiti unos soli, zabraniti pušenje, upotrebu alkoholnih pića,
savetovati redovne kontrole kardiologu i redovno uzimanje propisane terapije.
Plan i edukacija pacijenata i članova porodice:
• Objasniti šta je miokarditis i zašto se javljaju simptomi
• Koji su uzroci miokarditisa
• Kako da se prepoznaju simptomi i šta uraditi u slučaju pojave simptoma
• načinu i racionalizaciji lečenja
• očekivanim i mogućim komplikacijam
• samopomoći
• kontroli opšteg stanja sa ciljnim elementima
• kontroli vitalnih parametara
• higijensko-dijetetskom režimu ishrane
• kontinuitetu zaštite u opštoj i specifičnoj nezi bolesnika
Zaključak
Procesom zdravstvene nege dostiže se organizovana, sistematska, individualna
i kontinuirana zdravstvena nega. Bolesnik i porodica – adekvatno učestvuju
u nezi. Nega se sprovodi po programu koji je promenljiv i zasnovan na
psihofizičkim i socijalnim potrebama čime se preveniraju potencijalni
problemi i skraćuje se vreme hospitalizacije.
Taj kvalitet rada treba da rezultira postizanjem zajedničkih ciljeva i
unapređenja nivoa zdravlja pacijenata i njegove porodice i njihovim zdravstvom.
Program nege obavlja se kontinuirano, menja se i prilagođava prema potrebama
i zdravtsvenom stanju opacijenata. Zdravstvena nega planirana, kontinuirana
i stručno sprovedena garantuje kvalitet. Adekvatni postupci nege i lečenja
predstavljaju osnov za prevenciju oštećenja srca i životne ugroženosti.
Literatura
1. Ilić S., Infektivna oboljenja srčanog mišića. U: Hadži Pešić Lj.
(gl. ured) Interna medicina, „Prosveta“, Niš, 1994., str. 178 – 182.
2. Baughman KL, Hruban RH, Treatment of Myocarditis. In: Smith RW, Cardiovascular
Therapeutics – A Companion to Braunwald's Heart Diesease. WB Saunders
Company, Philadelphia – Tokyo, 1996., 243 – 253.
3. Davies MJ, Ward DE, How can myocarditis be diagnosed and should it
be treated? Br Heart J, 1991., 121, 346 – 347.
4. Jones SR, Herskowitz A, Hutchins GM, at al. Effects of immunosupressive
therapy in biopsy – proved myocarditis and borderline myocarditis on
left ventricular function. Am J Cardiol, 1991., 68, 370-376.
5. Mirić M., Miokarditis. U: Manojlović D. (gl. ured.), Interna medicina,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000., 249 – 252.
6. Olinde KD, O'Connell JB, Inflamatory heart desease: Pathogenesis,
clinical manifestations and treatment of myocarditis, Annu Rev Med,
1994., 45, 481 – 491.
7. Peters NS, Poole – Wilson PA, Myocarditis – continuing clinical and
pathologic confusion. Am Heart J, 1991., 121, 942-946
8. Stojšić Đ, Stojšić Milosavljević AĐ, Vućković D., Miokarditis. U:
Nedeljković S. (gl. ured.), Kardiologija, D.P. za izdavačko trgovinsku
delatnost... , „Beograd“, Beograd, 2000., 1183-1188.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|