|
FIZIČKA AKTIVNOST I DIJABETES MELITUS tip 1
Efekti fizičke aktivnosti
Lečenje dijabetesa je skup složenih
medikamentnih i nemedikamentnih terapijskih postupaka. Terapijski pristup
je individualan, kompleksan i doživotan. Ciljevi terapije su korekcija
metaboličkih poremećaja i svih faktora rizika koji su značajni za razvoj
hroničnih komplikacija i ostvarivanje osećaja punog zdravlja i dobrog
psihofizičkosocijalnog stanja (1). Nemedikamentno lečenje podrazumeva
dijetoterapiju i redovnu, planiranu i organizovanu fizičku aktivnost.
Terapija fizičkom aktivnošću treba da obezbedi adekvatno i ravnomerno
korišćenje energetskih materija, optimalan rast i razvoj i fizičku spremnost.
(1,2). Osnivač savremene dijabetologije, Eliot Džoslin, je još 1935. godine
istakao značaj fizičke aktivnosti, kao sastavnog dela lečenja dijabetesnih
bolesnika:,,Fizička aktivnost utiče na sniženje šećera u krvi dijabetičara
kod kojih postoji adekvatno snabdevanje insulinom endogenog ili egzogenog
porekla. Ovaj efekat je toliko jasan i koristan da fizička aktivnost,
zajedno sa dijetom i insulinom, definitivno ima značajno mesto u svekodnevnom
lečenju dijabetesa ''.
Transport glukoze u skeletne mišiće je kapacitetno ograničen proces insulin
sensitivnim glukoznim transporterom 4 (GLUT4) i može biti podstaknut na
dva, međusobno različita i odvojena načina: insulinskom stimulacijom i
mišićnom kontrakcijom. Skeletni mišići su najosetljiviji na insulinom
stimulisan metabolizam glukoze. Poremećaj transporta glukoze u skeletnim
mišićima uzrokuje poremećaj „preuzimanja glukoze'' čitavog organizma (6).
Redovna, planirana i organizovana fizička aktivnost ima višestruke korisne
efekte: pojačava snagu srčanog mišića i oksigenaciju tkiva, povećava lokalnu
cirkulaciju, poboljšava odnos lipoproteinskih frakcija u krvi stimulacijom
aktivnosti lipoproteinske lipaze (smanjuje ukupan i LDL
holesterol i trigliceride, postprandijalnu lipemiju, a povećava HDL
holesterol ), povećava insulinom posredovano korišćenje glukoze u
perifernim tkivima (3,4,5,7,16), i pojačava anabolni učinak insulina na
skeletne mišiće (7,16,17). Vežbe izdržljivosti pojačavaju insulinom posredovano
korišćenje glukoze, a redovnim vežbanjem ovaj efekat se održava i u intervalima
između redovnih treninga. Vežbe snage dominanto utiču na porast insulinske
senzitivnosti, ondosno na smanjenje insulinske rezistencije tkiva. Redovnim,
kombinovanim treninzima snage i izdržljivosti, u zdravih osoba, raste
koncentracija GLUT4 u mišićima, aktivnost mišićne glikogen sintaze, atipične
protein kinaze C, 5'-AMP-om aktivirane mišićne protein kinaze, povećava
se ekspresija insulin signalizirajućih molekula; zbirni efekat je povećanje
insulinske senzitivnosti mišića. ( 7,10,11,12,13,14).
Fizička aktivnost ispoljava efekte u dejstvu insulina i van mišićnog tkiva:
smanjuje se hepatična glikoneogeneza i povećava insulinom posredovano
preuzimanje i korišćenje glukoze u subkutanom i visceralnom masnom tkivu.(7,14,15).
Kod dece, motorna aktivnost je potreba jednaka potrebi za hranom i vazduhom;
redovna sportska aktivnost važna je za uredan psihomotorni i socioemotivni
razvoj; razvija snagu, izdržljivost, fleksibilnost i elastičnost mišića,
jača samopouzdanje, a smanjuje anksioznost i depresiju. Kod obolelih od
dijabetesa, ovi pozitivni efekti još više dobijaju na značaju. Dobra metabolička
kontrola bolesti postiže se manjim dnevnim dozama insulina. Adaptacija
na redovnu fizičku aktivnost dece sa dijabetesom tip 1 dozvoljava relativno
bezbedan veći energetski unos, što je pre pravilo nego izuzetak u pedijatrijskoj
populaciji, a bez opasnosti od toksičnog efekta hiperglikemije (7, 18).
U odraslih, prirodni porast plazmatske konentracije insulina i insulinske
rezistencije tokom starenja, može biti ublažen fizički aktivnim stilom
života. ( 19).
U prilagođavanju organizma na mišićni rad centralnu ulogu igra autonomni
neuroendokrini vegetativni sistem: najvažniji efekat ogleda se u smanjenju
nivoa plazmatskog insulina, aktivaciji simpatičke nervne aktivnosti i
kontrainsularnih regulatornih hormona. (7,8).
Zdrave osobe energiju za mišićni rad obezbeđuju oslobađanjem energetskih
depoa (glikogen, glukoza, trigliceridi, slobodne masne kiseline ) u jetri,
mišićima i masnom tkivu. Na početku mišićnog rada, energija se dobija
u procesu glikogenolize u jetri; duže trajanje umerene mišićne aktivnosti
stimuliše glikoneogenezu. ,,Izbor goriva '' za mišićni rad uslovljen je
raspoloživim supstratom za oksidaciju. Osobe sa dijabetesom tip 1 nemaju
autonomnu prilagodljivost insulinemije na mišićnu aktivnost s obzirom
da se insulin oslobađa iz depoa egzogeno datog insulina iz podkožnog tkiva,
a ne iz jetre. U toku mišićne aktivnosti organizam dijabetesnih bolesnika
plovi između Scile hipoinsulinemije i Haribde hiperinsulinizacije. Pojačana
lokalna cirkulacije u mišićima, koži i podkožnom tkivu, poboljšava i ubrzava
apsorpciju insulina sa mesta davanja; istovremeno povećano preuzimanje
glukoze u mišićima ( posredovanog insulinom i samom mišićnom kontrakcijom)
i inhibirana hepatična produkcija glukoze, može biti uzrok ozbiljne hipoglikemije.
(7,8). S druge strane, fizička aktivnost u uslovima nedovoljne insulinizacije
stimuliše snažan simpatički odgovor i aktiviranje kontrainsularnih regulatornih
hormona. U nedostatku insulina, mišići ne mogu preuzeti glukozu iz krvi
i koristiti je kao energetski izvor; da bi radili mićima je neophodna
energija, pa nastaje paradoksalna situacija-porast koncentracije glukoze
u krvi, a mišići ostaju ,, gladni''; kompenzatorno, glukoza se otpušta
iz jetre, što prevazilazi kapacitet njenog preuzimanja u mišićima; posledica
je hiperglikemija. Energija za mišićni rad se sada dobija iz alternativnih
izvora: iz slobodnih masnih kiselina triglicerida iz masnog tkiva, mišićnim
metabolizmom u pravcu laktata, povećava se
oksidacija masnih kiselina i sinteza ketonskih tela. Fizička aktivnost
u uslovima loše metaboličke kontrole vodi u metabolički disbalans, ketozu
i acidozu. (7,8)
Ove patofiziološke mehanizme treba poznavati kako bi se iskoristili pozitivni
efekti fizičke aktivnosti kao nemedikamentnog terapijskog sredstva i izbegle
komplikacije. Dijabetes melitus tip 1 nije kontraindikacija za aktivno
bavljenje sportom, pa ni za takve psihofizičke napore kao što su svetsko
prvenstvo ili Olimpijske igre, ako se preduzmu sve mere predostrožnosti
i ispuni osnovni preduslov: dobra metabolička kontrola. (7,9). Brojni
olimpijski i svetski sportski prvaci su dijabetesni bolesnici od ranog
dečijeg doba. Ovo potvrđuje značaj multidisciplinarnog terapijskog pristupa,
edukacije i samokontrole bolesti.
Fizička aktivnost u terapiji dijabetes melitus tip 1
Fizička aktivnost, kao nemedikamentni terapijski postupak u lečenju dijabetesa,
primenjuje se u vidu posebno programiranog i ponavljanog vežbanja. Timskim
radom i kombinovanjem individualnog i grupnog pristupa postižu se najbolji
rezultati. (22,26) Pre uvođenja ove vrste terapije potrebno je analizirati
dnevnu, sportsku i rekreativnu aktivnost i mogućnost kontinuirane primene
planirane fizičke aktivnosti.(1,23). Osobe sa dijabetesom
tip 1 koje su svakodnevno fizički aktivne ( pešačenje do škole, fakulteta,
posla, uključene u nastavu fizičkog vaspitanja u školama, sportske igre
sa vršnjacima i sl. ) i nemaju hronične komplikacije, imaju jednak oksidativni,
stresni i radni mišićni kapacitet i metabolički odgovor u toku vežbi snage
i izdržljivosti kao i zdrave osobe. Poboljšanje kapilarizacije i neovaskulogeneze
u mišićima dijabetesnih bolesnika je manje izraženo nego kod zdravih.
S obzirom da fizička aktivnost predstavlja stres za metabolizam, pored
brojnih pozitivnih efekata, može i da oteža uspostavljanje i održavanje
dobre metaboličke kontrole. (20,21,22).
Da bi se pozitivni efekti fizičke aktivnosti u lečenju dijabetesa
tip 1 optimalno iskoristili i smanjila mogućnost povreda i hipoglikemija
potrebno je:
• utvrditi potrebe za fizičkom aktivnošću opštim i individualnim pristupom,
• napraviti plan vrste, intenziteta, trajanja i učestalosti fizičke aktivnosti,
• preduzeti mere za sprečavanje hipoglikemije
• edukacija pacijenata i njihovih roditelja
• samokontrola bolesti (1,22)
Ne postoji recept koji bi se mogao generalno svima savetovati. Pažljiva
evaluacija svakog pojedinca i utvrđivanje stanja metaboličke kontrole
i stanja hroničnih komplikacija. Detaljna anamneza, fizikalni pregled
i sva potrebna druga medicinska ispitivanja moraju biti usmerena na procenu
stanja kasnih komplikacija i funkciju kardiovaskularnog sistema, bubrega,
stopala, vida i nervnog sistema, kao i otkrivanje drugih pratećih oboljenja
i riziko faktora koji bi mogli biti kontraindikacija za terapiju fizičkom
aktivnošću. (1,22,23,24). Individualnim pristupom treba proceniti i stanje
uhranjenosti, potrebu za redukcijom ili povećanjem telesne mase, korekciju
drugih metaboličkih poremećaja, kao npr. dislipemija ili disfibrinolize.
Nestabilna i loša metabolička regulacija dijabetesa, kao i postojanje
određenih kasnih komplikacija, ograničava primenu fizičke aktivnosti zbog
mogućeg razvoja akutnih komplikacija ( hipoglikemijje, dijabetesna ketoza
i ketoacidoza, gubitak svesti, konvulzije, koma, hiperosmolarnost) i pogoršanja
funkcije već obolelih organskih sistema.
Koronarna bolest u dijabetesu je često i dugo asimptomatska i može biti
dijagnostički problem u proceni individualnih potreba za fizičkom aktivnošću.
Zato je često potrebno primeniti brojne specijalizovane testove za procenu
koronarne rezerve. Ovo je posebno neophodno u slučaju postojanja anamnestičkih
podataka ili EKG promena koji bi mogli indirektno da ukažu na koronarnu
bolest ( nespecifične promene ST segmenta i T talasa u miru i na mali
fizički napor). Preporuke su da se detaljno testiranje koronarne rezerve
radi u svih pacijenata sa trajanjem dijabetesa tip 1 dužim od 10 godina.
Kod manifestne koronarne bolesti, fizička aktivnost se usklađuje sa morfofunkcionalnim
stanjem kardiovaskularnog sistema. Veoma je važno utvrditi sistolnu funkciju
miokarda leve komore u miru i u toku napora. (21-25).
Kod postojanja proliferativne dijabetične retinopatije fizički napor može
da ubrza progresiju bolesti i gubitak vida zbog povećanja intraokularnog
pritiska, uzrokuje intravitrealne hemoragije i ablaciju
retine. Svaki stepen dijabetesne retinopatije nosi odgovarajući rizik
za fizički napor. Ni u jednom stadijumu ne smeju se primeniti anaerobne
vežbe, vežbe snage sa opterećenjem i one koje uključuju Valsava ili sličan
manevar.(1, 22, 24).
Ne postoje precizne preporuke za sprovođenje fizičke aktivnosti pri postojanju
dijabetesne nefropatije. Individualno treba kod svake osobe proceniti
mogućnost i korist od bavljenja lakom ili umerenom fizičkom aktivnošću
uz pažljivu i redovnu kontrolu krvnog pritiska, posebno u toku samog fizičkog
napora.(1, 22-25).
Periferna neuropatija, zbog smanjenog ili odsutnog senzibiliteta u stopalima
je apsolutna kontraindikacija za vežbe sa teretom. Ponavljane traume u
toku fizičkog napora su faktor rizika za razvoj dijabetesnog stopala,
fraktura, ulceracija. Zato je ovde neobično važna individualna procena
koristi i eventualen štete od fizičke aktivnosti. Autonomna neuropatija
je značajan rizikofaktor za kardiovaskularne incidente u toku fizičkog
napora ( iznenadna smrt, ishemija miokarda). Na postojanje autonomne kardijalne
neuropatije mora se misliti kada postoji tahikardija u miru ( srčana frekvenca
iznad 100/min), ortostaza ( pad vrednosti sistolnog krvnog
pritiska preko 20 mmHg pri ustajanju) ili prisustva drugih simptoma i
znakova autonomne neuropatije na koži, zenicama, gastrointenstinalnom
ili urogenitalnom traktu. U ovim stanjima od koristi je pre uvođenja terapije
fizičkom aktivnošću, uraditi scintigrafiju miokarda talijumom. Zbog poremećaja
u termoregulaciji fizička aktivnost dozvoljena je samo u optimalno klimatizovanim
uslovima, uz adekvatnu hidraciju i strogu kontrolu krvnog pritiska pre,
u toku i posle fizičke aktivnosti. (21-25)
Priprema i sprovođenje fizičke aktivnosti u dijabetesu
tip 1
Priprema za fizičku aktivnost je važna koliko i sama fizička aktivnost.
Deca i adolescentni sa dijabetesom tip 1, kod kojih je postignuta dobra
metabolička kontrola bolesti i koji nemaju hronične komplikacije koje
bi mogle, kako je opisano, da budu kontraindikacija za fizički napor,
praktično mogu aktivno da se bave svim vrstama fizičke aktivnosti. Posebnu
pažnju treba obratiti na kvalitet, prilagođenost i higijenu odeće i obuće
da bi se sprečio razvoj žuljeva, hiperkeratoza, ulceracija i dr. povrede
kože koje mogu biti kasniji osnov za razvoj dijabetesnog stopala. Obuća
mora biti udobna, sportska, dobre veličine; čarape pamučne; korisna je
upotreba silica gela i sl. preparata da bi stopala bila suva za vreme
fizičke aktivnosti. Kopče i pertle na obući moraju biti pravilno nameštene,
zavezane i vidljive spolja, a ne samo uvučene u obuću. Gotovo sva deca
sa dijabetesom mogu se baviti vežbama snage korišćenjem malih tereta a
sa velikim brojem ponavljanja.
Zbog opasnosti od nastanka hipoglikemije, u toku, neposredno ili više
časova po završenom fizičkom naporu, deca i roditelji moraju dobro da
poznaju metabolički i hormonalni odgovor na određenu fizičku aktivnost
i da poseduju veštine samokontrole bolesti u tim uslovima. Intenzivirana
konvencionalna insulinska terapija (IKIT) i upotreba insulinskih analoga
omogućila je veću fleksibilnost u usklađivanju ishrane i doza insulina
na različite fizičke aktivnosti. Strogi, rigidni stav računanja i planiranja
unosa ugljenohidratnih ili hlebnih jedinica za određenu fizičku aktivnost
u napred, a bez česte kontrole glikemije pre, u toku i posle fizičke aktivnosti
i bez poznavanja individualnog odgovora svakog deteta na fizički napor,
neće dovesti do optimalnog pozitivnog učinka fizičke aktivnosti na dobru
metaboličku kontrolu bolesti, i može biti uzrok razvoja akutnih komplikacija.
Poseban izazov je da se deci sa dijebetesom tip 1 omogući sigurno, aktivno
i slobodno učestvovanje u svim vrstama rekreativnih i kompetitivnih fizičkih
aktivnosti, u skladu sa njihovim navikama, željama i običajima. To je
važno kako za dobru metaboličku regulaciju, već i za očuvanje kvaliteta
života. Deca, posebno najmlađa, i tinejdžeri zbog hormonalnih bura u ovom
periodu, pokazuju daleko veću varijabilnost promena glikemije u naporu
od odraslih. Roditelji, nastavnici, treneri, pa i vršnjaci treba ovo da
znaju, da bi mogli adekvatno i pravovremeno reagovati, a bez naglašavanja
svog stalnog prisustva i narušavanja spontanosti i slobode u aktivnosti.
Ne postoje precizna i opšta uputstva za sprovođenje terapije fizičkom
aktivnošću kod dece sa dijabetesom tip 1. Nekoliko je opštih smernica,
ipak, opšte usvojeno:
Glikemija
• kontrolisati glikemiju pre, u toku i posle vežbanja, posebno pri
promeni tipa ili rasporeda vežbi. Naučiti kakav je glikemijski odgovor
na različitu vrstu i intenzitet vežbanja.
• Ako je glikemija pre početka vežbanja 5,5-6 mmol/l, uzeti dodatni ugljenohidratni
obrok. Za dugotrajno vežbanje unositi 15-30 g ugljenih hidrata svakih
30 minuta. Hipoglikemija može nastati i kasno posle prestanka aktivnosti
i u nepredvidljivim vremnskim intervalima; povećan unos hrane možda će
biti potreban sledeća 24 časa.
• Glikemija iznad 14 mmol/l i /ili postojanje ketonskih tela isključuju
fizičku aktivnost dok se ne koriguju metabolički poremećaji.
Insulin
• Ne sprovoditi vežbe u vreme maksimalnog dejstva datog insulina.
Najbolje vreme za fizičku aktivnost je 1-2 h posle obroka.
• Smanjiti dozu brzodelujućeg insulina pred fizičku aktivnost. Kod manjih
ili rutinskog programa fizičke aktivnosti u trajanju do 30 minuta insulinska
doza se ne mora smanjiti.
• Posle intenzivnih vežbi, kada je povećana potreba za kalorijskim unosom,
potrebe za insulinom takođe mogu biti veće.
• Aplikovati insulin što dalje od dela tela koji će biti aktivan u toku
vežbanja-povećana prokrvljenost ubrzava apsorpciju insulina sa mesta davanja
i može izazvati hipoglikemiju.
Ishrana
• Ne počinjati fizičku aktivnost 1,5-2 sata posle glavnog obroka
• Uzeti dodatni ugljenohidratni obrok ( 15-25 g svakih 30 min) u slučaju
neplanirane postprandijalne fizičke aktivnosti kada je kasno za smanjenje
insulinske doze. Jedna voćna ili hlebna jedinica je obično dovoljna za
30-60 minuta umerene fizičke aktivnosti kao što su šetnja, vožnja bicikla
po ravnom terenu ili amaterski tenis. Veći fizički napor zahteva i veći
kalorijski unos, kao i dugo trajanje aktivnosti (kros, skijanje, plivanje,
planinarenje ) povećavaju kalorijske potrebe i do 6000cal.
• Masni obroci se sporije apsorbuju i tim obezbeđuju duže kalorijsko snabdevanje
tokom vežbanja. Naravno, ne koristiti holesterol i zasićene masti.
• Uvek imati pri ruci brzo apsorbujuće ugljenohidrate ( tečna glukoza
u tubi, voćni sok, keks i sl.) i glukagon!
• Kod gojazne dece i adolescenata sa dijabetesom tip 1 planirati fizičku
aktivnost takvog intenziteta koja ne zahteva dodatno uzimanje obroka,
već se normoglikemija postiže smanjenjem doze insulina.
• Adekvatna hidracija organizma pre , u toku i posle fizičke aktivnosti
je neophodna. Poseban oprez je potreban kod vežbanja u toplim ili hladnim
klimatskim uslovima (najbolje koristiti vodu). Dehidratacija pogoršava
kardiovaskularnu funkciju i glikemiju. Najbolje je izbegavati nagle i
neodmerene fizičke napore sa velikim gubitkom tečnosti
(7,20-25)
Vrsta fizičke aktivnosti kod dece sa dijabetesom tip
1
Standardna sportska preporuka prilikom bavljenja fizičkom aktivnošću,
bez obrira na vrstu aktivnosti, uzrast, pol i postojanje ili ne dijabetesa,
je sprovođenje vežbanja u tri faze:
1. faza zagrevanja
2. faza aktivnosti ( kardiovaskularna faza )
3. faza rashlađivanja
Faza zagrevanja podrazumeva aktivno zagrevanje i istezanje mišića. Prvih
5-10 minuta priprema skeletne mišiće, srce i pluća za kasnije progresivno
povećanje intenziteta vežbi. Tada se sprovode aktivnosti niskog intenziteta
( hodanje, blago trčanje, čučnjevi, sedanje, ustajanje i sl.). Zatim sledi
5-10 minuta vežbi za istezanja mišića. Korisno je istegnuti sve mišiće,
a ne samo mišićne grupe koje će biti najaktivnije. Ove dve podfaze se
mogu sprovesti i obrnutim redosledom.
Faza aktivnosti treba da počene polako; idealno je da se maksimum intenziteta
postigne na pola ili tri četvrtine ukupnog vremena planiranog za aktivnost.
Faza rashlađivanja je struktuirana kao prva; poslednjih 5-10 minuta mogu
se raditi iste vežbe; potrebno je postići polako snižavanje srčane frekvence
na istu frekvencu kao pre aktivnosti. Svrha ove faze je bolja prokrvljenost
mišića koji su tokom aktivne faze bili manje aktivni, i tako bolji rasporedi
energetske potrošnje. (7,22,23,16).
Izbor aktivnosti zavisi od sklonosti, interesovanja, individualnih psihofizičkih
sposobnosti, klimatskih, materijalnih i dr. uslova. Vežbe opuštanja, istezanja
(stretching), hodanje i trčanje mogu da rade sva deca sa dijabetesom tip1.
Vežbe opuštanja, istezanje i statičke vežbe niskog intenziteta snage mogu
da se izvode na svakom mestu, bez zahteva za velikim prostorom i u uslovima
kada vremenske prilike ne dozvoljavaju boravak u prirodi. Hodanje i trčanje
su prirodni oblici ljudskog kretanja. Najbolje ih je kombinovati ( npr.
naizmenično sporo i brzo hodanje, hodanje sa trčanjem, trčanje po ravnom,
uz brdo i niz brdo i sl.) i u prirodi. Optimalna brzina hodanja za mlađe
( od starijeg školskog uzrasta ) je oko 5 km/h. Obuća i odeća moraju da
budu komotne, lagane. Pri hodanju je najbolje da su ruke slobodne; ako
se nose stvari, najbolje je staviti ih u ranc na leđa, kako bi ruke ostale
slobodne. Opterećenje određuje lekar, a posle određivanja kardijalne rezerve.
Obe aktivnosti su blagotvorne; ali samo dok se ne oseti zamor -tada ih
treba prekinuti. (23,25-8). Pri planiranju fizičke aktivnosti korisno
je znati kolika je energetska potrošnja tokom određenih aktivnosti:(9,20.21,26-28):
AKTIVNOST Energetska potrošnja u kalorijama
za 1 minut za 1 sat
Pešačenje (5km/h) Vožnja bicikla (10km/h) Kuglanje 4-5 240-300
Vožnja bicikla (10-13 km/h)
Rukomet
Tenis (amaterski)
Aerobik 5-6 300-600
Pešačenje (6,5km/h) Vožnja bicikla (16km/h) Plivanje 6-7 360-420
Brzo hodanje(8km/h) Vožnja bicikla (17,5km/h) Skijanje na vodi Tenis (pojedinačno)
7-8 420-480
Joga
Gimnastika
Vožnja bicikla (19km/h) Skijanje niz brdo 8-10 480-600
Trčanje (9km/h) Vožnja bicikla (21km/h) 10-11 600-660
Tčanje(9,5 km/h) 11 660
Tčanje (11 km/h) 14 850
Trčanje (13 km/h) 17 1020
Trčanje (15 km/h) 20 1200
Određivanje intenziteta fizičke aktivnosti
Intenzitet fizičke aktivnosti određuje se merenjem maksimalnog
aerobnog kapaciteta ( VO2max). Kako to često nije moguće stepen opterećenja
se definiše maksimalnom frekvencijom srčanog rada prilagođene uzrastu
(220 - godine starosti). Kontrola pulsa se vrši nekoliko puta u toku fizičke
aktivnosti. Kod terapije fizičkom aktivnosti razlikuje se početna faza
( početno opterećenje, uvođenje terapije) i faza sprovođenja terapije
( maksimalno opterećenje). (1,20¬22,26-28).
Uvođenje terapije (početno opterećenje)
Opterećenje 70% maksimalne frekvence srčanog rada ili
50-55 maksimalnog arerobnog
kapaciteta (VO2max)
Trajanje 20-30 minuta
Učestalost 3 puta nedeljeno ( sa pauzama između)
Prilagođavanje 5-10 minuta na početku i na kraju vežbanja
Vrsta aktivnosti hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla.
Sprovođenje terapije ( maksimalno opterećenje)
Opterećenje 85% maksimalne frekvencije srčanog rada prilagođene godinama
ili 60-
80% maksimalnog aerobnog kapaciteta (VO2max)
Trajanje 30-60 minuta
Učestalost 3-5 puta nedeljno
Prilagođavanje 5-10 minuta na početku i na kraju aktivnosti
Vrsta aktivnosti hodanje, trčanje, plivanje, vožnja bicikla i sl.
Pri bavljenju fizičkom aktivnošću, kao sastavnom delu terapije
dece sa dijabetesom tip 1, potrebna je kontinuirana edukacija dece i roditelja
za samokontrolu bolesti, ali i evaluacija stručnog tima, eventualnih uzroka
odstupanja od primene navedenih preporuka (1).
Brojni podaci su dokumentovali važnost planirane i usmerene fizičke aktivnosti
za uspostavljanje optimalne metaboličke kontrole šećerne bolesti i u prevenciji
kliničkog ispoljavanja dijabetesa kod osoba sa velikim rizikom za oboljenje.
(28-31). Zbog toga fizička aktivnost treba da bude neizostavni deo tretmana
pacijenata u savremenoj dijabetološkoj praksi.
Literatura:
1. N. Lalić i sar.:Terapija dijabetesa. U: Diabetes mellitus - Nacionalni
vodič kliničke prakse, septembar 2002, Beograd, 11-39.
2. Hawley JA, Houmard JA.: Introduction-preventing insulin resistance
through exercise: a cellular approach. Med Sci Sports Exerc. 2004 Jul;36
(7):1187-90
3. NHLBI Obesity Education Initiative Expert Panel on the Identification,
Evaluation, and Treatment of Overweight and Obesity in Adults: Clinical
guidelines on the identification, evaluation, and treatment of overweight
and obesity in adults: the evidence report. Obes Res 6 (Suppl. 2):51S
-210S, 1998
4. Maggio CA, Pi-Sunyer FX: The prevention and treatment of obesity:
application to type 2 diabetes (Review). Diabetes Care 20 : 1744-1766,1997
5. R. Wing, M. Goldstein, K. J. Acton, L. L. Birch, J. M. Jakicic, J.F.
Sallis, Jr.,D.Smith-West, R. W. Jeffery, R S. Surwit,: Lifestyle changes
related to obesity, eating behavior and physical activity Diabetes Care
24:117-123, 2001,
6. Koistinen HA, Zierath JR.:Regulation of glucose transport in human
skeletal muscle. Ann Med. 2002;34(6):410-8.
7. Richter EA, Galbo H.: Diabetes and exercise. International Diabetes
Monitor. 2004; 16 (5): 1-9.
8. Galbo H.: Integrated endocrine responses and exercise In: De Groot
LJ, ed Endocrinology, 3rd ed.
Philadelphia, PA: WB Saunders, 1995; 2692-701.
9. Harper P.: The diabetic athlete as a role model. In: Ruderman N,
Devlin JT, Schneider SH, Kriska A, eds. Handbook of exercise in diabetes,
Alexandria, VA: American Diabetes Association,2002; 615-24.
10. Holten MK, Zacho M, Gaster M et al.:Strength training increases
insulin-mediated glucose uptake, GLUT4 content, and insulin signaling
in skeletal muscle in patients with type 2 diabetes. Diabetes 2004;
53(2):294-305.
11. Richter EA,Derave W, Wojtaszewski JF.: Glucose, exercise and insulin:
emerging concepts. J physiol 2001; 535 (part2):313-22.
12. Nielsen JN, frosig C,Sajan MP et al. Increased atypical PKC activity
in endurance-trained human skeletal muscle. Biochem Biophys Res Commun
2003; 312 (4): 1147-53.
13. Zierath JR.: Exercise training-induced changes in insulin signaling
in skeletal muscle. J Appl Physiol
2002; 93(2):773-81.
14. Frosig C, Jorgensen SB, Hardie DG et al.: 5'-AMP-activated protein
kinase activity and protein
expression are regulated by endurance training in human skeletal muscle.
Am J Physiol Endocrinol
Metab 2004; 286(3):E411-7.
15. Stallknecht B, Larsen JJ,Mikines KJ et al.:Effect of training on
insulin sensitivity of glucose uptake and lipolysis in human adipose
tissue. Am J Physiol Endocrinol Metab 2000;279(2):E376-85.
16. DurstineJL, Grandjean PW,Davis PG et al.: Blood lipid and lipoprotein
adaptations to exercise:a quantitative analysis. Sports Med 2001;31(15):1033-62.
17. Kimball SR, Farrel PA, Jefferson LS.:Role of insulin in translational
control of protein synthesis in skeletal muscle by amino acids or exercise.
J Appl Psysiol 2002; 93(3):1168-80.
18. Galbo H.: Influence of aging and exercise on endocrine function.
Int J Sport Nutr Exerc Metab 2001; 11:S49-57.
19. Ewans WJ.: Exercise and aging. In:Ruderman N,Devlin JT, Schneider
SH,Kriska A, eds.: Handbook of exercise in diabetes.Alexandria,VA:American
Diabetes Association, 2002;567-85.
20. Wallberg-Henriksson H.: Exercise and diabetes mellitus. Excerc Sport
Sci Rev 1992; 20:339-68.
21. Riddell MC, Bar-Or O.: Children and adolescents. In: Ruderman N,
Devlin JT, Schneider SH, Kriska A, eds. Handbook of exercise in diabetes.
Alexandria,VA: American Diabetes Association, 2002;547-67.
22. Lalić MN: Dijabetes i fizička aktivnost. U: Đorđević P. i sar.Dijabetes
mellitus-Inovacije znanja X. Beograd, Medicinski fakultet, 2002;66-70.
23. American Diabetes Association: Physical Activity/Exercise and Diabetes;
Diabetes Care 27:S58-
S62,2004
24. Devlin JT, Ruderman N. Diabetes and exercise: the risk-benefit profile
revisited. In Handbook of Exercise in Diabetes. Ruderman N, Devlin JT,
Schneider SH, Krisra A, Eds. Alexandria, VA, American Diabetes Association,
2002.
25. U.S. Department of Health and Human Services: Physical Activity
and Health: A Report of the Surgeon General. Centers for Disease Control
and Prevention, National Center for Chronic Disease Prevention and Health
Promotion, Washington, DC, U.S. Govt. Printing Office, 1996.
26. Bojović B.M: Fizička aktivnost u :Sve o šećernoj bolesti-vodič za
sve uzraste,2004; Unireks Podgorica,
129-40.
27. Zinman B, Ruderman N, Campaigne BN et al.:Physical activity/exercise
and diabete mellitus.Diabetes care 2003;26(suppl.1):S73-7.
28. GalboH, Richter EA.:Exercise in: International textbook of diabetes
mellitus. 3rd ed. Chichester, UK:
John Wiley,2004; 771-994.
29. Galbo H. Exercise and diabetes. Scand J Sports Sci1988;10:89-95.
30. Tuomilehto J, LindstrOm J, Eriksson JG et al.: prevention of type
2 diabetes mellitus by changes in lifestyle among subjects with impaired
glucose tolerance. N Engl J Med 2001; 344 (18):1343-50-
31. Knowler WC, Barrett-Connor E, Fowler SE et al. Reduction in the
incidence of type 2 diabetes with lifestyle intevention or metformin.
N Engl J Med 2002; 346 (6):393-403.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|