|
TALES IZ MILETA
Θαλής ο Μιλήσιος
JONJANI
Rodno
mesto grčke filozofije bila je obala Male Azije, a prvi grčki filozofi bili
su Jonjani. Dok se Grčka, zbog invazije Dorana koji su u XI veku stare ere
preplavili staru egejsku kulturu, nalazila u stanju priličnog haosa i varvarstva,
Jonija je sačuvala duh starije civilizacije dotičnog tla.
Uprkos melanholičnoj strani grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan
tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomoglo im je da preko
jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su
da, uprkos svih promena i prelaza, mora da postoji nešto postojano. Zašto?
Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto što je prvobitno,
nešto što traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Promena
ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili
da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga , jonska filozofija
ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta je taj prvobitan
element, pa se jedan filozof odlučio za ovaj, drugi za onaj element. Šta
je svaki filozof odredio za svoj prvobitni element nije toliko bitno koliko
činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička.
Jonjani su se međusobno razlikovali prema tome kako su određivali svoj prvobitni
element, ali im je bilo zajedničko to što su ga smatrali materijalnim. Tales
se odlučio za vodu, Anaksimen za vazduh, Heraklit za vatru. Suprotnost između
duha i materije još nije bila shvaćena. Otuda, iako su de facto bili materijalisti
– po tome što su jedan oblik materije nazivali načelom jedinstva i prvobitnom
stvari svih stvari – oni, ipak, teško mogu da se smatraju materijalistima
u našem smislu reči. Oni nisu jasno shvatali razliku duha i materije, koju
bi zatim odbacivali. Oni je nisu bili potpuno svesni, ili bar nisu uočavali
njene implikacije.
Stoga se može reći da jonski mislioci nisu bili toliko filozofi koliko prvo-bitni
naučnici koji su pokušavali da objasne materijalni i spoljašni svet. Ali
oni se nisu zaustavili na onom čulnom, nego su nadišli pojave dospevši do
mišljenja. Bez obzira na to da li je voda, vazduh ili vatra određivan kao
prvobitan element, sigurno da se nijedan od tih elemenata ne pojavljuje
kao takav, to jest kao krajnji element. Da bi se bilo koji od njih shvatio
kao krajnji element svih stvari, nužno je bilo da se ode preko pojava i
čula. A oni do svojih zaključaka i nisu dolazili naučnim, eksperimentalnim
postupkom, već spekulativnim umovanjem: jedinstvo koje oni uspostavljaju
zaista je materijalno jedinstvo, ali se ono uspostavlja mišljenjem. Štaviše
ono je apstrahovano, tj. izvedeno iz onoga što je pojavno dato, makar to
bilo i materijalno. Prema tome, možda bismo kosmologije Jonjana mogli da
nazovemo primerima apstraktnog materijalizma. U njima smo već mogli da razlikujemo
pojam o jedinstvu u razlici od razlike koja prelazi u jedinstvo, a to je
filozofski pojam. Osim toga, jonski mislioci bili su ubeđeni u to da zakon
vlada kosmosom. Obest, odnosno prekoračivanje onog što je pravo i dobro
za čoveka, životu pojedinca donosi propast i narušava ravnotežu. Stoga kosmički
zakon, protegnut na univerzum, održava ravnotežu i sprečava haos i anarhiju.
Takvo shvatanje kosmosa kojim upravlja zakon, kosmosa koji nije nikakva
igračka čiste hirovitosti ili spontanosti bez zakona, nikakvo polje nezakonitog
i ''sebičnog'' vladanja jednog elementa nad drugim, predstavljalo je temelj
naučne kosmologije, nasuprot fantastičnoj mitologiji.
Ali, posmatramo li stvari iz drugog ugla, možemo reći da se u Jonjana nauka
i filozofija još ne razlikuju. Rani jonski mislioci ili mudraci su se bavili
svim vrstama naučnih proučavanja, astronomskim, recimo, koja nisu bila jasno
razdvojena od filozofije. Oni su bili mudraci, koji su vršili astronomska
posmatranja radi navigacije, pokušavali da iznađu prvobitan element kosmosa,
davali razne inžinjerske nacrte itd. – ali nisu pri tom pravili jasnu razliku
između svojih raznovrsnih delatnosti. Samo je mešavina istorije i geografije
bila razdvojena od filozofsko-naučnih aktivnosti, ali ne uvek jasno.
Najznačajniji, a ujedno i najstariji polis u toj oblasti bio je Milet.
MILET
Milet
je turski gradić smešten malo južnije od ostrva Samosa na obalama
Anadolije. U VII i VI veku pre n.e. bio je najznačajniji grad Jonije
i možda celog sveta. Osnovan je pre hiljadite godine stare ere. Po nekim
kazivanjima bili su to kolonizatori koji su stigli sa Krita, po drugima
iz kontinentalne Grčke, po nekima opet, iz tek porušene Troje. Kako nas
obaveštava Herodot, najveći romansijer medju grčkim istoričarima, osvajači
''ne povedoše sa sobom svoje neveste, već ukradoše žene iz Karije, pošto
su im poubijali porodice''.
Položaj jonske obale, smeštene između grčkog sveta i persijske imperije,
uslovilo je da Milet bude moderan trgovački grad. U njemu su se razvijali
brodarstvo i trgovina, koja vise ne daje robu za robu, nego za novac. Istovremeno
s razvitkom trgovine znatno je ubrzan i razvitak industrije, zasnovane na
robovskom radu. Razvitak industrije i trgovine izazvao je akumulaciju novčanih
bogatstava, novu snagu u rukama trgovaca i zanatlija i ona će im omogićiti
da uspešnije ustaju protiv rodovsko – plemenskog poretka. Iako su u svojim
trgovinskim poslovima dolazili u dodir s mnogim i različitim narodima, oni
su, ipak, umeli sačuvati nezavisnost mišljenja i samostalnost osećanja,
jer su bili uvereni da svojim telesnim i duhovnim odlikama, svojim euforičnim
jezikom i svojim epopejama, koje su nosile specifično helensko obeležje
i pripadale svima plemenima, daleko prevazilaze varvare, tj. ljude koji
govore drugim jezikom. Hodeći po svetu kao iseljenici, trgovci, najamnici,
Heleni su upoznali različite narode i njihove kulture, pa su stečeno znanje
i iskustvo jedan drugom saopštavali na sastancima na zajedničkim sveštenim
mestima, naročito u Delfima, zatim na javnim narodnim igrama, posebno u
Olimpiji, gde su se sastajali učesnici iz sviju helenskih krajeva. Na tim
mestima su i prvi začeci radjanja nauke, astronomije i veštine navigacije.
Ali u Miletu stvari se nisu odvijale uvek tako glatko: baš ta ključna pozicija
koja je gradu donela trgovački procvat uslovila je i njegov fatalni kraj.
Iako je u savezu sa Liđanima, jednog strašnog dana napala ga je Darijeva
rulja vojnika i do temelja porušila. ''Najveći deo miletskih vojnika poubijaše
dugokosi Persijanci, a žene i decu povedoše u roblje'' , obaveštava nas
Herodot.
U njemu je stvorena prva filozofska škola, čiji je osnivač, prema Aristotelovom
svedočenju, bio Tales.
TALES (640 – 550 g.p.n.e.)
O
Talesu i njegovom životu, najviše saznajemo od Herodota iz njegovog
dela ''Istorija'', koji ni reč filozofija nije upotrebljavao u ovom značenju
u kojem mi danas upotrebljavamo, jer je živeo u vremenu kad ta reč nije
dobila takvo značenje.Tales je bio na listi sedam mudraca (po Platonu
u njegovom spisu ''Protagora'') i uopšte prvi kome je dodeljen naziv mudrac.
Postoji priča koja je vezana za legendu o sedam mudraca. Naime, Heleni
su prenosili priču o tome kako su ribari, nameravajući da ulove nešto
ribe, ulovili jedan tronožac. Neki kažu da je bio zlatan, neki da je bio
od bakra. Svejedno, to uopšte nije važno, važno je da ribari nisu znali
šta s tim da rade, pa su kao dobri Heleni upitali proročište. Proročište
je odgovorilo da pehar treba da predaju najmudrijem. Ribari su se onda
raspitivali ko bi mogao biti najmudriji i od mnogih su čuli da je to Tales
Milećanin. Odneli su njemu pehar, ili tronožac, rekavši mu istovremeno
za izjavu proročišta. Tales, kao pravi mudrac, odbije da primi pehar.
Da ga je primio, on bi pokazao da je ohol i neskroman, a to u grčkom javnom
mnjenju nije bila odlika mudra čoveka. Tales je, dakle, i ovom prilikom
pokazao koliko je mudar, rekavši da se, istina, govori da je on mudar
ali da ima i mudrijih od njega i da je, recimo, Bijant taj koji je od
njega mudriji. Bijant se isto tako ponašao skromno pa je uputio na nekog
trećeg i ovaj dalje i tako je tronožac kružio dok se ponovo nije vratio
Talesu. Po drugi put Tales je prihvatio ovu čast.
Rođen je 640 g.p.n.e. u grčkoj gradskoj republici Miletu u uglednoj i
poštovanoj plemićkoj porodici. Herodot, a mnogo kasnije i Diogen Laerćanin,
tvrdili su da je Tales po svom porodičnom poreklu Feničanin, odnosno da
je bio poreklom iz jedne feničanske porodice koja se doselila u polis
Milet, tako da je Tales, iako stranog porekla, rođen kao građanin Mileta.
Sudeći po imenu njegovog oca, a to ime je bilo Eksamies, doista je najverovatnije
da Tales po svom poreklu nije bio čist Helen. Ime Eksamies je karakteristično
karijsko ime. Karijci su starosedeoci pokrajine Karije u primorskom delu
Male Azije. Kad su grčki doseljenici (jonsko pleme) kolonizovali obalu
Male Azije, onda je počelo postepeno asimilovanje Karijaca. Verovatno
je već u VI veku situacija bila takva da je karijska etnička grupa bila
potpuno asimilovana. Asimilacija se izvodila mešovitim brakovima i postepenim
preuzimanjem jezika došljaka. Na sličan način su Jonjani asimilovali Pelazge.
Pelazgi su bili starosedeoci koji su zaboravili svoj jezik i utopili se
u Helene. Iz svega ovoga ne bi se moglo zaključiti da je Tales, iako poreklom
iz karijske etničke grupe, bio čist Semit. Naime, karijska etnička grupa
pripadala je tzv. Semitskim narodima, kojima pripadaju Jevreji, Arapi,
Feničani, jer svi, prema biblijskoj legendi, vode poreklo od Sema, jednog
od trojice Nojevih sinova.
Talesova majka, po imenu Kleobulina, bila je Grkinja. Tales bi, prema
tome, bio pola Karijac, a pola Helen. Celer pretpostavlja, sudeći po jednoj
rečenici Diogena Laerćanina u kojoj kaže da Tales potiče od Kadma i Agenora,
da su Talesovi daleki preci došli iz Beotije, dakle, iz centralne Grčke.
Time se rasprava o Talesovom poreklu u poslednjoj istanci svodi na isto,
jer postoji mit o kralju Agenoru i njegovom sinu Kadmu. Oni su došli u
Beotiju i osnovali grad Tebu. Prema legendi, oni su došli iz Fenikije.
Inače, čim je stasao, Tales se ukrcao na prvi brod i započeo niz putovanja
po Sredozemlju, od Egipta do Srednjeg istoka. U stvari, egipatski i haldejski
sveštenici su bili ti koji su se pobrinuli da Tales nauči sve što se u
to doba moglo znati o astronomiji, matematici i navigaciji.
Kada se vratio u domovinu, njegova mati, gospođa Kleobulina, na sve načine
nastojala je da ga privrgne kući i pronađe mu devojku za ženidbu. Ali
nije mogla da ga ubedi. Tales se razlikovao od ostalih mladića. Na pitanje:
''Zašto se ne ženiš?'' odgovarao bi uvek ''nije mi još vreme''. A ako
bi neko i dalje insistirao s pitanjima zašto nema dece, izvinjavao se
govoreći da je tako odlučio ''iz ljubavi prema deci''. On je zapravo bio
ono što bi se danas kazalo filozof, iako u to vreme ova kategorija još
nije postojala. U ono doba Tales je za Milećane bio samo čudak koji je
živeo u oblacima. ''Tako dobar čovek'', govorili su, ''ali bez trunke
osećaja za praktičnost'', i dodavali: ''za šta služi sve to znanje kada
je uvek bez prebijene pare?'' Postoji anegdota u kojoj se priča o tome
kako je neka lepa robinja, poreklom Tračanka, uspela da se naruga Talesu
mudracu u jednoj ovakvoj zgodi: Tales je hodao nekim putem noću posmatrajući
zvezde i tom prilikom desilo mu se da upadne u neku baru. Lepa Tračanka,
videvši takvu dogodovštinu, naruga se Talesu otprilike ovim rečima: ''Kako
ćeš ti, nesrećniče, saznati šta je na nebu, kada ne vidiš ni ono što ti
se pred nosom nalazi?'' Tales je navodno odgovorio da je njemu mnogo više
stalo da spozna stvar na nebu nego ono što se nalazi pred njegovim nosom.
A to što se nalazi pred nosom, svako može da spozna.
Po svemu sudeći, ova anegdota je izmišljena i pripisana Talesu kao čoveku
koji je već uživao reputaciju mudraca. Ali pošto se gotovo ništa ne izmišlja
bez razloga i ovo izmišljanje je imalo neki razlog. A taj je zapravo bio
u tome da se na slikovit način pokaže kako mudrost nema svakodnevno praktično
korisne vrednosti.
Jedna druga anegdota, koju je smislio ili čuo Aristotel, pobija Talesovu
nepraktičnost. To je anegdota koja se nalazi u Aristotelovom spisu ''Politika''.
Prema njoj, Talesu su se njegovi sunarodnici podrugivali da od filozofije
nema nikakve koristi. Navodno su sugrađani Talesovi tako govorili ovome
mudracu, a uz to su još navodili kao dokaz Talesovo siromaštvo. Tales
je onda smislio jedan duhovit način kako da demantuje ove glasine. On
je, naime, prema nekim astronomskim znamenjima predvideo da će biti rodna
godina za masline, pa je zakupio sve prese za ceđenje ulja koje su postojale
u Miletu i na okolnim ostrvima po niskoj ceni. I, kada je nastupila velika
potreba za takvim presama, dao ih je u zakup po mnogo višoj ceni i na
taj način zaradio pare.
Aristotel priča ovu priču zato da bi pokazao kako i filozofija, odnosno
mudrost može da bude korisna, ako se hoće. Samo, filozofi obično nemaju
potrebu za takvom primenom svoga uma.
O Talesovoj političkoj mudrosti u jednoj strategijskoj funkciji svedoči
Herodot. Navodno je Tales pomogao Krezu, liđanskom kralju, u jednom ratničkom
pohodu. Krez je poveo svoju vojsku u jedan ratnički pohod, ali je naišao
na reku koja se nije mogla preći. To je reka Halis. Pošto nije bilo mostova,
Krez nije mogao prevesti svoju vojsku na drugu stranu. Tales je onda prema
ovoj legendi, smislio način kako da se vojska prevede. On je savetovao
Krezu da se u toku noći iskopa jedan polukružni kanal, voda će krenuti
tim kanalom i Krezov logor će se naći s druge strane reke. Ne zna se zašto
bi Tales pomagao Krezu, jer, prema Herodotu, Krez je prvi od varvarskih
basileja prisilio jedan deo Helena da mu plaćaju danak, a s drugima se
sprijateljio. Isti Herodot pominje da su Heleni, pre no što su pali pod
Krezovu vlast, bili slobodni, misleći na jonske Helene, kolonizovane u
maloj Aziji. Herodot kaže da sam mnogo ne veruje u ovu priču, a ona je
karakteristična po tome koliko su Heleni patili, s dobrim razlozima, od
etničkog samoljublja.
Konačnu famu naučnika Tales je stekao kada je predvideo pomračenje Sunca.Taj
podatak se nalazi u toliko različitih izvora da zbog toga ne podleže velikoj
sumnji. Skoro je isto toliko sigurno da Tales nije znao pravi uzrok pomračenja.
On je verovatno načinio jedno predviđanje na sličan način kao što su to
pre njega činili vavilonski astrolozi. Ovi su pre VIII veka p.n.e. počeli
da beleže promene u kretanjima nebeskih tela. Oni su, po svemu sudeći,
pre Talesa otkrili ciklus od 223 lunarna meseca: to je otprilike oko osamnaest
i po godina, otkrivajući da se u okviru toga ciklusa manje više regularno
događaju pomračenja Sunca i Meseca.
Međutim, uočavanje ovoga ciklusa nije bilo dovoljno da se pomračenje Sunca
i Meseca predviđaju na potpuno siguran način, zbog toga što pomračenja
Sunca nisu vidljiva sa cele zemaljske površine. Zbog toga nije bilo sigurno
da će se pomračenje koje se predviđa doista i moći posmatrati sa jednog
mesta. Tales je, dakle, predviđajući jedno pomračenje, dosta rizikovao.
Moglo se, naime, desiti da se iz male Azije ne vidi to pomračenje. Tales
je imao sreću. Pomračenje, koje je on predvideo, bilo je totalno za teritoriju
na kojoj su se borili Liđani i Persijanci, što je uplašilo celu zemlju,
pa čak prekinulo rat Liđanja i Persijanaca. Moderni astronomi su izračunali
da se ovo, nazovimo Talesovo pomračenje Sunca, dogodilo 28. maja 585 g.p.n.e.
Talesu se pripisuju i mnoga matematička znanja i obično se tvrdi da je
on ta matematička znanja stekao u Egiptu, ali da ih je još više usavršavao.
Pored Jeronimovog svedočenja o tome kako je Tales izmerio visinu piramide
pomoću jednog štapa i njegove senke, postoji i svedočanstvo Prokla koje
se poziva na Eudemovu ''Istoriju geografije''. Eudem je jedan autor mlađi
od Teofrasta, živeo je (otprilike) u II veku p.n.e. i napisao je prvu
istoriju matematike. Između njega i Talesa je vremenski razmak veći od
trista godina. Eudemov spis o istoriji matematike, koji je danas sačuvan
samo u fragmentima, poslužio je mnogim doksografima za određana tvrđenja
koja se odnose na Talesa kao matematičara.
Prema Proklu, Eudem je pripisivao Talesu poznavanje jedne teoreme koje
bi bilo neophodno ako je Tales mogao da izračuna visinu neke kule, ili
piramide, ili, ako je mogao, kako se priča, da izračuna razdaljinu nekog
broda od obale, a da ne vuče neki konopac do broda. Koja je to terema?
Tumačenja se u tome ne slažu. Mnogi pominju da je to teorema o podudarnosti
trouglova: dva trougla su podudarna, jer imaju po dve strane jednake i
jedan ugao zahvaćen tim stranama. Ili, dva trougla su podudarna, ako imaju
jednaku po jednu stranu i po dva ugla koja su nalegla na toj strani. Međutim,
ni jedna od ovih teorema nije mogla poslužiti za one svrhe o kojima Eudem
govori, za merenje visine nekog visokog predmeta i za merenje razdaljine
broda na moru. Za to je moglo poslužiti neko znanje o sličnosti trouglova.
Evo kako je Tales mogao izračunati visinu piramide. On je mogao da uzme
neki štap čiju visinu zna i čiju senku može lako da izmeri i da iz sličnosti
trouglova, pomoću prostog pravila trojnog izračuna visinu piramide, S:S1=H:h;
odavde sledi da je H=S*h/S1. Senku piramide treba pomnožiti sa visinom
štapa i podeliti sa senkom štapa. U najjednostavnijem slučaju, Tales je
mogao da čeka da senka štapa ne bude jednaka visini štapa, a to je onda
ravnokraki pravougli trougao. Iz toga je mogao zaključiti da će prostim
merenjem senke piramide dobiti visinu piramide. Naravno, to sa piramidom
je komplikovano zato što piramida nema pravilnu senku. Ali on je mogao
lako izračunati visinu nekog pravog stabla. Slično bi bilo i rešenje zadatka
– izračunavanje udaljenosti nekog broda od obale mora. To je moguće izračunati
iz sličnosti trouglova, pomoću proporcije kao u prethodnom slučaju.
Ukoliko je Tales znao da vrši takva računanja, on nije morao u opšte znati
formulaciju teoreme ili njen teorijski dokaz. Tu je reč o praktičnim dosetljivostima.
Eudem je, međutim, pripisivao Talesu otkriće još nekoliko teorema:
1. Krug je podeljen na dva jednaka dela prečnikom.
2. U krugu svi periferijski uglovi nad prečnikom su pravi uglovi.
3. Uglovi na osnovici ravnokrakog trougla su jednaki.
4. U trouglu unakrsni uglovi su jednaki.
I ovde je verovatno da su Talesova praktična rešenja zadataka vezana za
ove teoreme bila razlog da se pretpostavi kako je Tales formulisao ove
teoreme, što je vrlo malo verovatno. U prilog sumnji da je Tales uopšte
bio matematičar može se navesti činjenica da se ni Anaksimander ni Anaksimen,
dakle, nijedan od njegovih neposrednih sledbenika, ne bavi matematičkim
istraživanjima.
Tales je, živeći i razmišljajući u primorskom gradu, gde mu je huka života
i dešavanja razbila okove predanja i oblika, na sasvim racionalan način
otklanjajući sve mitološke i teološke činioce, a uvodeći prirodnu uzročnost
i posledičnost, prvi put u istoriji učinio pokušaj da prirodu objasni
prirodnim putem. Posmatrajući pojedine predmete, pojave i procese u prirodi,
organskoj i neorganskoj, on je nalazio stalnu promenu, a u toj promeni
našao nešto nepromenljivo, iz čega sve proizilazi i u šta se sve razrešava,
a to je voda. Tales osnivač takve filozofije (verovao je da zemlja leži
na vodi) uočio je da je hrana svih bića vlažna, da i ono što je toplo
postaje iz onog što je vlažno i da od toga živi (a iz čega nešto postaje
ono je, po njegovom mišljenju, praizvor svega). Takođe je utvrdio da sve
semenje ima vlažnu prirodu, a voda je izvor vlažnosti svih stvari. U tome
što je Tales u vodi nalazio princip života u prirodi, to za stanovnike
primorskog grada, kome je more bilo izvor života, jer je sve svoje bogatstvo
i sav svoj uticaj stekao na njemu, nema ničeg naročitog. Ali time što
je za predmet svoga mišljenja uzeo empirijski datu materiju, iz koje sila
još nije izdvojena, nego s njome čini prirodno jedinstvo, Tales je presudno
uticao na prvu fazu razvitka helenske filozofije: ona je takozvani hiloizam,
tj. materija se smatra kao živa i zato sposobna za kretanje i menjanje.
Postavljajući vodu kao praizvor svega, Tales je otvorio različita pitanja,
među kojima može ići i pitanje: prema tome hiloističkom ili materijalističko
– vitalističkom shvatanju kakav položaj zauzima čovek u prirodi i kakvi
su etički zadaci njegova života. Ali o tome u doksografskoj književnosti
o Talesu ne nalazimo odgovor. Međutim, kao čovek praktičar, on se bavio
i etičkim pitanjima, kao što pokazuju njegove sentencije, ali bez veze
s njegovim filozofskim pogledom na prirodu. Kao najopštije Talesovo etičko
načelo može se uzeti njegov odgovor na pitanje kako se može najbolje i
najpametnije živeti:''Kad sami ne činimo ono što drugima korimo''. Ukoliko
se bavio i tim pitanjima, ona nisu dostigla onaj stepen izgrađenosti na
koji se popela njegova kosmologija. Osim već pomenute sentencije postoje
i ove:
• Misli na prijatelje bili živi ili pokojni.
• Ne ukrašavaj svoju spoljašnjost nego budi lep u svome ponašanju.
• Ne bogati se nepravičnošću.
• Ne oklevaj laskati roditeljima.
• Kakva dobra učiniš roditeljima takva i sam u starosti očekuj od svoje
dece.
• Dosadan je nerad.
• Štetno je nesamovlađivanje.
• Ne budi neradan ma i bogat bio.
• Gledaj da ti pre yavide nego da te žale.
• Pridržavaj se mere.
Hermip u svom delu ''Biografije'' kaže da se na Talesa odnosi priča koju
je ispričao neko od Sokratovih prijatelja. Govorio je, naime, da zbog
triju stvari duguje zahvalost Sudbini: ''Prvo, jer sam rođen kao čovek,
a ne kao životinja; zatim što sam rođen kao muškarac, a ne kao žena; treća,
što sam Helen, a ne varvarin.''
Tales je umro na stadionu, dok je prisustvovao atletskim igrama, od vrućine,
žeđi i starosti, već u godinama. Kada se stadion ispraznio, pronašli su
ga opruženog na sedištima kao da je zaspao. Na njegovom grobu je natpis:
Mali je ovaj grob – ali slava dopire do
neba –
Ovo je mesto najmudrijeg Talesa.
Postoji i jedan epigram Diogena iz Laerta koji, komentariše ovu smrt:
Nebeski Zevse, mudroga Talesa odneo si
sa stadiona
Dok je posmatrao atletski agon.
Hvalim te što si ga odveo; jer on, kao starac,
Više nije mogao posmatrati zvezde sa Zemlje.
Legenda o Talesu, ispletena još u antičko doba, doprinela je, kao što
smo već ranije imali priliku da vidimo, da su njemu kao izrazitom mudracu
pripisivali u zasluge i ono što najverovatnije nije učinio. Uopšte, kad
se u jedno vreme oko jednog imena isplete legenda, onda sama ova legenda
sprečava prikupljanje sasvim pouzdanih obaveštenja šta je taj čovek stvarno
učinio. Zbog toga možemo slobodno reći da sve što u istorijama filozofije
piše o Talesu nije zasnovano na nekim pouzdanim svedočanstvima. Nema gotovo
ni jednog podatka koji ne bi mogao biti doveden u sumnju. Mi o Talesu
ne znamo pouzdano gotovo ništa. Karakteristično je da se Aristotel, koji
govori o prvim filozofima i koji Talesa naziva prvim filozofom, izražava
o njemu s krajnjim rezervama, nastojeći da jasno stavi do znanja kako
to što on kaže o Talesu nije potpuno utvrđeno, nego to tako izgleda, ili
se tako govori.
Međutim, kako čitamo autore koji dolaze u vremenima posle Aristotela,
istovremeno zapažamo jedan proces uveravanja u pouzdanost onoga što se
o Talesu govori. Tako u leksikonu Suida, oko 1500 godine posle Talesa,
govori se sa potpunom sigurnošću kao da se pouzdano zna šta je taj čovek
doprineo grčkoj misli. Da i ne govorimo o savremenim autorima koji imaju
običaj da nabrajaju različita Talesova zanimanja govoreći da je bio filozof,
inženjer, strateg, matematičar, astronom, poslovni čovek koji je zakupio
one prese, pa onda čovek koji je gledao u nebo, kome se izvesna robinja
podsmevala, …
Dakle, Tales zauzima značajno mesto u istoriji filozofije ne zbog odgovora
koje je znao da da na pojedina pitanja, već zbog samih pitanja koje je
umeo da postavi. Gledati oko sebe, pažljivo razmišljati, ne pripisivati
bogovima razrešenje svih misterija bio je prvi korak zapadnjačke misli
u tumačenju sveta.
LITERATURA
• ''Istorija grčke filozofije – predsokratovci'' Lućano de Krešenco,
IP SVETOVI/ Novi Sad 1991
• ''Presokratska misao'' Branko Pavlović,
PLATO/ Beograd 1997
• ''Istorija helenske etike'' Dr Miloš N. Đurić,
ZAVOD ZA IZDAVANJE UDŽBENIKA NARODNE REPUBLIKE SRBIJE/ Beograd 1961
• ''Istorija filozofije – Grčke i Rim'' Frederik Koplston,
BEOGRADSKI GRAFIČKO-IZDAVAČKI ZAVOD/ Beograd 1988
• ''Životi i mišljenja istaknutih filozofa'' Diogen Laertije,
DERETA/ Beograd 2003
• ''Filozofija za srednju školu'' M.Savić, V.Cvetković, N.Cekić
ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA/ Beograd 2004
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|