|
KALENDAR
1. O kalendaru
Sama reč kalendar potiče od latinske reči kalendae,
što je bio naziv za svaki prvi dan u mesecu kod starih Rimljana. Kalendar
u širem smislu znači računanje vremena, a u užem, svakodnevnom smislu,
označava jednu stvarnu ili fiktivnu tablicu u kojoj su navedeni datumi
– dani, nedelje i meseci u jednoj godini.
Vreme koje je potrebno Zemlji da se jednom okrene oko Sunca jeste godina
i ona za mnoge predstavlja osnovnu jedinicu vremena. Kalendarska godina
predstavlja u isto vreme i tzv. astronomsku ili tropsku
godinu, a to je vreme proteklo između dva uzastopna Sunčeva prolaska
kroz tačku prolećne ravnodnevice. To vreme iznosi 365 dana, 5
sati, 48 minuta i 46 sekundi. Videćemo da to vreme predstavlja
samo jednu prosečnu vrednost, a da stvarna vrednost varira u zavisnosti
od mnogih faktora. Osim tropske, postoji još i tzv. siderička
ili zvezdana godina, koja se definiše kao vreme između
dva uzastopna prolaska Sunca kroz istu tačku na nebeskom svodu u odnosu
na određenu zvezdu nekretnicu. Siderička godina je nešto duža od tropske
– za oko 20 minuta.
Svi kalendari koje su ljudi pravili od najstarijih pomena do danas, zasnivaju
se ili na kretanju Sunca ili na kretanju Meseca. Oni koji se baziraju
na prividnom kretanju Sunca nazivaju se solarnim, a oni
bazirani na kretanju Meseca oko Zemlje, lunarnim kalendarima.
Kalendari danas najčešće u upotrebi, julijanski i gregorijanski, jesu
solarnog tipa, mada ćemo videti da su im koreni u dalekoj prošlosti ipak
bili vezani za lunarno merenje vremena.
Kroz dugu istoriju ljudskih nastojanja da odrede precizne tokove vremena,
osnovni i najveći problem svih kalendara je bio u tome što nijedan parametar
potreban za njegovo izračunavanje ne predstavlja ceo broj. Niti je kretanje
Zemlje oko Sunca (revolucija) bilo mogućno izraziti jednim celim
brojem, jer je to decimalni broj (približno 365,2425)niti
je bilo moguće okretanje Meseca oko Zemlje izraziti kao jedan ceo broj.
Lunarni mesec traje približno 29,53059 dana. Čak ni broj dana u godini,
izdelivši ih na mesčeve cikluse, nije bilo moguće predstaviti kao neki
konačan, ceo broj, već je i to decimala.
Naravno, kalendari starih naroda nisu bili doviljno precizni, pa su se
vremenska odstupanja toliko akumulirala da su pojedina godišnja doba ponovo
dolazila "na svoja mesta" u kalendaru tek posle hiljadu pa i
više godina. Videćemo da je takav slučaj bio sa kalendarom u starom Egiptu.
Prividno kretanje Sunca je pomagalo da se odredi vreme trajanja godine,
dok je kretanje Meseca oko Zemlje bilo osnov za podelu godine na mesečne
cikluse. Razlog zašto su lunarni kalendari
bili duže
u upotrebi (neki narodi, kao npr. Muslimani, koriste ga i danas), krije
se u činjenici da su ljudi lakše mogli da uočavaju i prate i mere njegove
mene, koje se dešavaju svakih 7–8 dana, pa je to bilo i lakše za beleženje
i pamćenje.
Obzirom da nije moguće podeliti dane tropske godine (365,2425) na ceo
broj (12) lunarnih meseci, to je dovelo do toga da lunarni i solarni kalendar
ne budu kompatibilni:
365,2425 : 29,53059 = 12,36706 meseci, ili
365,2425 : 12 = 30,436875 dana,
što je svakako nepraktično za svakodnevnu upotrebu.
2. Istorija kalendara
Sve dok su naši preci živeli od lova i sakupljanja plodova, za njih
su postojali samo dani - koliko se puta Sunce pojavi na nebu, toliko ima
i dana. Duži vremenski periodi, pak, mogli su se računati gledanjem u
Mesec, jer se on pokazao kao vrlo upotrebljiv za tu namenu, jer kroz svoje
faze prolazi u jednakim intervalima: od uskog srpa pa do punog Meseca.
Za prvo vreme, to je bilo sasavim dovoljno, mada ponekad naiđu kišni dani,
ponekada nastanu periodi dugih žega, ali – to je bilo do boga.
Kada je lovac postao zemljoradnik, primetio je da njegove biljke ipak
bolje rode ako se zasade u odredjeno doba, pa je bilo zgodno znati kada
je to, a nekako, kao da su se ravnomerno smenjivali i periodi zima, kiša
ili vrućina. Zato je trebalo naći početak od kada ce se brojati dani.
Taj koji je prvi zabo stap u zemlju i, gledajući u njegovu senku, primetio
da je dužina dana različita, morao je biti prilično zaludan, ali je, pored
toga što je otkrio prvi, moćan i precizan astronomski instrument, koji
se danas u nauci naziva gnomon, zaslužan i za početak računanja vremena.
Brojeći, dakle, dane i prateći njihovu dužinu, pretpostavlja se da je
čovek ona četiri “posebna” dana povezao u jednu celinu, a
svaki od njih je bio jednako pogodan za početak brojanja. Sad je trebalo
samo brojati, ali onda se pokazalo da u toku jednog prirodnog ciklusa,
recimo od jednog do drugog najdužeg dana, Mesec prodje dvanaest puta kroz
sve svoje faze. I tako je, kažu astronomi, utvrdjena nova vremenska jedinica
- godina, a uočeni su i pojedini kraci periodi - godišnja doba. Lunarni
kalendar je, dakle, bio prvi kalendar do kog su iskustveno došli svi stari
narodi, a sve sto se dešavalo kasnije bilo je samo doterivanje i usaglašavanje
zemaljskog i kosmičkog vremena.
2.1 Stari Egipćani
su otkrili prestupnu godinu
Jos stari Egipćani su računali vreme od jednog do drugog pojavljivanja
Sirjiusa, jer se pojavom najsjajnije i najveće, “pseće zvezde”
na nebu Nil izlivao, ostavljajući za sobom plodni mulj i bogate žetve.
Ondašnji astronomi utvrdili su da taj period traje 365 dana, ali tokom
jednog ipo milenijuma, tačnije za 1460 godina, neki novi astronomi u istom
tom Egiptu, uočili su da se za sunčanom godinom zakasnilo čitavih 365
dana. Taj period je nazvan Sotisov period, a kada je
potom otpočelo pazljivije brojanje dana od jednog do drugog pojavljivanja
Sirijusa, četvrte godine bi se pojavio dan više, pa je zaključeno da godina
zapravo traje 365,25 dana. U egipatski kalendar prestupna godina je uvedena
tek 238-e godine pre nove ere. Ovaj događaj je u nauci nazvan “Kanopski
edikt”, po mestu Kanopu pored Aleksandrije gde je izvršena reforma
kalendara.
Recimo i to da je najnovijim merenjima utvrđeno da godina traje nešto
krace - 365.242 dana, odnosno 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi.
2.2 Ostaci Vavilonske kule
I Vavilonci su merili vreme po kretanju nebeskih tela, prvenstveno Sunca
i Meseca. Oni su poznavali pet planeta sunčevog sistema - Merkur, Veneru,
Mars, Jupiter i Saturn, a zajedno sa Suncem i Mesecom smatrali su ih božanstvima.
Zato su svakom nebeskom telu posvetili po jedan dan u sedmici.
Tako je nedelja bila posvećena Suncu, ponedeljak Mesecu, utorak
Marsu, sreda je bila posvećena Merkuru, četvrtak Jupiteru, petak je pripadao
Veneri a subota Saturnu. Ako se setimo priče o Vavilonskoj kuli, onda
bi nam i nazivi dana u nedelji u nekim jezicima bili jasniji: nedelja
se na nemačkom zove Sonntag (Sunce), ponedeljak je na francuskom Lundi
(Luna, Mesec), utorak Mardi (Mars), sreda Mercredi (Merkur), četvrtak
Jeudi (Jupiter), a petak Vendredi (Venera), a na engleskom, naziv za subotu,
Saturday, direktno asocira na Saturn.
3. Julijanski kalendar
Pre nego što krenemo s pričom o julijanskom kalendaru da vidimo ko je
bio Gaj Julije Cezar. Smatra se da je
Cezar (100 – 44 p.n.e.) bio najčuveniji vojskovođa slavne rimske imperije.
Bio je vešt političar i veliki govornik. Osvojio je od 58 – 52 p.n.e.Galiju
(na teritoriji današnje Francuske i Belgije) i prešao u Grčku i na britanska
ostrva, pokorivši ih. Kada je njegov rival Pompej, član
Prvog trijumvirata (Cezar, Kras i Pompej), nagovorio
Senat da mu oduzme komandu nad legijama u Galiji, Cezar je 49. godine
prešao reku Rubikon i pošao na Pompeja da bi ga potukao u bici
kod Fasale. Pošao je zatim u poteru za njim čak do Egipta ali
ga je tamo zatekao već ubijenog. Cezar je onda zbacio
sa vlasti egipatskog kralja Ptolomeja XII
i na presto doveo čuvenu lepoticu i kasnije majku njegovog sina,
Kleopatru. Zavladao je čvrstom rukom celom rimskom državom
kao diktator i proglasio se za imperatora ali je ubrzo, 44. godine pre
Hrista, ubijen u Senatu od strane zaverenika – republikanaca
Bruta i Kasija.
Očigledno je da istorija ne bi zaboravila Cezara i da nije izvršio reformu
kalendara u starom Rimu. Ali taj reformisani kalendar učiniće ga dodatno
nezaboravnim vladarom velike rimske države.
Godine 46 pre nove ere. u poseti Cezaru u Rimu boravila je egipatska kraljica
Kleopatra, a u njenoj pratnji, izmedju ostalih uglednika, bio je i cuveni
astronom Sosigen. Cezar je od Kleopatre zatražio da egipatski naučnici
izrade kalendar koji ce važiti i za njegovo carstvo, pa je Sosigen izradio
kalendar po uzoru na egipatski. U Cezarovu čast taj kalendar je nazvan
Julijanski.
Za osnovu julijanskog kalendara uzeta je sunčeva ili
tropska godina, za koju smo rekli da je vremenski period
koji protekne između dva uzastopna prolaska Sunca kroz prividne fiksne
tačke na njegovoj putanji, a koje mogu da budu tačke ekvinocijuma
ili solsticijuma.
Dužina trajanja godine u Julijanskom kalendaru iznosi prosečno 365¼ dana
što se postiže ubacivanjem jednog dodatnog dana svake četvrte godine.
Početak godine, koji je do tada bio 1. marta, promenjen je i prebačen
na 1. januar.
Po Julijanskom kalendaru, svaka godina čiji je broj deljiv sa četiri je
prestupna i sadrži 366 dana, dok ostale sadrže 365 dana. Nakon uvođenja
Julijanskog kalendara 45. pne. najpre je, greškom, svaka treća godina
bila prestupna. Prestupne su bile sledeće godine: 45.pne, 42. pne, 39.
pne, 36. pne, 33. pne, 30. pne, 27. pne , 24. pne, 21. pne, 18. pne, 15.
pne, 12. pne, 9. pne, 8.,12. i nadalje svaka četvrta.
Pošto je greška kasnije uočena, imperator Avgust je naredio da se izbace
sve prestupne godine između 9. pne. i 8. n.e. čime je zaslužio da jedan
mesec ponese njegovo ime. Treba imati u vidu da se u ovo vreme godine
još nisu brojale od rođenja Isusa Hrista, već od osnivanja Rima 759. pne
te je srećna slučajnost što su za prestupne godine uzete baš one deljive
sa četiri brojano od Hristovog rođenja. Julije Cezar prvobitno je odredio
da svi neparni meseci imaju po 31 dan, a parni po 30, osim februara koji
je u prostoj godini imao 29 dana, a 30 u prestupnoj. Meseci su se zvali:
Januarius, Februarius, Martius, Aprilis, Maius, Junius, Quintilis, Sextilis,
September, October, November i December. Godine 44. pne. mesec Quintilis
preimenovan je u Julius (današnji jul) u slavu Julija Cezara. Godine 8.
pne. odlučeno je da se jedan mesec nazove imenom imperatora Avgusta, i
pošto je on najviše ratnih pobeda odneo u mesecu Sextilis-u, ovaj mesec
nazvan je po njemu avgust. Ali, pošto je taj mesec imao 30 dana, a Cezarov
mesec jul 31 dan, Avgustu se nije sviđalo da njegov mesec ima manje dana
od cezarovog, pa je uzeo jedan dan iz februara, koji je ionako imao manje
dana od ostalih meseci, i prebacio ga u avgust. Pošto su sada postojala
tri uzastopna meseca od po 31 dana, Avgust je od septembra uzeo jedan
dan i prebacio ga u oktobar, a iz novembra u decembar. Tada su uspostavljene
današnje dužine trajanja meseci.
Julijanski kalendar nije bio savršen i njegova greška se povećavala na
jedan dan svakih 128 godina. To je kasnije uviđeno, pa je na saboru u
Nikeji 325.godine odlučeno da se iz kalendara izbace 3 dana koja predstavljaju
akumuliranu razliku. Pošto je Julijanski kalendar i dalje ostao nepromenjen,
razlika se do XVI veka akumulirala na 10 dana. Kada su ovo uočili, astronomi
su odlučili da izrade novi kalendar koji će biti precizniji. Osim toga,
trebalo je i izbaciti 10 dana viška iz kalendara. To je postignuto uvođenjem
Gregorijanskog kalendara.
4. Gregorijanski
kalendar
Videli smo da je srednja julijanska godina duža od prirodne (tropske)
za približno 11 minuta i 14 sekundi. Pošto se ta razlika
stalno akumulira, ona za približno 128 godina iznosi 1 dan. Za 400 godina
ta razlika naraste na 3 dana 2 sata 52 minuta i 48 sekundi, a za 800 godina
naraste na 6 dana 5 sati 45 minuta i 36 sekundi. Da zvanični kalendar
ne bi išao (žurio) ispred prirodnog, bilo je potrebno izvršiti njegovu
prepravku.
Po savetu nemačkog astronoma Kristofera Klavijusa (1538-1612) i napuljskog
fizičara i astronoma Alojzija Lilija (1520-1576), papa Grgur XIII
(1502-1585) je 24. februara 1582. obznanio reformu do tada postojećeg,
julijanskog, kalendara papskom bulom Inter Gravissimasnazvanom
po prve dve reči njenog teksta. Te dve rečin na latinskom znače „među
najvažnijim“ . Prva rečenica bule je glasila:
"… Među najvažnijim zadacima koji su kao naša sveta
dužnost pred nas postavljeni, poslednji ali ne i jedini je da uz pomoć
Boga, učinimo ono što je Savetovanje u Trentu postavilo pred Svetu stolicu
…"
Papska bula je sadržala sledeće odredbe:
1. Kada je papa 1582. godine promenio
kalendar, prolećna ravnodnevica (21. mart) je padala čitavih 10
dana posle ovog astronomskog događaja. Zato je odlučeno da se
briše (izostavi) 10 dana iz kalendara, tako što iza četvrtka
4. oktobra 1582. godine odmah dolazi petak 15. oktobra 1582. godine (umesto
5. oktobra!)
2. Pravilo ustanovljeno i primenjivano u
julijanskom kalendaru da je svaka četvrta godina prestupna, menja se.
U novom, gregorijanskom kalendaru prestupna je svaka četvrta,
kao i sekularne godine(godine veka, one koje se završavaju sa 00) koje
su deljive sa 400 .
3. Dan viška prestupne godine stavljaće
se iza 28. februara .
4. Novo pravilo za određivanje datuma
Uskrsa. (Staro pravilo bilo je bazirano na julijanskom kalendaru.)
5. Prvi dan u godini (Nova godina) biće
1. januar.
Ovaj novi kalendar nazvan je po papi Grguru gregorijanski. Po njemu je
prosečna dužina trajanja godine smanjena na 365,2425
dana (365+97/400 = 365,2425 jer ima 97 prestupnih
godina na svakih 400) što daje grešku od 365,2425 – 365,2421890
= 0,00031 dan ≈ 26 sekundi. To znači da će se ova greška
akumulirati na jedan dan za 1/0,00031 ≈ 3225 godina, odnosno nešto kraće
solarne godina smanjuje, a greška povećava.jer se tokom vremena dužina
trajanja
Razlika između Gregorijanskog i Julijanskog kalendara je
ta što Gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400, a Julijanski
100. U Gregorijanski kalendar uvedano je takozvano Sekularno pravilo da
su godine deljive sa 100 (sekularne godine) proste, osim ako su deljive
sa 400, u kom su slučaju prestupne. To znači da su godine 1700., 1800.,
1900., 2100., itd. prestupne po Julijanskom, a proste po Gregorijanskom
kalendaru. Danas razlika između Julijanskog i Gregorijanskog kalendara
iznosi 13 dana, a nakon 2100. uvećaće se na 14 dana (što znači da će pravoslavni
Božić padati od tada 8. januara).
Postojao je svojevremeno predlog britanskog astronoma Džona Heršela da
se uvede 4000-godišnje pravilo po kojem bi svaka godina deljiva sa 4000
bila prosta umesto prestupna, čime bi se prosečna dužina trajanja godine
smanjila na 365 + 969/4000 = 365,24225 dana, što je bliže tropskoj godini,
ali ovaj predlog nikada nije prihvaćen. Uvođenjem Gregorijanskog kalendara,
kalendarska godina je približena tropskoj najviše do tada.
Kada je papa Grgur 1582. godine uveo novi kalendar, njega su odmah prihvatile
Italija, Poljska, Portugalija i Španija, a ubrzo i ostale katoličke zemlje.
Protestantske zemlje prešle su na Gregorijanski kalendar mnogo kasnije,
a pravoslavne tek u XX veku, s tim što pravoslavne crkve nikada nisu prešle
na ovaj kalendar.
Milankovićeva reforma kalendara
„ On je razdvojio prošlost od budućnosti,
postavio svoj presto u sadašnjicu,
on šeta po sutrašnjici i nadleće
prošlost nadgledajući je “
O reformi kalendara i njegovom ispravljanju daje do sada najbolju studiju
profesor nebeske mehanike na beogradskom univerzitetu dr. Milutin
Milanković.
1. maja 1923. godine u Carigradu, ekumenski patrijarh
Meletios IV Metaxakis, sazvao je Sabor predstavnika
svih pravoslavnih crkava i država. Srpska pravoslavna crkva je takođe
dobila poziv da pošalje svoje predstavnike na taj Sabor. Kraljevinu Srba,
Hrvata i Slovenaca a u ime crkve, zastupao je mitropolit crnogorsko–primorski
Gavrilo Dožić, a kraljevsku vladu dr prof. Milutin
Milanković, kao predstavnik naše nauke. Glavni razlog za sazivanje
je bio reforma već zastarelog julijanskog kalendara i njegovo usaglašanje
sa gregorijanskom. Prof. Milanković je skupu predložio genijalno reženje
za oba problema. Zato je od kongresa dobio nalog da sastavi kalendar koji
bi bio prihvatljiv za sve hrišćane. Dr. Milanković je to ucinio.
Polazna osnova za Milankovićev rad bila je teza gimnazijskog profesora
Trpkovića, koji se mnogo i savesno bavio pitanjem reforme kalendara, posebno
u dve rasprave „Projekat za reformu Julijanskog kalendara“
i „Nije zabranjeno praznovati Vaskrs u
dan punog meseca“.
Bili su to radovi objavljeni na prelomu vekova, 1900, 1901. godine, a
na njih Milanković gleda ovako: „ Prva od dve pomenute rasprave
Trpkovićeve bavi se uglavnom novom interkalacijom prestupnih
godina i računom koji bi odgovarao. U njoj je Trpković saopštio važnu
činjenicu. Ako se iz Julijanskog kalendara u toku od 9 vekova ispusti
7 dana onda se dobija srednja dužina kalendarske godine od 365, 24222222
dana ili 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 48 sekundi. Ovaj isti broj saopštavan
je i u nekim starijim delima kao dužina tropske, suncane godine
jer je Lelande još u 18. veku izračunao tu vrednost, a i Bessel
do nje došao 1928. godine. Trpković je mislio da je našao jedini pravi
ključ za rešenje kalendarskog pitanja. Postignuta je dakle tolika tačnost
da se veća ne može postići pošto nema razlike izmedu kalendarske i tropske
godine prema savremenom stanju nauke“ govorio je on. Neki naši
crkveni pisci neupućeni u nauku idu još dalje, pa smatraju taj rezultat
za otkrovenje „koje je Gospod, otkrio sinu pravoslavne
crkve“. To sve, naravno, nije tačno i nauka sudi mnogo trezvenije
o toj stvari: spomenuti broj za dužinu tropske godine zamenjen je na temelju
kasnijih tačnijih određenja Hansena (1853), Le Verrier (1958) i Newkomba
(1895) i konstatovano je da ta dužina uopšte nije stalna.
Kao posledica toga, Sabor je na kraju doneo zaključke o kalendaru sadržane
u 10 tačaka:
1. Trinaest dana treba oduzeti od julijanskog
kalendara. Oni predstavljaju akumuliranu razliku u računanju
vremena od ekumenskog Sabora održanog u Nikeji 325. godine.
2. Crkveni praznici koji padaju u dane između 1. i 14.
oktobra, a koji su izostavljeni iz kalendara, slaviće se svi 14. oktobra,
ako nadležni sveštenik ne predloži drugačije.
3. Svi meseci u godini imaće isti broj dana i u buduće
kao i do tada. Februar će imati 28 dana u prostoj godini, a 29 dana u
prestupnoj.
4. Kao i ranije i dalje će postojati dve vrste godine:
prosta (neprestupna) sa 365 dana i prestupna sa 366 dana.
Prestupna će biti svaka četvrta godina, odnosno ona koja je
deljiva sa brojem 4 bez ostatka. Izuzetak od pravila
su one sekularne (vekovne) godine opisane u tački (5).
5. Sekularne ili godine stoleća (one koje se
završavaju sa 00 na kraju) biće prestupne samo ako broj vekova podeljen
sa brojem 9 daje ostatak 2 ili 6. Drugim rečima, ako broj godina
podeljen sa 900 daje ostatak 200 ili 600, ta će godina biti prestupna
(prikazane u tabeli masnim slovima). Ostale su proste.
2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500,
2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300,
3400, 3500, 3600, 3700 itd.
6. Fiksni svetovni praznici zadržaće datume koje su
imali do tada.
7. Pokretni praznici zavisiće od datuma Uskrsa. U saglasnosti
sa kanonskim odredbama, Uskrs će se slaviti prve nedelje posle
punog Meseca posle proleće ravnodnevice.
8. Uskršnji pun Mesec biće određen astronomskim
proračunom, koji za reper uzima meridijan koji prolazi kroz kupolu
Hristovog hrama u svetom gradu Jerusalimu.
9. Ekumenski patrijarh zahtevaće od Petrograda, Atine,
Beograda i Bukurešta da izračunaju dugoročnu tabelu kada pada Uskrs i
dužni su je dati svim ostalim pravoslavnim crkvama.
10. Ova reforma julijanskog kalendara ne može ni na
koji način biti smetnja (prepreka) za kasnije promene koje mogu biti učunjene
od svih hrišćanskih crkava.
Ipak, izdvajaju se dve osnovne karakteristike ove usvojene reforme
julijanskog kalendara našeg renomiranog naučnika prof. Milankovića:
Prvo, izostavljanjem 13 dana u oktobru 1923. godine,
julijanski kalendar se u potpunosti usaglašava sa gregorijanskim. Tom
odlukom, posle nedelje 30. septembra dolazi ponedeljak 14. oktobar.
Drugo, odlukom sadržanom u tački br. 5 Sabora, o godinama
koje će biti prestupne za period od sledećih 900 godina, izbačeno
je sedam (7) godina stoleća koje neće biti prestupne.
To pravilo u tom 900–godišnjem periodu daje 218 prestupnih godina, umesto
225 koliko ih je bilo po starom, julijanskom kalendaru i 682 proste godine.
(Podsetimo se da bi po starom julijanskom galendaru bilo, pošto je svaka
četvrta godina prestupna, 900 : 4 = 225 prestupnih godina).
Na osnovu ovog gornjeg pravila, može se izračunati da je prosečna dužina
Milankovićeve godine sada:
365 dana i 218/900 dana, a to je: 365,24222
dana, što je veoma blizu prosečne
vrednosti trajanja tropske godine, koje kao što smo rekli, iznosi 365,24219
dana.
Razlika između Milankovićeve i tropske godine iznosi svega 2 sekunde
godišnje. Da bi se razlika akumulirala do jednog dana, potrebno je
86.400 : 2 = 43.200 godina! Zbog toga je to do danas
najtačniji kalendar u ljudskoj istoriji, čija se tačnost preko ove ne
može ni zamisliti.
Nažalost, ono izostavljanje 13 dana u oktobru nije sprovedeno u pravoslavnim
zemljama i crkvama tako da je i dalje ostalo računanje datuma po starom
julijanskom kalendaru, sa razlikom od 13 dana prema gregorijanskom. Ta
razlika se neće povećavati ni u XXI veku. Tek kasnije će se uvećati na
14 dana.
Na sednici Sabora upriličenoj prilikom usvajanja predloga našeg naučnika
dr. prof. Milankovića, sve delegacije su ga srdačno pozdravile i čestitale
mu na genijalnom rešenju koje je ponudio u skladu sa astronomskom naukom.
To njegovo rešenje je omogućilo oskulatorno
približavanje našeg julijanskog i gregorijanskog kalendara. Prof.
Milanković je bio i redaktor odluka Sabora 1923. godine u Carigradu. Za
svoj rad na vaseljenskom Saboru pravoslavnih crkava i brilijantno rešenje
kalendarskog problema, koje nikad pre njega nije postiglo toliku tačnost,
Milanković je od mnogih vlada bio odlikovan. Posle završetka Sabora (neki
pišu Kongresa), koji je trajao šest nedelja, profesor Milanković je dobio
od vaseljenskog patrijarha Meletiosa IV sledeće pismo:
„Meletios, milošću Božjom arhiepiskop Konstantinopolja
– Novog Rima i vaseljenski patrijarh. Veleučeni gospodine profesore, čedo
u Gospodu, ljubljeno Naše Smernosti, blagodat neka je s Vašom Velikoučenosti
i mir od Boga.
Pošto je Našem Svetom i Časnom Sinodu pročitana odluka Svepravoslavnog
Kongresa o kalendaru, u cilju pravilnog usvajanja njenog, koje je usvajanje
već sledovalo, Sinod je s osobitim priznanjem primio k znanju najdragoceniju
saradnju Vaše duboke Velikoučenosti kao člana Svepravoslavnog Kongresa
pri sastavljanju te odluke, kojom je tako srećno i potpuno rešen jedan
od prvih zadataka Svepravoslavnog Kongresa i uopšte tako važno kalendarsko
pitanje.
Stoga, po jednoglasnoj Sinodalnoj odluci, izjavljujemo drage
volje ovim Našim čestitim pismom naročitu pohvalu i zahvalnost Vašoj Velikoučenosti
za takvu prosvećenu“
Uskoro posle toga, prof. Milutin Milanković je dobio molbu carigradskog
patrijarha da sastavi pashaliju
prema novom kalendaru za sledećih 100 godina, što je on i uradio.
U skladu sa usvojenim odlukama na VII vaseljenskom Saboru, Uskrs će se
praznovati svake godine u onu nedelju koja dolazi posle punog Meseca posle
prolećne ravnodnevice. Zadatak prof. Milankovića bio je u tome da astronomskim
računom odredi vremena punih Meseca za sledećih 100 godina. Ti proračuni
moraju biti veoma precizni, naročito za one slučajeve kada pun Mesec pada
oko ponoći između subote i nedelje, a sve to računajući po vremenu onog
meridijana koji prolazi kroz kupolu hrama Hristova groba u Jerusalimu.
Ako se u takvim slučajevima Mesec ispuni do svoje celine makar samo jednu
sekundu posle ponoći, praznovanje Uskrsa se odlaže za nedelju dana. Još
veće pomeranje može nastupiti kada pun Mesec pada u vreme same prolećne
ravnodnevice. Ako se pun Mesec desi makar jednu sekundu pre ravnodnevice,
onda se on više ne smatra za pashalni Mesec već onaj sledeći, posle četiri
nedelje, a za toliko se pomera i praznovanje Uskrsa.
Praveći ove obimne proračune prof. Milanković je tada utvrdio da će se
datumi Uskrsa po oba hrišćanska kalendara razlikovati šest puta za period
od 50 godina (posle 1924. godine) i to: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 i
1967. godine. On je tada izračunao Uskrse za pravoslavnu crkvu ovako:
|
Pravoslavni |
Katolički |
1924.
1927.
1943.
1954.
1962.
1967. |
23.mart
24.april
28.mart
25.april
25.mart
02. april |
20.april
17.april
25.april
18.april
22.april
26.mart |
Datumi Uskrsa se u dva kalendara razlikuju zbog toga što se pun Mesec
1924., 1943. i 1962. godine pojavio nekoliko časova posle prolećne ravnodnevice,
a tzv. epakt–račun ga stavlja pre ravnodnevice. U godinama
1927., 1954. i 1967. pun Mesec je padao u nedelju, a epakt–račun ga (u
gregorijanskom kalendaru) stavlja u subotu.
Kao matematičar, nebeski mehaničar i klimatolog Milutin Milanković nije
imao vremena da razrešava samo problem kalendara, jer je shvatio da se
tu radi kako o vremenu potrebnom za precizna merenja tako i o konvenciji
koja nije zavisila od naučnih razloga. Jedan iz pleade mladih naučnika,
nažalost prerano preminulih dr. Dušan V. Sladić, napravio je vrlo temeljnu
studiju o tačnosti sunčevih kalendara u kojoj se bavio procenom odnosa
trajanja tropske godine i srednjeg suncevog dana. Napravio je poredenje
izmedu najpoznatijih kalendara: Gregorijanskog, Hajamovog, Laplaseovog,
Miškovicevog, Milankovićevog, Seleškinovog, Stanojevićevog i Madlerovog,
da bi predložio svoj kao najprecizniji. Naravno svuda se radi o greškama
koje se mere sekundama, a koje bi tek kroz nekoliko stotina hiljada godina
narasle na odstupanje od jednog dana. U tom se smislu tumačilo da je dr.
Dušan V. Sladić na neki nacin „ulovio u grešci“
i Milutina Milankovića, baš kao što je ovaj pronašao manjkavosti kod Trpkovića.
Naravno da nije tako, iz prostog razloga što je sam Milanković zaključivao
da će precizni proracuni kalendara zavisiti od preciznosti polaznih podataka.
Milanković je u svakom slucaju mnogo više pažnje poklanjao razmišljanju
o vremenu kao temeljnoj kategoriji, što ga svrstava medu one koji su fiziku
približili filozofiji i obrnuto.
Kada uporedimo sve tri verzije kalendara stvar izgleda ovako: Julijanski
kalendar gubi svakih 128 godina jedan dan, Gregorijanski svakih 3 300,
a Milankovićev će zakasniti za 1 dan tek posle više od 43 000 godina.
Možemo zaključiti da je novi Gregorijanski kalendar dosta tačniji od starog
Julijanskog kalendara, a da je ipak najtačniji Milankovićev kalendar.
Nadamo se da ce ovaj kalendar u skoroj buducnosti biti prihvaćen svuda
u svetu. Nekoliko puta je na najvišem svetskom nivou razmatrano usklađivanje
svih svetskih kalendara, ali nikada ta stvar nije do kraja završena.
Literatura:
- Vojislav V. Mišković, Hronologija astronomskih
tekovina, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1975. godina
- Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i
saznanja – detinjstvo i mladost, Srpska akademija nauka i umetnosti,
Beograd 1979. godina
- Tatomir P. Anđelić, Život i delo Milutina Milankovića,
Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1979. godina
- Milutin Milanković, Istorija astronomske nauke
od njenih prvih početaka do 1927. godine, Naučna knjiga, Beograd
1927. godina
- Drago I. Dragović, Kalendar kroz istoriju,
Beograd 2001. godina
- Nikola Bura, Istorija mernja vremena,
Teovid, Beograd 2002. godina
- Ljiljana Milić,O kalendaru, http://www.astronomija.co.yu/kalendar/nastanak/index.html
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|