RAZVOJ GOVORA

1. POJAM GOVORA

Jezik je sposobnost opštenja sa drugima. On obuhvata svako sredstvo za komunikaciju pri čemu se misli i osećanja simbolizuju tako da se na taj način prenosi određeno značenje. U tome su obuhvaćene različite forme komunikacije kao što je pisani, govorni, znakovni, facijalni, gestovni, pantominski i umetnički način komuniciranja. On predstavlja jednu od glavnih pojava u kojima se čovek razlikuje od nižih formi života. Govor je samo jedna od formi jezika, gde se koriste artikulisani glasovi ili reči za prenošenje određenih značenja. Razvoj govora je razvoj oblikovanja glasova, proces rašćenja koji polazi od nejasnih, neodređenih i slučajno formiranih glasova do jasnih, razgovetnih i kontrolisanih glasova. Govor je sredstvo prenošenja misli i osećanja. U njemu i putem njega koriste se artikulisani glasovi i pisani simboli sa značenjem, kojima se prenosi značenje drugima.
Govor je istovremeno i oblik i regulator ponašanja. On učestvuje u regulisanju sopstvenog ponašanja a usmerava i ponašanje drugih osoba. Pomoću govora se olakšava decentracija predškolskog deteta, tj. prevazilaženje njegovog egocentrizma. Primer za to je kada odrasla osoba traži od deteta potpunija obaveštenja (ili obrazloženja) o situaciji koja je samo detetu bila dostupna.
Govorom dete upoznaje konvencije, i to putem informacija o tome šta jeste, a šta nije dozvoljeno, šta jeste, a šta nije poželjno itd. Govor deteta utiče i na njegovo prilagođavanje, što povratno pozitivno utiče na celokupan razvoj.

2. FAZE U RAZVOJU GOVORA

U razvoju govora, koji teče uporedo sa razvojem motornih i intelektualnih sposobnosti, mogu se razlikovati dve faze: prelingvistička i lingvistička. Lingvistička faza počinje sa prvom izgovorenom reči koja ima neki smisao. Posle te reči dolazi do bogaćenja rečnika, do upotrebe raznih vrsta reči, kao i rečenica, koje u strukturalnom pogledu postaju sve složenije.

2.1. PRELINGVISTIČKA FAZA

Vokalizacija je pojava vezana za prve mesece posle rođenja, kad dete spontano proizvodi glasove. Prvi krik predstavlja najraniji oblik vokalizacije. Njega su objašnjavali na više načina. U stvari, to je prvo treperenje glasnih žica izazvano prvim udisanjem i izdisanjem vazduha. Prvi krik nema nikakvo emocionalno značenje. Za govor, međutim, on ima važnosti: pre svega, taj krik je dokaz da organi koji proizvode zvuk funkcionišu već pri rođenju. Dete proizvodi glasove i kad plače i kad je zadovoljno. Među tim glasovima na početku preovlađuju vokali, zbog čega se i čitava pojava naziva vokalizacija. Ovi glasovi se javljaju spontano, bez učenja. Da dete te glasove ne uči, dokaz je činjenica što se oni javljaju u istom obliku kod dece svih nacionalnosti i svih rasa, a izgovaraju ih i deca koja su gluva od rođenja.
Povećanje broja glasova koje dete izgovara u prvim mesecima posle rođenja, naziva se glasovnom ekspanzijom. U svom daljem razvoju, a pod uticajem učenja jezika zajednice u kojoj živi, dete sluša i ponavlja glasove uključene u njegov maternji jezik. Ti se glasovi zbog stalnog ponavljanja utvrđuju, dok se ostali, zbog neupotrebe, nepovratno gube. Otud pojava da odrastao čovek ne ume da proizvede sve one glasove koje je kao beba umeo. Proces gubljenja glasova koji se ne upotrebljavaju u govoru naziva se glasovnom kontrakcijom. Ona je očigledno posledica učenja određenog jezika.
Nekada se verovalo da između raznih rasa, pa čak i nacionalnosti, postoje nasledne anatomske razlike u organima koji učestvuju u govoru, i da usled tih razlika jedan Japanac, na primer, teško može da nauči pravilan izgovor francuskog jezika. Međutim, utvrđeno je da Japanac, ako od rođenja živi u francuskoj govornoj sredini, može besprekorno naučiti francuski izgovor, zahvaljujući tome što će učiti jezik u vreme svoje glasovne ekspanzije, tj. dok se glasovi koje dete spontano izgovara nisu nepovratno izgubili.
Brbljanje. - Pre nego što se glasovi kombinuju u reči sa smislom, oni se, kod deteta od pet meseci, pojavljuju kao grupe vokala i konsonanata - u obliku dečijeg brbljanja ili čavrljanja. Dete izgovara po nekoliko glasova zajedno, kao «eda», «ma», «nga», «blja». Ovi slogovi nemaju nikakvog značenja i teško ih je zabeležiti ili reprodukovati. Izgovarajući te grupe glasova, dete se, u stvari, igra. U daljem razvoju govora dolazi do udvajanja pomenutih slogova, pa deca izgovaraju «ma-ma», «eda-eda», «ba-ba», ni ti udvojeni slogovi nemaju značenja. Ove udvojene slogove laici često tumače kao prve reči. Oni, razume se, ne vode računa o činjenici da taj skup glasova za dete nema nikakvog smisla ni značenja. Izgovaranje ovih slogova predstavlja detinju igru govornim organima. Dete sebe sluša, podržava svoje glasove i na taj način se zabavlja. Tim slogovima ono nikom ništa ne saopštava, niti bilo šta zahteva. Uporedo sa vokalizacijom i brbljanjem, sa upotrebom govornog aparata, razvija se i percepcija jezika kao i razumevanje tuđeg govora. Do drugog meseca, dete na razlikuje ljudski glas od drugih zvukova oko sebe. Na uzrastu od oko šest meseci ono je u stanju da razlikuje ljutit ton ljudskog glasa od tepajućeg. Krajem prve godine dete pokazuje veće interesovanje za reči. Ono tad razume zabranu. Dete pre razume govor nego što je u stanju da se njime služi.

2.2. LINGVISTIČKA FAZA

3. FAKTORI KOJI UTIČU NA RAZVOJ GOVORA

Dok je opšti način razvoja govora podjednak kod sve dece, ipak postoje izrazite varijacije u pogledu tempa razvoja, veličine i kvaliteta fonda reči i ispravnosti izgovora na svakom starosnom nivou. Čitav niz faktora je odgovoran za ove varijacije, a među njima su najvažniji sledeći:
Zdravlje - utvrđeno je da ozbiljna i dugotrajna bolest za vreme prve dve godine života odlaže početak govora i upotrebu rečenice za jedan do dva meseca. Ako se ozbiljno ili dugotrajno oboljenje javlja u detinjstvu, onda će dete biti sprečeno da održava kontakt sa ostalom decom, pa će kao rezultat toga trpeti razvoj njegovog govora. Malo dete, koje je gluvo ili slabo čuje, svakako će biti sporo u učenju da govori i imaće slab izgovor u poređenju sa ostalom decom istog doba i jednakog intelektualnog razvoja.
Inteligencija - Konstatovano je da postoji tolika izrazita povezanost između inteligencije i govora, tako da se često tvrdi da govor deteta može da posluži kao najbolji posebni indikator za njegov intelektualni nivo. kod beba postoji povećanje korelacije između govornih glasova i nivoa inteligencije sve do druge godine, a posle toga postoji snažna povezanost između razvoja govora i količnika inteligencije. Konstatovano je da petogodišnje dete sa znatnom slaboumnošću odgovara po statusu govora bebi od jedne i po godine. Nasuprot tome je utvrđeno da deca koja su intelektualno superiorna pokazuju takođe i izrazitu govornu superiornst, kako u pogledu fonda reči, tako i u pogledu dužine i ispravnosti strukture rečenice.
Socio - ekonomski status - Studije odnosa između govora i socio-ekonomskog statusa porodice pokazale su da deca iz oskudnije socijalne sredine zakašnjavaju u pogledu razvoja govora kad se uporede sa decom iz imućnije sredine. Ovo može da bude posledica bilo razlike u inteligenciji ili u pogledu mogućnosti za učenje ili i jednog i drugog. Dete iz viših socio-ekonomskih grupa po pravilu ima više veze sa roditeljima, pogotovo sa majkom nego dete iz siromašnijih grupa, gde je majka često odsutna zato što radi, ili je isuviše opterećena domaćim dužnostima da bi mogla više da se posveti deci. Osim toga roditelji iz viših grupa osećaju da je govor vrlo značajna funkcija, ne samo kao odraz statusa porodice i vaspitanja, već takođe i sredstvo za uspeh u životu. Posledica toga je da dete iz viših grupa podstiču, pa čak i primoravaju da nauči da govori rano i ispravno.
Pol - U početku druge godine života javljaju se razlike među polovima, i to u korist devojčica. U detinjstvu dečaci sporije uče da govore, rečenice su im kraće i manje gramatički ispravne, aktivni i pasivni rečnik im je oskudniji, a izgovor manje ispravan nego što je slučaj kod devojčica. Za vreme prve godine života beba čavrljajući odgovara majci na njene glasove i to je «eho-reaktivna» faza čavrljanja. U to doba bebe oba pola pokazuju slična osećanja prema majci, međutim, vrlo skoro pošto je završeno rano detinjstvo, devojčice se više identifikuju sa majkom nego dečaci, koji pokušavaju da se identifikuju sa ocem. Pošto je u našoj kulturi otac više odsutan od kuće nego majka, dečaci imaju manji broj i manje intimne kontakte sa ocem nego devojčice sa majkom.
Odnosi u porodici - Studije dece koja su smeštena u zavodima i beba koje su odgajane u domovima za decu pokazale su koliko je veliki značaj porodičnih odnosa za razvoj govora. Bebe koje su smeštene u zavodima plaču više nego one koje žive u porodici, ali one manje čavrljaju i proizvode manji broj različitih glasova nego bebe koje žive u porodicama. Razlog tome je nedostatak prisnog ličnog odnosa sa majkom ili zamenicom majke, što ima za rezultat opšte zaostajanje u razvoju, a najozbiljnija i najtrajnija među tim posledicama nalazi se u oblasti govornog razvoja. Nije značajna samo količina vremena koje dete provodi sa majkom tokom prvih godina života za rzvoj govora, već takođe i priroda odnosa koja među njima postoji. Zdrav odnos roditelj-dete olakšava razvoj govora, dok nezdrav odnos, kada se dete mazi i razmažuje, može da ima za rezultat ne samo zakašnjavanje govora, već može takođe i da dovede do govornih defekata kao što su šuškanje, mucanje i nejasno govorenje. Veličina porodice je takođe od značaja za govorni razvoj deteta. Utvrđeno je da je jedinče izrazito superiorno u odnosu na decu sa starijom braćom i sestrama u svakoj fazi govorne umešnosti. Razlog za to je što jedinče raspolaže dužim periodima u kojima je ono središte majčine pažnje, nego što je slučaj sa decom koja imaju braću i sestre. Utvrđeno je da dvojke i trojke zaostaju u pogledu govornog razvoja u poređenju sa običnom decom. Njihova glavna sredina u porodici i njihov socijalni kontakt svodi se gotovo isključivo na međusobno druženje. Objašnjenje za zaostajanje u pogledu govora je to što ovakva deca imaju svoj sopstveni žargon ili «tajni jezik» koji ona imitiraju umesto da imitiraju neki odrasli uzor.
Bilingvizam - Zbog opšte usvojenog verovanja da je lakše naučiti da se «govori kao urođenik» na nekom stranom jeziku pre pete godine života nego kasnije, mnogi roditelji učili su svoju decu nekom stranom jeziku u isto vreme dok su ona učila svoj maternji jezik. međutim, na taj način može se kod deteta usporiti razvoj govora uopšte zbog zabune koja nastaje kad dete pokušava da nešto kaže nekome na maternjem jeziku, a istu stvar nekom drugom licu na stranom jeziku. Isto tako postoji opasnost da se pojavi i zabuna u mišljenju, pa je dete stoga bojažljivo kad govori zato što nije sasvim sigurno da li se koristi pravilnim izrazom u nekoj određenoj situaciji.

4. UČENJE GOVORA

5. TEORIJE RAZVOJA GOVORA

5.1. EMPIRISTIČKO TUMAČENJE RAZVOJA GOVORA

Empirističko tumačenje razvoja govora zastupaju američki psiholozi bihejvijoristi, koristeći pojmove podražavanja i potkrepljenja, odnosno opšte principe uslovljavanja, npr. instrumentalnog učenja. Jedno od empirističkih shvatanja razvoja govora je i tumačenje, prema Manojlović, A. i Mladenović, U. (2001), koje daju Miler i Donald. Oni navode više načina usvajanja govora. Prva vokalizacija - plač, kao prva refleksna radnja, postaje prva instrumentalna reakcija. Plač postaje sredstvo za dozivanje u svrhu zadovoljavanja potreba. Druge artikulisane, verbalne reakcije (reči) dete usvaja za vreme hranjenja, kada odrasla osoba (najčešće majka) govori dok hrani dete. Tada dete spontano podražava reči koje čuje, ali je to u početku nepotpuno.

5.2. NATIVISTIČKA KONCEPCIJA

Za učenje jezika, prema Manojlović, A. i Mladenović, U. (2001), Čomski navodi, dovoljno je da dete samo sluša govor svoje sredine. Ono se ipak neograničava samo na takvo slušanje, čak ni na samo imitiranje. Po njegovom mišljenju učenje govora nije imitiranje, nego je u najvećoj meri inovativna aktivnost, stvaranje nečeg novog, nezavisno od stimulusa i iskustva. Gramatika je suština jezika, a način njenog usvajanja nije jasan ni kod odraslog čoveka. Odgovor Čomskog na tu dilemu je u postuliranju postojanja urođene, nasleđene sposobnosti za razumevanje i produkciju pravila gramatike. To su tzv. gramatičke univerzalije, univerzalna gramtika, koja je, navodno, genetski uslovljena. Na osnovu nje dete konstruiše jednu impicitnu, intuitivnu teoriju jezika u vidu gramatičke strukture i pomoću takve dispozicije usvaja realnu gramatiku jezika sredine u kojoj raste i razvija se.

5.3. PIJAŽEOVO SHVATANJE PRIRODE I RAZVOJA GOVORA

Prema Manojlović, A. i Mladenović, U. (2001), u Pijažeovom shvatanju odnosa mišljenja i jezika mogu se uočiti dva gledišta. On je u početku smatrao da govor deteta neposredno odražava dečije mišljenje, pa je to mišljenje i proučavao pomoću analize dečijih verbalnih iskaza. U svojim kasnijim pristupima ističe simboličku funkciju jezika, u kojoj su sadržane i simboličke igre i simboličko predstavljanje. Koreni i mišljenja i govora su po Pijažeovom mišljenju u senzomotornoj sprezi, tačnije u akcijama koje kasnije bivaju interiorizovane u unutrašnje mentalne strukture. Tvrdi da dete nije u stanu da shvati neku verbalnu formulaciju ako predhodno nije ovladalo pojmom koji je u osnovi te formulacije. Ovladavanje tim pojmom iziskuje predhodno savladavanje ranijih nižih razvojnih etapa (senzomotorne i preoperacione). Deca ne mogu da shvate značenja rečenice ako predhodno ne usvoje osnovne pojmove na koje se odnose reči u toj rečenici.

5.4. TEORIJE VIGOTSKOG

Prema Manojlović, A. i Mladenović, U. (2001), po mišljenju Vigotskog razvoj mišljenja i govora je paralelan ali je ipak uzajamno zavisan. U početku se razvoj ta dva entiteta odvija kao razvoj dve različite, posebne i nezavisne aktivnosti. Mala deca uviđaju i shvataju bitne veze i odnose cilja i sredstva u praktičnim okolnostima, u cilju rešavanja praktičnih problema. Međutim, razvoj govora započinje prvim artikulacijama fonskih ekspresija, vokalizacijom, gukanjem, brbljanjem, u kojima još nisu zastupljeni misaoni procesi. Po njegovom mišljenju, u drugoj godini se dešava presudan prelom, kada dolazi do spajanja, preplitanja prelingvističkog mišljenja i preintelektualnog govora. Tada nastaje jezgro nove vrste ponašanja, odnosno novog sadržaja strukture. Nju čini «verbalno mišljenje», odnosno racionalni govor. U daljem razvoju govor deteta ima dve osnovne funkcije. Prva, unutrašnja, usmerava i kontroliše mišljenje u sebi, a druga, spoljašnja funkcija govora, služi saopštavanju rezultata sopstvenog mišljenja drugim osobama. Zato što dete ne razlikuje te dve funkcije, javlja se tzv. egocentrični govor, kada dete govori glasno o svojim namerama, iako nema prisutnog sagovornika ili bez obzira na njega.

5.5. PROBLEM RAZVOJA GOVORA PREMA ŠTERNU

Prema Vigotski, L. (1977), ono što je ostalo najpostojanije u Šternovom sistemu i još se učvrstilo i dalje razvilo - to je čisto intelektualističko shvatanje dečijeg govora i njegovog razvoja. Štern sam naziva svoje stanovište personalističko - genetičkim. Razlikuje tri korena govora: ekspresivnu tendenciju, socijalnu tendenciju ka sporazumevanju i intencionalnu. Prva dva korena ne predstavljaju osoben znak ljudskog govora, svojstvena su i začecima govora kod životinja. Ali treći činilac sasvim nedostaje u govoru životinja i predstavlja specifičnu oznaku ljudskog govora. Intenciju određuje kao usmerenost ka izvesnom smislu.

6. GOVOR I JEZIK KAO KULTUROLOŠKE POJAVE

Broj glasova se sužava kada dete počne da govori. «Sužavanje» nije baš najpogodnija reč za ono što se stvarno događa. Nije reč samo o sužavanju glasova već i o opadanju sposobnosti da se proizvode glasovi koje je dete moglo da proizvede pre nego što je ovladalo fonetičkim sistemom u kome određenu ulogu imaju samo određeni glasovi. Prema tome, pored pojave sužavanja glasova, postoji i pojava usmeravanja na funkcionalne jedinice. Kada glasovi postanu glasovi govora (tj. delovi datog jezičkog sistema), njihova funkcija počinje da se menja. Za dete oni nisu više samo glasovi koje treba prepoznati kao takve već glasovi koje treba prepoznati kao različite elemente jednog fonemičkog sistema. Da bismo ilustrovali kako se dete odnosi prema tim elementima, poslužićemo se jednom analogijom. Malo dete je, na primer, oduševljeno šahovskim figurama i igra se sa njima. Ono uživa u njihovoj glatkoći i raznolikosti oblika; ispituje njihovu čvrstinu udaranjem jedne figure o drugu; skriva ih u ruci, razbacuje unaokolo, pa i «jede». Kada kasnije nauči da igra šah, isti ti objekti stiču novu funkciju u okviru pravila šahovske igre. Iako figure i dalje čuvaju svoju privlačnost, ovo svojstvo postaje nevažno za samu igru u kojoj svaka figura ima svoju određenu ulogu, definisanu ciljem i pravilima šahovske igre. Na isti način, prepoznavanjem i korišćenjem galsova fonemičkog sistema kao integralnog dela jezičkog sistema, glasovi dobijaju sasvim novu dimenziju važnosti.
Dok se za govor može reći da se nužno odvija u okviru interakcije između deteta i najmanje jedne odrasle osobe koja se o njemu brine i koja mu pomaže da osvoji prve vidike u datom jezičkom sistemu, za jezik važi još jedna bitna odlika: to je sistem koji dete može samo da istražuje i obnavlja na jedan nov način, čime postaje tvorevina i građa njegovog vlastitog iskustva. To daje procesu usvajanja jezika jedan osoben, kreativni kvalitet.

7. POREMEĆAJI U RAZVOJU GOVORA

Pošto je govor važno sredstvo za komunikacije, svaki njegov poremećaj u detinjstvu dovodi i do poremećaja socijalnih odnosa. Ova okolnost čini govor višestruko značajnim.
U doba kada malo dete uči da govori, najlakše mogu da se pojave poremećaji govora. Zbog teškoće na koju nailazi malo dete u vezi sa kontrolom svog govornog mehanizma, mugu se pojaviti razne vrste poremećaja sa istom tolikom verovatnoćom kao i pravilan govor, ako se ne potrude oni koji su odgovorni za staranje o detetu. Ozbiljnost govornih poremećaja ne ograničava se samo na činjenicu što se oni produžavaju iz godine u godinu, već i time što postaju sve teži za ispravljanje.
Uzroci poremećaja. Postoji više uzroka poremećaja govora. Oni su nekad fizičke prirode, ali najčešće socojalno - emocionalne. Fizički uzroci su obično defekti na organima koji učestvuju u govoru. To su zečja usna, nepravilno raspoređeni zubi, razdeljeno nepce i slično. Sem ovih mogu biti po sredi i defekti sluha, zbog kojih dete ne čuje u potpunosti ni tuđ ni svoj govor, kao i nervna oboljenja koja ometaju motornu kontrolu organa za govor. Poremećaji govora su katkad posledica pogrešnog učenja, katkad ih izazivaju socijalno - emocionalne smetnje i psihoneuroze.

7.1. VRSTE GOVORNIH POREMEĆAJA

Govrni poremećaji mogu se grubo podeliti u dve klase: greške i defekte. Razlika među njima je prvenstveno proizvoljna. Pri tome se ozbiljnost poremećaja uzima prvenstveno u obzir. Kod grešaka u govoru uzrok je prvenstveno pogrešno učenje, dok su kod govornih defekata emocionalnost i pogrešno formiranje usta prvenstveno odgovorni za postojeću smetnju.
Greške u govoru, koje su toliko česte u ranom detinjstvu, ali koje obično nastaju kada dete polazi u školu, obično potiču od pogrešnog učenja koje nisu ispravili oni koji su odgovorni za dete. «Govor malog deteta» koji se često smatra simpatičnim, predstavlja u stvari govor u kome i dalje postoje proste greške koje su se mogle lako ispraviti. Doba između 18 meseci i 4 do 5 godina je period «govora malog deteta». U to doba malo dete pokušava da kaže sve što čuje. Ali pri tome ono pravi samo površan napor, ispuštajući sve složenije pojedinosti. Na primer, ono ispušta slovo «r» iz reči «krov» zato što je dosta teško da se izgovore dva uzastopna suglasnika, zato će dete reći «kov». Prema Herlok, E. B. (1956) Havighurst smatra da govor malog deteta varira od jednog do drugog deteta, pošto varira red kojim ona uče da izgovaraju pojedine glasove ili kombinacije glasova,
Defekti govora su mnogo ozbiljniji nedostatak nego greške u govoru i to ne samo po njihovim uzrocima već i po efektima na stav i socijalno prilagođavanje pojedinca u kasnijem životu. Zbog njihove ozbiljnost oni su mnogo brižljivije proučavani i na njih su skrenuli pažnju i lekari i vaspitači. Postoji više raznih defekata govora, a najviše se sreću sledeći:
a) Šušketanje. Sastoji se u zamenjivanju pojedinih glasova i to najčešće glasa «t» za «s» ili «z», zatim «s» za «t» ili «š»; «š» za muklo «l»; «r» za «u» ili «u» za «r». Kod predškolske dece šuškanje je jedan od najčešćih govornih defekata. Dva najčešća uzroka za šuškanje su deformacija vilice, zuba ili usana kao i tendencija da se i dalje zadrži detinji način govora.
b) Nejasan govor. Potiče od neaktivnosti usana, jezika ili vilice. On je ponekad izazvan paralizom glasovnih organa ili nedovoljnim razvojem jezika, naročito jezične muskulature, koja je česti pratilac rahitisa. U nekim slučajevima može emocionalni stav bojažljivosti da bude odgovoran za neaktivnost usana i jezika. Takođe može da potiče od brzog govora, zbog čega dete u uzbuđenju žuri da kaže sve što želi pa izbacuje reči, neizgovarajući ih pažljivo i razgovetno.
c) Mucanje je najteži defekt govora. To je način govora koji se odvija sa zastojima, uz ponavljanje i praćenje grčevima mišića u grlu i dijafragmi. Ovo ima za rezultat nesposobnost proizvodnje glasova. Mucanje nastaje zbog poremećaja normalnog ritma pri disanju zbog delimične ili totalne nesposobnosti za koordinaciju govornih mišića. Rezultat toga je da se govor odvija u trzajima, uz napor, oklevanje i sa stalnim ponavljanjem. Mucanje u predškolskim godinama potiče prvenstveno od neslaganja između tempa i mišljenja. Vaspitač treba da ima na umu činjenicu da defekti u govoru u znatno meri negativno utiču na pravilno vaspitanje deteta. Deca su naročito netrpeljiva prema detetu koje zamuckuje ili muca, rugaju mu se, imitiraju ga itd. Zbog toga se kod deteta stvara snažno osećanje niže vrednosti i ono se sve više povlači iz svoje društvene sredine. Međutim, ono se baš u toj sredini može jedino razvijati kao društveno biće. Time se, dakle, dete lišava mogućnosti da usavršava odnos prema svojo okolini, što je preduslov za budući život u društvu.
d) Zmuckivanje je nagla, konfuzna i nesređena vrsta govora koja se često pogrešno tumači kao mucanje. Zamuckivanje je često praćeno motornom nespretnošću i javlja se prvenstveno kod dece koja zakašnjavaju u pogledu razvoja govora. Zamuckivanje u stvari predstavlja preterni vid govornih grešaka kod normalnih ljudi. Za razliku od lica koja mucaju , lice koje zamuckuje može da popravi svoj način govora ako obraća pažnju na ono što hoće da kaže. Nasuprot tome, ukoliko lice koje muca više obraća pažnju na svoj govor, to će sce više da muca.
Treba imati na umu da se svi ovi defekti mogu iskoreniti samo dok se još nisu učvrstili. Ukoliko se dopušta da vreme prolazi a ništa se ne preduzima, biće kasnije sve teže da se nedostatak iskoreni.

ZAKLJUČAK

Ispitivanje razvoja govora značajno je ne samo zbog toga što se govorom čovek razlikuje od životinje već i zbog tesne povezanosti koja postoji između govora i mišljenja. Govor i mišljenje tesno su poveuani naročito kada treba da se saopšti nešto apstraktnije, kada treba drugom da se saopšti neka misao koja se ne može preneti gestikulacijom ili mimikom. Osim toga, govor predstavlja prvorazredno sredstvo za socijalnu adaptaciju. Ljudsko društvo ne bi se moglo ni zamisliti bez sposobnosti čoveka za sporazumevanje pomoću govora. Značaj govora za intelektualni i društveni razvitak ilustruje primer gluvonemog deteta u fazi pre nego što je naučilo da se sporazumeva gestovima. Ovakvo dete stvarno je odsečeno od svoje okolino, ono kao da živi u nekom vakuumu, odvojeno pregradom od ostalog sveta. Razumljivo je da će ono intelektualno izostati iza normalno razvijenog deteta zato što nema mogućnosti da neprestano stiče nova iskustva slušanjem govora drugih, a i samo nije u stanju da govorom saopšti svoje potrebe, želje i misli. Dete, lišeno sposobnosti govornog saopšavanja, znatno je unazađeno u pogledu uspostavljanja socijalnog odnosa sa svojom okolinom.

LITERATURA:

1. Vigotski, L. S. (1977): Mišljenje i govor, Beograd, Nolit
2. Herlok, E. B. (1956): Razvoj deteta, Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika socijalističke republike Srbije
3. Manojlović, A. i Mladenović, U. (2001): Psihologija predškolskog deteta, Beograd, Centar za primenjenu psihologiju
4. Pijaže, Ž. i Inhelder, B (1996): Intelektualni razvoj deteta, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
5. Smiljanić, V. i Toličić, I. (1983): Dečija psihologija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
6. Troj, F. (1963): Psihologija deteta, Beograd, Naučna knjiga
7. Šmit, V. H. O. (1999): Razvoj deteta, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD