Iako termin igra sadrži brojna određenja i značenja, za potrebe ovoga
referata razmatra se u sklopu dečje igre. Jedan od prvih koji je skrenuo
pažnju na bitnost igre u kulturi i razvoju ljudskog društva uopšte,
bio je J.Hujzinga. Dvadesetak godina kasnije, njegovu definiciju razradio
je i dopunio, R.Kajoa.
R. Kajoa igru definiše kao aktivnost koja je: slobodna - na koju se
igrač ne primorava a ujedno time igra ne gubi svoju prirodu privlačne
i vesele razonode; izdvojena - ograničena preciznim vremenskim i prostornim,
unapred utvrđenim granicama; neizvesna - njen se tok i ishod ne mogu
unapred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna
sloboda iz potrebe za izmišljanjem; neproduktivna - pošto ne stvara
ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev
prenošenja vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod i situacija
identična onoj na početku partije; propisana - podvrgnuta odredbama
koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću
zakonitost; fiktivna - praćena specifičnom svešću o nekoj vrsti drugorazredne
realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.
Dakle, sledeći Kajoinu definiciju igre, prema postavljenom problemu,
izdvojeni mogući obredni elementi će samo naglasiti da su prema svojoj
strukturi nekada pripadali svetu realnosti i odgovarajućim obredima,
a potom su prešli u bezazlenu, vanvremensku igru dece. Ima i takvih
prepoznatljivih elemenata za koje sigurno znamo da su još uvek deo
obrednog ponašanja, a da su u dečju igru dospeli dečjem imitiranju
"sveta odraslih".
S obzirom da je igra svojstvena čoveku u svim njegovim starosnim razdobljima,
u ovom radu razmatraće se samo jedna vrsta igara a to su tradicionalne
dečje igre u kojima je, uslovno rečeno, moguće prepoznati određene
elemente obredne prakse minulih vremena, ali i sadašnjosti. Obredna
praksa u okvirima ovoga rada tretirana je kao vrsta religijskog ponašanja
i mišljenja zajednice tokom godišnjeg i životnog ciklusa običaja.
2. Pojam tradicionalnih igara
Pod tradicionalnim igrama podrazumeva se nasleđe iz prošlosti koje
je uspelo da se održi i u modernom civilizacijskom dobu u kojem se
postepeno razlažu stare društvene tvorevine. Uobičajeno je da se pod
tradicionalnim igrama najčešće tretira igra u seoskim sredinama, koja
se prenosila iz generacije u generaciju, tako da se može i danas registrovati.
Detinjstvo prati vertikalna i horizontalna integracija u socijalnu
sredinu. Uključivanje u zajednicu zasniva se na nizu realnih i simboličkih
veza sa predstavnicima prethodnih pokolenja - od roditelja do dalekih
predaka, sa jedne strane, i drugo, razvija se u društvu vršnjaka,
pa određeni elementi ponašanja preuzeti putem igre i ne moraju biti
u osnovi sastavni deo odnosne kulture. Ovome ide u prilog tvrđenje
M.Duran, da proučavanje geneze igre u okviru uzajamnog odnosa deteta
i odraslih, predstavlja plodotvoran put za razumevanje dečje igre
uopšte.
2.1. Put od obreda do igre
Tradicionalne dečje igre su se razvile iz obredne prakse zajednica
u kojima su nastajale. Međutim, još u prošlom veku izdvojile su se
u zabavu za odrasle a potom i za decu. Gledano iz današnjeg ugla,
teško je moguće zamisliti značaj igara i praznika u prošlosti - posebno
danas, kada čoveku u gradu ili na selu ostaje veoma sužen prostor
između profesionalne, radne, ograničene aktivnosti ...
Dakle put od obreda do igre dece, zaokružen je opštim transformacijama
društva, pa ih u tom kontekstu i posmatramo kao jedan od mogućih elemenata
transformacije obreda i njihovog prelaska u sferu zabave, posebno
u domen dečje igre, a što ima dvojaku važnost. Sa jedne strane značajno
je za razumevanje funkcija dečjih igara, a sa druge omogućuje praćenje
transformacije obredne prakse određene zajednice.
U višečlanim porodicama tradicionalnog patrijarhalnog društva decu
nisu odvajali od starijih ukućana. Paralelno sa njima učestvovala
su u svim momentima obrednog ponašanja (kvocanje na Badnji dan, valjanje
po slami, bdenija uoči Božića, simboličnom hranjenju kokoši na Božić,
ljuljanje o uskršnjim pokladama, i sl.). Njihove uloge bile su određene
verovanjima i predanjima, bilo da se radilo o nekom konkretnom običaju
kao na primer kod božićnih ili uskršnjih praznika u okviru porodice
ili u okviru crkve. Deca u prošlosti nisu bila samo neaktivni posmatrači
već i aktivni učesnici obrednog ponašanja. Ipak, velikom sposobnošću
praćenja šta se oko njih događa, verno su viđene slike, često nesvesno,
prebacivali u svoj svet, a to znači i u svoju igru.
Moglo bi se primetiti da su način života, verovanja, obredi napušteni
u trenutku kada nisu više imali odgovarajući značaj za društvo ili
zajednicu, ostali značajni za dečiju maštu. U tom slučaju dečja igra
je predstavljala jednu vrstu kulturnog dvojnika koji je modifikovane,
prilagođene ili i transformisane elemente obreda smeštao u okvire
zabave i u jedan krajnje običan ali ipak ne tako jasan sistem ponašanja
najmlađih članova zajednice.
Uočeno je da su neki obredi uticali na sadržaj igre u onoj meri u
kojoj su deca uspela da projektuju stvarna zbivanja oko sebe. S obzirom
da ljudi "vide" stvari oko sebe onako kako im to diktiraju
njima svojstvene duhovne predispozicije, ni decu nije moguće izdvojiti
iz kulture u kojoj odrastaju.
Dakle kada analiziramo predstavljene klasifikovane igre prema obrednoj
praksi tradicionalne kulture stanovništva dobijaju se, istina hipotetički
rezultati. U odnosu na vremensku distancu, od momenta napuštanja,
tj. iščezavanja obreda, do njegovog prelaska u sferu dečje zabave
ili pretakanjem iz sfere realnosti u zamišljene okvire, samo je moguće
nagovestiti delimičnu vezu sa nekadašnjim obredima. Imajući to na
umu i data analiza u tom smeru je podložna daljoj reviziji.
U igrama koje su povezane sa godišnjim ciklusom običaja prepoznaju
se, prema tome, simboli koji su u neposrednom kontaktu sa odnosnim
praznicima. U grupi igara koje se vezuju za godišnje kalendarske praznike,
nalazi se veza sa obredima "sveta odraslih" i smatra da
su proizišle iz religiozne crkvene tradicije. Tako su tokom prošlog
veka prešle u sferu dečje igre Betlehem, Luce, Koledari ili "korinđanje",
"Pozdrav anđela", Tri kralja, dramske igre o Pontiju Pilatu
i sl. Činjenica da se najčešće izvode među muškom decom, prema ovom
autoru stoji u vezi pravilo da su glavni akteri u prošlosti, u "svetu
odraslih", bili muškarci.
Koledarske nekadašnje obredne povorke čestitara povodom nove kalendarske
godine, novog leta, nove agrarne godine, potpuno su prenete na dečje
ophode pri čemu deca čitav niz događanja i svoju ulogu u tome doživljavaju
kao igru. Bilo da se zapravo igraju figuricama vezanim za Hristovo
rođenje, izvode unapred naučeni dramski tekst, ili da obilaze domaćinstva
kao vertepaši ili betlemari, recitujući šaljive i prigodne koledarske
tekstove.
U vreme prolećnog ciklusa običaja i danas dominira dečje ljuljanje
na Bele poklade. Od obreda za opštu plodnost do igre zanosa ili vrtoglavice
prema Kajoi, na koju se deca (posebno ženska) gotovo primoravaju od
strane starijih žena "jer se to valja". O pokladnom ljuljanju
i ljuljaškama, kao i o vrteškama u etnološkoj literaturi ima dosta
tumačenja i zabeležaka.
Maskirane pokladne povorke, ređe su u praksi. U pojedinim mestima
Banata i Srema izvode se na Belu nedelju, kada su učesnici deca koja
svoj ophod tretiraju igrom, naročito rekvizitima koje nose. Obično
su to raznovrsne igračke : lutke, medvedi, korpice, čegrtaljke i sl.
Lutka je i danas obavezni rekvizit u dečjim povorkama, s tom razlikom
što se sada sa njom usput i igraju, dok je u prošlosti bila u povorci
odraslih simbol rađanja i zametak novog života (kao što su bile lutke
sa falusom i sl.). Ovakva prerušavanja sa brojnim likovima iz tradicionalnog
modela ponašanja zajednice zadržana su i van omeđenog religijskog
kalendara i predstavljaju dečju zabavu - maskenbalove po obdaništima
i školama.
U ostalim igrama tipa " Kapija", " Višnjica",
"Laste prolaste"," Zuj, zuj, zujde", kod Srba,
Hrvata, Bunjevaca, " Buj, buj, zelena grano" kod Mađara,
"Lanca" kod Slovaka, koje imaju izrazito veliku teritorijalnu
rasprostranjenost i u drugim evropskim sredinama, sačuvana je izvesna
sadržajna slojevitost prepoznatljivog obrednog karaktera. Igra se
danas izvodi najviše pod imenom "Laste prolaste". Lj. i
D. Janković, svrstale su je u veoma arhaičnu obrednu igru. Prema njima,
povezana je sa ritualima provlačenja za zdravlje, očišćenje, ponovno
rađanje. O.Vasić je uvrstila u ostatke igračkog obrednog nasleđa sa
sabora i vašara koji su održavani u vreme uskršnjih pokalada. Mađarski
etnolozi igru "Buj, buj … " tretiraju kao pokladnu, koja
se izvodila od momenta ulaska u uskršnji post, ali je još u prošlom
veku prešla u domen dečje igre.
Igre "Paun pase", "Ježole, vražole", "Kolariću,
Paniću", jedan broj naših etnologa smatra takođe nasleđem iz
daleke prošlosti. O starosti ovakvog tipa igara ima dosta pomena u
literaturi. Reč je o njenoj obrednoj ulozi kod određenih rituala (bilo
da je reč o svadbenim običajima, kod pogreba ili u okviru prolećnih
pokladnih igara). Prema O.Mladenović, u igri "Pauna", učestvovale
su udate žene i igrala se na prvi dan Uskrsa u selima po Srbiji, Bosni
i Hercegovini, Sremu, i kao obredna dugo se održala dok je u gradovima
poznata kao dečja igra. O.Vasić navodi da je igra pauna jedna od najzanimljivijih
igara srpskog orskog nasleđa, koja je uspela da se očuva do poslednjih
decenija 20. veka u mnogim krajevima Srbije i južnoslovenske teritorije,
i da predstavlja sastavni deo pojedinih obreda, naročito svadbenog
ceremonijala. Za istu igru smatra se da je izvođena na poselima i
prelima, čobanskim vašarima i u sklopu dečjeg igračkog folklora.Prema
S.Zečeviću, igra pauna je igra za zaštitu zdravlja i bila je rasprostranjena
u dinarskim srpskim krajevima. S obzirom na migracije sa juga na sever,
sasvim je prihvatljivo da su je Srbi doneli na prostore Vojvodine
i da je tokom vremena iz obreda prešla u dečju igru. Sem toga, prisustvo
igre i kod mađarske dece pod nazivom "Holeva", na početku
20.veka, ukazuje na procese akulturacije srodnih zajednica.
Iz životnog ciklusa obreda i danas se izdvaja dečja igra "svadba".
U njoj su u potpunosti preslikani svi elementi nazovimo "prave
svadbe", odnosno, dovođenja neveste svadbenim ceremonijalom.
U ostalim pomenutim igrama, prema nekim autorima naziru se tragovi
dovođenja devojke u mladoženjin dom otmicom. U igrama "Došla
majka s koldvora" i "Jelečkinje, barjačkinje" koje
su u praksi kontinuirano kod ženske dece, prema O.Vasić, sačuvani
su u stilizovanoj formi tragovi dovođenja mlade u novi dom, odnosno
otmice devojke. Naime, O.Vasić analizirajući pomenutu igru "Pošla
majka školu dvoru" ili nešto noviji naziv "s'kolom dvoru",
iznosi sledeće: izvođači ovih igara bili su momci i devojke, a posle
Drugog svetskog rata devojčice od 15-16 godina. Autorka pretpostavlja
da je naziv igre sažet te dobijen oblik "Ide majka s'kolodvora".
Smatra igru stilizovanim oblikom običaja otmice i dovođenja devojke
(mlade) u momkov dom.
Osim navedenog, moguće je navedene igre protumačiti i drugačije. Jedna
od pretpostavki je sadržana u varijanti igre "Erberečke".
Naime, " Ervin" ili "Erven" je nemačka oznaka
za " prijatelja vojske", a "erberečke" je verovatno
od nemačke reči erben što znači baštiniti, naslediti, ili erbland,
oznaka za naslednu zemlju , tj. deo zemlje koji je carska Austrija
dobijala ženidbenim vezama. Poreklo bi se moglo tražiti i u tzv. "ratničkom
ponašanju zajednice", na šta ukazuju reči starije varijante igre.
Pošto je takva igra registrovana u Sremu onda bi se mogla postaviti
hipoteza da je igra proizišla iz graničarskih, vojnih obaveza čuvanja
teritorije Austrije (koju je ona širila ženidbenim vezama i mirazima),
odnosno granica carstva.
Danas bi se možda moglo pre pretpostaviti da su u njima ukomponovani
elementi odvajanja pojedinca od grupe tj. simbolično predstavljanje
odvajanja dece od majke, porodice i njihov prelazak u zajednicu odraslih,
u kojima su delimično prisutni elementi inicijacija.
3. Vrste tradicionalnih igara
Na osnovu razvrstavanja dečjih tradicionalnih kolektivnih igara u
dve osnovne kategorije, igre imitacije i takmičarske igre, od izvesnih
elemenata njihove strukture sadržaja u kojima se pretpostavlja da
poseduju ili je moguće zapaziti obredne elemente tradicionalne igre
se dele prema sledećem redosledu:
*dečje igre proizišle iz godišnjeg ciklusa običaja :
-na sv.Luciju - Luce, maskirane devojčice iz katoličkih sredina
Bačke i Banata, uoči Sv. Lucije, (12.decembra) obilaze domaćinstva
uz poskakivanje i igranje.
- oko Božića - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih i protestantskih
sredina:
- vreme uskršnjih Poklada - igre dece iz pravoslavnih, katoličkih
i protestantskih sredina:
-u vreme Uskrsa :
1.Igre sa bojenim jajima: "Tucanje jajima", "Kotrljanje
jaja"
2."Traženje gnezda" - igra se gotovo na čitavom prostoru
Vojvodine o
Uskrsu, a spada u domen strogo porodične igre.
3. Igra "Polivanja" rasprostranjena drugog dana Uskrsa -
kada dečaci
polivaju vodom devojčice. Poznata je svim etničkim zajednicama, a
posebno deci katolika i protestanata.
4. Kumačenje - nedelju dana po Uskrsu, devojčice južnog Banata su
se
"kumačile" tj. bratimile kroz vence i jedna drugoj poklanjale
šarana jaja.
- oko Ivanjdana:
Preskakanje vatri na Ivanjdan rašireno je kod Mađara, dok se kod ostalih
etničkih zajednica gotovo izgubilo. Okupljena deca pripreme drva i
poređaju ih kupasto da bi potpalili i načinili vatru na ulici ili
na sred kolskog puta. Okupe oko nje. Jedna starija osoba baca tzv.
ivanjdanske jabuke preko vatre a deca preskaču vatru i u preskoku
hvataju jabuku.
- Svadba ili svatovi, - "Svadba", veoma stara igra
i deca su je davno uvrstila u sadržaj igre u svim ispitivanim naseljima
u Vojvodini. Nije jasno da li je u dečju igru ušla kao deo učenja
svadbenim obredima, ali na osnovu fotografija - reprodukcija s kraja
prošlog veka može se zaključiti da su se ženska deca, posebno kod
Slovaka i Rusina igrala "svadbe". M. Škarić pominje u srpskim
fruškogorskim selima da se mala deca "sigraju svatova".
A.Stefanović je opisao igru "svadbe" u severnom Banatu kod
Srba, pedesetih godina 20.veka i naveo kako se odvijala po svim pravilima
koja važe za "pravu" svadbu, s tim što je jedna od starijih
žena pomagala u izvođenju igre.
- Otmica, tj. dovođenje devojke u momkov dom u igrama - "Došla
majka s kolodvora" - igra zabeležena u Banatu. U istu grupu,
neki autori ubrajaju i igru "Jelečkinje, barjačkinje", veoma
poznatu i raširenu kod Srba, Hrvata, Šokaca, Bunjevaca. Varijanta
ovoj igri pronađena je u građi kod M.Medića, a zove se "Erberečke".
- Sahrana - igra se pod nazivom "Rajole" (u Sremu)
ili "Vlajalo" u Bačkoj.
Pojedinačni elementi i radnje u igrama su ljuljanje, maskiranje, kolo,
niz, kuća, kapija, jaje, zec, voda, crtež "školice", pljuvanje.
Kod pojedinačnih prepoznatljivih elemenata strukture dečje igre ima
više pretpostavki i može se pristupiti analizi uslovno.
Pojedinačne radnje ili rekvizite izdvojene u trećoj grupi kao što
su prolećno ljuljanje (veruje se da ljuljaškin put vezuje nebo i zemlju,
te da je ljuljaška vezana za pojmove kiše. plodnosti, obnavljanja
prirode), ili maska i maskiranje (rekvizit kojim se preobraća sopstvena
ličnost i kada dobija nadrealne sposobnosti, veza duša predaka i ovozemaljskog
sveta, veza sa agrarnim demonima i sl.), neću posebno isticati, jer
je njihova obredna uloga bila prilično jasna i veoma duboko ukorenjena
u obrednom ponašanju našeg podneblja.
Pojava zeca, jaja i vode u prolećnim igrama prvobitno
je imala obrednu podlogu i vezu sa simbolima plodnosti.
Poznato je da je simbol zeca u kulturu vojvođanskog stanovništva došao
sa običajima i verovanjima germanskog stanovništva doseljenog iz srednjoevropskih
krajeva. Zec se inače u hrišćanstvu javlja kao glasnik o Hristovom
vaskrsnuću, zec je i simbol plodnosti i besmrtnosti. Dominantna uloga
jajeta u prolećnim obredima prenesena je i na decu iz dva razloga.
Bojenih jaja za Uskrs ima prilično u svakoj kući, a deca se igraju
sa svim dostupnim stvarima. Sem toga kao što jaja odrasli kotrljaju
za zdravlje po dečjem licu tako ih i deca uključuju u svoju igru ali
sa ciljem zabave i nadmetanja. Simbolika uskršnjeg jajeta (kako paganska
tako i hrišćanska) je dobro poznata te je nije potrebno obrazložiti
posebno.
Polivanje vodom devojčica i devojaka takođe je proizišlo
iz obreda očišćenja i radnji za plodnost. Danas je to opšta zabava,
a vodu ne tako retko, zamenjuju i parfemi, ali što jeftiniji i lošiji
po mirisu, da bi se tom prilikom polivači više zabavili.
R.Kajoa, za igru "školice" smatra da je proizišla iz nekadašnjih
religioznih obreda. "Školica" je prema ovom autoru, predstavljala
lavirint po kome se gura kamen, to jest duša prema izlazu. Kasnije,
u vreme hrišćanstva, crtež se izdužuje, uprošćava, reprodukuje plan
bazilike: radi se o dovođenju duše, guranju kamena do neba, do raja,
do krune, do slave, što se poklapa sa glavnim oltarom crkve, šematski
predstavljene nizom pravougaonika. Identičan je crtež školice u banatskim
selima, poznat pod nazivom "školica sa nebom", pri čemu
je gornji deo polukružno zaobljen (sličan apsidi) i označen kao "nebo".
Kod M.Zapletala, navode se takođe "školice sa nebom".
T. Đorđević uočio je da dečje igre verno čuvaju tragove i ostatke
kola i orskih igara, te da u njima krug igrača koji se kreće određenim
pokretima podseća na ostatke starih vremena i početno doba orskih
igara. S.Zečević, u analizi srpskih narodnih igara, kaže da sve igre
(misli se na orske igre) započinju u krugu, te da je kolo opšte civilizacijska
tvorevina pa su vremenom igre u kolu stekle magijsko značenje. D.Antonijević
u analizi simbolike magijskog kruga i kretanja u krugu, navodi veoma
veliku starost simbola kruga u kome se prepoznaje njegovo ambivalentno
značenje": kosmičko poimanje vremena i večita cikličnost života,
smrti i ponovnog rođenja, i zaštićen prostor od nečastivog, zlih demona
i duhova. Zaokruživanjem prostora krugom obeležavaju se granice preko
kojih duhovi i demoni ne mogu prelaziti. Poznato je da su u starom
Rimu zabranjivali deci teranje obruča i igre sa obručima, sa prvim
smirajem dana. Obruč, krug je tretiran sunčevim dvojnikom koji skuplja
snagu i miruje noću.
Ukoliko se pažljivo čitaju opisi pojedinih igara uočava se da su njihovi
zapisivači, posebno s kraja 19. i početka 20. veka, počinjali opis
tekstom "...tako što deca obrazuju kolo... " tj. krug i
sl. Igre u krugu su se održale do danas, a moguća pretpostavka je
da su nastajale iz dečijeg podsvesnog kada su deca bila aktivni učesnici
ili samo posmatrači u vreme određenih religioznih obreda koji su se
odvijali u krugu.
U današnjoj igri krug takođe predstavlja zaštićen prostor u kome je
igrač siguran, gde prema pravilima igre, ne gubi. Može se često zapaziti
kako deca opisan krug na zemlji nazivaju i "kućom", odnosno
to je prostor gde je igrač pošteđen, gde se odmara ili čuva dok "opasnost"
ne prođe ("mačka i miš" , "vije"). Kuća u ovom
kontekstu je sinonim krugu, jer i kuća je onaj intimni prostor za
mikro sredinu koji poseduje i pruža svu sigurnost po njene članove.
Karakterističan oblik u igri je i niz, tj. deca poređana u nizu, kao
na primer u igri "Bičevi" (ili igre Kokoške i kobac, Vuk
i jaganjci, Radibabe i dr.) Prema nekim autorima tzv. "otvoreno
kolo" ili niz tretira se takođe kao deo nasleđa obredne prakse.
Za pomenutu igru O. Vasić smatra da je preuzeta iz srpskih pokladnih
obrednih igara, koja je vremenom prešla u zabavu odraslih u vreme
zimskih prela i okupljanja, a potom i u igru dece. U primerima kojima
raspolažem, igra je prisutna i kod Mađara, što ukazuje i na drugi
kulturni obrazac. U svakom slučaju, prihvatljiva je pretpostavka da
je ova vrsta dečje igre začeta u pokladnim igrama odraslih i da ima
širu osnovu u korenu nastanka. Hvatanje poslednjeg u nizu danas je
zabava i veština ali posmatrajući šire značenje niza i same igre moglo
bi se podvući njena uloga u obezbeđivanju mnoštva, isterivanju zla
i nagoveštaju dolaska novog vegetacionog perioda. Naravno da u bezazlenoj
dečjoj igri npr. Kobac i kvočka, poodavno nema asocijacija o pretpostavkama
na vezu sa prošlim vremenima.
4. Tradicionalne dečije igre na teritoriji Vojvodine
Istraživanja tradicionalnih dečijih igara sprovedena su u četrdesetak
sela na teritoriji Vojvodine, u izraziti multinacionalnim i verski
heterogenim sredinama, tokom 1994,1995 i 1996. godine. Kazivači su
bili različite starosne dobi : deca od 5 do 16 godina, potom srednje
( oko 40, 50 godina) i starije (od 70 godina) generacije.
Do danas, stručnoj i naučnoj javnosti nisu poznati sintetički etnološki
radovi koji su povezani sa ovom temom na panonskom kulturnom području
(uže Vojvodina) iako postoji građa sa opisima dečjih igara prikupljenim
u 19. veku. Međutim, jedan od prvih koji je u dečjoj igri prepoznao
nekadašnje elemente obredne prakse i ukazao na transformaciju obreda
od sakralnog sadržaja do zabave, jeste T.Đorđević. Trebalo bi pomenuti
i pojedinačne značajnije radove i rezultate savremenih etnoloških
proučavanja dečjeg folklora kao što su radovi E.Bašić, M.Prošić Dvornić.
Potom i radove iz srodnih nauka koji se bave decom ali i koji pominju
određene transformacije obredne prakse koja u novom značenju nalazi
mesto u dečjem svetu - radovi Ž. Trebješanina, sa etnopsihološkog
aspekta ili etnomuzikologije - D.i Lj. Janković, O. Mladenović, S.Zečevića,
O.Vasić.
Zaključak
Igre koje su pretpostavimo, proizišle iz obrednog ponašanja spoljnjeg
sveta predstavljaju univerzalne segmente obredne prakse, a koji su
bili od važnosti u daljoj prošlosti društva, ili su još uvek u određenom
obliku u praksi, kako na vojvođanskim prostorima, tako i kod drugih
evropskih zajednica.
Neke su se veoma davno izdvojile u zabavu odraslih, pa potom u zabavu
dece, ili pak, odmah su prešle u "dečji svet". Sasvim je
jasno da je kod mnogih pomenutih i uvršćenih igara u ovom radu, bilo
teško povući granicu između igre odraslih i dečje igre, jer u prošlosti
nisu postojale takve stroge granice.
S obzirom na sposobnost dece da skoro uvek i često imitiraju simbole
iz stvarnog života, pa i obrede religioznih i društvenih okvira, moglo
bi se pretpostaviti da su se i u vremenu odgovarajućeg značenja obredne
prakse, igrali viđenog gotovo nesvesno. Dakle, uzimajući u obzir saznajnu
komponentu igre i prema kognitivnoj teoriji Pijažea, razvitak predstava
spoljnjeg sveta kod dece, uspostavlja razlike između "sveta igre"
i "sveta opaženog", pa je stoga dečja igra, iako važnija
za dete, na neki način uslovljena "svetom opaženog".
Za dečji razvoj u početku je najbitnija njegova mikro sredina a to
je porodično okruženje. U krugu porodice - deca posmatranjem prvo
upoznaju ponašanje najužih članova svoje porodice a potom imitiraju
uzajamne odnose i uloge.
U tradicionalnoj igri dece preživeli su značajni pojedinačni delovi
obredne prakse po zajednicu te kao kolektivna zabava u modifikovanom
obliku igre, sačuvani su do danas. Dakle, zahvaljujući nesvesnom poimanju
stvarnosti, doživljajima iz sveta odraslih, ali i iz težnji najmlađih
da se ponašaju kao odrasli, danas su uslovno rečeno, prepoznatljivi
izvesni odgovarajući elementi nekadašnjih, pa i sadašnjih obreda.
LITERATURA
1. Gligorijević, B. : Dečija igra i njena vaspitna vrednost, Izdavačko
preduće „Rad“, Beograd, 1961.
2. Orlović-Potkonjak, M. : Razvijanje dečije samostalnosti u porodici,
Izdavačko preduće „Rad“, Beograd, 1961.
3. Kamenov, E. : Metodika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Novi Sad, 1998.
4. Kon, I. S. : Dete i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1991.
5. Arijas, Filip. : Vekovi detinjstva, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd, 1989.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|