U radu se govori o pedagoškim paradigmama, a zatim o potpuno novoj
istraživačkoj paradigmi, koja je u literaturi poznatija kao - kritička
teorija društva ili jednostavnije kritička teorija. Pre svega, reč je
o mnoštvu istraživačkih paradigmi. Najopštiju podelu pedagoških paradigmi
na koju smo naišli iščitavajući stranu i domaću relevantnu pedagošku
literaturu, je ona po kojoj je postojala tradicionalna odnosno takozvana
ortodoksna paradigma i sadašnja, nova istraživačka paradigma. U tom
smislu smo teorijski, razmotrili njihove karakteristike, a zatim smo
predstavljajući tabelarno odlike svake od istraživačkih paradigmi, želeli
da sagledamo dobre i one manje dobre strane ortodoksne (tradicionalne)
i nove istraživačke paradigme.
Nakon što smo predstavili, malopređašnje pomenute, istraživačke paradigme,
posebnu pažnju smo posvetili i centralnom, za naš rad značajnom pojmu
– kritička teorija. U okviru ove nove istraživačke paradigme izložili
smo njen istorijski razvoj, ukazali na rodonačelnika ovog pedagoškog
pravca, zatim i predstavili neke od izrazitih predstavnika. Otuda i
naše interesovanje posebno za rad Jirgena Habermasa i njegovu teoriju
interesa koja predstavlja značajno stanovište na kome se bazira ovaj
koncept.
Takođe smatrali smo primerenim da, ukratko, predstavimo i značaj koji
kritička teorija društva ima po epistemološko – metodološku dimenziju
pedagogije. Potom smo kroz zaključno razmatranje o kritičkoj teoriji
nastojali da precizno ukažemo na dobre strane koncepta kritičke teorije
i koliku dobrobit je iz tog koncepta, uspela da ostavri i sama pedagogija.
1. Osnovne paradigme u istraživanju vaspitanja i obrazovanja
Retko koji termin je imao toliki uticaj i koji je postao poprište mnogobrojinih
rasprava u epistemološkoj i metodološkoj misli 20. veka, kao što je
to slučaj sa pojmom paradigma. Tvorac ovog pojma je Tomas Kun (1962)
koji je u svojoj knjizi „Struktura naučne revolucije“ po prvi put upotrebio
ovaj pojam. Dakle, centralni pojam u Kunovom shvatanju jeste paradigma.
Iako mnogoznačan pojam paradigma, pa samim tim i predmet niza sporenja.
No, uprkos tome korene reči paradigma pronalazimo u grčkom jeziku i
koristimo ga u smislu značenja za „izlaganje jednog pored drugog“.
Međutim, u leksikonima je čest slučaj da se paradigma prevodi kao „primer“
ili „tabela deklinacije i konjugacije“ (Savićević,1996:96). Još jedno
od određenja koje bismo ovom prilikom istakli, glasi:“ paradigma je
skup pravila i metoda koji karakteriše neku nauku ili neku aktivnost“
(Mićunović,2007:297). Pojam paradigma aplikovan na polje pedagoškog
istraživanja, predstavlja kriterijume na osnovu kojih pojedinac bira
probleme za istraživanje. Mnogi naučnici nastoje da prihvate paradigme
kao nešto normalno u nauci, što predstavlja proces njihove, naučne socijalizacije
(Savićević, 1996:97).
Prema Husenu (1988:17) paradigma se može smatrati kao kulturni artefakat,
pri čemu kao takva odražava dominantna shvatanja u naučnom ponašanju
u određenoj naučnoj zajednici, bilo da ta zajednica ima nacionalno ili
međunarodno obeležje. Na dalje razmatrajući ovaj pojam, Husen paradigmu
određuje kao naučne pristupe i procedure koji se javljaju i služe kao
primeri novim generacijama naučnika sve dotle dok ih oni ne odbace.
Sam Kun je koristio termin „paradigma“ višeznačno i dvosmisleno. Identifikovao
je nekih dvadeset korišćenja pojma paradigma. Jedno je značenje paradigme
koji celovito obuhvata sva zajednička opredeljenja jedne naučne grupe,
dok drugo izdvaja posebnu vrstu opredeljenja i stoga predstavlja podskup
prvog. Paradigma je ono što dele članovi naučne zajednice (prema Patton,1990:37).
Sa stanovišta pedagogije neki autori (Gage,1963; Shulman,1990) definišu
paradigmu kao „modele, šemate ili uzore“. Paradigme nisu teorije, one
su više način mišljenja ili obrasci za istraživanje, koji kada se primene
mogu voditi do razvoja teorije.
Kao što se da uočiti iz prethodnih navoda, paradigma u epistemologiji
i metodologiji pedagoških istraživanja ima veliki broj, raličitih značenja,
od kojih je Kun (1962) uspeo identifikovati dvadeset takvih definicija.
Ipak, i pored nepostojanja jedinstvene definicije i značenja pojma paradigme,
ne možemo pobiti ni na koji način njenu važnost pri organizaciji istraživanja.
U procesu planiranja istraživanja ( bilo da se radi o eksperimentalnom
ili pak o neeksperimentalnom) u obrazovanju istraživač često dolazi
do saznanja da je korisno konstruisati paradigmu njegovog istraživačkog
nacrta. Upravo paradigma može mu služiti kao neka vrsta orijentira ili
proizvoljne mape, koja će doprineti efikasnijem raspoređivanju njegovih
intelektualnih snaga.
Sa druge strane razmatrajući o problemu definisanja pedagoških paradigmi
Maks D. Engelhart (1972) je u proučavanju paradigme napravio, izvestan
iskorak koji se ogleda u šematskom prikazu iste, koji sledi.
(Prema Engelhart,1972:24)
Autor ovog šematskog prikaza paradigme u istraživanjima u obrazovanju
(Maks D. Engelhart, 1972:25) naglašava da primer ove paradigme pokazuje
objašnjavalačke i prediktivne funkcije teorije. Na šemi koju je autor
prikazao, strelica na levoj strani šeme pokazuje da se fenomen prvo
pojavio i da treba da bude objašnjen, dok strelica na desnoj strani
pokazuje da se fenomen još nije pojavio, ali se predviđa da će se pojaviti.
Sve zajedno, dovodi nas do zaključka, da je paradigma izuzetno značajna
pri kreiranju nacrta istraživanja, i koja nas, sa druge strane, dovodi
do takozvanog predviđačkog znanja.
Od šestdesetih, pa sve do ranih sedamdesetih godina prošlog veka počeo
se pojavljivati sve veći broj istraživačkih paradigmi. Neke od tih paradigmi
bile su: hermeneutička, kritička, neomarksistička i one koje su se javile
kao protivteža i kritika, kao alternativa ili kao zamena za pozitivističku
paradigmu, paradigmu kvantifikacije, testiranja hipoteze i generalizacije
(Savićević, 1996: 105). Opšti zaključak koji se ovde pojavljuje je da
epistemologiji i metodologiji pedagoških istraživanja ne postoji jedna
preovlađujuća, dominantna paradigma, kako se to smatralo ranije, već
da postoji paradigmatički pluralizam odnosno set paradigmi koje, svaka
na svoj način može biti od koristi. Naravno, pri tom se misli u odnosu
na istraživački problem i društvenog konteksta u kome se istraživanje
obavlja (Popketwitz, 1984; Savićević, 1996; Kellner,2000; Johnson &
Onwuegbuzie, 2004; Gojkov, 2007; Maksimović, 2011).
Došli smo sada otprilike do stava koji se u pedagoškoj literaturi danas
često sreće, a koji se odnosi na sledeće:
- nema „prave“ pedagogije, nego postoje različite pedagoške koncepcije
(„paradigme“) koje se međusobno razlikuju po temeljnim pojmovima, istraživačkim
metodama i posledicama za praktično delovanje. I šta sada; ko se upušta
u ove vode, ko je siguran da će preplivati „okean“? Do zakonitosti između
pedagoških sredstava i efekata u učenju i ponašanju (Gojkov, 2006:42).
Nadalje, razmatrajući problem pluralizma pedagoških paradigmi, uviđamo
da se već nekih dvadesetak godina Evropska pedagoška scena biva dizajnirana
po uzoru na Kunove tri osnovne paradigmatske orijentacije:
a. hermeneutička;
b. empirijsko – analitička (iskustveno – naučna) i
c. dijalektička odnosno kritičko – emancipatorska pedagogija
(Ibidem, str.42).
Pored toga na epistemološko - metodološkoj sceni se nalaze još i američki
pragmatizam, simbolički interakcionizam i fenomenologija (Gojkov, 2004;
Brašanac, 2008). Ove paradigme su svojim teorijama i modelima učinile
skoro nepreglednu kartu, ionako mnogobrojnih pedagoških paradigmi. U
tom smislu je pre nekih desetak godina učinjen korak dalje (nakon višedecenijskog
međusobnog rata) ka približavanju paradigmi i prihvatanja shvatanja
da inteligentna kombinacija kvalitativnih i kvantitativnih metodoloških
pristupa u mnogim slučajevima može biti efikasan (Smith, 1993; Gojkov,
2006; Ševkušić, 2009; Maksimović, 2011).
U redovima koji slede, nastojaćemo da teorijski odredimo gorepomenute
paradigmatske orijentacije. Prvopomenuta u nizu paradigmi je hermeneutička
koja se jasno manifestovala u duhovno – naučnoj pedagogiji koja je,
inače, nasledila herbartizam.
Dakle, osnovna odlika duhovno – naučne pedagogije je, upravo, vaspitna
praksa, koja podrazumeva celinu, pri čemu je naučni zadatak hermeneutičke
pedagogije da spozna vaspitnu stvarnost. Metodologija hermeneutičke
pedagogije sastoji se u posmatranju konkretne situacije, posezanju za
vlastitim i društvenim iskustvom i uvažavanju istorijskog razvoja (Ibidem,
str. 44).
Međutim, od sredine 20. veka pojavljuje se novi talas u nauci, pa samim
tim se to vidno odrazilo i na pedagogiju. Zapravo, došlo je do formiranja
nove paradigmatske orijentacije, koja je, iako potpuno nova, predstavljala
protivtežu već postojećoj hermeneutičkoj pedagogiji (zamerana joj je
nenaučnost, jer po mišljenju njenih predstavnika (Horkhajmer, Adorno,
Markuze, Habermas) ona više nije predstavljala nauku, nego nastavak
teologije drugim sredstvima). Dakle, reč je o kritičkoj teoriji.
Osnovno polazište kritičke teorije ogleda se u sledećim tezama:
- nauka je delatnost, deo društvenog rada, a ne sistem znanja;
- cilj kritičke teorije je da razjasni društveni kontekst oblikovanja
društvenih činjenica i na taj način doprinese promeni društvenih odnosa
(cilj razjašnjenja jeste emancipacija, oslobađanje čoveka od društvenih
stega);
- metodološka osnova kritičke teorije jeste „objektivno razumevanje
smisla“;
- interes koji upravlja saznanjem je emancipacija;
- model društvene prakse bez potčinjavanja i uspešno posvećivanje čine
praktični diskurs (Gojkov,2007:36).
Pored osnovnih polazišta, navešćemo i ostale teze koje karakterišu kritičku
teoriju, a to su:
- kritička teorija okreće se protiv bihejviorističke, ali i protiv
duhovno – naučne pedagogije;
- zadatak kritičke teorije uglavnom se sastoji u kritici ideologije
koja otkriva zavisnost vaspitanja od društvenih procesa;
- u metodologiji je karakteristična veza između iskustva i hermeneutike
(akciona istraživanja su na prvom mestu) (Gojkov, 2006: 45).
Na osnovu svega do sada iznetog možemo zaključiti da raličite paradigme
nisu spojive iako između njih postoje dodirne tačke na nivou bazičnog
poimanja, ako i na metodološkom nivou, a na kraju i u praktičnim postupcima.
Bilo bi sa, druge strane pogrešno zaključiti da razlike među koncepcijama
odnosno paradigmama nisu značajne. Upravo suprotno, paradigmatički pluralizam
podstiče razvoj različitih strategija istraživanja. Različite paradigme
upozoravaju istraživača da postoje različite koncepcije problema, a
ne samo jedna za koju se on opredelio. Opredeljivanje za primenu više
epistemoloških i metodoloških pristupa može samo da podstakne dinamiku
procesa istraživanja i da iznedri validnije podatke, olakša interpretaciju
i izvođenje pouzdanijih zaključaka.
2. Tradicionalna i nova istraživačka paradigma
Razvoj nauke i upotreba njenih rezultata uslovljava potrebu postavljanja
pitanja kritičke procene njenih osnivača i pretpostavki kao i pitanja
rasta naučnog saznanja. Ta pitanja potpadaju pod pitanja koja se tiču
opšte epistemologije, odnosno filozofije nauke. Uvidom u zbivanja unutar
filozofije nauke možemo razlikovati razne periode ili takozvane struje
naučnih pristupa problemima shvatanja prirode, čoveka i sveta. Tako
u prvoj polovini 20. veka dominira pozitivistički pristup, dok će u
drugoj polovini 20. veka primat nad pozitivističkim pristupu preuzeti
pospozitivistička orijentacija, koja nastaje kao kritika pozitivizma
i sa aspiracijama utemeljenja novog pristupa u teoriji nauke (Palekčić,
1990:12). U tom smislu se govori o epistemološkim temeljima “ nove slike”
nauke. Pozitivistička slika nauke formirana je i razvijana je unutar
filozofije logičkog pozitivizma. Po predstavnicima ove slike nauke (Carnap
1958; Feigl,1967; Reinchenback, 1991; Hempel 2001) zadatak teorije nauke
je da se bavi logičkom strukturom naučnih sistema znanja, kako bi na
taj način uspostavila merila i norme koje vladaju u empirijskim naukama.
Filozofija nauke se tako predstavlja kao normativna disciplina koja
se ne bavi nikakvim posebnim naučnim teorijama, već logičkom rekonstrukcijom
postupaka koji se pojavljuju u procesima dostizanja sigurnog empirijskog
znanja. Postoji jedinstven naučni metod za sve oblasti naučnog saznanja:
za sve prirodne i za društvene nauke ista metodologija. Tako je pozitivizam
pokušao da društvenoj nauci nametne paradigmu fizike. Kao i pozitivizma
koga karakteriše istorijski pristup problemu teorije nauke i postpozitivizam
problemima teorije nauke prilazi baš s istorijske perspektive (prema
Palekčić,1990:13). U tom smislu Kun ( prema Donmoyer, 2006: 12) smatra
da se nauka ne razvija akumulacijom znanja.
Po Kunovoj teoriji naučnog progesa postoji „normalna nauka“, odnosno
period u kome dominira jedna paradigma. To je, zapravo, period akumulacije
znanja u razvoju jedne nauke u okviru vladajuće paradigme. Otuda je
i proisteklo pitanje: „kako u nauci dolazi do novih paradigmi?“ Po rečima
tvorca termina paradigma Tomasa Kuna (1962: 55), kada se pojave anomalije,
to jest nalazi koji se ne mogu objasniti pomoću vladajuće paradigme,
što dovodi do naučne krize. Njeno razjašnjenje odvija se pomoću naučne
revolucije. To je period „neobične nauke“. Otuda iz naučne revolucije
iztrasta nova paradigma, koja potiskuje staru odnosno prethodna shvatanja,
činjenice, teroije koje se podvrgavaju novom promišljanju, redefiniciji
ili potpunom napuštanju (Palekčić, 1990; Patton, 1990; Savićević, 1996;
Gojkov, 2006).
Vođeni nastalom naučnom krizom u području društvenih nauka, 1977. godine
u Londonu je obrazovana grupa „za novu istraživačku paradigmu“, čiji
je cilj, između ostalog bilo zajedničko traganje za putevima istraživanja
u društvenim i humanističkim naukama. U tom periodu nastaju i razvijaju
se dve istraživačke paradigme, od kojih je jedna bila ortodoksna
odnosna tradicionalna istraživačka paradigma, dok se sa druge
strane nalazila nova istraživačka paradigma.
Evidentnih razlika između tradicionalne i nove istraživačke paradigme,
svakako da ima. Po Rouvanu (Rowan,1981), te razlike se odražavaju u
tome što kod tradicionalne, ili kako je još neki nazivaju i „naivnim
istraživanjem“, osnovno svojstvo je subjektivnost. Zato je ova
vrsta istraživanja veoma podložna greškama koje mogu proisticati iz
naše pristrasnosti, predrasuda, konformizama. Da bi se izbegla subjektivnost
i sve greške koje sobom nosi, kao i radi postizanja što veće objektivnosti
potrebno je bilo razviti čitav jedan aparat eksperimentalnog metoda,
statistički aparat proveravanja hipoteza, kao i razvoj mernih instrumenata.
Nova istraživačka paradigma čiji alternativni naziv glasi: objektivno
– subjektivna. Ova paradigma je zamišljena kao sinteza naivnog
istraživanja i ortodoksnog istraživanja, odakle inače potiče i malopređašnje,
predstavljen alternativni naziv. Iako se na prvi pogled čini oprečnom,
nova paradigma nije u potpunom antagonističkom odnosu sa tradicionalnom
paragimom. Iz razloga što nova paradigma većinu stanovišta i zahteva
preuzima od tradicionalne.
Da bismo jasnije sagledali njihov odnos i svojstva po kojima ih prepoznajemo
u sledećoj tabeli izložićemo kratak pregled dvaju paradigmi.
(prema Ristić, 2006: 274)
Unekoliko skraćeni pregled tih svojstava izgleda ovako:
1) Usvojeni model osobe u tradicionalnoj paradigmi podrazumeva da
su ljudi izdvojivi iz svog prirodno – socijanog konteksta, da kao
jedinice mogu da budu uključeni u istraživački nacrt, manipulisani
i vraćeni odakle su uzeti. Umesto toga, nova paradigma se zalaže za
proučavanje osobe kao celine u svom prirodnom kontekstu sa kojim,
takođe, sačinjava neku celinu.
2) Pozitivističko uverenje svojstveno tradicionalnoj paradigmi, da
su ljudi svodivi na neki skup varijabli podložnih operacionalnom definisanju
i ekvivalentnih u raznim osobama i raznim situacijama, novoj paradigmi
je sasvim neprihvatljivo.
3) Redukcionističko proučavanje promenljivih, umesto osoba vodi rasparčavanju
onoga što se proučava i odmicanje od dubinskog razumevanja i saznavanja
pojedinačnih osoba, grupa i društva kao celine, čemu teži nova istraživačka
paradigma.
4) Ortodoksnoj paradigmi se opravdano zamera pridavanje prekomernog
značaja merenjima. Ortodoksna istraživanja proizvode rezultate od
kojih su neki numerički precizni, ali neistiniti, dok su drugi rezultati,
iako nemaju numeričku prirodu, bliži istini.
5) Tradicionalna istraživanja su usmerena na sticanje „čistih“ informacija
usled čega istraživači nastoje da odstrane stvarni život, ali u tome
ne uspevaju.
6) Istraživači privrženi starom načinu istraživanja neprestano traže
veće i bolje instrumente, veće i bolje uzorke, što samo istraživanje
preobraća u veliki biznis, pri čemu ih vidno stavlja u funkciju onih
koji mogu da isplate velike svote novca.
7) Nova istraživačka paraigma se za razliku od tradicionalne, uobličava
pod snažnim uticajem humanističke psihologije koja upućuje na proučavanje
osoba kao jedinstvene celine i kao aktivne, intencionalne, stvaralačke
ličnosti.
8) Nova istraživačka paradigma ima svoj korene i u egzistencijalizmu.
Stoga se čovek ne može proučavati kao stvar. Za razliku od proučavanja
stvari, čovek je između ostalog aktivan, slobodan i kreativan. Čovek
je različit od stvari i svestan da je različit od nje, zapravo, svestan
je svog odnosa prema živom i neživom svetu koji ga okružuje (Ristić,
2006: 275).
U okviru tabele, smo naveli da je jedna od suštinskih odlika tradicionalne
paradigme reifikacija. Etimološku osnovu ovog termina pronalazimo u
latinskom jeziku, koja predstavlja kovanicu latinskih reči res što označava
stvar i reči facere što znači učiniti. Koncept reifikacije (postvarenja,
opredmećivanja, objektivizacije) ima dva preklapajuća značenja. Kao
prvo, on označava proces čovekovog preoblikovanja prirode u željene
predmete putem rada; kao drugo reifikacija označava stanje u kojem ljudi
ne prepoznaju sopstvene proizvode – kao što su materijalni predmeti
i društveni odnosi – kao svoje, nego u njima vide samostalnu, objektivnu
i nužnu silu. Primera radi, ako neki umetnik stvara svoja dela podstaknut
unutrašnjim nagonima za kreativnošću, reč je o reifikaciji u drugom
smislu.
U slobodnom prevodu, reifikacija bi označavala proces donošenja odluke,
dok u užem, pedagoškom smislu ona predstavlja konfuziju nastalu u modelu
realnosti odnosno kada ličnost pri korišćenju apstrakcija (apstraktno
verovanje ili hipotetički konstrukt) iste prepoznaje kao realno postojeće,
postvarene događaje. Reifikacija se zasniva na pretpostavci da imenice
kojima se izražavaju apstraktni teorijski pojmovi, kao što su: strepnja,
neuroza, označavaju postojeće, konkretne entitete. (http://www.wikipedia.com/,
2011; Ristić, 2006).
Nakon što smo ukratko, tabelarno i tekstualno predstavili karakteristike
ortodoksne i nove istraživačke paradigme, posebno bi se sada zaustavili
na pojašnjenju predzadnjeg svojstva nove paradigme. U tom smislu, govorimo
o dva različita načina interakcije sa osobama koje učestvuju u istraživanju
(Ristić, 2006: 275). Prva od tih interakcija odnosi se na neposredni
doprinos pri formulisanju iskaza koji govore o njima ili su zasnovani
na onom o čemu su govorili. Ovakav vid interaktivnog odnosa na relaciji
istraživač – ispitanik svojstven je tradicionalnoj paradigmi. Naime,
ovako kreirano istraživanje podrazumeva da istraživač daje uputstva
ispitaniku koja potom sledstveno proizilaze iz prethodno formulisane
hipoteze i celokupno dizajniranog istraživanja.
Drugi oblik interakcije istraživača i ispitanika omogućava da ispitanik
neposredno doprinese postavljanju hipoteza, što je kao što smo uvideli
nije svojstveno prvom vidu interaktivnog odnosa. Ovde je ispitanik informisan
o svim fazama istraživanja, i zato se od njega očekuje da izrazi i obrazloži
svoju saglasnost/ nesaglasnost sa nekom od faza ili celokupnim istraživanjem.
Pomenuli smo u jednom delu date tabele da se nova istraživačka pardigma
oslanja na Habermasovu kategoriju „emancipatorskog saznajnog interesa“
(Habermas, 1972: 308-310). Prema rečima jednog od rodonačelnika takozvane
Frankfurtske škole i kritičke pedagogije, Jirgena Habermasa, teorija
„saznajnog interesa“ spada u grupu empirijsko – analitičkih nauka, koje
objedinjuju tehničke saznajne interese. Pri čemu istorijsko – hermeneutičke
nauke obuhvataju praktične saznajne interese. Dok sa druge strane kritički
orijentisane nauke obuhvataju emancipatorske saznajne interese. Što
se tiče, prvopomenute, empirijsko – analitičke nauke njen referentni
okvir određuje smisao mogućim iskazima, uspostavlja pravila odnosno
kriterijume potrebnih za konstruisanje teorija i njihovog kritičkog
proveravanja (Habermas, 1972; Ristić, 2006; Brašanac, 2008). Teorije
uključuju hipotetičko – deduktivne veze iskaza koje omogućavaju dedukovanje
hipoteza sa empirijskim sadržajem. Produkt dobijen podsredstvom empirijsko
- analitičkih nauka je moguće predviđačko znanje.
Dakle, teorije u ovim naukama razotkrivaju realnost kao subjekt konstitutivnih
interesa u mogućem obezbeđivanju i intenziviranju akcija kreiranim podsredstvom
povratnih informacija. Reč je, zapravo, o takvoj kategoriji znanja koja
uvećava našu moć tehničke kontrole (Habermas, 1975: 89).
Druga u ovom nizu nauka je istorijsko – hermeneutička nauka u okviru
koje se stiču znanja u drugačijem metodološkom okviru. S razlogom navodimo
da se radi o posve drugačijem metodološkom okviru, jer teorije u ovoj
nauci nisu konstruisane deduktivno, pri čemu ni iskustvo nije organizovano
obzirom na uspeh operacija (Ristić, 2006: 276). Pristup činjenicama
je obezbeđen kroz razumevanje smisla, a ne kroz posmatranje. Stoga hermeneutičko
znanje je uvek posredovano kroz prerazumevanje, koje je izvedeno iz
tumačeve inicijalne situacije. Svet tradicionalnog značenja se tumaču
razotkriva samo u obimu koji njegov sopstveni svet istovremeno razjašnjava,
pri čemu tumač uspostavlja komunikaciju između ta dva sveta (realno
postojećeg i sopstvenog tumačevog sveta). Habermas ovu kategoriju znanja
naziva psihičkim saznajnim interesom, jer za razliku od tehničkog saznajnog
interesa, ovde je reč o interpretacijama koje čine mogućim usmeravanjem
akcije i to unutar zajedničke tradicije to jest postojeće teorije.
Još jedna u nizu pomenutih nauka koje sačinjavaju kategoriju „emancipatorskog
saznajnog interesa“ je i kritička socijalna nauka. Njena uloga sastoji
se u tome da prevaziđe cilj koji imaju sistematske nauke socijalne akcije,
kakve su u prvom redu: ekonomija, sociologija, politika. Metodološki
okvir za određivanje smisla valjanosti kritičkih iskaza je uspostavljen
pojmom samorefleksije koja oslobađa subjekta zavisnosti od hipostatizovanih
snaga. Samorefleksija je određena emancipatorskim saznajnim interesom,
koji je zajednički imenitelj i filozofiji i kritičkim naukama (Carr&
Kemmis, 1986; Ristić, 2006). Ovde je reč o analizi koja oslobađa osobu
od vlasti drugih ljudi, ali i od vlasti sila koje ta osoba ne razume
(Freire, 2007; Giroux, 2008; Mclaren, 2009).
3. Nastanak i razvoj kritičke teorije
Pokret kritičke teorije društva ili kritička teorija nastala je još
30 –ih godina prošlog veka, formirajući se pri tom u okviru takozvanog
Frankfurtskog kruga koji je u to vreme okupljao mnogobrojne, eminentne
i za to vreme značajne filozofe, sociologe, psihologe, pedagoge (M.
Horkhajmer, T. Adorno, E. From, V. Diltaj, J. Habermas). Najstariji
predstavik ove grupe istaknutih naučnika takozvane Frankfurtske škole
Maks Horkhajmer može se smatrati i osnivačem malopređašnje pomenute
škole. Te 1930. godine Horkhajmer postaje redovni profesor na katedri
za filozofiju društva u Frankfurtu i istovremeno vrši dužnost upravnika
„ Instituta za socijalna istraživanja“. Jedna od delatnosti Instituta
je bila usmerena na izdavanje štampane publikacije naslovljene sa „Arhiv
za istoriju socijalizma i radničkog pokreta“. U Institutu i oko Arhiva,
Horkhajmer je okupio saradnike raznih specijalnosti (filozofi, ekonomisti,
istoričari, sociolozi, pedagozi, psiholozi) sa ciljem da, upravo, ovi
stručnjaci svojim teorijskim i empirijskim istraživanjima izgrađuju
kritičku teoriju društva. Oni su nastojali da stvore teoriju koja je
trebalo da bude nauka o savremenom drušvu i da istovremeno bude i kritika
tog društva.
U doba nastanka kritičke teorije društva, desila se i „naučna kriza“
u kojoj je, zapravo došlo do konflikta među vladajućim paradigmama korišćenih
u istraživanjima. Potom je tu bila prisutna predominacija pozitivizma
koji je nastojao metodologiju prirodnih nauka u potpunosti preslikati
na metodologiju društvenih nauka. Rešenje novonastale situcije nalazilo
se u iznalaženju nove, bolje paradigme koja će na kraju uspeti da premosti
jaz nastao među paradigmama i pedagoškim pravcima. Upravo tada na pedagošku
pozornicu stupa nova paradigma odnosno potpuno novi pravac. Reč je,
dakle, o kritičkoj paradigmi odnosno reč je krtičkoj teoriji (Habermas,
1975; Vujisić-Živković, 2004; Pešić, 2006; Brašanac, 2008; Mclaren,
2009).
Jedan od značajnijih predstavnika kritičke teorije društva je Jirgen
Habermas (Jurgen Habermas), koji je kao i ostali predstavnici kritikovao
Marksov dijalektički materijalizam. Naime, za pripadnike Frankfurtskog
kruga to je ujedno značilo da je marksizam mnogobrojnim nitima povezan
sa evropskom racionalističko – prosvetiteljskom tradicijom, kao i za
čitavu klasičnu nemačku filozofiju.
Međutim, fenomen otuđenja i postvarenja u savremenom građanskom društvu
treba razmatrati polazeći od Marksovih zaključaka iznetih u njegovim
Ekonomsko – filozofskim rukopisima (Cekić, 1975; Vranicki, 1983). Tako
se za pripadnike Frankfurtskog kruga ispostavilo da je osnovni filozofski,
ali i naučni zadatak da se Marksova teorija izgradi na nov način, kako
bi se dobila platforma koja bi odgovarala primerenoj kritici savremenog
građanskog društva i njegove ideologije (Cekić, 1975). Mada da bi se
izvršila kritička analiza i da bi se došlo do pravog i potpunog razumevanja
savremenog društva, potrebno je po pristalicama kritičke teorije da
se u društvenu teoriju uvek uključi, umno, mogućnost progresivnog prevazilaženja
postojećeg stanja. U tom smislu, predstavnici kritičke teorije, doduše
u početku, ali i znatno kasnije su ostali pri uverenju da se svet može
izmeniti prema načelima uma (Ibidem, str. 11).
Jirgen Habermas u tom procesu menjanja Marksove teorije, istovremeno
polemiše sa mnogim društvenim teorijama (psihološkim, lingvističkim,
političkim), a sve sa ciljem izgrađivanja metodološkog pojma teorije
koja postaje kritika. Otuda i logično pitanje: kada je teorija kritika?
Odgovor na ovo pitanje ponudio je sam autor (Habermas, 1975: 98) koji
navodi sledeće : „(...) samo onda kada reflektuje svoj strukturalni
odnos postanka i potencijlani odnos primene, to jest kada su odnos teorije
i empirije jasno definisani u logici društvenih nauka.“
Pripadnici kritičke teorije društva su tokom svog naučnog i filozofskog
rada težili ka tome da uspostave jedinstvo teorije i prakse (Brašanac,
2008; Maksimović, 2011). Po njihovom mišljenju, teorija može i treba
da ide ispred prakse pojedinih društvenih grupa ili klasa, ali ona ostaje
nemoćna, ako se veže s težnjama i interesima određenih društvenih snaga
(Cekić, 1975: 11).
4. Ciljevi i zadaci kritičke teorije
Razmatrajući epistemološko – metodološke osnove kritičke teorije društva,
zatim išćitavajući relevatnu literaturu koja se ovim problemom bavi,
naišli smo na jedno dosta koncizno, ali ipak prihvatljivo određenje
kada je kritička teorije u pitanju. Naime, tvorac ovog određenja je
i sam predstavnik Frankfurtske škole, J. Habermas (1980) koji kaže da
je kritička teorija ona teorija koja je zainteresovana za oslobađanje
i koja je konstituisana emancipatorskim interesom. Po rečima Anrija
Žirua (1996) moć teorije proizilazi iz njene sposobnosti da posmatra
i osmišljava svet drugačije od ostalih učesnika, a potom i da reaguje
drugačije, i upravo zbog ove osobine teorija i može da doprinese stvaranju
jednog kvalitetnog koncepta građanskog obrazovanja. Ovde se kako ističe
autor, ne radi o proceni važnosti teorije, kao što se ne postavlja ni
pitanje važnosti kritičke teorije, već se postavlja pitanje kakva je
politička i javna uloga teorije, posebno u osmišljavanju globalne politike
u 21. veku. Bavljenje teorijom nije samo kompetencija, niti trasiranje
puta do akademskih zvezda, već bavljenjem teorijom jeste prvenstveno
način da se interveniše u svetu što doprinosi osmišljavanju javnog života,
zatim formiranje društvene odgovornosti i kolektivnog uticaja na svet.
Ako uzmemo u obzir da je znanje ključno za promene u društvu, onda je
teorija ključni izvor saznavanja o svakodnevnom životu u različitim
socijalnim kontekstima i način da se dođe do novih saznanja i da se
izvrši uticaj na rastući autoritarizam i posledični cinizam. U tom smislu,
kritička teorija ne treba da sprovodi ideološku propagandu. Ona, zapravo,
treba da polazi od pretpostavke da je potrebno stalno kritikovati i
proveravati pouzdanost znanja i moći. U samoj definiciji kritičke teorije
centralna intencija se nalazi u procesu reforme škole, koji će doprineti
razvoju modela pedagoške prakse u kome bi nastavnici i učenici postali
nosioci kritičke teorije, koji će istovremeno aktivno preispitivati
odnos između teorije i prakse, odnos između kritičke analize i opšteg
mišljenja i između učenja i promena u društvu. Stoga je izuzetno teško
konstatovati da je kritička teorija propaganda.
Međutim, iako ne predstavlja propagandu, ipak je kako zapaža Žiru (1990)
kritička teorija uglavnom percipirana kao nešto opasno, zbog toga što
je nastala iz projekta koji zadire u suštinu pitanja smisla i značaja
obrazovanja i zbog toga što se postavlja niz važnih, a često ignorisanih
pitanja, a koja se tiču: zbog čega mi kao nastavnici radimo na način
na koji radimo, čijem interesu služi škola, kako bi se mogli razumeti
i obuhvatiti različiti konteksti u kojima se odvija proces obrazovanja.
Odgovori koje će kritička teorija dati na prethodno postavljena pitanja,
dovešće kako nastavnika, tako i učenika ne samo do novih ideja koje
će predstavljati konstrukte dobijene putem kritičkog mišljenja, već
će kritička teorija nastojati da poduči i bolje osposobi i nastavnike
i učenike da preispituju duboko ukorenjene navike i mitove kojima se
pravdaju najanarhičnija i najpogubnija društvena ponašanja i stavovi
utkani u sve pore društva. Dakle, diskurs kritičke teorije odudara od
načina na koji smo navikli da govorimo (ali i mislimo) o obrazovanju,
pa se ovakve teze mogu učiniti pomalo pretencioznim i emocionalno zasićenim.
Međutim ako se usmerimo na njihov osnovni smisao, vidimo da je u njima
iskazan jedan nezaobilazan zahtev kritički orijentisanog obrazovanja,
a to je negovanje aktivnog stava: da su promene moguće, i što je najvažnije,
da sam ja jedan od nosilaca tih promena. Važna uloga obrazovanja je
upravo da neguje stav – tiče me se, odnosno u mojoj je moći da to
promenim, nasuprot konformističkom, rezigniranom stavu koji danas
dominiraju kod mladih. Bez obzira na to kolika je realna moć pojedinca
da doprinese promenama društvenih uslova, ovo je nužan preduslov u socijalizaciji
autonomne ličnosti, participativnih modela ponašanja, nespremnosti na
konformističko prihvatanje postojećih društvenih obrazaca, intelektualne
i građanske hrabrosti. Konačno bez toga izvesno neće biti moguće progresivne
promene, ni na ličnom ni na socijalnom planu (Pešić, 2006; Gojkov, 2007;
Guilherme, 2008; Mclaren, 2009).
Ciljevi i ishodi obrazovanja se sagledavaju veoma kompleksno: ne prevashodno
kao usvajanje određenog korpusa znanja i veština, nego kao upotrebu
znanja za izgradnju aktivnog, kritičkog odnosa prema svetu i delovanja
u smeru progresivnih promena na ličnom i socijalnom planu. Zato ne treba
da čudi što kritička teorija društva izlazi iz učionice, i to najpre
u bukvalnom smislu, kroz osmišljavanje projekata koji imaju cilj da
unaprede uslove života u konkretnoj zajednici. Osim toga u nastavi se
potencira na sledećim principima:
- relevantnost onoga što se uči za stvarni život i probleme
s kojima se učenici u iskustvu sreću;
- kritički potencijal (transfernu vrednost za razumevanje društva,
socijalnih odnosa i vlastite ličnosti);
- primena onoga što se uči, ne samo u praktičnom, nego pre
svega u socijalnom kontekstu (Pešić, 2006: 23).
Kritička teorija je posebno fokusirana na to kako se u obrazovanju ispoljava
i legitimiše odnos moći, a shodno tome i različiti oblici prinude i
manipulacije. Zato ona podrazumeva transformaciju tradicionalnog hijerahijskog
modela odnosa između nastavnika i učenika. Po ovom modelu, nastavnik
poseduje znanje, prenosi ga učenicima, kontroliše i vrednuje postignuća,
disciplinuje, donosi odluke, nagrađuje i kažnajva. Dok sa druge strane,
učenici nemaju znanje, pa zato bivaju naučeni (tako što receptivno usvajaju
znanja) i potčinajvaju se datom sistemu nagrađivanja i kažnjavanja (Pešić,
2008: 32). Važno je na ovom mestu setiti se reči Paula Freirea (1970)
koji je baveći se problemom recipročnog usvajanja činjenica i generalizacija
od strane učenika, rekao sledeće: „u njihovo ime se odlučuje, o njima
se misli,ali oni sami malo misle i malo govore, čime se stvara iluzija
da delaju kroz akcije nastavnika.“
U ovom delu rada, nastojaćemo da svoju pažnju usmerimo ka shvatanju
pedagoških implikacija kritičke teorije, proizašlih iz ciljeva i zadataka
koje je sebi postavila. U tom pogledu, ne možemo a da se ne složimo
sa shvatanjima Anrija Žirua (1996), koji je doveo u pitanje dotadašnje,
tradicionalno značenje reči intelektualac, vaspitač, pedagog, angažovani
pedagog, obrazovna politika. Naime, autor smatra da je u tom slučaju
pedagozima kao javnim intelektualcima potreban novi rečnik, kako bi
uspeli da nađu korelacione veze i odnose između nade, građanskog društva
i obrazovanja kao važnih uslova koji determinišu demokratiju. U tom
smislu Žiru navodi: „ nama treba novi rečnik, ne samo za povezivanje
načina na koji se kritički čita, već i načina na koji se angažujemo
u društvu. Kombinovanjem međusobno povezanih uloga kritičara i zainteresovanog
građanina, intelektualni rad u najboljem slučaju može demonstrirati
građansku hrabrost ljudi da koriste svoj pun intelektualni kapacitet.“
Visoka nastava trebala bi da društveni sistem snabdeva kompetencijama
koje odgovaraju njenim nastojanjima da održi unutrašnju koheziju. Legitiman
zahtev postavlja se univerzitetima da obrazuju kompetencije, a ne ideale.
Umesto da prenošenjem znanja stvara elitu sposobnu da prevodi naciju
u njenoj emancipaciji, univerzitet treba da se transformiše u sistem
koji društvo snabdeva igračima sposobnim da primereno osiguraju ulogu
pragmatičnih radnih mesta (Habermas, 1975; Giroux, 1996; Freire, 2007;
Brašanac, 2008). Potrebno je da se u ideološkom smislu izvrši dekonstrukcija
evropske misaone tradicije da bi se evropsko mišljenje i način života
otvorili prema drugim kulturama i civilizacijama. Nastava i obrazovanje
treba da postavljaju pitanja kulturne transmisije odnosno dati odgovor
po pitanju: ko prenosi, šta prenosi, kome se obraća, pomoću čega, u
kom obliku i sa kojim rezultatom (Brašanac, 2008; Guilherme, 2008; Mclaren,
2009).
Oblikujujći univerzitetsku politiku, pedagozi, psiholozi, antropolozi,
etnolozi i ostalih praktičara, učitelja i vaspitača, dužni su da od
visoke nastave stvore najvažniji društveni podsistem, sa ciljem rešavanja
najviših pitanja optimalne performativnosti odnosno pitanja vrhunskih
kompetencija. Te kompetencije u etičkom i egzistencijalnom smislu, treba
da omoguće suočavanje svakog nacionalnog subjekta sa svetskim takmičenjem.
U tom smislu prednost dobijaju one naučne discipline koje se tiču telematskog
obrazovanja (Freire, 2007; Giroux , 2008).
Javni i etički nastup onih koji kreiraju sprovođenje demokratskih društvenih
promena mora da obezbedi društvo koje nikada ne prestaje da se preispituje,
u kome intelektualci nikada ne zaćute i da nikada ne prouzrokuju ćutanje,
da se suprotstave strašnom globalnom varvarizmu rastućih političkih,
ekonomskih i religijskih fundamentalizama (Freire, 2007; Giroux, 2008;
Mclaren, 2009; Chomsky, 2010).
Pored navedenog, kritička teorija primenjena u obrazovanju ima svoj
zadatak da istražuje i procenjuje odnos škole i društva i to u sledećim
pitanjima:
- kako škole smanjuju ili iznova stvaraju nejednakost;
- koje konstrukcije znanja se unose u kurikulume;
- ko određuje vrstu i vrednost tih znanja;
- kakvim ideološkim interesima to služi;
- kako se kroz obrazovanje reprodukuje i proširuje društvena moć i čime
se ona opravdava;
- ko finansira pedagoška istraživanja i ko im daje političku dimenziju
(Giroux, 2008: 52).
5. Značaj kritičke teorije za istraživanja u pedagogiji
Iako su mnogi od pedagoških pravaca i trenutne, vladajuće paradigme
nudile najbolje rešenje pri testiranju hipoteza, interpretacije rezultata.
Svaki pravac i svaka od paradigmi predstavljani su sa svim pozitivnim
odlikama, dok se o njihovim manjkavostima raspravljalo znatno kasnije,
odnosno do pojave nekog novog pravca i neke nove paradigmatske orijentacije.
Takav scenario dogodio se i samoj kritičkoj teoriji.
Uprkos tome što je za vreme u kome se pojavila predstavljala novinu,
mnogi od pristalica nekih drugih škola pokušavali su da joj umanje značaj
i doprinos koji je imala na epistemološko – metodološku dimenziju pedagogije.
U smislu odbrane kritičke teorije, u delu koji sledi nastojaćemo prikazati
u čemu je značaj i vrednost ove paradigmatske orijentacije po pitanju
pedagoških istraživanja. Pri odbrani ovog stava o korisnosti kritičke
teorije prisetićemo se konstatacije Eriha Froma (1980) koja glasi: „(...)nije
zadatak samo filozofije, već i nauke da se bavi problemima koji definišu
autentičnu ljudsku prirodu i njenu istorijsku promenljivost(...)neophodno
je preispitati „lažni naučni objektivizam“ koji neće da ima posla sa
moralnim principima i vrednostima.“ Otuda i ne treba da čudi, što je
većina istraživača koristeći se kritičkom teorijom, po prvi put imala
mogućnost da istražuje odnos ideologije i pedagoške prakse (Mclaren,
2009:6).
Mnogi od kritičkih pedagoga mogli su uz primenu ove nove istraživačke
paradigme da aktivno i kreativno učestvuju u kritici raznovrsnih meditacija
socijalnih sila i socijalnih odnosa eksploatacije koja je oblikovala
istorijsku specifičnost njihovog društevnog bića. Bili su u mogućnosti
da istražuju sopstveno biće i socijalnu formaciju koja je razotkrila
ulogu kapitala klase u njihovom svakodnevnom životu i pomogla im da
objasne kako su se klasni odnosi rasno podvojili i kako su povezani
sa patrijarhatom i hetero-seksizmom. Nije baš da je kritička teorija
doprinela ovom saznanju sveobuhvatno, ali je, svakako, pomogla umnogome
da se razjasne neki apsekti ovih procesa i relacija i pomogla obezbeđenje,
jednog, jezgrovitijeg sociološkog jezika (Freire, 2007; Giroux, 2008;
Mclaren, 2009; Chomsky, 2010). Oni su već potvrdili, takođe, ogromnu
stvaralačku moć svojih sopstvenih društvenih agencija. Ali kritička
teorija im je omogućila da razjasne svoje prećutno saznanje u vezi ovoga
i da lociraju svoje shvatanje u širi teoretski okvir i tako da stvaraju
veze koje nisu imali pre (Mclaren, 2009: 7).
Primenjena na područje vaspitanja i obrazovanja, kritička paradigma,
pored pozitivističke (empirijsko – analitičke) i interpretativne (istorijsko
– hermeneutička) paradigme kroz akciona istraživanja nastoji da unapredi
obrazovanje, evaluaciju i samoevaluaciju saistraživača, kao i metodološka
pitanja pedagogije (Maksimović, 2011: 35).
Da rezimiramo, predmet kritičke zasnovane društvene nauke je, upravo
proučavanje njene društvene prakse, ona, je ništa drugo do njena refleksija.
Zato osnovna funkcija pedagogije i pedagoškog istraživanja nije otkrivanje
univerzalnih zakonitosti društvenog života, niti samo interpretativno
razumevanje subjektivnih značenja aktera socijalnih situacija i odnosa,
već emancipacija i menjanje prakse . U kritičkoj teoriji odnos između
teorije i prakse postavlja se dijalektički. Praksa nije polje primene
i provere “tehničkih” rešenja koja su dedukovana iz teorije (Ibidem,
str. 37).
Zaključak
Kritička teorija kao nova istraživačka paradigma u pedagogiji predstavlja,
odista, (za 30 – te godine, 20. veka) za vreme u kome je nastala, pravu
novinu. Iako, nova na pedagoškom nebu, ipak se ovaj pedagoški pravac
bavio suštinskim pitanjima pedagogije, kao što je u prvom redu nejednakost,
koju postojeći školski sistem produkuje među osnovnoškolsko, srednjoškolskom
i visokoškolskom populacijom. Potom, zauzimanje kritičkog stava pri
dolaženju do objektivnih činjenica i znanja neophodnih za dalji razvoj
pedagogije. Što će reći, formiranje kritičko – istraživačkog stava naspram
receptivnog, konformističkog stava.
Iako većina autora (Morison, Vandeker, Roderik, Lakomski) negiraju doprinos
kritičke teorije na područje vaspitanja i obrazovanja, sa tom konstatacijom
se ne bi mogli da složimo. Iz razloga što u periodu najvećeg uspona
kritičke teorije, postoji mnoštvo dela eminentnih autora (Horkhajmer,
Markuze, Habermas, Freire, Liotar, Derida, Žiru, Čomski) koji su između
ostalog u okviru svojih dela, obaveštavali javnost o postojećim nepravilnostima
(anomalijama) nastalih u savremenom, građanskom društvu.
Što se, konkretno, tiče praktičnog delanja kritičkih pedagoga na samom
polju pedagogije, i u toj oblasti društvene stvarnosti se kritička teorija
pokazala efikasnom. Posebno, onda kada je razmatran problem neefikasnosti
vaspitno – obrazovnog sistema i velikog broja nepismenog stanovništva.
Sa druge strane, ne smemo zaboraviti da je kritička teorija, vidno promenila
način organizacije procesa istraživanja, kao i samu prirodu dotadašnjeg
odnosa koji je vladao među istraživačima i ispitanicima. Sa promenom
odnosa između istraživača i ispitanika, doprineo je istovremeno i formiranju
novog tipa istraživanja, danas poznatog kao akciono istraživanje. S
obzirom, da je osnovni cilj akcionog istraživanja unapređivanje vaspitno
– obrazovne prakse, takođe u ovoj vrsti istraživanja ispitanik, kao
i istraživač ima aktivnu ulogu saistraživača, koji kritički preispituje,
evaluira pedagošku stvarnost, a zatim reflektuje svoje misli i dela
u okviru sopstvene učionice, bitno je pri tom, menjajući što neminovno
dovodi i do promene samog obrazovnog sistema.
Uprkos doprinosima kritičke teorije koje je pedagogija dobila, u proteklih
desetak i više godina ona biva, nepravedno skrajnuta i prepuštena zaboravu.
Međutim, uzimajući u obzir trenutne društveno – ekonomske prilike u
svetu i kod nas, kao i trenutno stanje vaspitno - obrazovnog sistema,
a zatim i činjenicu da u pedagogiji ništa nije konačno i jedinstveno,
bez manjkavosti i ograničenja, nadamo se da će u nekoj skorijoj budućnosti
više pedagoške pažnje biti usmereno ka daljem razvoju i popularizaciji
kritičke teorije.
Literatura
1. Brašanac,G.(2008): Kritička teorija društva Jirgena Habermasa i
mogućnosti njene primene u pedagogiji, Pedagogija, Beograd, 3,str.383-390.
2. Carnap,R.(1958):Introduction to Symbolic logic with Applicattions.New
York: Phi Delta Kappan.
3. Carr,W. & Kemmis, S. (1986): Becoming critical. London: The
Falmer Press.
4. Cekić, M.(1975): Saznanje i interes, predgovor u: J. Habermas,
Saznanje i interes, Nolit, Beograd ,1975,str.11-21.
5. Chomsky, N.(2010): Hopes and Prospects. Chicago: Haymarket Books.
6. Derrida, J.(1983): La Voix et le phenomene. Paris: Quadrige.
7. Donmoyer, R.(2006): Take my paradigm …please!The legacy Of Kun’s
construct in educational research,International Journal of Qualitative
Studies in Education, 19 (1), pp.11-34.
8. Engelhart, M.D.(1972): Methods of educational research. Chicago:
Rand McNelly.
9. Feigl, H.(1967): The Essay and a Postcript. New York: Phi Delta
Kappan.
10. Freire,P. (1970):Peadgogy of the oppressed.Penguin Books, Middlesex.
11. From, E. (1990): Zdravo društvo. Beograd: Rad.
12. Gojkov, G. (2006): Metateorijske koncepcije kao osnove pedagoških
teorija i modela, Pedagogija, Beograd, 1, str. 38-52.
13. Gojkov, G. (2006): Metateorijske koncepcije pedagočke metodologije
– Uvod u pedagošku metodologiju. Vršac: Viša škola za obrazovanje
vaspitača.
14. Gojkov, G. (2006): Didaktika i postmoderna – metateorijska polazišta
didaktike. Vršac: Viša škola za obrazovanje vaspitača.
15. Giljerme, M.(2008): Uloga kritičke pedagogije u kulturnim studijama
– intervju sa Anrijem. A Žiruom, Pedagogija, Beograd, 1,str. 5-16.
16. Giroux, H.(1983): Mass Culture and the Rise of the new Illiteracy,
in H. Giroux and D. Purple (1983) The Hidden Curriculum and Moral
Education, pp.197-208.
17. Habermas, J.(1975): Saznanje i interes. Beograd: Nolit.
18. Habermas, J.(1987): Knowledge and human interests. Cambridge:U.K.:
Polity Press.
19. Husen, T.(1988): Schule in der Leistungsgesellschaft: Kann d.
Schule uberleben. Berlin:Westermann.
20. Johnson, B. & Onwuegbuzie, A. (2004): Mixed Methods Research:
A Research Paradigm Whose Time Has Come, Educational Researcher, 33(7),
pp. 14-26.
21. Kellner, D. (2000): Multiple Literacies and critical pedagogies:
New paradigms, in: P.P.Trifonas (ed.), Revolutionary pedagogies, culural
politics, instituting education, and the discourse of Theory. New
York: Routhledge.
22. Kun, T.(1972): Struktura naučnih revolucija.Beograd: Nolit.
23. Maksimović, J.(2011): Pluralizam istraživačkih paradigmi u pedagogiji,
Pedagoška stvarnost, Novi Sad, 1-2, str.33-47.
24. Mclaren, P.(2009): Life in Schools: An Introduction to Critical
Pedagogy in the Fondations of Education. New York: Routhledge.
25. Mićunović, Lj. (2007): Školski rečnik stranih reči. Beograd: Novosti.
26. Palekčić, M. (1990) : Pedagoške paradigme i mogućnosti daljeg
razvoja pedagoške nauke, Pedagogija ,1, str. 12-22.
27. Patton, M.(1990): Qualititive evaluation and research methods:
Newbury Park: Sage.
28. Pešić, J.(2006): Emancipatorna uloga kritičkog mišljenja, Srpska
politička misao, Beograd, 3-4,str. 9-32.
29. Pešić, J. (2008): Kritičko mišljenje i naučno saznanje, Srpska
politička misao, Beograd, 1-2, str. 11-34.
30. Popketwitz, T. S.(1984): Paradigm an Ideology in Educational Research:
The Social Functions of the Intellectual. London: The Falmer Press.
31. Ristić, Ž.(2006): O istraživanju, metodu i znanju. Beograd: Institut
za pedagoška istraživanja.
32. Savićević, D.(1996): Metodologija istraživanja u vaspitanju i
obrazovanju. Vranje: Učiteljski fakultet Univerzitet u Nišu.
33. Smit,Dž.K.(2005): Hermeneutika i kvalitativno istraživanje, Pedagogija,
Beograd, 3, str.315-330.
34. Ševkušić, S. (2009): Kombinovanje kvalitativnih i kvantitativnih
metoda u proučavanju obrazovanja i vaspitanja, Zbornik instituta za
pedagoška istraživanja, Beograd, 1,str.45-60.
35. Vranicki, P. (1983): Dijalektički i historijski materijalizam.
Zagreb: Nakladni zavod Matice Hrvatske.
36. Vujisić – Živković, N. (2004): Savremena koncepcija Kantove pedagogije,
Pedagogija, Beograd, 4, str. 1-15.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|