Slobodno vreme i kultura | SEMINARSKI RAD IZ PEDAGOGIJE

OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ PEDAGOGIJE

Još...

Slobodno vreme i kultura

Slobodno vreme i kultura Kao relativno nova kulturno istorijska pojava, slobodno vreme će najverovatnije, uskoro postati nezaobilazna preokupacija brojnih nauka, posebno društvenih, i jedna od najatraktivnijih tema našeg vremena. Kada je reč o slobodnom vremenu, uvek se stavlja akcenat na aktivnosti koje će ispuniti to vreme i način na koji će pojedinci biti usmeravani u pozitivnom pravcu. Višak slobodnog vremena neophodno je iskoristiti za emancipaciju ličnosti pojedinca i obogaćivanje njegovog života pojedinostima koje ne može priuštiti usled obaveza kojima je preokupiran.
Treba nastojati da se u slobodnom vremenu zadovolje kulturne potrebe pojedinca, ali za to je neophodna određena psihofizička spremnost pojedinca i odredjeni fond slobodnog vremena. Potrebu za slobodnim vremenom imaju i deca i mladi i veoma je važno to vreme organizovati u pozitivnom pravcu i omogućiti raznovrsnost aktivnosti koje će im biti dostupne kako bi svako zadovoljio svoje lične interese i kako bi se doprinelo njihovom razvoju.
Kada se govori o kulturi u slobodnom vremenu, akcenat se stavlja na potrebu pojedinca za kulturnim sadržajima i razvijanje njegovih interesovanja prema novim, nepoznatim sadržajima. Treba omogućiti pojedincu raznovrsnost kulturnih sadržaja i ukazivati mu na sve opcije koje može iskoristiti u obogaćivanju svog slobodnog vremena.
U 21. veku sve više se govori o uticaju masovne kulture u ispunjavanju slobodnog vremena, što ide na štetu tradicionalne, klasične kulture. Mas – mediji sve više potiskuju kulturne institucije kao što su biblioteke, pozorišta, muzeji a opada i vrednost obrazovnih institucija. Sve više se u prvi plan ističu zabava, ispunjenost slobodnog vremena propagandom i sadržajima koji ne podstiču intelektualnu aktivnost već svode pojedinca samo na posmatrača i sve više ga pasiviziraju.
Masovna kultura doprinosi tome da pojedinac gubi svoj kuturni identitet i postaje samo deo mase, pa je zato veoma važno kako će se i kojim sadržajima ispuniti slobodno vreme mladih, jer od kvaliteta aktivnosti i sadržaja koji im se pružaju u slobodnom vremenu zavisi i to dali će se oni okrenuti određenim oblicima društveno neprihvatljivog ponašanja.

1. Pojam slobodnog vremena

Postoje različita određenja slobodnog vremena. Objašnjenje pojma slobodno vreme moguće je pronaći u raznim studijama, monografijama i enciklopedijama.
– U pedagoškoj literatuti pojmom slobodno vreme označava se “ vreme koje pojedinac ispunjava i oblikuje prema vlastitim željama, bez bilo koje obaveze i nužde” (Pedagoška enciklopedija 2, 1989:353).
– Dumazedier je dao sledeću definiciju slobodnog vremena: “ Slobodno vreme je skup zanimanja kojima se jedinka može do mile volje predate, bilo da se odmori, bilo da se razonodi, bilo da razvije svoje dobrovoljno društveno učešće, svoje informisanje ili svoje naknadno obrazovanje, pošto se oslobodila svih profesionalnih, porodičnih ili društvenih obaveza”. On je svakodnevni život podelio na 3 dela: rad, obavezu van rada i slobodno vreme i pokazao je da da neobavezno slobodno vreme ima tri značajne funkcije: odmaranje koje se ispoljava u osposobljavanju za rad; zabava, funkcija koja oslobađa od dosade. Treća funkcija se odnosi na razvoj ličnosti i ona oslobađa od navike koja teži da kretanje, vladanje, svakodnevne ideje ograniči na automizme i klišee. Ona omogućuje šire, slobodnije društveno učešće i nesebičnu negu tela i duha. Ona pruža nove mogućnosti za dobrovoljnu intgraciju u život rekreativnih, kulturnih, društvenih grupa. Ona omogućuje slobodno upotpunjavanje afektivnih ili intelektualnih znanja, negovanje sposobnosti stečenih u mladosti, ali koje su uvek prevazilažene neprestanom i kompleksnom evolucijom društva (Todorović, 1984: 76).
– Slobodno vreme obično se definiše i kao vreme izvan radnih obaveza, porodičnih dužnosti i fizioloških potreba, kojim pojedinac samostalno raspolaže po vlastitom nahođenju i preferencijama. To su vreme i mogućnosti koje slobodno posedujemo da se nečim bavimo po vlastitoj želji. Slobodno vreme je vreme aktivnog odmora, razonode, pozitivnog razvoja, socijalizacije, humanizacije i stvaralačkog potvrđivanja ličnosti. Bitna odlika tako shvaćenog slobodnog vremena stoga nije besadržajno traćenje vremena, nego kreativno osmišljavanje vremena koje pojedincu ostaje na raspolaganju nakon ispunjavanja zadatih obaveza ( Previšić, 2000).
– Drago Branković i Mile Ilić opredeljuju se za pojam slobodnog vremena koji je definisan na Drugom kongresu pedagoga Jugoslavije. Prema toj definiciji, slobodno vreme predstavlja onaj vid vremena kojim pojedinac raspolaže ili ga koristi slobodno izvan profesionalnih, porodičnih i društvenih obaveza, pojedinačno, grupno ili kolektivno, a na osnovi prirodne i društvene uslovljenosti u skladu sa svrsishodnošću društvene stvarnosti u kojoj pojedinac živi i deluje ( Branković, Ilić, 2003:358).
– Georges Friedmann pravi razliku između slobodnog i oslobođenog vremena. Po njegovom mišljenju, oslobođeno vreme je celokupno vreme izvan obaveznog rada. Međutim, to nije vreme u kome može doći do izražaja njegov slobodan izbor. Slobodno vreme označava onaj vremenski interval koji je oslobođen svake obaveze, u kome ličnost pokušava da se izrazi po izboru i da se, ako poseduje sposobnosti i sredstva, razvije.(Božović, 1979)
– Max Kaplan izlaže dve kategorije mišljenja o slobodnom vremenu. Na osnovu prvog mišljenja on ističe sledeće formulacije slobodnog vremena: slobodno vreme kao količina vremena kvalitativno različitog od drugog vremena; slobodno vreme kao sloboda od onih aktivnosti koje moraju da se izvrše; slobodno vreme kao cilj za razliku od rada kao sredstva; slobodno vreme kao minimum obaveza prema drugima, čak i prema sebi, prema rutini; slobodno vreme kao rekreacija, priprema za akumulaciju energije, za rad ili znanja; slobodno vreme kao samousavršavanje bilo u studiranju ili u sticanju novih iskustava; slobodno vreme kao društvena kontrola, pri čemu se koristi vreme drugih da bi se na njih uticalo; slobodno vreme kao društveni simbol klasnog položaja, starosti ili uspeha; slobodno vreme kao stalno priticanje stavova i motivacija; slobodno vreme kao psihološka ili emotivna potreba, kao što je terapija ili psihički odmor. Ovakva subjektivna interpretacija pojma slobodnog vremena govori i o njegovoj ograničenosti i nepodobnosti za naučnu anlizu. Na osnovu drugog mišljenja Kaplan navodi sledeće esencijalne elemente slobodnog vremena, prema kojima slobodno vreme podrazumeva: antitezu radu kao ekonomskoj funkciji; prijatno iščekivanje i sećanje; minimum nedobrovoljnih obaveza koje društvena uloga povlači sobom; psihološku percepciju slobode; blisku povezanost sa vrednostima kulture; uključivanje celokupnog opsega od nedoslednosti i nelogičnosti do vrednosti i odgovornosti; često, ai ne i obavezno, aktivnost prožetu elementom igre.
– Max Kaplan je takođe proučio i identifikovao tipove slobodnog vremena u odnosu na kreativne vrednosti. Prvi tip slobodnog vremena prepoznat je tamo gde je jedna osoba direktno povezana sa drugom osobom u svom slobodnom vremenu. U ovom tipu slobodnog vremena kraativnost može biti minimalna pošto su ljudi u stanju nonšalantne opuštenosti koja je daleko od kreativne samopotvrde i koncentracije kojom se stiže do predela kreativnosti. Drugi tip slobodnog vremena temelji se na čovekovoj povezanosti sa drugim ljudima na način intezivne uzajamnosti. U ovom tipu slobodnog vremena, koji je više nego proces, kreativnost povezivanja sa drugima leži u uzajamnom stremljenju prema zajedničkom cilju. Pojava vođa i sledbenika, grupne solidarnosti i slabosti skreće pažnju na dinamičku stranu ovog procesa koji može da varira od nevažnog zbivanja do značajne aktivnosti. Treći i četvrti tip slobodnog vremena razlikuju se po načinu prilaženju svetu. Putovati, fizički ići u susret svetu i ostati u stanju nepokretnosti, u svojoj sobi dok sredstva masovnog komuniciranja dovode svet nama – dva su načina odnošenja prema sebi i prema svetu. Četvti tip slobodnog vremena dolazi do izražaja kada smo suočeni sa svetom preko štampanih stranica, televizijskog ekrana, pretežno kod svoje kuće. Peti i šesti tip slobodnog vremena su igra i umetnost. Kaplan smatra da igra pruža čoveku mikrokosmos sveta: slobodu kroz red i discipline, moralnost svojstvenu sportu, saradnju koja se slobodno može preneti i na svet izvan igrališta. Kreativna vrednost igre i igračkog elementa sastoji se, pored ostalog, u majstorstvu protivnika, ali, više od toga, ona je sadržana u savlađivanju samog sebe u trenutku suočavanja sa organizovanim i nepredvidljivim okolnostima prostora igre. Poslednji tip slobodnog vremena nastaje u susretu sa zagonetnim svetom umetnosti. Specifičnost ovog oblika slobodnog vremena sa stanovišta kreativnih vrednosti je u tome što se njegova polivalentnost ne može posmatrati izolovano i nezavisno od ostalih oblika slobodnog vremena (Božović, 1979: 25).
– Blanka Filipcova definiše slobodno vreme kao vreme koje čovek može da upotrebi neposredno za sebe, vreme u kome maksimalno pripada sam sebi, u kome može da radi više nego ikad – ono što ga zabavlja, što mu donosi radost, zabavu i odmor, a time, dakle, i izvesnu korist. Ona ističe i da (a) slobodno vreme u kvantitativnom pogledu čini onaj deo vremena van radnog procesa koji preostaje po odbitku: (1) funkcija koje su spojene s radom, ali se ne mogu uračunati u radon vreme; (2) celokupnog prekovremenog rada; (3) rada koji je posvećen obezbeđenju domaćinstva; (4) vremena koje se utroši za jelo, ličnu higijenu, spavanje; (b) sadržinu slobodnog vremena čini najraznovrsnija skala aktivnosti, počev od najmanje vrednovanog utroška vremena kakvo je dokono pričanje, preko takve aktivnosti čiji je karakter na granici rada i slobodnog vremena, pa sve do sportske, kulturne, studijske i političke aktivnosti (Božović,1979: 60)
Većina teoretičara slobodnog vremena, bilo da govore o njegovim funkcijama ili o njegovim principima, stavlja u prvi plan lične sklonosti čoveka, počev od odmora, rekreacije i razvijanja fizičkih sposobnosti do potpunog intelektualnog i opštekulturnog razvitka. Slobodno vreme, po mišljenju mnogih teoretičara, kroz razonodu i najrazličitije vidove opuštanja i relaksacije popravlja psihofizičke štete koje su proizveli nehumani uslovi rada.
Slobodno vreme već se ispoljilo kao pojava čije su granice neodređene i neuhvatljive, a sadržaji neujednačeni i protivrečni. Zato bi svako određenje slobodnog vremena moralo uzeti u obzir stepen mogućnosti čoveka, da kao celovita i slobodna ličnost, samostalno i svesno određuje svoju egzistenciju, svoj odnos prema sebi i prema svetu.
Ne postoji sveobuhvatna definicija slobodnog vremena , bar ne još uvek, jer sam pojam slobodno vreme za svakog autora predstavljha različito. Uglavnom, svi se slažu da je to vreme koje pojedinac ispunjava dobrovoljno, u kom nema obaveze i dužnosti koje mora ispuniti. Zato je i veoma bitno da ga svaki pojedinac iskoristi na najbolji mogući način, inspirativno i sadržajima i aktivnostima koji će podsticati njegovu kreativnost i stvaralaštvo i na taj način doprineti stvaranju novih kulturnih tekovina.

2. Pojam kulture

U traganju za preciznim određenjem kulture najčešće se javljaju shvatanja o potrebi definisanja dva pojma kulture: kultura u širem smislu (sve ono što su ljudi stvorili) i kultura u užem značenju (duhovno stvaralaštvo). Kultura u širem značenju određuje se tako da se pod tim terminom podrazumevaju sva dostignuća čoveka i ljudskog društva, odnosno materijalna i duhovna dobra. Takvim određenjem kultura se shvata kao integralni deo života u totalitetu. Iz takvog shvatanja proizilazi da je društveno – istorijski karakter bitna odrednica kulture. Analizirajući shvatanja više autora V. Antić dolazi do sledećih saznanja: a) kulturu poseduje samo čovek, b) kultura je način života s poštovanjem normi ponašanja, c) kultura je širi pojam od društva, jer uključuje, pored duhovnih, i materijalna dobra, d) kultura održava i prenosi tradiciju, e) kultura uključuje znanje, verovanje, umetnost, moral, zakone i običaje, f) kultura integriše intelektualnu i umetničku komponentu, g) kultura označava proizvodnju novog mišljenja, podstiče otkrića i stvaralaštvo i i) kultura doprinosi duhovnom razvoju pojedinca u zajednici. Navedene odrednice kulture omogućavaju sagledavanje odnosa kulture sa slobodnim vremenom, a posebno one odrednice koje apostrofirajukulturu kao način života, kulturu kao stvaralaštvo i kulturu kao podsticaj duhovnog razvoja pojedinca u zajednici. Za slobodno vreme najznačajniji konstituenti kulture su: jezik, društvena pravila, vaspitanje, društvena svest, religija, filozofija, moral, umetnost, nauka i razni oblici zabave i sporta.(Branković, 2009).
Ljudska kultura je jedinstvena jer se najveći njen deo prenosi s generacije na generaciju složenim sistemom komunikacija. Ljudi su jedina stvorenja koja se svojom kulturom koriste u prilagođavanju okolini, kod ostalih to čini priroda. Samo ljudi imaju kulturu tj. sistem navika i običaja koje usvajaju i predaju dalje kao sebi svojstven način prilagođavanja okolini. Raznovrsnost kultura govori o želji različitih društava da zadrže svoje običaje, načine ponašanja, moral i da ne dopuste uplitanje drugih kultura u svoju, mada u modernom svetu to je sve manje izraženo.

3. Kultura u slobodnom vremenu

Društveni značaj kulture promenio se ublažavanjem društvenih suprotnosti, izrazitih klasnih antagonizama, ali se veoma komplikovao ekspanzijom masovne kulture, koja se pojavila mnogo pre nego što je idejno društvo uspelo da ustali metode za masovno razvijanje stvaralačkih sposobnosti ljudi i njihovo kreativno angažovanje.
Udeo televizije u razvoju ličnosti i njenom duhovnom životu veoma je naglašen i protivrečan. Izvesni teoretičari smatraju da je “čovek slobodnog vremena” – čovek televizije”. Ovo pojednostavljeno tumačenje ipak izražava deo istine o čovekovim preokupacijama u slobodnom vremenu, a i o njegovoj zavisnosti od televizije koja svojim načinom izražavanja i uticaja određuje, u izvesnoj meri, i čovekov stav prema svetu. Televizija svakako vrši i veoma izrazit uticaj na uobličavanje čovekovog karaktera i njegovih kulturnih horizonata, ali naivno bi bilo verovati da je ljudska priroda bezgranično savitljiva i da je , prosto, proizvod spoljašnjih uticaja.
Kulturni sadržaji slobodnog vremena javljaju se i kao uslov za razvoj afiniteta i sposobnosti pojedinca i kao uslov intelektualne lenjosti, umora, praznine i otuđenja. Po mišljenju antropologa Edgara Morina, slobodno vreme stvara, nasuprot profesionalnom radu, uslove jednog novog privatnog života, postaje središte života.
Kada govori o kulturnoj aktivnosti u slobodnom vremenu, Paul Chauchard, ističe da je prisustvo ovih aktivnosti izuzetno značajno ne samo da bismo uvećali svoja znanja, već naročito da bismo razmišljali. Prema tome, sam rad kojem se slobodno pristupa, koji nam je prijatan i koji nema nameru da pruži tehničko i profesionalno znanje, već da nas otvori prema svetu, i da nam dozvoli da budemo humaniji – eto konačno rada koji se može smatrati slobodnom aktivnošću i adekvatnim sadržajem slobodnog vremena. U duhu ovakvog viđenja kulture u čovekovom životu i njegovom slobodnom vremenu, ovde se kulturna potreba prepoznaje kao vrednost koja će bitno uticati na čovekov unutrašnji preobražaj, kao bitna stimulativna pretpostavka ostvarivanja čovekovih sposobnosti i mogućnosti njegove prirode.
Kulturna aktivnost se ne bi smela odvojiti od čovekovog slobodnog života koji bi do kraja odgovarao njegovim ljudskim potrebama. Zato bi kulturna aktivnost, pored relaksacije i razonode, predstavljala prostor konteplativnog i stvaralačkog, jedinstvo aktivnog i misaonog života. Ta aktivnost će pomoći čoveku da u sebi prepozna neslućena prostranstva svoga duha i da ga kultivišr. Ona će mu pomoći da se približi drugima putem stvaralačke uzajamnosti i plodne komunikacije. Tako bi kulturna aktivnost bila isto što i aktivan život, život u kome bi se sačuvala suština slobode i slobodan izbor. Na taj način ostvarila bi se interakcija između kulture i celovite čovekove aktivnosti. Tako bi kultura proizašla iz same akcije, a akcija, posredstvom kulture, dobila bi svoje puno opravdanje. Kvalitet slobodnog vremena sigurno će zavisiti od kvaliteta “duhovne zajednice”, ali više od svega zavisiće od “kvaliteta ličnosti”. Novi oblici kulturnog života, nove potrebe, raznovrsne i bogate, obezbedile bi takvu kulturnu potrošnju u kojoj će doći do punog izražaja subjektivna strana ljudske aktivnosti i težnja za samoostvarivanjem.
Povratak kulture kao posebne delatnosti čovekovoj integralnoj praksi – da bi pored ostalog, postala i sadržaj društvenih i proizvodnih odnosa, da bi označila punu humanizaciju individue i društva – nije moguće realizovati bez čovekove vlasti nad materijalnim svetom, nad prirodnom i veštačkom sredinom, s jedne, i nad samim sobom i svojim unutrašnjim svetom, s druge strane. Pad velikog broja tradicionalnih vrednosti i duboki mentalni preokret čoveka našeg vremena, praćeni snagama kulturnog razvoja koje teže univerzalizaciji i uniformnosti racionalno organizovanog društva – stavlja ljudsko iskustvo i društvenu praksu pred potrebu obnavljanja uslova u kojima bi došlo do odbrane kulturnog stvaralaštva i njegovog integriteta (Božović, 1979: 183)

4. Masovno – potrošačka kultura i slobodno vreme

U modernom dobu, u novom društveno – istorijskom kontekstu, nastaje jedna nova kultura koja se najčešće terminološki određuje kao masovna kultura. Suština tog novog doba, pa i masovne kulture, izražava se zahtevima za što većom proizvodnjom, potrošnjom i profitom. U novom dobu dolazi do automatizacije rada, znatno se povećava životni standrad, a menjaju se potrebe i navike stanovništva. U tom novom masovnom kulturnom ambijentu čovek se povlači u imaginarno koje je nerazdvojno od realnog i mitskog. Takva kultura omogućuje bekstvo u svet u kome vladaju pustolovina, kretanje, neobuzdana akcija. Suštinu pojma masovna kultura određuju: a) stvaranje kulturnih sadržaja koji imaju karakter široke potrošnje, b) primena standardizovanih klišea u proizvođenju i korišćenju kulturnih sadržaja, c) postojanje širokih mogućnosti korišćenja kulturnih sadržaja, d) svođenje funkcija masovne kulture na masovnu, relaksirajuću i zabavljačku.
Z. Golubović pod pojmom masovna kultura podrazumeva takve proizvode kulture koji se stvaraju specijalno za široku potrošnju i koji se proizvode prema standardizovanim klišeima; koji se mogu koristiti bez napora, bez pripreme i sa minimalnim nivoom obrazovanja; koji se stvaraju sa ciljem da informišu, da relaksiraju i da zabave publiku i takvu proizvodnju u kojoj su oni koji proizvode i oni koji troše te proizvode anonimni. Praktično, masovna kultura pretenduje da ostvari dve osnovne funkcije: funkciju zabave mase i funkciju informisanja, koja se često svodi na propagandu. Strukturu masovne kulture čine tri osnovne konstitutivne komponente: masa (publika) koja konzumira kulturu, kulturni sadržaji zabavnog karaktera i sredstva masovne komunikacije. Funkcija ove kulture u slobodnom vremenu je zabava i bežanje iz sveta rada. Osnovni princip na kojem funkcioniše masovna kultura jeste dopadljivost. Uspeh se ne iskazuje umetničkim vrednostima, već sticanjem popularnosti, finansijskim i drugim efektima.
Masovnost ne znači automatski i negativne karakteristike kulture. Masovnost može imati negativne konotacije ako se kultura izričito veže za ekonomske vrednosti. Stoga neki autori smatraju da pored masovne u modernom dobu postoji i potrošačka kultura.(Branković, 2009).
Za širenje svojih proizvoda i uticaja, masovna kultura koristi sredstva masovne komunikacije, s kojima se najčešće ova kultura i poistovećuje. Putem medija, odnosno štampe, televizije, radija – sadržaj masovne kulture, poruke raznih vrsta i informacije bivaju distribuirani i najpristupačnijih i do najudaljenijih potrošača. U svetu prepunom novih događaja, informacija i proizvoda, u kom pojedinac ima osećaj zbunjenosti i nesigurnosti, mediji imaju ulogu vodiča oslobađajući ga samostalnog izbora između više mogućnosti.
Kulturno stvaralaštvo u masovnoj kulturi teži univerzalnosti i stoga se pridržava jasno utvrđenih standarda, odnosno pravila pri izradi kulturnih dela kojima će ostvariti upliv u sve slojeve i narode. U masovnoj kulturi stvaralac je profesionalac, čiji je posao da stvara proizvode prema kriterijumu dopadljivosti i prometnosti. Njegova inventivnost svodi se na osluškivanje i praćenje prometnih učinaka stvorenog dela i njegovo prilagođavanje univerzalnim težnjama primaoca. Uspeh proizvoda, pri tom, nipošto ne leži u njegovoj vrednosti merenoj umetničkim kvalitetom već komecijalnim efektom i veća proizvodnja se ne ostvaruje zbog povećanih kulturnih potreba pojedinca već prvenstveno potreba kapitala. (Krivokapić, 2008: 66).

5. Multikulturalizam i slobodno vreme

Multikulturalizam je novo terminološko rešenje kojim se želi iskazati nova društvena stvarnost u sferi kulture u multinacionalnim društvima, koja su sve brojnija. Multinacionalna društva nastaju seobama stanovništva koje su uzrokovane konfliktima, ekonomskim krizama, ali i migracijom radne snage.
Na kraju prošlog veka otpočeo je proces afirmacije kultura „malih naroda“ i nacionalnih manjina. Nadnacionalna kultura bez obzira na koju se naciju ili geografsko područje odnosi, nema futurološku šansu. Multikulturalizam kao nova paradigma kulture može imati futurološku vrednost. Suštinu multikulturalizma čini opredeljenje društva za istovremenim razvojem zajednice sa različitim kulturnim identitetima. To znači da se kulturni koncept temelji na sprečavanju nacionalne diskriminacije i stvaranju uslova za participaciju i stvaranje kulturnih dobara za sve pod istim uslovima. U takvoj društvenoj atmosferi uspostavljaju se bliske veze i odnosi između naroda i kultura.
Protagonisti multikulturalizma smatraju da se on ispoljava u dva oblika: zaštitni multikulturalizam i ofanzivni multikulturalizam. Zaštitnim se izražava odbrana kulture svake grupe ili pojedinca u cilju sprečavanja diskriminacije u kulturi bez obzira na njene aktere. Zaštitni multikulturalizam čini opredeljenje prema kom pripadnici jedne kulture nastoje sačuvati svoje od drugih, ali i tuđe od sebe, odnosno sačuvati i negovati svoje korene, svoju religiju, karakteristike porodičnog života i prijateljstava... Ofanzivni multikulturalizam protivreči sam sebi i zasniva se na secesiji i etničkoj čistini ili monokulturalizmu. Praktično ostvarivanje zaštitnog, pa i nasilnog multikulturalizma čine dominantni pojedinci ili manje grupe. Međutim, stvarni multikulturalizam počiva na saradnji i razumevanju različitih i integraciji vrednosti iz više kultura. On čini društvo (državu) kulturno bogatijom, vrednijom i zanimljivijom.
Multikulturalizam predstavlja i nov izazov za slobodno vreme. Iz aktivnosti slobodnog vremena, koje su temeljene na jednoj kulturi, sada se stvara nova društvena klima zasnovana na paradigmi razumevanja kultura. U takvom društvenom kontekstu slobodno vreme kojim raspolaže svaka individua se može koristiti slobodno i dobrovoljno. To znači da ličnost bira i one kulturne aktivnosti i sadržaje koji mogu zadovoljiti njene potrebe i interesovanja. Za multikulturalni aspekt slobodnog vremena veoma su bitne posebne kompetencije. Takve kompetencije su brojne i mogu se svrstati u 3 grupe:
a) kognitivne kompetencije – su one kompetencije u čijoj osnovi se nalaze određena znanja o pravilima zajedničkog života. U takve kompetencije spadaju i ona znanja koja omogućavaju odgovorno odlučivanje u demokratskom društvu.
b) Etičke kompetencije – odnose se na sposobnosti pojedinca da svoj identitet i odnose sa drugima razvija u skladu sa određenim vrednostima
c) Socijalne kompetencije obuhvataju znanja, sposobnosti i stavove o životu sa drugim ljudima. Socijalne kompetencije i u oblasti slobodnog vremena prepoznaju se prema toleranciji i sposobnostima rešavanja konfliktnih situacija.
Multikulturalizam predstavlja osnovu za izbor kulturnih sadržaja i aktivnosti u slobodnom vremenu, ali i slobodno vreme je veoma pogodno za razvijanje kompetencija multikulturalizma. (Branković, 2009)

Zaključak

Samo onda kada slobodno vreme postane prostor u kojem se pojedinac oseća svojim, zadovoljnim i ostvarenim, u kojem je spontan, jednostavan i prirodan, možemo biti sigurni da je slobodno vreme ispunilo sve svoje funkcije i doprinelo razvoju pojedinca.
Iako slobodno vreme po svom osnovnom značenju i smislu treba da ostane svojina čoveka, ono je po svojim funkcijama i mogućnostima korišćenja upućeno na određenu saradnju i pomoć društva, koje mora voditi računa ne samo o kvalitativnom osiguranju slobodnog vremena, nego i o stvaranju takvih društvenih faktora koji na raznovrsne načine pomažu, upućuju i omogućavaju korišćenje slobodnog vremena.
Sa brzim socio – kulturnim promenama nastaju i nove društvene grupe i novi problemi u vezi sa slobodnim vremenom. Menjaju se tradicionalne kulturne vrednosti i nastaju nove vrednosti, nastaju razne aktivnosti, grupe i samim tim i sadržajnost slobodnog vremena raste ali i pored toga jos uvek se ne pridaje dovoljno pažnje aktivnostima i sadržajima koji bi trebalo da ispunjavaju slobodno vreme. Umesto kulturnih dobara u slobodnom vremenu sve više preovladavaju sadržaji masovne i potrošačke kulture i to se ne može sprečiti, ali mogu se iskoristiti sredstva masovne komunikacije i na taj način omogućiti prenos kulturnih dobara i vrednosti do pojedinaca.
Danas je već jasno da povećanje slobodnog vremena postaje bitan činilac integracije celokupnog ljudskog vremena i uslov svestranog razvoja ličnosti. Na osnovu toga javljaju se i pitanja kao što su kako se osloboditi prazne i komercijalizovane zabave, kako izbeći umor i prazninu u slobodnom vremenu i kako se ne okrenuti prema društveno neprihvatljivim oblicima ponašanja. Odgovori možda leže u obogaćivanju slobodnog vremena, bez obzira na ekonomski status pojedinca, jer on nije preduslov za kulturno stvaranje i za punu afirmaciju vrednosti koje se mogu ostvariti u slobodnom vremenu.
Bez sumnje je da slobodno vreme, samo po sebi, pruža velike mogućnosti za kulturni i stvaralački razvoj ličnosti, međutim, još uvek te mogućnosti nisu do kraja iskorišćene. Sve veće skraćivanje društveno potrebnog radnog vremena povećavaće će mogućnosti za korištenje slobodnog vremena a to će onda, u okvirima savremenog društva, postati jedan od bitnih uslova za čovekovo neprofesionalno učestvovanje u javnom životu i omogućiće njegov doprinos kulturnom životu društva čiji je član.

Literatura

Božović, R. (1979). Iskušenje slobodnog vremena. Beograd: Mladost.
Branković, D., Ilić, M. (2003). Osnovi pedagogije. Banja Luka: Comesgrafika.
Branković, D. ( 2009 ). Kultura i slobodno vreme. Iz zbornika radova sa naučnog skupa. Banjaluka
Krivokapić, N. (2008). Slobodno vrijeme i masovna i potrošačka kultura. Iz časopisa „Sociološka luča II/1“. Nikšić: Filozofski fakultet.
Pedagoška enciklopedija 2 (1989). Beograd: Zavod za udzbenike i nastavna sredstva.
Previšić, V. (2000). Slobodno vrijeme između pedagogijske teorije i odgojne prakse. U časopisu „Napredak“ br. 4. Zagreb: HPKZ.
Todorović, A. (1984). Sociologija slobodnog vremena. Beograd: Interpregled.

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI: