OSTALI SEMINARSKI RADOVI
IZ PEDAGOGIJE |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Фовисти
Године 1905. сликари су организовали изложбу слика која представља почетак сликарства ХХ века. Нова искуства претежно су била концентрисана у главним градовима Европе, а нарочито у Паризу. Назив овог правца потиче из речи fauve, што у преводу представља дивље звери. Овај назив је донекле одговарао овом правцу, односно описивао га, јер је он то и био по експлозији боја и понашању сликара.
Фовисти су били побуњеници против културе и уметности прошлости, што су показивали сликајући јаким бојама, често директно цеђеним из тубе. Они су хтели да успоставе равнотежу између боја и предмета. Боја је требала да буде сама по себи довољна и независна од боје предмета како га иначе видимо. Хтели су да учине нешто ново – да очувају интензитет сваке боје.
Фовистичко сликарство је било јединствено: предмети су сликани у другим бојама, које су деформисале њихов реални изглед. Тако је боја на слици постала сврха уметничког израза.
АНРИ МАТИС
Водећи
фовиста у периоду од 1905. до 1907. звао се Анри Матис
(1869 – 1954), и био је најстарији међу зачетницима сликарства двадесетог
века. У његовим сликама могло се приметити да је од Гогена превео равне
површине боје и чврсте таласаве контуре. Иако је био школован у академској
уметности, за њега је, после фовистичког искуства, сликарство било ритмичко
распоређивање боје и линије на површини слике. Оно је тако представљало
уметност равнотеже, чистоте и мира.
Матисови ликови нису племенити дивљаци које је зачарао њихов помородачки
Бог. Тема је пагански призор у класичном смислу: бахахалије сличне Тицијановим.
Ставови које заузимају фигуре углавном су класични, а привидно немаран
цртеж скрива дубоко познавање људског тела. Оно што слику чини тако револуционарном
јесте њена крајна једноставност, њена генијална сажетост. Изостављено
је све што се уопште могло изоставити (или се само могло наслутити), па
ипак призор се одликује пластичношћу облика и просторном дубином. Матис
је обожавао Сезана и поседовао је једну његову слику, те се могло приметити
да слику држи на окупу њена чврста унутрашња структура.
Слика не представља опажајну стварност, као да нам поручује Матис, него ритмичку организацију линија и боја на равној површини. Колико се далеко може ићи у сажимању облика природе а да се не наруше њена најважнија обележја, и да се слика не сведе на пуку површинску декорацију? Једном је објаснио да оно чему тежи јесте израз, али тај израз није само страст која се одражава на људском лицу, већ читава организација слике је њен израз. Важно је све оно што се појављује у слици, фигуре, предмети, распоред истих, као и пропорције празни простори који их окружују.
Матис је доживљавао сликање на њему својствен начин, и желео је да на тај начин свој доживљај пренесе и на гледаоца.
Матисово „генијално сажимање“ видимо и у слици под називом Црвени атеље. Број нијанси је у овом делу свео на најмању меру, чиме је боја постала самостални структурални елемент који се издвајао. Тиме је успео да нагласи нову равнотежу коју је успоставио између „дводимензионалног“ и „тродимензионалног“ у сликарству. Смело раздваја једном црвеном бојом хоризонталну и вертикалну димензију, а истом бојом боји и столњак.
Понављајући неколико основних фигура, нијанси и декоративних мотива у привидно слободној, али савршено прорачунатој поставци око крајева платна, он усклађује однос сваког елемента с целином слике. Сезан је први почео да површинске облике уводи у склоп слике, али је то за Матиса главни ослонац композиције.
ЖОРЖ РУО
Други
представник, Жорж Руо, такође се везује за линеарно-колористичке
ефекте, које је користио Анри Матис. Иако има сличности између њихових
радова, Руо би се тешко сложио са Матисовом „изражајности“.
Наиме, Руо је сматрао да експресије треба да укључује оно што је одувек укључивала, и да треба да буде „одраз страсти на људском лицу“ .
Али изражајност се не налази само у „сликовитости“ лица, што се може приметити на слици под називом Христова глава. Дивљи, жустри потези четкицом једнако речито говоре о уметниковом гневу као и о саосећању. Ако прекријемо горњу трећину слике, она постаје непрепознатљива. А опет, њена изражајност тиме нимало није умањена.
Руо се надао да ће доћи до духовне обнове обновом римокатоличке вере. Могло би се рећи да је био прави наследник Ван Гога и Гогена када је реч о забринутости о искварености савременог света. Такве су и његове слике биле – лични израз те предане наде, без обзира на тему. Учио је да ради витраже, па је више од других фовиста био спреман да се одушевљава средњовековном уметношћу.
Каснији Руоови радови садрже велике спектре боје и оивичена поља црним линијама, све то надахнуто готичким витражима. Тиме показује исту ликовну слободу као и на слици Глава Христа, а користи је да изрази дубоко разумевање људске судбине.
КЕС ВАН ДОНГЕН
По доласку у Париз, Холанђанин Кес Ван Донген (1887 – 1968) учествује у фовистичким експериментима са бојама. Његова палета садржи јаке и дивље боје. Приказујући ликове иронично, прави шараду, и све је на граници карикатурности, сликајући и балерине, певачице и даме из високог друштва, у рафинираном и бриљантном периоду непосредно пре Првог светског рата постаје најтраженији сликар париских монденских кругова.
НЕМАЧКИ ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
Фовизам је пресудно утицао на експресионистички покрет који се истовремено рађао и у централној и северној Европи, нарочито Немачкој. Будући да је експресионизам имао у готици дубоке историјске корене, који су нарочито привлачни северњачком духу, он је трајао много дуже него у Немачкој, где се показао и ширим и разноврснијим него у Француској. То је разлог што се под еспресионизмом понекад подразумева само немачка уметност, али такво ограничавање занемарује присне везе и бројне сличности између фовизма и експресионизма. Фовизам је свакако био мање неуротичан, док је немачки експресионизам обележен већим емоционалним крајностима и спонтанијим приступом; поред свега, никакве дубоке разлике у стилу и садржају не раздвајају те две гране.
Експресионизам је у Немачкој почео с групом Мост. Била је то група сликара истомишљеника, који су 1905. године живели у Дрездену. Живећи боемским начином живота, група је гајила доживљај опште катастрофалности, што је једна од карактеристика модерне авангарде. Затим се у Минхену појавила група „Плави јахач“ и, после Првог светског рата, такође у Немачкој, група „Нова стварност“ или „Нова објективност“.
Осим што упућују на непосредан утицај Ван Гога и Гогена њихвоа рана дела откривају и елементе који потичу од Мунка. Е. Мунк је тада живео у Берлину и снажно је утицао на немачке експресионисте.
ЗАКЉУЧАК
Фовизам је прилив искустава који је обележио ХХ век, као и све сликаре који су сликали тада, и надаље. Обележио је пробој, и комплетно – од идеја, преко стила и уопште филозофије, био је први модерни покрет двадесетог века.
Сви важнији сликари који су сликали који су сликали у том периоду признали су да нешто дугују фовизму.
ЛИТЕРАТУРА
• Видосава Галовић, Бранка Гостовић: Ликовна култура за гимназије и стручне школе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2005.
• Х. В. Јансон, Ентони Ф. Јансон: Историја уметности (допуњено издање), пето прерађено издање – са додатком Уметност ХХ века у Србији
• www.wikipedia.org
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi