|
POJAM I PREDMET PEDAGOGIJE
Pedagogija i njen predmet proučavanja
Odredjivanja predmeta svake nauke, pa i pedagogije vrlo je vazno jer
se time utvrdjuje njena programska osnova, njen cilj i zadaci, njen koncept
i teorijski okvir kao i pravci prakticnog delovanja. To je prvi uslov
postojanja svake nauke, opravdanosti njenog postojanja, osnova za utvrdjivanje
njenih granica, dometa i mogucnosti povezivanja sa drugim srodnim naukama.
Predmet pedagogije, a time i sama pedagogija, razlicito se odredjuju.
Naime, u mnogim odredjenjima predmeta pedagogije, mogu se naci znacajne
razlike.
Najopstija i uobicajna definicija pedagogije je da je ona NAUKA
O VASPITANJU. Ona je opsta sto ima svoje prednosti, ali i nedostatke,
tj. time nije precizno odredjen pojam vaspitanje, sto omogucava da se
on odredjuje razlicito.
Posto mnoga odredjenja vaspitanja polaze od cilja vaspitanja koji su kroz
istoriju bili razliciti, moze se reci da je to direktno uticalo na odredjenje
predmeta proucavanja pedagogije.
Kada se pedagogija definise kao nauka o vaspitanju pri tome se ima u vidu
da se vaspitanje uzima kao opsta pedagoska kategorija, nezavisno od konkretnih
uslova odredjenog drustva. Time se zeli istaci da vaspitanje karakterisu
neka bitna svojstva i zakonitosti koje imaju trajno i univerzalno znacenje.
Pedagogija se mora baviti tim zakonitostima, ali i da ih sadrzi i da time
rukovodi vaspitno-obrazovnom delatnoscu. Tek u funkcionalnom odnosu prema
praksi ona ima i drustveno i naucno opravdanje svoga postojanja.
Pedagogija se cesto odredjivala kao nauka o vaspitanju, obrazovanju i
nastavi, cime se u centar stavlja obrazovani proces vaspitanja u skoli
(skolsko obrazovanje, posebno nastava). Time se pedagogija ogranicavala
na skolsku pedagogiju, ostavljajuci van svog predmeta vazan, raznovrstan
i bogat vaspitno-obrazovni rad van skole. Takva institucionalizacija vaspitanja
i obrazovanja dovodila je do veoma uskog shvatanja i odredjivanja i predmeta
tako shvacene pedagogije.
Pedagogija
se cesto definisala kao nauka o vaspitanju dece ili o vaspitanju i obrazovanju
i nastavi mladih pokolenja i sl. Takve odredbe predmeta pedagogije imaju
nedostatak ogranicavanja predmeta pedagogije ili problematiku vaspitavanja
licnosti u odredjenim periodima razvoja licnosti, na odredjenim uzrastima,
pri cemu se precizno ne odredjuju ni ti uzrasti. Takve odredbe dovode
do pogresnih stavova i pri resavanju nekih pitanja daljeg razvijanja pedagogije,
njenog grananja, posebno kad je rec u odnosu pedagogijeprema obrazovanju
odraslih.
Ponekad se predmet pedagogije suzava svodjenjem samo na: Bavljenjem strogo
planiram i organizovanim uticajima tj.delatnostima, prema prethodno utvrdjenom
cilju i zadacima vaspitanja; bavljenje samo pozitivnim vaspitnim uticajima
u skladu sa ciljem vaspitanja; tehniku, tehnologiju, vestinu i sl.vaspitanja
svodjenjem pedagogije na bliske joj nauke i granicne discipline, itd.
Krulj, Kacapor i Kulic smatraju da nauku o vaspitanju treba tretirati
kao socijalnu nauku, koja vaspitanju pa i prakticnom vaspitno-obrazovnom
radu, prilazi interdisciplinarno. Naime, pedagogija je slozena nauka koja
se oslanja na 3 bitna elementa: ANTROPOLOSKI (u okviru kojeg se ukazuje
na vaspitanje kao na fenomen primeren i neophodan coveku); TELEOLOSKI
(koji se odnosi na utvrdjene ciljeve i zadatke vaspitno-obrazovnog rada);
METODOLOSKI (koji se odnosi na metode, oblike i sredstva usvajanja vaspitno-obrazovnih
sadrzaja).
Pored bitnih neslaganja u definisanju pedagogije kao nauke postoji i nesto
sto je zajednicko: to ej covek kome su namenjeni vaspitni uticaji, primereni
sadrzaji, zadaci i cilj vaspitanja. Njihova gledista se razlikuju u pogledu
izbora sadrzaja, puteva, sredstava, oblika rada, a pogotovou postavljaju
zadataka i cilja vaspitanja. Otuda se javljaju razlicite koncepcije nauke
o vaspitanju.
Pedagogija nije vise samo nauka o vaspitavanju mladih, vec je ukupna nauka
o vaspitanju, stavise sistem nauka o vaspitanju.
Pedagogija se ne bavi samo teorijskim znanjem o vaspitanju, vec i organizovano
i angazovano delovanjem na njega, kako bi se ono korigovalo i poboljsalo.
To znaci da se ona stavlja u funkciju inoviranja pedagoskih postupaka,
pa se zato manifestuje kao teorijsko-prakticna nauka.
Predmet proucavanja pedagogije se nalazi u neprestanom menjanju, razvijanju
i redefinisanju. To je rezultat istorijskog razvoja pedagogije, stalnog
bogacenja, prosirivanja i produbljavanja pedagoskih saznanja, polja pedagoske
delatnostiu, rezultat razvitka srodnih nauka, a iznad svega rezultat opsteg
drustvenog razvitka i vaspitne prakse. Sve to stvara niz poteskoca i nesporazuma
pri odredjivanju premeta pedagogije.
Predmet prouvacanja pedagogije je VASPITANJE! To je najopstija
i najsira odredba premeta pedagogije kao nauke, to je kao polazna dovoljna,
jer ukazuje na podrucje drustvene delatnosti kojom se pedagogija bavi.
ipak, zato sto je ta odredba suvuse opsta i nacelna, ona ne moze blize
i konkretnije ukazati na problematiku, na sva ona pitanja koja sutim predmetom
obuhvacena i kojima se pedagogija bavi. Zato se namece potreba razjasnjavanja
i odredjivanja pojma vaspitanje.
ISTORIJSKI RAZVOJ VASPITANJA KAO DRUŠTVENE DELATNOSTI
Istorijski razvoj vaspitanja
Najpre, iz bioloske-nagonske potrebe briga o mladima, a zatim dobija drustvea
obelezja(vaspitanja-prenosenja iskustva starijih na mladje generacije).
Vaspitanje je od elementa, povremene i neorganizovane postajalo sve vise
isplanirana, organizovana, celishodna i instituciolizovana ljudska delatnost.
U pocetku, vaspitanjem su se bavili svi odrasli clanovi zajednice: muskarci
su poducavali decake, a zene devojcice. Kasnije tu ulogu preuzimaju najiskusniji
i najstariji clanovi ajednice. Vaspitanje mladih je trajalo do dodredjenog
uzrasta, a na svecanostima i ritualima, cesto vrlo surovim, mladi su trebali
da dokazu straijima da su sazreli kao punopravni clanovi zajednice.
Raslojavanjem rodovskog drustva raslojava se i vaspitanje.
Nova ljudska saznanja i pojava pisma usloznjavaju vaspitanje, te se tako
pojavljuju i prve institucije (vise milenijuma pre nove ere, u doba Vavilonskog
carstva, Asiriji, Kini, u Srednjem egipatskom carstvu, a vaspitaci su
bili posebno odabrani svestenici).
Malo je zapisa iz tog doba, a najvise ih je iz anticke
Grcke, iz doba procvata filozofije (sofisti, Sokrat,
Platon, Aristotel
…). Bavili su se opisom postojeceg vaspitanja, ali i o tome kako vaspitanje
treba da bude (cilj, zadaci, sadrzaji, organizacija, mogucnosti i potrebe
harmonijskor razvoja licnosti…). Kasnije u carskom Rimu, u prvom veku
nove ere, javlja se prvo posebno delo posveceno vaspitanju – Vaspitanje
govornika od Marka Flavija Kvintilijana.
Dakle, od rodovskih zajednica do antickog sveta, razmisljanja o vaspitanju
idu od uopstavanja vaspitnih prakticnih iskustava, a zavrsavaju se celovitim
filosofskim teorijskim raspravama o vaspitanju. Od tada se sve vise i
ubrzanije pise o vaspitanju te se postavljaju temelji nastajanja i izgradjivanja
pedagogije. Napokon, u 19.veku, na osnovu bogatih prethodnih pedagoskih
tekovina, konstituisana je pedagogija kao samostalna drustvena nauka.
Poreklo i značenje termina pedagog i pedagogija
Rec pedagogija je grckog porekla i njena upotreba potice iz antickog doba.
Sastavljena je od 2 reci: pais, paidos – dete, decak i ago, agein – voditi.
Dakle, osnovno znacenje jeste – voditi dete. Rob je vodio dete od kuce
gde su se ona skupljala i na kojem je sa ostalima dobijalo odredjeno vaspitanje
i obrazovanje. Ovo je vazilo za decake, posto su devojcice kod kuce vaspitavale
majke. Dakle, upravo taj rob je dobio prvi naziv pedagog: paid-agogos,
tj.onaj koji vodi dete.
Vec u antickom Rimu znacenje i smisao tog “vodjenja” se menja. To je tada
bio uceni rob, obicno Grk, koji poducava i brine o vaspitanju dece svoga
gospodara, a koji je zbog svoje ucenosti postao porodicni ucitelj.
Tako kasnije pedagog postaje onaj koji vodi, usmerava, potpomaze i omogucava
celokupan(fizicki i duhovni) razvoj licnosti deteta, dakle onaj koji vaspitava
dete. Danasnje znacenje termina pedagog je visestruko: tj. svaki covek
koji se bavi vaspitanjem (rodtelji i drugi), oni koji se profesionalno
bave vaspitanjem, a u uzem smislu nastavnici, i jos uze gledano profesori
pedagogije, i najuze, oni koji naucno proucavaju probleme vaspitanja i
vaspitnu praksu.
Neophodnost za uopstavanjem iskustva i saznanja o vaspitanju neminovno
je vodilo ka konstituisanju posebne nauke o vaspitanju, pedagogiji (pedagogika
– nem.)
Pedagogija je nauka o zakonitostiva vaspitanja i obrazovanja.
Svaka nauka, pa tako i pedagogija, da bi bila validna i samostalna, mora
da zadovolji odredjene kriterijume:
1. Predmet (objekat proucavanja)
2. Metodologiju sa svojom aparaturom, pomocu koje proucava i bavi se putevima
vaspitanja. instrumentima treba doci do i preispitivati cinjenice i postojece
istine (principi, zakoni i sl.). Pedagogija ima disciplinu metodologija
pedagoskih istrazivanja. Metodika se bavi zakonitostima proucavanja i
ucenja u nastavi konkretnog predmeta.
3. Sistematizovano znanje i iskustvo, tj.mora da poseduje naucna saznanja.
4. Svoju terminologiju, leksiku i jezik i da se po tome razlikuje od drugih
nauka
Definisanje vaspitanja
Vaspitanje je predmet proucavanja pedagogije. Najcesce i opste prihvacene
definicije vaspitanja su:
• Vaspitanje je proces izgradjivanja, formiranja i samoformiranja licnosti
• Vaspitanje je svesno, sistematsko i planski organizovano razvijanje
licnosti, njenih intelektualnih, emocionalnih, voljnih, estetskih, radnih
i drustvenih potencijala i sposobnosti kod omladine i odraslih
• Vaspitanje je proces simultanog (istovremenog) formiranja i samoformiranja
licnosti odredjenih svojstava, kao celishodna i namerna delatnost u kojoj
se vaspitaniku pruzaju mogucnosti za optimalni individualni rast i razvoj
• Pedagozi kazu da je vaspitanje cilj, proces i sredstvo.
- Cilj je svestran razvoj licnosti, a njega postavlja drustvo, zajednica,
drzava.
- Vaspitanje je proces zato sto traje dok je covek ziv, tj. od rodjenja
pa do kraja zivota.
- Vaspitanje je sredstvo jer uz pomoc vaspitanja, vaspitac deluje na vaspitanike.
- Vaspitanje kao sredstvo podstice razvoj, licnost se osposobljava za
profesiju, za rad, obezbedjuje svoju egzistenciju.
• Dakle, vaspitanje se vrsi planski i organizovana prema potrebama drustva
ali i pojedinacno. Vaspitanje je strao koliko i ljudsko drustvo (civilizacija).
Vaspitanje je drustveni interaktivni proces. Vaspitanje svake zemlje i
nacije ima svoje specificnosti i zavisi politickih, ekonomskih, socijalnih,
kulturnih i drugih faktora.
OSNOVNI PEDAGOSKI POJMOVI I KATEGORIJE
Kategorije su osnovni, najopstiji, pojmovi jedne nauke. U pedagogiji
su to vaspitanje, obrazovanje i nastava.
Vaspitanje je njsiri i najsveobuhvatniji pedagoski pojam i proces. Odnosi
se na sve sto ljudi svesno, namerno, sistematski i organizovano preduzimaju
na planu formiranja licnosti, sve sto organizuje drustvo u odnosu na vaspitanika,
sto preduzima sama licnost koja se razvija i formira u okolnostima jednog
konkretnog drustva.
Obrazovanje je srz i jezgro celokupnog procesa vaspitanja. To je uzi proces
i pojam a odnosi se pre svega na usvajanje znanja, cinjenica, podataka,
izgradjivanje navika i umenja, usvajanja sistema vrednosti i medjuljudskih
pravila opstenja.
Bez dobre obrazovne osnove nema celovitog, harmonijskog i svestranog vaspitanja
licnosti, niti se razvoj i vaspitanje coveka moze zavrsiti i iscrpeti
samo na njegovoj obrazovnoj osnovi i uskim okvirima obrazovanja.
Nastava je posebno organizovan, planski i sistematski proces ostvarivanja
zadataka vaspitanja i obrazovanja u skoli. Nastavom su uvek obuhvacena
3 cinioca (tzv. Didakticki trougao): Ucenik, nastavnik i nastavni sadrzaj.
iz navedenih pedagoskih kategorija (vaspitanja i obrazovanja) izvedeno
je vise osnovnih pedagoskih pojmova.
Samovaspitanje je proces, nastojanje i aktivnost, usmeren na samorazvijanje,
samoizgradjivanje i samoformiranje sopsvene licnosti.
Samovaspitanje moze biti usmereno na licnost u celini, ali i na pojedine
strane i komponente licnosti (upornost, inicijativnost, vaspitanje estetskog
ukusa i sl.).
Osposobljavanje za samovaspitanje je vazan zadatak citavog vaspitanja,
a ne moze se ostvarivati bez odredjenog obrazovanja. Procesi samovaspitanja
i samoobrazovanja su tesno povezani.
Samoobrazovanje je poseban vid obrazovanja, sve neophodniji savremenom
coveku u okolnostima snaznog napretka nauke, tehnike, privredno-ekonomskog,
kulturnog i drustvenog razvitka.
Samoobrazovanje je osnova permanentnog obrazovanja.
Osnovni smisao samoobrazovanja je da sama individua, bez neposrednog i
stalnog prisustva drugih lica (nastavnika) usvaja, posredstvom drugih
sredstava (stampa, radio, tv, film, kompjuter…) odredjena znanja, vrednosti,
navike i umenja.
Prevaspitavanje je specifican vid procesa vaspitanja. Ono se primenjuje
onda kada se kod jedne licnosti ispoljavaju odredjene osobine, svojstva,
ubedjenja, nacini ponasanja, koji nisu u skladu sa ciljem vaspitanja,
sa drustvenim i ljudskim normama i vrednostima.
To ispoljavanje moze biti razlicitog karaktera i inteziteta: od povremenog
narusavanja nekog ustaljenog reda i normi, preko ozbiljnih prekrsaja,
sve do tezih prestupa, cesto i sa karakteristikama kriminala, od kojih
i drustvo mora da se zastiti represivnim merama.
Cilj i smisao prevaspitavanja jeste da se pogodnim sredstvima, uticajima
i metodima, u odgovarajucim uslovima pomogne pojedincima, pa cak i grupama,
da prevazidju ispoljene slabosti i negativnosti. Pri tome neophodno je
utvrditi i otkloniti uzroke ispoljenih negativnosti.
Dobro organizovano prevaspitavanje moze, u vecini slucajeva, dati zadovoljavajuce
rezultate u svakom periodu razvoja licnosti.
Pored navedenih postoje i mnogi drugi vazni pojmovi u pedagogiji: UCENJE,
SKOLA, CiLJ VASPITANJA, SKOLSKI SISTEM, SISTEM VASPITANJA, MORALNO VASPITANJE…
MOGUCNOSTI I GRANICE VASPITANJA
Razvoj licnosti kao dugotrajan i slozen proces je najintenzivniji u detinjsvu
i mladosti, i to pod uticajem mnogih unutrasnjih i spoljnih cinilaca.
Vaspitanje moze pod odredjenim uslovima postati znacajan cinilac razvoja
licnosti.
Na osnovu psiholoskih i pedagoskih proucavanja utvrdjeno je da razvoj
licnosti prolazi veci broj razvojnih faza-uzrasta, te se one razlicito
omedjavaju (mesecima i godinama) i klasifikuju. Tim pitanjima se bavi
razvojna psihologija. Naime, za svaki uzrast su utvrdjene psihicke i fizicke
karakteristike kao i merni instrumenti koji utvrdjuju da li je razvoj
pojedinca odredjenog uzrasta na nivou, ispod ili iznad tih opstih karakteristika
razvoja licnosti za taj uzrast. Utvrdjivanje tih individualnih razvojnih
karakteristika moze se odnositi na licnost u celini i na pojedine komponente
njenog psihickog i fizickog razvoja.
Da li ce i koliko vaspitanje biti u funkciji razvoja licnosti zavisi,
pre svega, od shvatanja vaspitanja, od koncepcije, cilja i zadataka vaspitanja,
ali i od vaspitaca koji organizuje i rukovodi procesom vaspitanja, kao
i od uslova u kojima se vaspitni proces ostvaruje.
Vaspitac mora da usvoji i ovlada odredjenim znanjima (o licnosti, etapama
njenog razvoja, karakteristikama uzrasta koji vaspitava, mogucim individualnim
odstupanjima i sl.) i da bude osposobljen za prakticni vaspitni rad (da
dobro poznaje metodiku vaspitnog rada i da ih dobro koristi, osnove metodologije,
pedagoskih istrazivanja i da ih korekto primenjuje i sl.).
Prilikom odredjivanja stepena zainteresovanosti, obdarenosti ili teskoca
u odredjenim oblastima od strane vaspitanika, vaspitanje moze imati izuzetno
vaznu razvojnu i/ili korektivnu ulogu.
Da bi se sagledao razvoj vaspitanika, treba pratiti vise razvojnih komponenti
njegove licnosti (kognitivnih, emotivnih, nivo socijalizacije i komunikacije,
komponente telesnog razvoja i sl.) te je neophodno da vaspitac vodi posebno
evidenciju o razvoju svakog vaspitanika ponaosob (individualni tj.licni
karton).
Oni obicno sadrze opste podatke o uceniku i njegovoj porodici, uslove
u kojima zivi, zdravstveni pregledi i merenje fizickog razvoja, a poseban
deo je psovecen nastavnom, radu gde nisu samo ocene, vec sva bitna zapazanja
vaspitaca o vaspitanikovom radu u procesu nastave; ucesce vaspitanika
u vannastavnim aktivnostima, ponasanje u skoli i van nje…
Na osnovu ovih kartona, vaspitac, ali i njegove kolege, kasnije (kumulativni
kartoni) mogu kvalitetnije da programiraju i organizuju vaspitni rad,
te time i da rad prilagodjava prema stvarnim potrebama vaspitanika, zajedno
i ponaosob, a time i da postize i maksimalno moguce rezultate u razvoju
licnosti svakog vaspitanika.
Na razvoj deteta i odrasle osobe uticu brojni cinioci, namerni ili nenamerni,
stalni ili povremeni. Cesto je mnogo veci vaspitni uticaj van tih programa
vaspitaca (u porodici, van skole, u neformalnim grupama, uticaj mas-medija
i sl.) i u pozitivnom i u negativnom smislu. To je poseban problem pedagoske
nauke. Ovo ukazuje da svaki vaspitac mora biti svestan postojanja takvih
uticaja. Vaspitanje se izdvaja po znacenju i moci uticaja upravo zbog
svojih karakteristika: svesnosti, celishodnosti, sistematicnosti i organizovanosti.
Da bi vaspitac uspesno ostvario svoje zadatke, neophodno je da dobro poznaje
opsti proces razvitka licnosti, karakteristike etapa, kroz koje prolazi
taj proces, faktore koji uticu na razvitak svake licnosti, kao i individualne
osobenosti svakog vaspitanika. Takodje, sve ovo se odnosi i na ucenicke
kolektive sa kojima vaspitac radi, jer i oni imaju svoje razvoje karakteristike
i specificnosti.
Kako treba organizovati vaspitni rad, tj kako vaspitanje moze postati
cinilac razvoja licnosti? Odgovor na ovo pitanje daje opsta metodika vaspitanja,
tj. razvijanja licnosti vaspitanika, koja se bavi prakticnim pitanjima
opsteg toka vaspitanja, tj. razvijanja licnosti vaspitanika.
Cinioci razvoja licnosti su: nasledje (bioloski faktor), drustvena sredina
(socijalni faktor), sistem vaspitanja i svesna stvaralacka aktivnost vaspitanika.
Razni pedagozi su potcenjivali ulogu i moc vaspitanja precenjujuci ulogu
naslednih faktora i obrnuto.
Epikurejci i stoici su govorili o sudbinskoj predodredjenosti covekove
licnosti i nasledja.
Velikani humanizma i renesanse su bili oijeni verom u svemoc vaspitanja
i preobrazaja sveta putem vaspitanja.
Erazmo Roterdamski – Priroda ako ti ej podarila sina nije ti
dala nista drugo do sirovu masu, a tvoja je stvar da toj savitljivoj i
oblikovanju prilagodljivoj masi das najbolju formu
Dzon Lok – Mislim da mogu tvrditi da od 10 ljudi koje susrecemo
9 njih je ono sto jesu – dobri ili zli, korisni ili stetni za drustvo-
postalo putem vaspitanja koje su imali
Kant – Covek moze postati covekom samo putem vaspitanja. On nije
nista drugo do ono sto iz njega ucini vaspitanje.
Nasledje je prozivod dosadasnjeg razvoja zivota ljudi i ono obezbedjuje
putem gena preduslove (telesne, anatomsko-fizioloske strukture i strukture
nervnog sistema) koji su osnova daljeg razvoja licnosti, ne u vidu gotovih
i nepromenjivih sposobnosti i karakteristika licnosti, vec samo u vidu
odredjenih mogucnosti i dispozicija. Nasledjena obelezja koja su proizveli
geni prelaze sa generacije na generaciju, ali se nasledjem ne mogu preneti
iskustva odrasle osobe na potomke. Medjutim, zivotna iskustva mogu promeniti
gene: uticajem hemijskih procesa tj.neodgovarajuci lekovi tokom trudnoce
ili radijacija znaci degenrativne posledice. Nativizam (biologisticki
determinizam ili fatalizam) precenjue ulogu nasledja, a potcenjuje ulogu
vaspitanja (Platon, Aristotel, Montenj, Sopenhauer) – iver ne pada daleko
od klade.
Da bi se dispozicije odredjene nasledjem mogle razviti neophodni su izvesni
podsticaji iz sredine (geografski polozaj, klimatski uslovi, drustveno
uredjenje, drustvena i klasna podeljenost, perspektive razvoja skolstva,
porodica, skola, religija, kultura, tradicija, mas-mediji, standard, zbivanja
u uzim socijalnim grupama). U literaturi su opisani slucajevi dece koja
su sticajem okolnosti zivela izolovana od dodira sa ljudima i ona nisu
naucila ni da se normalno krecu, ni da govore, ni da misle. Brojna istazivanja
pokazuju da je verovatnoca da se javi genetski potencijal za obdarenost
podjednaka u svim ljudskim grupama bez obzira kako one bile razvrstane
( po polu, rasi, naciji, klasi ili na neki drugi nacin – geografski determinizam),
ali ako su oni razvrstani na osnovu socioekonomskih razlika onda postoji
mogucnost da ti uslovi blokiraju razvoj sposobnosti. Empiristicke (sociologisticke)
teorije precenjuju ulogu sredine i vode nas u zabludu o svemoci vaspitanja
i iskustva : Dzon Lok i TABULA RASA, medjutim nije bitno samo ono sto
se pise, vec i kvalitet vostane podloge…
Helvecijus- vaspitanje je svemocno, vaspitanje nas cini onim
sto smo.
Sternova teorija konvergencije o pomirenju nativista i empirista je vestacko
pomirenje jednostranih teorija, jer na indirektan nacin shvata licnost
vaspitanika kao pasivnu i nebitnu u citavom procesu razvoja, a upravo
je svesna aktivnost vaspitanika faktor bez kojeg se ne moze. Vaspitanik
nije samo objekt vec i subjek vaspitanja. Ova teorija ne uocava u dovoljnoj
meri ogromno znacenje covekove aktivne prirode i njegove svesne aktivnosti,
ne pridaje dovoljno znacenja cinjenici da covek svojom svesnom aktivnoscu
menja sredinu, a time i samog sebe. Vazna uloga i odgovornost pedagoskih
radnika je da nadju optimalni odnos ovih faktora razvoja i prave mere
u organizaciji vaspitanja i rada. Dakle, savremena pedagogija je odbacila
ove 3 teorije, a prihvatila multifaktorsku teoriju koja pored nasledja
i sredine uzima u obzir ulogu covekove aktivnosti u vlastitom oblikovanju.
Dakle, savremena pedagogija vaspitanje shvata aktivisticki. Aktivnost
vaspitanika u procesu formiranja licnosti podrazumeva da svaki vaspitanik
mora aktivno da ucestvuje u vaspitanju sto je preduslov njegovog razvoja
ili stagnacije. Aktivnost, rad i ucenje su nuzne pretpostavke da se dispozicije
razviju u aktivne sposobnosti.
Prema nasledju ljudi su priblizno istovetni, ali po stecenim osobinama
se sve vise razlikuju.
Razumeti licnost kao celovit sistem znaci otkriti njena svojstva bioloskog
i socijalnog porekla, te svojstva koja su osobena za ljudsku vrstu, otkriti
nacin na koji se te 3 grupe svojstava organizuju u jedinstvenu, relativno
stabilnu celinu. Tako gledano nijedna od postojecih definicija licnosti
ne zadovoljava u celini sve zahteve jedne dobro zasnovane definicije.
Olport- Licnost je dinamicka organizacija onih psihofizickih
sistema unutar individue koji odredjuju njeno karakteristicno ponasanje
i njen karakteristican nacin misljenja.
N. Rot- Licnost je jedinstvena organizacija osobina koja se formira
uzajamnim delovanjem organizama i socijalne sredine.
ideja o crtama licnosti svodi se na ideju o slicnim tendencijama u ponasanju,
tj. kada opisujemo odredjenu osobu mi koristimo one termine koji ukazuju
na najcesce nacine njenog reagovanja u odredjenim situacijama (inteligentna
ili agresivna osoba).
Postoje brojna merila koja nam sluze da odredimo crte licnosti. Olport
je predlozio 3 merila:
1. Ucestalost sa kojom neko lice prihvata odredjeni tip prilagodjavanja
(npr. snalazljivost, ali ima i odstupanja)
2. Niz situacija u kojima se neko ponasa dosledno
3. intenzitet reakcija u odredjenoj situaciji ( intenzitet obicnih uzbudjenja
ili fobija)
Kod pracenja i merenja ovih obelezja javlja se problem statisticke obrade.
Kod razlicitih crta licnosti ta granica nije ista ( ako osoba resava intelektualne
probleme procentom od 50 da li je ona po nama inteligentna?)
ispoljavanje crta licnosti zavisi i od socijalne situacije ( akcije solidarnosti
su cesto u visokom procentu, ali koliko je njih ucestvovalo plaseci se
javne osobe).
Olport- crta je jedna neuropsihicka struktura koja ima svojstvo da mnoge
drazi ucini funkcionalno ekvivalentvim i da zapocne i vodi ekvivalentne
( smisaono dosledne) oblike adoptivnog i ekspresivnog ponasanja.
Olport- opsta crta je jedna kategorija za klasifikovanje funkcionalnih
oblika ponasanja u opstoj populaciji ljudi.
ipak, postoji saglasnost da crte licnosti treba klasifikovati u 4 grupe:
1. Crte koje se odnose na sposobnosti neke licnosti
2. Crte koje se odnose na temperament, pod kojim se najcesce podrazumeva
nacin i intenzitet emocionalnih reakcija
3. Crte karaktera koje ukazuju na tipicne nacine reagovanja jedne osobe
u medjuljudskim odnosima
4. Crte konstitucije kojim najcesce opisujemo telesni sklop jedne osobe
Gilford i Cimerman su objavili listu faktora koji obuhvataju svojstva
licnosti ukljucena u temperament: opsta aktivnost, dominacija, maskulinost-femininost,
pouzdanje-osecanje nize vrednosti, sigurnost-nesigurnost, meditativnost,
potistenost, emocionalnost, uzdrzljivost, objektivnost, prijatnost i saradnja-netolerancija.
Ocigledno je da ova matrica temperamenta obuhvata siru listu svojstava
licnosti, a ne samo emocijalna reagovanja.
Jedna od najcesce pominjanih tipologija licnosti u istoriji psihologije
je Hipokratova podela temperamenta, 4 tipa:
1. Kolericki (jaka osecanja, lako resavanje na akciju, razdrazljivost
i sklonost agresivnom reagovanju)
2. Sangvinicki (lako menja raspolozenje, sklonost vedrom raspolozenju,
povrsnost emocija)
3. Flegmaticki (reaguje retko i sporo, osecanja slaba i tesko
se ispoljavaju, stalozen, slabo osetljiv i slabo pokretljiv covek)
4. Melanholicki (retko reaguje, osecanja intenzivna i dugo traju,
preovladjuju osecanja tuge i zabrinutosti).
Neki ljudi spadaju u vise tipova a neki niujedan. Malo je ljudi koji predstavljaju
cist tip.
Medju psiholoski najvrednije tipologije spada ona koju je predlozio Jung.
Po njemu, postoje dva osnovna nacina reagovanja:
- Ekstravertni tj. okrenuti ka spolja prema stvarnosti i ljudima
karakterisu otvorenost ponasanja, spremnost na neposrednu akciju, slabija
osetljivost, realisticnost, lako socijalno prilagodjavanje
- Introvertni tj.licnost okrenutu ka sebi karakterise sklonost
razmisljanju, povucenost, zatvorenost, uzdrzljivost u ispoljavanju emocija,
osetljivost na kritiku, redji i slabiji kontakti sa ostalim ljudima, okupiranost
vlastitim mislima i dozivljajima.
Sam Jung je napominjao da se ovi tipovi ne javljaju strogo odvojeno, vec
kod jedne osobe preovladjuje jedan, a kod druge grupe drugi tip reagovanja.
Covek pripada tipu - on ga ne poseduje.
Mogucnosti i granice vaspitanja su u nasledjenim osnovima, uslovima drustvene
sredine u kojima se razvija licnost, u pravovremenosti i pravilnosti organizovanog
vaspitanja i u licnom angazovanju samog vaspitanika. Na vaspitanje individue
uticu ukupni drustveni odnosi pa je time i drustveno-istorijski usvojeno
ali i pol, temperament, pravovremeno otkrivanje talenata, zdravlje…
CILJ VASPITANJA, RAZLIČITA SHVATANJA POJMA I CILJA VASPITANJA
Vaspitanje je pre svega proces formiranja i samoformiranja licnosti, tj.
ima formativni karakter. Njime se formira, obrazuje, izgradjuje, profilise
i kreira osoben sklop i sistem osobina koje definisu odredjenu licnost.
Vaspitanje je i specifican medjuljudski (drustveni) odnos zasnovan na
komunikaciji kojom se zeli ostvariti odredjeni uticaj jednih licnosti
na druge. On nije vezan samo za lokalni vec i za globalni nivo.
Vaspitanje predstavlja ukupnost uticaja i aktivnosti drustva kao celine,
pojedine socijalne grupe, institucije, organizacije, porodice i pojedinca,
u teznji ka ostvarenju postavljenih ciljeva- proces harmonijskog izgradjivanja
svestrane licnosti.
Vaspitinje je i specifican socijalni prostor u kome licnost moze da se
stvaralacki dokaze, izrazi ili afirmise, provodeci npr. trecinu svog ili
citav zivot kroz pedagosku delatnost.
Vaspitanje je istorijska pojava i civilizacijska kategorija. Ono neguje
identitet odredjenog drusta i omogucuje vezu izmedju generacija. Drustveni
kontinuitet ne bi bio moguc bez vaspitanja.
Vaspitanje je i izraz kojim oznacavamo rezultat i odredjeni stupanj i
nivo covekovog razvoja. Zato se kaze za nekog da je vaspitan, obrazovan,
skolovan, ucen i trebalo bi da je njime uslovljen i covekov materijalni
polozaj i socijalni status.
Vaspitanje je nuzno i zbog sve vece kolicine znanja koju u toku zivota
treba usvojiti i sve veceg broja sposobnosti koje treba razviti za snalazenje
u savremenim uslovima zivota.
Celishodnost vaspitanja se ogleda u izboru i formulisanju ciljeva vaspitanja.
Vaspitanje se ostvaruje uvek i jedino odredjenim sadrzajima. Od izbora
sadrzaja, njegove unutrasnje strukture, obrade, prezentacije i nacina
interpretacije, zavise umnogome tip, nacini i rezultati vaspitanja. Dakle,
cilj i zadaci vaspitanja su specificna proklamacija covekovih teznji,
a sadrzaji predodredjuju, usmeravaju i uslovljavaju vaspitne aktivnosti.
Ciljevi, programi i aktivnosti, moraju biti u optimalnoj saglasnosti da
bi se postigli pozitivni efekti vaspitanja.
Vaspitanje je proces usvajanja znanja, vestina i navika, razvijanje psihofizickih
snaga i sposobnosti. Formiranja naucnog i licnog pogleda na svet i osposobljavanje
za samovaspitanje i samoobrazovanje. Realizaciju pojedinih ciljeva i zadataka
vaspitanja prate i objedinjuju 3 etape:
- Racionalnog (saznato- znanje, shvatanje)
- Emocionalnog (osecanja, uverenja i stavovi)
- Voljnog (primenjeno, svojevoljno delovanje i postupanje)
Tako se osnovna podrucja razvoja licnosti obicno dele na:
- Kognitivni razvoj
- Afektivni razvoj
- Psihomotorni razvoj
Ako hocemo da napravimo rezime ili pokusaj izvodjenja elemenata za sazeto
definisanje pojma vaspitanja, onda treba kao osnovne izdvojiti sledece
elemente i karakteristike: odnosi se na licnost, svesna je aktivnost,
celishodna, specificna ljudska delatnost, namerna, organizovana, sistematicna
delatnost, ukupnost svih pozitvino usmerenih uticaja na licnost, ostvaruje
se sadrzajima, slozeno, medjugeneracijska pojava, reciprocan i povratni
komunikacijski odnos razmene, ima konzervirajuci i dinamicki karakter,
dozovotni proces koje se ostvaruje na svim uzrastima, u institucionalnim
i vaninstitucionalnim formama, individualni i drustveni cin, najsiri predagoski
proces i pojam, a mora se sve vise zasnivati na naucnim proucavanjima
i istrazivanjima.
Cilj vaspitanja je uvek bio drustveno-istorijski uslovljen i odredjen,
jer je ono preko cilja saopstavalo svoje interese u odnosu na razvoj i
ponasanje pogotovo mladih ljudi. U Sparti je osnovno da se formira hrabar
ratnik, u Atini harmonijski razvoj tela i duse (kalokagatija), za Rim
i Kvintilijana dobar retor, za Loka vaspitanje mladog dzentlmena i sposobnog
poslovnog coveka, za Herbarta razvoj mnogostranih interesa i snaga karaktera
i moralnosti, za Kersenstajnera radan, disciplinovan i upotrebljiv gradjanin;
Dakle, za jedne dobrog i lojalnog gradjanina, za drugog briznog roditelja
ili dobrog vernika, dobrog rodoljuba i sl.
Kao sto svako konkretno drustvo, klasa ili socijalna grupacija svoje zelje
i interese priklamuje za opstevazece ciljeve covekovog zivota, time i
vaspitanja, tako su filosofski i pedagoski pravci istrazivali te interese:
religijska, antropoloska, kulturna, pragmatisticka, esencijalisticka pedagogija
su najcesce imale suprotne zahteve.
U udzbenicima pedagogije pre ii svetskog rata, razlicita gledista o cilju
vaspitanja su razvrsta u 4 grupe:
1. Hedonisticko – licna sreca, fizicko i duhovno uzivanje
2. Utilitaristicko – sticanje prakticnih, upotrebljivih, korisnih
znanja i vestina
3. Moralisticko – znati sta je moralno dobro i ciniti dobra dela,
sa stanovista tog konkretnog drustva
4. Socijalno – licnost sposobna za aktivan drustveni zivot
Funkcije ciljeva vaspitanja su veoma brojne i znacajne:
- Njegovim formulisanjem covek postaje svesniji svojih namera u vaspitanju,
cini ga promisljenijim i racionalnijim procesom
- Njime se odrazava odredjeni kontinuitet ideja i vrednosnih sistema oko
kojih se okuplja i ujedinjuje odredjena socijala gropa
- Obezbedjuje neophodni nivo organizovanosti i koordiniranosti vaspitne
delatnosti
- On je pretpostavka planiranja i predvidjanja optimalnih resenja u izboru
i redosledu sadrzaja, oblika rada primeni metoda i sredstava vaspitanja
- Nije samo norma i ideal, vec i osnova za razradu zahteva i odgovornosti
u odnosu na ucesnike vaspitnog procesa i one koji obezbedjuju neohodne
uslove
- Motivaciona funkcija – ideal kome se tezi
- Cilj obicno sadzi i smisao (zasto) delatnosti vaspitanja i slicno
- Cilj vaspitanja vodi racuna o kontinuitetu i adekvatnosti razvoja vaspitanika
i planiranih aktivnosti, tempu razvoja vaspitanika. Dakle, ne polazi samo
od opste drustvenih interesa, vec i od psihofizickih karakteristika vaspitanika,
cime se izbegava nerealan cilj.
- Futoroloska funkcija – jer je okrenut ka buducnosti.
Sadrzi i efekte razvoja licnosti i vaspitanja i predstavlja osnovu za
vrednovanje ukupnih i krajnjih ishoda vaspitne delatnosti. Cilj je dakle,
kao na pocetku tako i na samom kraju vaspitnog procesa.
Grupisanje i klasifikovanje ciljeva vaspitanja se moze vrsiti na razlicite
nacine: vrednosni, drustveni, interpersonalni, intrapersonalni, egzistencijalni,
intelektualni, kulturni…
Cilj vaspitanja uvek predstavlja manje ili vise idealno zamisljen i generalizovan
lik coveka, licnost odredjenih svojstava i spoisbnosti koje se zele i
nastoje vaspitanjem da formiraju kod svakog clana odredjenog drustva.
Cilju usaglasavamo organizaciju, sadrzaje, metode i sredstva vaspitno
obrazovnog rada svih institucija i pojedinaca. Opsti cilj vaspitanja se
formulise priblizno isto ili slicno u vrlo razlicitim drustvima. Ta slicnost
je samo terminoloska a sutina je razlicita (totalna licnost, harmonijska,
svestrana, slobodna, demokratska, kreativna i sl.). Opsti cilj vaspitanja
i obrazovanja u nasem drustvu je slobodna svestrano razvijena licnost.
Dva osnovna nacina formulisanja i definisanja cilja vaspitanja:
- Cilj kao gotova, staticna i udaljena slika
- Cilj kao odlika i svojsvo samog procesa kojim se dolazi do njega
Procesualno formulisanje cilja vaspitanja ne govori samo o tome sta se
zeli postici vaspitanjem (kakva licnost ili zamisljena struktura) vec
i kako, na koji nacin ulazi u samu sutinu vaspitanja, dakle, postepeno
ostvarivanje cilja, tj. razlaganje cilja u formu procesa. Naime, bolje
je reci da je cilj svestrano razvijanje svih potencijala licnosti i njihovo
bogacenje i objedinjavanje u raznovrsnosti i sl.
DETERMINANTE CILJA I ZADATAKA VASPITANJA
Svestrano razvijena licnost je samo delimicno problem skole i vaspitno
obrazovnog sistema. Ona je pre svega drustveni problem, cilj i rezultat
civilizacijskih napora ljudi. Sadasnje generacije se priblizavaju tom
idealu i u tome je sustina perspektivnosti i motivacione funkcije cilja
vaspitanja.
Osnos svestranosti i specijalnosti nije ili-ili vec se visoka specijalnost
(uska strucnost) moze ostvariti jedino na temelju svestranosti (prvo opste
pa strucno obrazovanje). Dakle, one se medjusobno ujedinjuju, prozimaju
i dopunjuju (takav je odnos izmedju). Svestranost ne gusi individualnost
.
Sta sve uslovljava cilj vaspitanja? To su pre svega (determinante cilja
i zadataka vaspitanja):
- Drustvena zajednica
- Sistem vrednosti
- ideoloska i politicka shvatanja
- Saznanja o coveku i njegovoj licnosti
- Drustvena tradicija
- Razvijenost pedagoske nauke i sistema vasputanja (skolstva)
- Zelje i potrebe, interesi i ambicije samih licnosti na koje se vaspitanje
odnosi
KONKRETIZACIJA CILJA VASPITANJA
– STVARANJE SISTEMA ZADATAKA VASPITANJA
Na formulisanje ciljeva i zadataka vaspitanja uticu ciljevi konkretnog
drustva: individualni i drustveni (drzavni); ekonomski, naucni, ideoloski,
religijski, nacionalni; ciljevi gradjanskog ponasanja…
U nasem govornom podrucju retko se govori o vaspitnom idealu (koji je
najopstiji) a cesce o cilju vaspitanja (koji podlaze formulaciji) i zadacima
vaspitanja (koji predstavljaju konkretizaciju cilja).
Dve tendencije pri odredjivanju cilja vaspitanja:
- insistiranje na jasnom i preciznom formulisanju cilja vaspitanja koji
svi moraju postovati i iz kojih sve institucije treba da izvode svoje
zadatke vaspitanja (religijska koncepcija vaspitanja – pravci kulturne
(vrednosne) pedagogije, socijalne pedagogije…)
- Niko van same licnosti nema pravo da odredjuje ciljeve vaspitanja i
da se ciljevi vaspitanja u samoj licnosti (individualisticka i personalisticka
pedagogija, pedologija…).
Vazno je da ciljevi vaspitanja budu opazeni kao podesno sredstvoza zadovoljenje
jednog ili vise znacajnih motiv (motivaciona uloga cilja vaspitanja).
Zato i jeste vazno da ciljevi i zadaci budu formulisani i interpretirani
(operacionalizovani) tako da ih svi ucesnici prepoznaju ako svoje. Stoga,
oni ne smeju biti apstraktni, nerealni i udaljeni od zivota i stvarnih
ljudskih potreba.
Posto je cilj vaspitanja dat u perspektivi neophodna je konkretizacija
ciljeva i zadataka vaspitanja. Ona se sprovodi na svim nivoima i svim
podrucijima vaspitnog rada:
- Prema nivou drustvene kompetentnosti (ustavi, zakoni, propisi)
- Prema vrstama skola i vaspitno obrazovnih institucija
- Prema stranama vaspitanja (umno, moralno, estetsko, radno i fizcko)
- Prema nastavnim predmetima i programima (ciljevi i zadaci nastave maternjeg
jezika)
- Prema programskim celinama (ciljevi i zadaci pocetne nastave citanja
i pisanja)
- Pa sve do konstatovanja ciljeva i zadataka jednog nastavnog casa pri
obradi odredjene nastavne jedinice (npr. obrade basne)
1. Zadaci vaspitanja koji se odnose na osnovne komponente vapitanja.
To znaci da vaspitanje treba da ispuni 5 osnovnih zadataka: intelektualno,
moralno, estetsko, radno i fizicko vaspitanje.
2. Zadaci vaspitanja koji se odnose na strukturu psihickog zivota. Vaspitanje
treba da ispuni 3 bitna zadatka : kognitivni (racionalno podrucje), afektivni
(emocionalno podrucje) i psihomotoricki (voljno-delatno podrucje)
3. Zadaci vaspitanja koji se odnose na zadatke nastave: materijalni (nastavna
materija), funkcionalni (psihomotoricko podrucje tj. razvijanje brojnih
i raznovrsnih sposobnosti: senzorskih, prakticnih, izrazajnih i sl.)i
vaspitni (komponente)
4. Zadaci vaspitanja koji se odnose na sistem (stupnjeve) vaspitanja i
obrazovanja: porodica, grupe vrsnjaka, vrtic, skola, mas-mediji, slobodno
vreme i permanentno obrazovanje.
5. Zadaci vaspitanja koji se zasnivaju na vaspitnim vrednostima:
- Genericke ili opste ljudske vrednosti
- Drustvene svesne aktivnosti i emocionalne veze
- Personalne tj. vezane za licni zivot, koje cine neju licnost i cine
je srecnom ili uspesnom
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMiNARSKI RAD
|
|