VELIKA DEPRESIJA

1. KRIZA KROZ ISTORIJU

Krize, po pravilu, nastaju kao posledica neobuzdanih špekulacija na berzi, trgovanja nepouzdanim hartijama ili stanja privrednog sistema odnosno kada je neki sektor finansiranja veštački prenaduvan i treba ga vratiti na nivo stabilnosti. Taj proces je praćen podacima o ''spaljenim'' milijardama, iako one nisu ni postojale, već su raznim sistemima finansijskih operacija i špekulacija fiktivno naduvane dajući lažnu sliku burnog rasta i bogatstva. U početku one uzdrmaju samo berzu. Potresi se vrlo brzo prenose i na druge segmente nacionalnih ekonomija, a ukoliko su u pitanju veliki problemi, oni se prelivaju i na inostrana tržišta. Upravo, berzanski krahovi, koji se mogu odrediti kao nagli pad cena na berzi, često označavaju početak dugotrajnih privrednih kriza i depresija.
Jedna od prvih berzanskih kriza dogodila se na Londonskoj berzi 1720. godine. Nazvana je Južnomorski mehur (South Sea Bubble) po nazivu kompanije “South Sea Company” koja je bila vinovnik. Devet godina pre toga engleski Parlament donosi odluku kojom je osnovana pomenuta kompanija kako bi se zadovoljili poverioci koji su državu kreditirali u nekoliko ratova.
Početkom osamnaestog veka nacionalni dug Engleske iznosio je trideset miliona funti. U nameri da smanje ovaj dug predstavnici engleskog Parlamenta su pred “South Sea Company” izašli sa predlogom koji bi mogao da predstavlja pogodnu priliku za obe strane. Za pozajmicu od sedam miliona a kasnije deset miliona koji se u nekoliko navrata povećavao kompanija “South Sea Company” bi od parlmenta dobila ekskluzivna prava za trgovinu u oblasti Južne Amerike i Meksika, u to vreme poznat kao Novi Svet. Uz otplatu duga Engleska se obavezala i na kamatu od 6% koju bi platila po isteku dogovora. U želji za velikom zaradom vlasnik kompanije Robert Harli, je prihvatio ponudu a samim tim i otpočeo jednu od najvećih prevara u finansijskoj istoriji Engleske.
Delatnost za koju se kompanija ''Južno more'' opredelila je bila kupovina afričkih crnaca u oblasti Zapadne Afrike, a potom njihova preprodaja u zemlje Južne Amerike i Meksika. Sve do 1717. godine kompanija nije slala brodove na putovanja pa nije ni ostvarivala profit. Na ruku joj nije išlo zaoštravanje odnosa između Engleske i Španije koja je držala gotovo sve zemlje Južne Amerike pod svojom kolonijalnom vlašću. ''Utrehtskim ugovorom'' iz 1713. godine kompaniji ''Južnog mora'' dozvoljeno je da šalje jedan brod godišnje na putovanje sa tovarom koji nije teži od 500 tona. I pored svih ograničenja sa kojima se suočavala, ova kompanija je bila relativno uspešna u svojoj osnovnoj delatnosti i gotovo svake godine je ispunjavala kvotu koju je postavila od 4800 robova godišnje.
Kako je predstavljala akcionarsko društvo, najveći izvor kapitala kompanije bila je prodaja akcija širom Engleske. Osnovni zadatak zaposlenih bio je da uvere potencijalne investitore (stanovnike) da je ulaganje u ovu kompaniju profitabilno. Sumnje u isplativost ulaganja trajale su jedno određeno vreme i najviše su se temeljile na činjenici da oblast Južne Amerike nije bila pod patronatom Engleske, odnosno Britanije kao i da je ona bila u ratu sa Španijom. Međutim, u stvarnosti je stvoren privid njenog uspešnog poslovanja iako je kompanija beležila gubitke.
Ambijent za stvaranje finansijskog mehura je postojao. Od početka prodaje akcija 1720. godine, u roku od samo godinu dana cena akcija je skočila sa 100 na 1000 funti. ''Invenstitorska manija'' je uzela maha i sve je ukazivalo na finansijski mehur za koji su znali samo vlasnici kompanije. Podršku u svojim prevarnim namerama, vlasnici kompanije imali su od samih članova Parlamenta, a neke glasine kažu da je i sam kralj Džordž kupovao akcije kompanije sebi i svojoj ljubavnici. ''Elitni vlasnici'', kako su sebe nazivali kralj i članovi Parlamenta, nisu faktički posedovali akcije koje bi kupili. Oni su, pošto otkupe akcije od kompanije, čekali da njihova vrednost naraste a u međuvremenu su promovisali opravdanost ulaganja u ovu kompaniju i kupovinu njenih akcija, ne bi li, na taj način, povećali zainteresovanost za akcije, povećavajući njihovu cenu. Zatim, kada bi cena akcija dovoljno porasla, ovi tzv. ''Elitni vlasnici'' bi ponovo kompaniji prodavali njene akcije ostvarujući tako profite koje su ovakvim špekulacijama očekivali. Kompanija bi dalje preprodavala akcije uvećane vrednosti investitorima za koje će se ispostaviti da nisu bili takve ''sreće'' da očekivane profite i ostvare. “South Sea Company” je na taj način imala podršku koja je pravdala stvorenu sliku o njenom poslovanju u javnosti. U stvari, ova kompanija nije, iako je uživala monopolistički položaj, kako se očekivalo, ostvarivala enormne dobitke, već je trpela gubitke. Gubitak se konstantno pokrivao novim emisijama akcija i drugih hartija od vrednosti, za kojima je uvek postojala velika tražnja koja je neprestano dizala njihovu cenu. Na Londonskoj berzi ove akcije su bile ubedljivo najtrgovanije, što je dovelo do toga da tržišna kapitalizacija kompanije ''Južno more'' bude oko 500 miliona funti, što je bilo 5 puta više od ukupne vrednosti gotovog novca u svim zemljama tadašnje Evrope.
U avgustu 1720. godine cena akcija iznosila 1000 funti, prodaja je bila tolika da je ubrzo cena ovih akcija počela strmoglavo da pada. Mehur je počeo da puca. Do kraja te, kao i sledeće godine, cena se vratila na početnu visinu, pa čak i pala ispod nominalne vrednosti po kojoj su akcije u startu izdavane. Tada se saznalo za prvi berzanski krah u istoriji. Finansijska kriza je počela da trese Britaniju, obzirom da su mnogi investitori prodavali delove imovine ne bi li se dokopali akcija kompanije ''Južnog mora'', a sada su se nalazili u situaciji da ostanu i bez imovine i bez akcija. Ovim špekulativnim poslovima obogatili su se samo pojedinci, među kojima Princ od Velsa, prestolonaslednik i ser Robert Valpol, premijer.
Parlament je raspušten 1721. godine i otpočela je istraga vezana za “South Sea Company” u toku koje se došlo do saznanja u umešanosti velikog broja članova parlamenta u ovu prevaru, tako da su oni osuđivani na smrt ili ostajali u doživotnom zatvoru. Posle toga, Parlament je doneo tzv. ''Zakon o mehurovima'' (Bubble Act) u cilju zaštite investitora od sličnih obmana.
Kompanija ''Južno more'' je nastavila da posluje, ali joj je posle svega primarna delatnost bila upravljanje dugom Engleske; trgovina robljem sa Južnom Amerikom je pala u zaborav.
Nakon ovih dešavanja bilo je potrebno mnogo godina da se londonska berza stabilizuje i povrati poverenje investitora.

2. VELIKA KRIZA 1929. GODINE

Tokom istorije ljudskog roda javljala su se mnoga teška razdoblja. Ljudi su prebrodili razne krize, pošasti i ratove. Zanimljivi su načini na koji su sve krize nastajale, a još zamimljivije kako su ih ljudi rešavali. Tako je i jedna od najvećih svetkih kriza preborđena.
Najveća ekonomska kriza ili kako je mnogi nazivaju Velika depresija u Sjedinjenim Američkim Državama počela je na "crni petak" u oktobra 1929. u New Yorku krahom berze.
Oktobra 1929. godine akcije na Vol Stritu (Wall Street-u), naglo su opale vrednosti akcija, nakon dostizanja neverovatnih vrednosti tokom dvadesetih godina. Više datuma se u literaturi uzima za početak ove berzanske krize.
Zatvorene su banke i berze, a kriza se brzo proširila širom sveta. Slom tržišta označio je početak desetogodišnje visoke nezaposlenosti, siromaštva, niske zarade, deflacija i izgubljene mogućnosti za ekonomski rast i lični napredak.
Kako je do tada ekonomija SAD-a bila vodeća i u neku ruku pokretač razvoja svetske privrede, tako se i kriza prelila iz Amerike u celi svijet. Posledice su se osetile u svim zemljama sveta, a najteže je bilo industrijski razvijenijim državama. Kraj krize neki ekonomski analitičari vide sredinom 1930-ih godina, dok drugi za kraj Velike depresije uzimaju početak Drugog svetskog rata. U literaturi se nailazi na podatak da je Velika depresije prevaziđena 1933. Godine, ali za početak vratimo se ponovo na oktobra 1929. godine kada su akcije na Vol Stritu (Wall Street-u), naglo opale vrednosti akcija, nakon dostizanja neverovatnih vrednosti tokom dvadesetih godina. Više datuma se u literaturi uzima za početak ove berzanske krize. Za samo dva dana indeks Dow Jones opao je oko 25%, a vrhunac se desio ''crnog utorka'' 1929. god.. Pored ''crnog utorka'', kao početak krize pominje se i ''crni četvrtak'' 1929. god., kao i ''crni ponedeljak'' i to ne bilo koje krize već najveće ekonomske krize dvadesetog veka. Tokom krize Dow Jones industrijski prosek je pao za gotovo 90%, tačnije 89%- sa 386 na 41 u odnosu na svoju najveću vrednost, a ta vrednost nije dostignuta sve do 1954. godine. Licitirana vrednost akcija na berzi je iznenada pala sa 89,7% na 15,6% milijardi dolara . Jednom rečju nastupio je ''crni oktobar'' za NYSE i američku ekonomiju. Tokom dvadesetih godina, cena akcija na Njujorškoj berzi (NYSE) rasla je i preko četiri puta u odnosu na početak decenije što je ostavilo dovoljno prostora da se pretpostavi formiranje špekulativnog mehura na berzi. Sa takvim vrednostima cena akcija, NYSE postaje jedan od najznačajnijih finansijskih centara na svetu, u kojem su svoje poslove obavljali investitori iz različitih zemalja. 1929. godine postavljen je novi rekord od neverovatnih 1 124 800 410 kojima je trgovano na Njujorškoj berzi. Vrednost cena akcija je vrtoglavo rasla i niko na berzi nije želeo da propusti mogućnost za ostvarivanje profita, a malo ko je video mogućnost totalnog fijaska koji će ubrzo zakucati na mnoga vrata.
Kako su cene akcija i drugih hartija od vrednosti dostigle rekord u vrednosti na Njujorškoj berzi u tom periodu vladalo je veliko interesovanje za njih, odnosno za ulaganje u njih. Veći deo tog ulaganja bio je na kredit. Investitor je plaćao samo deo cene određene hartije ( na primer od 10% do 15%) dok bi ostatak platio kasnije. S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će u trenutku dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutku moći da ih prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit. Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cene akcija, investitor je zalagao kupljene akcije kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do njihovog pada, investitor bi odustajao od prodaje, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug. Da bi slika zaduženosti američkih građana bila jasna, treba naglasiti da je iznos duga u jednom trenutku iznosio 8,5 milijardi dolara.
No trebalo bi možda objasniti da je nagli razvoj američke privrede bio posledica ekspanzije vojne industrije koja je doživela snažan polet posle Prvog svetskog rata. Prosperitet je nastavljen nekoliko godina posle rata i cene akcija su stalno rasle, naročito vodećih industrijskih kompanija. Kako su cene akcija brže rasle od tempa rasta industrijske proizvodnje, vešti špekulanti su uspeli da u jednom periodu podstiču tražnju za akcijama. To je rezultiralo novim emisijama akcija i tržište je jednog trenutka počelo da bude ''prezasićeno'' akcijama. Tada je postalo jasno da je berzanska ekspanzija bila posledica mahinacija, špekulanti su odjednom ponudili veliku količinu akcija ispod postojećih berzanskih kurseva. To je dovelo do naglog pada cena akcija, što je bila sasvim logična posledica opisanog stanja.
Zbog pada cena akcija nije ostvarivana kapitalna dobit pa niko nije imao dovoljno novca da vrati bankama i banke počinju da gube likvidnost. Panika počinje da se stvara. Oni koji su imali ulog u bankama pokušavaju da barem deo tih uloga izvuku na sigurno, ali bez uspeha. ''crni utorak'' donosi najveći obim trgovine akcijama koji je do tad, a i u narednih 40 godina, zabeležen. Svi su želeli da se otarase akcija čije su cene munjevito padale. Investitori koji su ulagali novac u akcije, doživeli su katastrofalne gubitke. Kriza američke ekonomije je tada otpočela.
Efekti ove krize su bili zastrašujući, vidljivi na svakom koraku. Nezaposlenost u SAD-u je dostigla cifru od 13 miliona ljudi, stopa zaposlenosti iznosila je mizernih 25%. Bankarski sistem je bio uzdrman iz temelja. Brojne fabrike su bile pozatvarane usled zastoja u proizvodnji. U ovakvoj situaciji država je povukla veoma loš potez: naglo je sprovedena monetarna restrikcija i to je ubrzalo izbijanje najveće recesije koja nije uzdrmala ne samo berze već gotovo i sve svetske privrede.
Nailazimo na podatak da se SAD posle svih ovih potresa nisu oporavile sve do 1932.god. Dolaskom na vlast Frenklin D. Ruzvelt-a koji je naredio zatvaranje svih banaka na period od dve nedelje radi proveravanja finansijskih knjiga i načina poslovanja ovih banaka.
Treba izneti još i ovaj zanimljiv podatak, a to je da su cene 1933. godine bile su 85% svoje vrednosti u odnosu na 1929. godinu.
Povodom ovih nemilih dešavanja bila je pokrenuta najrigoroznija istraga od strane savezne vlade na tržištu hartija od vrednosti i berzi. Ovu istragu je sprovodila Komisija senata za bankarstvo i valutu u toku 1933. godine i početkom 1934. godine. Kao i mnoge istrage koje su se sprovodile tih dana ona je imala dva cilja:
1) da otkrije stvarne i navodne greške i nepravilnosti u ekonomskom sistemu i
2) da pruži snažnu političku podršku ekstenzivnim publicitetom za novu pravnu regulativu koja je trebala da dođe posle istrage.

Kada je istraga završena otkrivene su brojne nepravilnosti, neetičko ponašanje i česte očigledne prevare o kojima je naširoko štampa pisala. Kao odgovor na utvrđene nepravilnosti država donosi četiri savezna zakona.
Zakon o berzama hartija od vrednosti sve berze hartija od vrednosti su prvi put podvrgnute oštroj vladinoj kontroli. Privremeno je ovlašćenje za sprovođenje ovog zakona dato Saveznoj komisiji za trgovinu. Nedugo potom, osnovana je nova savezna agencija, Komisija za hartije od vrednosti i berze – The securities and exchange commission-SEC, na koju je preneto ovlašćenje, prvobitno dato Saveznoj komisiji za trgovinu.
Primetna je korelacija između trenutka napuštanja zlatnog standarda i trenutka obnavljanja privrednog rasta. Zemlje „Zlatnog bloka“, koje su se posebno držale zlatnog standarda, 1935. godine su se i dalje nalazile u jeku recesije, proizvodnja im je bila ispod predkriznog nivoa.
Pre I svtskog rata, svetska privreda se zasnivala na zlatnom standardu , što znači da su valute većine zemalja mogle neposredno konvertovati u zlato. Na primer, američke dolarske novčanice mogle su da se predaju u ministarstvo finansija i zamene za otprilike 1/20 unci zlata ili 1,55 g.Slično tome, britansko ministarstvo finansija menjalo je ¼ unci zlata za jednu funtu sterlinga. Vezivanje valuta za zlato uslovilo je pojavu međunarodnog finansijskog sistema s fiksnim deviznim kursom među valutama.
Dokle god su zemlje poštovale pravilo zlatnog standarda i održavale dovoljne količine zlata u koje su se mogle valute konvertovati, devizni kurs je bio fiksan. Međutim, I svetski rat doveo je do ogromnih poremećaja u trgovini. Drvažave više nisu mogle da konvertuju svoje valute u zlato, pa je sistem zlatnog standarda doživeo kolaps. Rcesija u celom svetu, počev od 1929.g., dovela je do toga da on u potpunosti prestane da važi uprkos pokušajima da se obnovi između dva svetska rata.
Suspendovanje zlatnog standarda, međutim, nije direktno uticalo na rast autputa, već je ostavljalo prostor državama da povećaju ponudu novca bez brige da će izazvati pokretanje zlata i deviznih kurseva. Zemlje koje su se jače oslonile na ovu mogućnost osetile su značajno veći napredak. Monetarna ekspanzija koja je počela u SAD 1933. bila je posebno dramatična. Ponuda novca na američkom tržištu porasla je gotovo 42% između '33. i '37. To je, ipak, bila posledica slivanja zlata u SAD prethodnih godina, koje je delimično izazvano političkim tenzijama u Evropi koje su na kraju i dovele do Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je odigrao skromnu ulogu u oporavku ekonomije Sjedinjenih Država.
Najočigledniji uticaj ekonomske krize bila je ljudska patnja. U kratkom vremenskom periodu svetski autput i životni standard su drastično pali. Aproksimativno jedna četvrtina radno sposobnog stanovništva nije mogla da nađe zaposlenje početkom tridestih. I dok se okruženje počelo popravljati sredinom tridesetih, privreda se nije u potpunosti oporavila sve do kraja decenije. Depresija je suštinski pomerila tadašnja shvatanja o politici i ekonomiji. Označila je kraj zlatnog standarda. Iako je režim fiksnih deviznih kurseva ponovo uspostavljen nakon Breton-vudskog dogovora, svetske ekonomije nikada u njega nisu imale poverenje kao što su imale u zlatni standard pre krize. 1973. režim fiksnih deviznih kurseva je napušten u korist plivajućih.

3. TRI VELIKE GREŠKE DRŽAVE

Kroz 1930-ih teško da bi poprimila te razmere da ih država nije produbila višestrukim greškama u makroekonomskoj politici. Tri ovakve greške su učinjene na početku a kasnije im je pridružena četvrta velika greška – obimne državne intervencije u privredi.
Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. godine za tridesetak odsto, to je značilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište, naravno ne za badava, nego uz odgovarajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. godine smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931. za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 je bila manja za 27% 0d 1929. Naravno, manja ponuda novca je dovela do pada proizvoda koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuju obveznice koje je ranije prodao klijentima, FED je emitovao novac i tako povlačio novac sa tržišta. Umesto da ga pušta.
Druga velika greška je bila povećanje poreza. U to vreme je postijalo mišljenje, zasnovano na Kejnzu i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski predsednik Huver je povećao porez da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodobsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovanoj kategoriji. Veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932. godine.
Vođen brigom da smanji deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je drastično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privrednih aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina prikupljeno $602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. Svo troje je samo produbilo krizu.
Početkom 1930-ih država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea (Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tržnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.
Taj široki program državnih intervencija u privredi SAD je poznat kao ''New deal'', a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna. Država je loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je država uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih prihoda. A i svega drugoga. Sve u svemu, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, stvari su krenule nabolje tek 1934-7, kada je došlo do privremenog ekonomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 1938. godine. Onda je došao drugi Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek 1970-ih, tako da je posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do reformi u Britaniji, SAD, Novom Zelandu, Australiji, Irskoj.

4. FINANSIJSKI MEHUROVI (Objašnjenje)

Finansijski mehurovi su veoma složene pojave u ekonomiji, prema kojima analitičari, investitori i finansijske institucije imaju različite stavove kao i percepciju ovog fenomena. Kada se investitori nađu u situaciji u kojoj cene dobara predstavljaju odraz pojedinačnog određivanja nivoa cena i kada se premije za ulaganje ne slažu sa realnom vrednošću određenog dobra, dakle kada ih daleko nadmašuju, analitičari smatraju da je postojanje mehura više nego očigledno. Premije za ulaganje se stvaraju na osnovu očekivanih prihoda u budućnosti, a učesnici na tržištu podstaknuti špekulacijama postaju spremni da svoj novac ulažu, očekujući velike sume novca na osnovu tih premija. Sam proces se odvija veoma sinhronizovano: na početku svi zarađuju novac na osnovu povećanih očekivanja ili barem očekuju da će ga zaraditi. Potom pojedinci postaju svesni da cena dobara ne odražava realnu vrednost i napokon kada mehur dostigne vrhunac-puca. Svaki učesnik ovog procesa je bio svestan situacije u kojoj se nalazi, ali ono čega nije bio svestan je neracionalnost svojih odluka. Samo uz dobro analiziranost cena dobara, što podrazumeva čvrste osnove i podlogu u istorijskim informacijama, samo tada bi racionalan investitor mogao da ulaže očekujući velike povratne prihode. Svi učesnici u ovakvim finansijskim špekulacijama mogu reći da su bili svesni postojanja određenih nepravilnosti u cenama na tržištu ali niko nije bio spreman da prekine sa neracionalnim ponašanjem i doprinese otkrivanju mehura. Najčešće upotrebljavana definicija bila bi Kindlbergerova: ''Kretanje cena dobara naviše preko proširene granice prihvatljivosti, koja zatim puca''.
Za razumevanje mehurova neophodno je poznavanje i razlikovanje dve vrste špekulanata koji se javljaju na tržištima, a koji mogu da ili doprinesu krizi ili je stvore.
Prva vrsta špekulanata sastoji se od ljudi koji zaista veruju da su određena dobra podcenjena, odnosno da njihova trenutna cena ne održava njihovu realnu vrednost. Oni zbog toga nastoje da povećaju cenu tih dobara i to će se dešavati do određene tačke, kada rast cena usporava, odnosno kada u potpunosti prestaje povećanje cena. Ova vrsta špekulanata nije opasna, jer ovde ne govorimo o neracionalnim špekulantima koji ne znaju kada su njihova očekivanja postala nerealna, odnosno kada se javlja mogućnost da sami sebe odvedu u bankrot. Oni mogu doprineti rastu mehura, ali ne mogu dovesti do neracionalnog povećanja cena.
Opasnost nastaje pojavljivanjem druge vrste špekulanata. Ovi špekulanti se povezuju sa teorijom poznatom pod nazivom ''Teorija veće budale'' (“Greater fool theory”). ''Teorija veće budale'' postoji dokle god na tržištu postoji neko ko je spreman da kupi određeno dobro, po ceni koja je veća od cene koju je platila predhodna ''najveća budala''. Ova vrsta špekulanata ugrožava tržišta svojom neracionalnošću i u jednom trenutku, prilikom pucanja naduvanog mehura, izazivaju krize.
Tipičan finansijski mehur, odnosno njegov životni vek, sastoji se iz tri faze. Prva faza najčešće počinje odlukom Centralne banke da poveća iznos kredita ili objavljivanjem neke slične odluke. Povećanje kredita sa sobom donosi povećanje cena dobara kao što su nepokretnosti, deonice i tada mehur počinje da raste.
Ova faza traje i do nekoliko godina dok god ne naiđe druga faza, znatno bolnija od prve, a to je pucanje mehura.
Poslednja faza odnosi se direktno na finansijski sektor iz kojeg je mehur i potekao, obzirom da krize izazvane pucanjem mehura prvo pogađaju finansijski sektor. Pošto se proširi po finansijskom, kriza prelazi na realni sektor kroz određene mehanizme i traje dugi niz godina uz teško izlečive posledice.

ZAKLJUČAK

Danas, u finansijskom i u egzistencijalnom smislu, ostavljaju ''gorak ukus u ustima'' i kiseo izraz na licima, bavljenje i proučavanje berzanskih kriza ima ogroman i neosporiv značaj. Pitanje kriza dobija na još većem značaju kada se poveže sa ulogom države u finansijskom sektoru i na taj način ulogom koja se reflektuje na berzanske transakcije.
Kada do berzanskog kraha dođe, treba što pre pronaći izlaz. Od važnog značaja je i pitanje kao u takvoj situaciji treba da reaguje država. Odgovor na ovo pitanje bi bio:
Rešenje krize se ne nalazi u njenom rešavanju kako god to paradoksalno zvučalo. Rešenje se nalazi u njihovom zaustavljanju tj. sprečavanju. Niko ne poseduje dovoljno veliku moć poput one kocentrovane u državnom aparatu, odnosno uz pomoć stručnjaka iz različitih oblasti. Umesto da daje odgovore na pozive u pomoć koje joj upućuju banke i druge finansijske institucije, kao i one nefinansijske, umesto što proklinje sudbinu i one koji su doveli do krize, država bi trebala da uspostavi sistem efikasnog nadzora nad berzanskim poslovanjem.
Ako bi se ponovo desila još neka kriza, sličnih ako ne i većih razmera, šta bi nam to govorilo? To bi bio sasvim jasan znak da je država popustila pred naletom zahteva za neuplitanjem u privredu, a samim tim i berzanskom poslovanje.
U vezi sa poslednjom krizom treba napisati još i ovo. Zabrinutost ublažava činjenica da je svetska ekonomija i dalje snažna i da je većina ključnih parametara stabilna. Zato se na kraju može ispostaviti da je ova kriza bila samo jedna preskupa, ali verovatno neophodna lekcija o opasnostima koje nose globalizacija i derugalacija tržišta. Ona pokazuje da je ponekad neophodno napraviti i mali korak nazad i da se, s`vremena na vreme, mora zaustaviti moćna neoliberalna mašinerija kako se ne bi okrenula i protiv sebe same i onih koji na njoj najviše zarađuju, ali i običnih građana.

LITERATURA

1. Charles P. Kindleberger: “Manias, Panics and chrashes: A History of Financial crises”.
2. Dugalić V., Štimac M. Osnove berzanskog poslovanja,Stubovi kulture, Beograd, 2005
3. Jankovec I., Mićović M. Privredno pravo, Pravni fakultetKragujevac, Institut za pravne i društvene nauke, Kragujevac, 2006.
4. Miškin, F.,Monetarna ekonomija, bankarstvo i finansijska tržišta, Data Status, Beograd, 2006
5. www. www.wikipedia, posetila sajt, 27. 04 .2011.
6. www.investorglossary.com/great-depression.com, sajt postila, 20.04.2011.
7. http://topics.nytimes.com/top/reference/timestopics/greaat_depression1930, sajt posetila, 26.04.2011.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi