OSNOVNI EKONOMSKI ZAKONI
Privredni život čini skup pojedinaca, njihovih potreba i ciljeva, postupaka
i aktivnosti koje ti pojedinci preduzimaju da bi svoje ciljeve ispunili
i potrebe zadovoljili, organizacija i institucija koje osnivaju da bi
ostvarivali svoje interese. Aktivnosti pojedinaca, samih ili udruženih
u određene organizacije, različite su i usmerene ka različitim ciljevima
koji su veoma često međusobno suprotstavljeni tako da ishodi isprepletenih
uzajamnih delovanja pojedinaca izgledaju kao proizvod čiste slučajnosti.
Međutim, u privrednom životu postoje određena pravilnosti koje se manifestuju
bez obzira na volju učesnika privrednog života. Te pravilnosti čine ekonomske
zakone.
1. Pojam ekonomskih zakona
Predmet izučavanja ekonomskih nauka predstavljaju upravo ekonomski zakoni
kao izraz suštine ekonomskih odnosa. Za ekonomske zakone je karakteristično
to da deluju u masi, kao suma najrazličitijih aktivnosti subjekata privrednog
života. Zadatak ekonomije je u otkrivanju ekonomskih zakona kako bi se
preko njih spoznali načini funkcionisanja privrede, a samim tim i načini
da se na privredna kretanja utiče. Ekonomski zakoni poseduju određene
specifičnosti koje ih čine drugačijim od prirodnih zakona. Najočiglednija
razlika između ekonomskih i prirodnih zakona je u tome što se prirodni
zakoni manifestuju uvek na isti način ako su uslovi u kojima se odigravaju
isti. To nije slučaj sa ekonomskim zakonima pre svega zbog toga što oni
deluju u ljudskom društvu u kome se stvari nikada ne odvijaju na isti
način. Za vršenje eksperimenata u prirodnim naukama moguće je obezbediti
laboratorijske uslove u kojima će se posmatrana prirodna pojava analizirati.
Ekonomski zakoni deluju u ljudskom društvu u kome potpuno iste uslove
nije moguće ostvariti. Zbog toga je ekonomske zakone potrebno analizirati
i verifikovati putem statističke analize odnosno preko većeg broja posmatranih
slučajeva kako bi se primetila pravilnost u ponašanju ekonomskih pojava.
Da bi se bolje razumele i uzročno-posledična priroda, ali i statistička
priroda ekonomskih zakona potrebno je bolje se upoznati sa osobinama ekonomskih
zakona. Osnovne osobine ekonomskih zakona su: -objektivnost,
-manji stepen opštosti u odnosu na prirodne zakone, -ispoljavaju se kao
dugoročna tendencija.
Objektivnost ekonomskih zakona sadržana je u tome što se ekonomski zakoni
ispoljavaju nezavisno od naše volje. Čak i ako ne razumemo suštinu delovanja
ekonomskih zakona ili ako svoje aktivnosti sprovodimo u suprotnosti sa
njima, ekonomski zakoni će ipak delovati. Pretpostavimo da postoji preduzeće
koje posluje u okviru određene privrede. Pretpostavimo dalje da to preduzeće
ignoriše postojanje, na primer, zakona tražnje i ponude po kome se sa
padom cene određene robe povećava tražnja, a smanjuje ponuda te robe.
To preduzeće će u tom slučaju sa padom cene robe koju proizvodi povećavati
proizvodnju, njegovi troškovi će rasti, a prihodi će se smanjivati. To
će na kraju neminovno dovesti do velikih gubitaka, pa i do bankrota. Činjenica
da preduzeće nije poslovalo u skladu sa zakonom ponude i tražnje nije
sprečilo taj zakon da zaista i deluje.
Ekonomski zakoni imaju manji stepen opštosti u odnosu na prirodne zakone.
Dok prirodni zakoni važe uvek, ekonomski zakoni uslovljeni su istorijski
(vremenski), društveno i prostorno što znači da zavise od datog tipa ekonomskih
odnosa. Najopštiji ekonomski zakoni su oni koji predstavljaju suštinske
osobine privređivanja i takvi ekonomski zakoni najduže važe - zakon o
vremenskoj kontinuiranosti proizvodnog procesa, zakon o ravnoteži proizvodnje
i potrošnje, zakon o ograničenosti ekonomskih dobara itd. Nešto manjeg
stepena opštosti su zakoni koji važe u različitim društveno-ekonomskim
formacijama kao što su zakoni koji se tiču robne proizvodnje - zakon vrednosti,
zakon ponude i tražnje, zakon društvene podele rada itd. Konačno, najmanji
stepen opštosti imaju ekonomski zakoni koji se odnose na samo jednu fazu
razvitka proizvodnih odnosa - robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam.
Naravno, kapitalizam je kao epoha u razvoju proizvodnih odnosa proučen
najbolje i postoji veliki broj ekonomskih zakona koji se odnose na ovaj
period. To su, na primer, zakon viška vrednosti, zakon rente, zakon profita,
zakon najamnine, zakon akumulacije i centralizacije kapitala itd.
Ekonomski zakoni se ispoljavaju kao dugoročne tendencije
zbog toga što u suštini imaju spontan i slučajan (stohastički) karakter.
Budući da su ekonomski zakoni izraz ekonomskih odnosa i suprotstavljenih
interesa pojedinaca i grupa u okviru društva oni su i izraz jedinstva
suprotnosti koje u društvu postoji. Kompleksnost najrazličitijih i često
potpuno suprotnih tendencija u društvu i privredi često može dovesti do
utiska da se procesi odvijaju u suprotnosti sa određenim ekonomskim zakonom.
Međutim, ako se procesi posmatraju statistički, kao dugoročne tendencije,
može se zaključiti da ekonomski zakoni ipak deluju.
Prirodu i društvo čini veliki broj pojava i procesa koji su međusobno
povezani. Nauka ima zadatak da otkrije uzročno-posledične veze i pravilnosti
tih pojava i procesa u prirodi i društvu. Zakoni su ''unutrašnje skrivene
snage i odnosi uzajamne zavisnosti i međusobne uslovljenosti pojava u
prirodi i društvu."5) Zakoni su suština pojava i procesa, a do njih
se dolazi putem naučnih istraživanja. Zakoni u prirodi i društvu deluju
nezavisno od toga da li ih je nauka otkrila ili ne, kao i nezavisno od
volje ljudi.
Ekonomski zakoni regulišu unutrašnje veze i odnose pojava
i procesa koji su vezani za privredni život ljudi.Proizvodnja se obavlja
radi zadovoljenja ljudskih potreba. U širem smislu, ona uključuje podelu
rada, zatim raspodelu materijalnih dobara na članove društva i razmenu
dobara na tržištu. Sve ove aktivnosti čine ekonomski proces koji se stalno
ponavlja. U tom procesu uočavaju se neke pravilnosti, čime se formulišu
ekonomski zakoni koji se javljaju između ljudi a povodom stvaranja i raspodele
materijalnih dobara. Dakle, ekonomskim zakonima definišu se odnosi ljudi
u proizvodnji i prisvajanju materijalnih dobara.
Formulisanje ekonomskih zakona vrši se kroz proces saznanja
ekonomske stvarnosti. Oni su objektivno svojstvo ekonomskih pojava i međusobnih
odnosa. Za razliku od prirode, gde nesvesne sile deluju na pojave, u ekonomskom
životu čovek pokreće te procese. Ekonomski subjekti imaju različite interese,
pa stupajući u ekonomske odnose oni ostvaruju niz veza, nesvesno, i te
veze se mogu razvijati kao „prirodni" i nesvesni zakoni.
Ekonomski zakoni deluju spontano i stihijski. U procesu
robne proizvodnje sučeljavaju se različiti interesi ljudi. Mada se planiranjem
svesno usmerava društvena proizvodnja, često stihijnost preovlađuje.
Ekonomski zakoni imaju istorijsku komponentu, po tome
se razlikuju od prirodnih zakona, jer oni nastaju i nestaju sa određenim
načinom proizvodnje. Karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao
dugoročne tendencije, stalno se ponavljaju. Marks ih je nazvao tendencijama
koje deluju i sprovode se gvozdenom nužnošću.
Ekonomski zakoni deluju statistički tj. stohastički.
Stohastičnost ekonomskih zakona znači „koji ima karakter verovatnoće"6).
Dakle, u velikoj masi pojava korišćenjem statističke analize možemo odstraniti
slučajne veze pojava i doći do suštine ekonomskih zakona. Polje istraživanja
ekonomije je dosta složeno, pa se do otkrivanja ekonomskih zakona može
doći putem statističkih postupaka kao što su zakon velikih brojeva i teorija
verovatniće, čime se otkrivaju bitne veze i relacije između pojava, a
isključuju nebitne.
Istorijski karakter ekonomskih zakona ispoljava se u
činjenici da oni imaju specifična obeležja u smislu vremena njihovog delovanja,
pa se govori o opštim i posebnim zakonima.Opšti ekonomski zakon predstavlja
nužnost ekonomskog ponašanja ljudi u raznim fazama razvoja društva. Posebni
zakoni su oblik ispoljavanja opštih. Uvek opšti zakoni predstavljaju vezu
jednog društva sa prethodni, dok posebni predstavljaju karakteristike
jednog društva i posebne proizvodne odnose.
Sledeća karakteristika ekonomskih zakona je da deluju kao dugoročne tendencije.
Ekonomska tenedencija je pravac u kome se kreće ponašanje ljudi u ekonomskom
smislu. U stvarnom životu delovanje ekonomskih zakona prati postojanje
„specifičnih" zakona koji delimično negiraju njegov „čisti"
oblik. Zakoni pojedinačno sadrže u sebi i delovanje drugih zakona, pa
se pojedinačni zakoni samo formalno kose sa opštim. Na taj nači opštost
zakona se stvara u sukobu sa pojedinačnim zakonom. Objektivni karakter
poseduju i ekonomski i prirodni zakoni.
Dakle, ekonomski zakoni deluju kao stohastički, istorijski
i često kao prirodni zakoni, ali je činjenica da u njihovom delovanju
učestvuju ljudi svesno rukovođeni svojim interesima. Samo
u svom osnovnom obliku ekonomski zakoni imaju karakter prirodnih zakona.
Tako da često odstupanje od zakona predstavlja oblik njegovog ispoljavanja.
Dualnost analize ekonomskih zakona ispoljava se kao teorijski koncept,
ali i kao objektivnost u stvarnom životu. Oni nikada ne mogu objasniti
svaku konkretnu pojavu. Često te pojave pokazuju suprotan smer, upravo
zbog samostalnog delovanja privrednogsubjekta. Promenimo li privredni
sistem, potiskujemo zakonitosti jednog privrednog sistema a pojačavamo
zakonitosti drugog. Isti zakoni u jednom privrednom sistemu ubrzavaju
privredni rast, punu zaposlenost, podižu tehnički progres, dok u drugom
jačaju korupciju, povećavaju nezaposlenost, stvaraju „sivu" ekonomiju
i sl. Bitno je shvatiti da ekonomske zakone ne treba blokirati ili menjati,
već ih treba koristiti. Jedan od najvažnijih ekonomskih zakona je svakako
zakon vrednosti. Delovanje zakona vrednosti započinje još u okrilju rodovskog
društva, gde je diferencijacija na rodove dostigla vrhunac, što je uslovilo
prerastanje društva u klasno društvo, upravo zahvaljujući razvoju proizvodnih
snaga.
1.1. Klasifikacija ekonomskih zakona
Kao što je već navedeno jedna od osobina ekonomskih zakona je manja opštost
važenja nego što je to slučaj kod prirodnih zakona. Međutim, ni svi ekonomski
zakoni nisu međusobno jednaki po opštosti. Zavisno od toga kako i u kojim
društveno-ekonomskim formacijama deluju, razlikujemo sledeće vrste ekonomskih
zakona:
-Opšti i univerzalni zakoni - deluju u različitim društveno-ekonomskim
formacijama; najpoznatiji univerzalni zakon je zakon srazmernog rasporeda
društvenog fonda rada na različite delatnosti; opšti ekonomski zakoni
predstavljaju pravilnosti delovanja ekonomskih pojava i procesa karakterističnih
za različite društveno-ekonomske formacije - zakon društvene podele rada
(deluje u prvobitnoj zajednici, ali i u kapitalizmu), zakon robnog privređivanja
(zakon vrednosti, zakon ponude i tražnje, zakon tržišnih cena), zakon
postojanja i raspodele viška rada i viška proizvoda.
-Posebni, pojedinačni i osnovni zakoni - posebni zakoni regulišu privredni
život u okviru jedne društveno-ekonomske formacije; pojedinačni ekonomski
zakoni označavaju povezanost pojava u određenoj fazi razvoja društveno-ekonomske
formacije; osnovni ekonomski zakoni vezani su za proizvodni proces društveno-ekonomske
formacije -zakon prisvajanja profita, zakon prisvajanja nadnica, zakon
akumulacije kapitala, zakon koncentracije i centralizacije kapitala itd.
1.2. Najznačajniji ekonomski zakoni
Najpoznatiji univerzalni ekonomski zakon je zakon srazmernog rasporeda
društvenog fonda rada na različite delatnosti. Ovaj zakon se odnosi na
potrebu da proizvodnja po količini i vrsti bude usklađena sa potrebama
datog društva u datom trenutku. Svako društvo u određenom periodu raspolaže
određenom količinom rada koji može uložiti u proizvodnju proizvoda za
zadovoljavanje različitih društvenih potreba. Svojim delovanjem zakon
srazmernog rasporeda društvenog fonda rada na različite delatnosti opredeljuje
ponašanje privrednih subjekata tako da se održava ravnoteža između raspoloživog
rada i potreba koje treba da budu zadovoljene. Kako se sa razvojem proizvodnih
snaga menjaju obim i struktura društvenih potreba, menja se i raspored
društvenog fonda rada. Dolazi do privremenih neravnoteža, ali se putem
tržišta (preko razmene roba i delovanjem konkurencije) usklađuju odnosi
između obima i strukture proizvedenih dobara, s jedne, i društvenih potreba,
s druge strane. Iako je univerzalan, ovaj zakon se modifikuje od jednog
do drugog načina proizvodnje - na drugačiji način se ispoljava u feudalizmu
nego, na primer, u kapitalizmu. Ipak, njegova suština je uvek ista.
Ekonomski zakon koji je najvažniji za funkcionisanje robne privrede je
zakon vrednosti. Zakon vrednosti je opšti ekonomski zakon koji izražava
bitne veze između društvenog rada, vrednosti i cena roba. Već je rečeno
da se ukupan društveni fond rada mora raspoređivati na različite delatnosti
kako bi se vršilo usklađivanje sa postojećom strukturom i obimom potreba.
Način na koji će se vršiti raspored društvenog fonda rada u sistemu robne
proizvodnje određen je zakonom vrednosti.
Postoji nekoliko osobina zakona vrednosti koje je potrebno navesti:
-zakon vrednosti deluje nezavisno od volje tržišnih subjekata upućujući
ih na neprekidno
povećavanje produktivnosti rada;
-uslovi proizvodnje različitih proizvođača su različiti - zbog tih različitih
uslova jedni proizvođači jačaju, a drugi propadaju;
-zakon vrednosti određuje odnose između tržišnih subjekata iz različitih
delatnosti vršeći na taj način funkciju zakona srazmernog rasporeda društvenog
fonda rada na različite delatnosti;
-delovanje ovog zakona je stihijnog karaktera; proizvođači nikad sa sigurnošću
ne mogu znati kolika je zaista tražnja za njihovim proizvodima - svaki
od njih se na svoj način prilagođava potrebama potrošača; njihovo delovanje
je stihijno pa je i delovanje zakona vrednosti stihijno.
Na zakonu vrednosti počivaju tržište i konkurencija na tržištu - zakon
vrednosti prisiljava učesnike u tržišnoj utakmici na neprekidno prilagođavanje
i poboljšavanje sopstvenih poslovnih performansi.
Zakon vrednosti je povezan sa još jednim veoma značajnim opštim ekonomskim
zakonom - zakonom ponude i tražnje. Po tom zakonu sa rastom cene određenog
proizvoda raste ponuda tog proizvoda, a opada tražnja za njim. I obrnuto
- kada cena određenog proizvoda opada tada opada i ponuda, a tražnja za
tim proizvodom raste.
1.3. Zakon srazmerne raspodele društvenog rada
Zakon o srazmernoj raspodeli društvenog rada spada u opšte ekonomske
zakone društvene proizvodnje. Ovaj zakon proizilazi iz činjenice što je
srazmerna raspodela ukupno raspoloživog društvenog fonda rada na razne
vrste privrednih delatnosti karakteristična pojava za sve oblike privređivanja,
bez obzira na istorijski način i oblik organizovanosti njihove proizvodnje,
raspodele i potrošnje.
Večito i u svim privredama se stalno iznova postavlja pitanje proporcionalnosti
odnosa između proizvodnih mogućnosti društvene zajednice za proizvodnim
dobrima.Svaka duštvena zajednica u određenom vremenskom razdoblju raspolaže
ograničenom masom rada neophodnom da se proizvede društveno potrebna količina
proizvoda. Društvene potrebe su s druge strane raznovrsne, kompleksne
i u odnosu na količinu raspoloživih proizvoda količinski odredive.Proizvodnja
po količini i vrsti proizvoda treba nužno da bude usklađena sa potrebama
u datom trenutku.
(Ne)usklađenosti proizvoda i društvenih potreba zavisi neposredno od
toga do koje mere je ostvarena srazmerna raspodela raspodela ukupno raspoložive
mase rada na pojedine privredne oblasti, grane i na uže privredne agregate
kao što su privredne grupe, podgrupe i pojedinačno uzeta preduzeća.Svaki
od navedenih delova privrede ima određeno mesto u ukupnoj društvenoj podeli
rada.Njihova međusobna diferenciranost i uža specijalizacija dovodi do
toga da se ove specijalizovane privredne delatnosti pretežno bave po obimu
strukturi proizvodnjom određene vrste upotrebnih vrednosti.Rasčlanjenost
društvene privrede, na osnovu opredeljenosti njenih pojednih delova da
se bave proizvodnjom određene vrste proizvoda utiče na povezanost i jedinstvo
materijalno-proizvodne strukture društvene privrede kao celine.U tome
zakon srazmerne raspodele ukupnog društvenog rada ima znatnog udela.On
opredeljuje ponašanje ljudi tako da oni u privrednoj aktivnosti angažuju
srazmerni deo ukupne količine društvenog raspoloživog rada kako bi se
proizvela odgovarajuća masa proizvoda neophodna za zadovoljavanje potreba
pojedinaca i širih društvenih grupa.
Neophodnost podele društvenog rada u određenim srazmerama ne može da
bude ukinuta određenim oblikom društvene proizvodnje , nego ona može da
promeni svoj pojavni oblik.Ovo iz razloga što prirodni zakoni ne mogu
biti ukinuti, već oni u različitim istorijskim stanjima menjaju oblik
u kome se sprovode.
Ukupna masa za određeno vreme raspoloživog fonda društvenog rada, koja
se srazmerno raspodljuje u zavisnosti od društvenih potreba, sastavljena
je na dva dela.Jedan deo se odnosi na minuli, prošli rad opredmećen u
materijalnim činiocima proizvodnje, jer u njima više ne dominiraju sredstva
uzeta iz prorode.Sve više dominiraju sredstva za proizvodnju koja su rezultat
ranije opredmećenog ljudskog rada.On sada dobija daleko veći značaj i
u obliku prošlog rada srazmerno se raspodeljuje pod dejstvom opšteg zakona
društvene proizvodnje.
Drugi deo ukupne količine rada jedne privredne zajednice predstavlja
sadašnji rad sadržan u raspoliživoj masi radne snage.Ona se u obliku živog
rada spaja sredstvima za proizvodnju i sa njima srazmerno raspodeljuje
na pojedine privredne grane i druge sektore proizvodnje.
Pod dejstvom stalnih promena dolazi do razvoja proizvodnih snaga, što
dovodi do nastajanja novih vrsta privrednih delatnosti.Time se neprekidno
menja struktura i obim društvenih potreba, a one opet izazivaju drugačije
srazmere u raspodeli ukupnog društvenog fonda rada.Sposobnost proizvođača
da za krače radno vreme proizvedu veću količinu proizvoda prouzrokuje
promene proporcionalnih odnosa u raspodeli ukupne mase rada između privrednih
grana i grupa preduzeća.
Drugi oblik prirodne nužnosti srazmerne raspodele društvenog fonda rada
ostvaruje se putem delovanja ekonomskih zkona robne proizvodnje.Pod njihovim
uticajem relativno se usklađuju odnosi između obima i strukture proizvedenih
dobara s jedne strane i društvenih potreba s druge strane.To se postiže
na indirektan način , kroz složen mehanizam tržišnih odnosa, preko razmene
roba i konkurencije.Disproporcije i nesrazmerne u raspodeli ukupnog društvenog
fonda rada prouzrokuju neravnotežu ponude i tražnje proizvoda date vrste.To
se odražava na visinu tržišnih cena koje usled veće ponude od tražnje
date vrste robe padaju ispod njihove vrednosti i obrnuto.
1.4. Zakon vrednosti
Zakon vrednosti je najvažniji ekonomski zakon robne privrede koji izražava
određene bitne veze između društvenog rada, vrednosti i cena roba.Pomenuti
zakon je istorijski pojavni oblik najvažnijeg ekonomskog zakona- zakona
ekonomije društvenog rada ili neprestanog razvoja i usavršavanja proizvodnih
snaga društva, čija je suština sastoji u tome što svaki razuman čovek
i ljudsko društvo u celini , kao deo prirode, nastoji da svoju egzistenciju
obezbedi sa što manjim utroškom ukupnog rada, prema stepenu sopstvenog
razvitka.
U robnoj privredi društveni ad dobija oblik vrednosti, čiju veličinu
određuje društveno potrebno radno vreme, a tržišne cene za svoju osnovicu
imaju tržišnu vrednost i u krajnjoj liniji su njome određene.Suština zakona
vrednosti ogleda se dakle pre svega u tome što je izvor vrednosti roba
opšteljudski apstraktni rad što se veličina vrednosti određuje društveno
potrebnim radnim vremenom a da su prometne proporcije robe u krajnjoj
liniji određene njihovim vrednostima.
Konkretni oblici u kojima se ispoljaa delovanje zakona vrenosti su: -vrednosna
cena, -cena proizvodnje, -monopolska cena.
U prostoj robnoj proizvonji zakon vrednosti ne deluje u obliku cene proizvodnje
već u vidu vrenosne cene.Ovo iz razloga što je u tim uslovima cilj zadovoljavanje
sopstvenih potreba samostalnih proizvođača u okviru svoje struke.U uslovima
ravnoteže svaka grana proizvonje prisvaja celu svoju novostvorenu vrednost.Ukoliko
pak te ravnoteže nema tj. ukoliko se tržišne cene ne poklapaju sa tržišnim
vrednostima, onda se ovako shvaćena rentabilnost menja tako da dolai do
seljenje proizvođača iz jednih grana u druge grane.Na srazmerne raspodele
društvenog rada.
U prostoj robnoh proizvodnji robe se na tržištu neposredno pojavljuju
samo kao proizvodi rada pa se i razmenjuju prema svojim vrednostima.
U kapitalizmu robe ba tržištu istupaju kao proizvodi kapitala pa se zbog
toga i razmenjuju ne prema vrednostima nego prema cenama proizvodnje.
U uslovima konkurentske borbe zakon vrednosti dovodi do naglog razvoja
proizvodnih snaga čiji je dalji rad i usavršavanje nužno zahteva plansko
regulisanje proizvodnje umesto stihijnog razvitka, čiji je sastavni deo
regulator i sam zakon vrednosti. Pojavom društvene podele rada i privatne
svojine nad sredstvima za proizvodnju nužno dovodi do modifikacije ispoljavanja
zakona ekonomije društvenog rada javlja se zakon vrednosti kao opšti zakon
robne proizvodnje čija se suština sastoji u tome što se tržišne cene u
procesu razmene porvnavaju u svom kolebanju sa novoom vrednosti robe čime
se u principu postiže ekvivalentnost njihove razmene, kao i svođenje evidentnih
vremena na društveno potrebno radno vreme, i to uz delovanje drugog ekonomskog
zakona.-zakon ponude i tražnje.
1.5. Zakon ponude i tražnje
Zakon ponude i tražnje je ekonomski zakon putem kojeg se formira tržišna
cena robe, odnosno cena po kojoj se neka roba prodaje ili kupuje. Cena
neke robe izražava društveno ekonomski odnos između prodavca i kupca u
obliku razmene robe za novac. Kada su ponuda i tražnja uravnotežene u
tržišnoj ceni se reflektuje društveno potrebno radno vreme koje se zahteva
za proizvodnju neke vrste robe. U skladu sa promenama ponude i tražnje
tržišna cena oscilira oko svoje ravnotežne tačke-tržišne vrednosti u prostoj
robnoj proizvodnji i cene proizvodnje u razvijenoj kapitalističkoj privredi.
Kada ponuda nadmaši tražnju , tržna cena pada ispod ravnotežne cene (vrednosti)
što utie na smanjenje ponude , a porast tražnje i obrnuto, ako tržišna
cena raste iznad vrednosti. Ponuda se povećava dok tražnja pada. Ovaj
proces u kome se ogleda društveni oblik delovanja zakona vrednosti odvija
se u težnji da se odnosi na tržištu uravnoteže a da se tržišna cena robe
stabilizuje. U tački u kojoj je obim ponude jednak obimu tražnje. Tada
se tržišna cena izjednačava sa ravnotežnom cenom.9
Proizvođači robe čija je individualna vrednost viša od tržišne cene neće
moći da dobiju na tržištu ekvivalent za svoj rad i mogu čak poslovati
sa gubitkom. Na drugoj strani proizvođači čija roba bude imala nižu individualnu
vrednost od tržišne cene , ostvariće ekstra profit (ekstra dobit) .
Da rezimiramo: zakon ponude mogao bi da se definiše kao pozitivna korelacija
između cene i količine ponude određenog proizvoda.Povećanje tržišne cene
imaće za posledice povećanje ponude, i obrnuto - smanjenje tržišne cene
imaće za posledicu smanjenje ponude.
Zakon tražnje glasi:Kada cena nekog proizvoda raste , tražnja će opadati
i obrnuto, ako cena nekog proizvoda opada tražnja za njim će rasti, uz
neizmenjene ostale faktore.
1.6. Zakon tendencijskog pada opšte profitne stope
Proučavajući zakonitosti kapitalističkog načina proozvodnje Marks je
u svom delu „Kapital" , dao formulaiju tendencijskog pada opšte profitne
stope. Prema njegovom shvatanju proces kapitalističke akumulacije dovodi
do neprekidnog porasta proizvodne snage društvenog rada uz stalnu tendenciju
porasta organskog sastava kapitala.
Ovoj zakonitosti Marks je pridavao mnogo značaja jer mu je ona omogućavala
saznanje o protivurečenom karalteru kapitalističkog procesa proizvodnje.
Rast organskog sastava kapitala izražava razvitak proizvodne snage društvenog
rada, ali istovremeno vodi opadanju profitne stope, koja prestavlja pokretačku
snagu i kriterijum kapitalističke proizvodnje.Time nesvesno guši stimulans
stanja kapitalističke proizvodnje i uslov akumulacije, čime određuje istorijsksku
uslovljenost i trajanjedatog načina proizvodnje. Vremenom je i sam Marks
uočio uticaje koji imaju suprotno dejstvo koji osećaju i ukidaju delove
opšteg zakona dajući mu karakter samo jedne tendencije. 10 To su:
-povišen stepen eksploatacije rada prvenstveno produžavanjem radnog vremena,
-obaranje najamnina ispod vrednosti radne snage,
-pojeftinjavanje elemenata postojanog kapitala , upotreba mašinske tehnike
povećava proizvodnost rada i smanjuje vrednost po jedinici konstantnog
kapitala, -relativna prenaseljenost,ekonomski razvitak stvara rezervnu
armiju rada koja podstiće osnivanje novih industrija s nižim organskim
kapitala i višom profitnom stopom , koja u izjednačavanju s nižom profitnom
stopom starih industrija diže opštu profitnu stopu, -spoljna trgovina
omogućava uvoz dobra s nižom cenom što utiče na pojeftinjenje elemenata
konstantnog kapitala, a delom i troškova reprodukcije radne snage.
Time deluje u smeru povećanja proftine stope dižući stopu viška vrednosti
i obaajući vrednost konstantnog kapitala.
1.7. Zakon koncentracije i centralizacije kapitala
Zakon koncentracije i centralizacije kapitala su nužnost kapitalističkom
načinu proizvodnje . Tu postoji dva aspekta: tehnički i ekonomski.
Fabrike u kapitalizmu se ne mogu zamisliti bez velikog broja radnika koji
međusobno sarađuju na istom mestu a ekonomski , kapitalista , kao vlasnik
sredstava za proizvodnju, može postati kapitalista samo ako eksploatiše
istovremeno veliki broj radnika. Koncentracija kapitala može da se vrši
na dva načina: -proširivanjem i usavršavanjem postojećih ili - izgradnjom
novih preduzća.
U ovom slučaju bogatsvo kapitaliste raste , ali ostaje činjenica da koncentracija
kapitala izražava odnose između radnika i kapitaliste . Koncentracija
kapitala nužno dovodi do propadanja slabijih kapitalističkih preduzeća,
pa samim tim ona dovodi i do nužne centralizacije kapitala, koja predstavlja
neophodnost u tom načinu proizvodnje.
Centalizacija kapitala znači preraspodelu svojine, odnosno prava odlučivanja
nad kapitalom . Poluge centralizacije kapitala predstavljaju akcionarska
društva , kreditni sistem i konkurentska borba. Objedinjavanjem kapitala
putem akcionarskih društava povećava moć najvećih ulagača, kapitalista.
Kroz kreditni sistem vrši se eksploatacija manjih kapitalista od strane
velikih kapitalista.To najčešće dovodi do bankrotstva manjih i srednjih
kapitalista i tako prelazi u ruke krupnih kapitalista. Koncentracija i
centralizacija kapitala dovodi do stvaranja monopola koji danas dominira
kapitalističkom ekonomijom, tako da ogroman kapitalom upravlja mali broj
ljudi.Stoga u razvoj ide i socijalno raslojavanje stanovništva koje dovodi
do klasnog antagonizma koji je svojstven u kapitalističkom društvu. U
ekonomiji se posvećuje značajna pažnja slobodnoj konkurenciji, jer je
relativno lako razumjeti tržište na kome ona vlada.
Međutim, suvremena tržišna privreda poznaje i druge oblike konkurencije,
gdje se prvenstveno misli na monopolsku. Za čistu monopolsku strukturu
tržišta karakteristično je da na strani ponude postoji samo jedan ponuđač
- monopolist, a na strani potražnje samo jedan kupac - monopsonist. Bitna
karakteristika monopola je da može potpuno odrediti cijenu robe koju prodaje,
bez obzira na količinu koju nudi. Isto tako na strani potražnje monopsonist
određuje po kojoj će cijeni robu kupovati.Pojava monopola vezana je za
novi val pronalazaka i tehničkih i tehnoloških dostignuća, krajem prošlog
i početkom ovog stoljeća.
Da bi se sve ovo stavilo u upotrebu bile su potrebne enormne količine
kapitala, gdje se pojavljuje stvaranjem velikih i ekonomski moćnih vlasnika
kapitala. Proces koncentracije i centralizacije kapitala omogućio je stvaranje
monopola. Koncentracija je proces povećanja kapital putem akumulacije
koji se ostvaruje pod kontrolom jednog ili više vlasnika kapitala. Uz
sve veće bogaćenje putem akumulacije, krupni kapitali se uvećavaju na
razne načine, bilo da se radi o nasilnom prisvajanju, kupovinom ili otkupom
slabije stojećih poduzeća, kao i dobrovoljnim spajanjem poduzeća.
Postepeno uvećanje individualnog (privatnog) i javnog (državnog) kapitala,
putem akumulacije jednog djela viška vrijednosti, naziva se koncentracijom
kapitala. Centralizacija kapitala je proces spajanja već postojećih, koncentriranih
kapitala - bilo dobrovoljnim udruživanjem kapitalista, bilo nasilnim pripajanjem
manjih kapitala većim kapitalima. Prema tome, dok je koncentracija kapitala
izraz povećanja individualnog i društvenog bogatstva, centralizacija je
proces sjedinjavanja jednog te istog bogatstva u rukama manjeg broja kapitalista.
Koncentraciju omogućava eksploatacija najamnog rada, a centralizaciju
osobito potiču konkurentska borba i kredit. Koncentracija i centralizacija
kapitala dvije su veoma značajne karakteristike kapitalizma. Proces koncentracije
kapitala omogućio je izgradnju velikih objekata, doveo je do stvaranja
monopola, izvoza kapitala i formiranja financijske oligarhije (vladavine
malog broja ljudi) i financijskog kapitala. Procesi sve većeg raslojavanja
s obzirom na dosegnuti stupanj razvoja u prostornom pogledu u svojoj su
biti posljedica djelovanja zakona koncentracije i centralizacije kapitala
čije je postojanje prepoznato i opisano pred stoljeće i pol, i to od ekonomskih
mislilaca čiji radovi su sve omiljenija literatura suvremenih nobelovaca
iz područja ekonomije uz njihovo istovremeno sve izraženije zanemarivanje
u zemljama tranzicije.
Bit zakona koncentracije i centralizacije kapitala sadržana je u činjenici
da u ekonomijama koje počivaju na privatnom vlasništvu, zahvaljujući djelovanju
tržišnih mehanizama, dolazi do sve većeg koncentriranja kapitala i do
sažimanja odluka o tom kapitalu u rukama sve manjeg broja pojedinaca.
Prostorni izraz djelovanja ovih zakonitosti upravo je metropolizacija.
Nesputano djelovanje ovih zakonitosti i samo promatranje njihovih posljedica
zaista na kraju dovode do toga da se ova gospodarska aktivnost koncentrira
u centru gospodarske (i političke) moći uz istovremenu opustošenost svega
izvan centra. Možda to i ne bi bilo loše da procese koncentracije i centralizacije
ne prate i drugi procesi također utemeljeni na djelovanju ekonomskih zakonitosti.
Pritom se prvenstveno misli na zakon tendencijskog pada profitnih stopa
koji svoje ishodište nalazi upravo u koncentraciji i centralizaciji kapitala
i koji prije ili kasnije neminovno dovodi do sloma nacionalne privrede.
Zaključak
Ekonomija kao nauka ima zadatak da tumači aktivnost ljudi u procesu društvene
proizvodnje i raspodele materijalnih dobara. Ona proučava odnose ljudi
u procesu ekonomske aktivnosti. Cilj je otkrivanje ekonomskih zakona koji
vladaju u procesu društvene reprodukcije. „To su društveni odnosi koji
se uspostavljaju između ljudi povodom stvari. Sami odnosi ljudi prema
stvarima predstavljaju podlogu ekonomskih odnosa, ali sami po sebi nisu
ekonomski odnosi i njih ne proučava ekonomija kao nauka."7) Ekonomija
je nauka o racionalnom delovanju. Njena pažnja je usmerena na ponašanje
ljudi zbog oskudice sredstava.Dakle, ekonomija je nauka koja se rukovodi
načelom ekonomičnosti. Ona pokušava da otkrije pravila racionalnog ekonomskog
ponašanja kojim se rukovode ljudi usled oskudice sredstava.U isto vreme
ona je i deduktivna i pozitivna nauka.
Literatura
1.S.Barač,B.Stakić:"Osnovi ekonomije",3.izmenjeno izdanje,Fakultet
za finansijski menadžment i osiguranje,Beograd,2005 godine.
2. D. Dragišić,B. Ilić, B.Medojević,M.Pavlović:"Osnovi ekonomije",centar
za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta,Beograd,2005 godine.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|