Glavni
zadatak savremene ekonomske politike jeste da održava monetarnu ravnotežu
tj. stabilan nivo cena kao sintetički izraz opšte ekonomske ravnoteže.
Istovremeno, ovo predstavlja osnovnu ulogu politike novca i kredita
koja ovom cilju teži delovanjem faktora kojima se stvara, poništava
i raspodeljuje novčana masa, odnosno reguliše i kontroliše novčani opticaj.
Imajući u vidu politiku novca i kredita treba reći da se radi o veoma
heterogenom i kompleksnom pojmu koji se danas naziva i različitim imenima
kao što su: monetarna politika, emisiona politika, novčana politika
i sl.
Treba posebno istaći da je politika monetarnih finansija danas sastavni
deo ukupne ekonomske politike i da u sklopu toga ona ima specijalno
teorijsko opravdanje, svoje determinante i indikatore, svoje objekte
i svoje instrumente. Dakle, to je potpuno zaokružen i konzistentan deo
ekonomske politike koji ima i uzornu prošlost i bogatu sadašnjost, a
iznad svega i značajnu budućnost.
Monetarnu politiku treba posmatrati kao onu politiku države koja ima
zadatak da reguliše količinu novca u opticaju različitim emisionim,
kreditnim i deviznim instrumentima, koje propisuje država, odnosno centralna
banka, a u cilju održavanja dinamičke monetarne ravnoteže kao osnovnog
cilja savremene ekonomske politike svake zemlje.
Instrumenti monetarne politike nisu statička kategorija, već predstavljaju
veoma fleksibilan instrumentarijum, koji se razvija i modifikuje u zavisnosti
od promene uslova u ekonomskom sistemu. Instrumenti monetarne politike
mogu se podeliti u dve osnovne grupe: prvo, kvantitativni (indirektni)
instrumenti, i drugo, kvalitativni (selektivni) instrumenti. Kvantitativni
instrumenti monetarne politike treba da deluju samo globalno na nivou
ukupne privrede, dok kvalitativni instrumenti treba da deluju selektivno
u pogledu vrste kredita, korisnika, namena, načina korišćenja, itd.
Savremeni proces razvoja sistema monetarnog regulisanja nosi karakteristike
jačanja instrumenata monetarne politike koji se zasnivaju na uticaju
ponude kredita i slabljenju uticaja na potražnju kredita.
1 Monetarno kreditna multiplikacija
Iako centralna
banka neposredno ne kontroliše sve tokove kreiranja primarnog novca
(monetarne baze), ipak ona u normalnim uslovima ima dominantan uticaj
na ukupan proces determinisanja monetarne baze preko neposrednog uticaja
na visinu kreditiranja poslovnih banaka. Na taj način, postavljeno pitanje
u kojem stepenu centralna banka može da kontroliše determinisanje novčane
mase koncentriše se u stvari na pitanje stabilnosti monetarnog multiplikatora.
Formiranje monetarnog multiplikatora može se prikazati na više načina.
Jedan od uobičajenih načina jeste da sistem funkcionalnih odnosa koji
utiču na formiranje generalizovanog monetarnog multiplikatora prikaže
koristeći depozite po viđenju (D) kao ključnu varijabilu monetarnog
sistema. U tom slučaju, formiranje monetarnog multiplikatora može se
prikazati na sledeći način:
M = D + G, B = R + G, R = r x (D+ T),
G = g x D, T = t x D,
U navedenim formulama, upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje:
M = Novčana masa
B = Primarni novac (monetarna baza)
D = Depoziti po viđenju
G = Gotov novac
R = Depoziti poslovnih banaka kod centralne banke
T = Oročeni i štedni depoziti
r = Stopa rezevi poslovnih banaka kod centralne banke
g = Stopa gotovog novca prema depozitima po viđenju
t = Stopa oročenih i štednih depozita prema depozitima
po viđenju.
Gornji sistem jednačina moguće je računski transformisati, tako da
transformacija dobija izgled sledeće serije jednačina:
Za cifarsko izračunavanje monetarnog multiplikatora nužno je raspolagati
sa vrednostima koeficijenata g, r, t. Ako se pretpostavi da su to vrednosti
za: g = 0,4; r = 0,1 i t = 2,0 onda ćemo imati sledeći računski izraz:
Ako je u ovim relacijama takođe poznata i količina primarnog novca,
na primer B = 1000, onda možemo da izračunamo vrednosti za D, G, i M,
odnosno vrednosti za monetarnu masu i njenu osnovnu strukturu, a to
je sledeće: D = 1.428,5; G = 571; i M = 2000.
Ako dođe do porasta koeficijenata r, g, t, to utiče na smanjenje vrednosti
monetarnog multiplikatora. Ako se smanji vrednost koeficijenata (r,
g, t) to dovodi do porasta monetarnog multiplikatora i u tom slučaju
pri datoj masi primarnog novca dolazi do većeg prirasta novčane mase.
1.1 Model multiplikatora
Model multiplikatora je makroekonomska teorija koja se upotrebljava
da bi se objasnilo određivanje proizvodnje u kratkom roku. Naziv multiplikator
dolazi do nalaza da svaki dolar promene određenih rashoda (npr.investicija)
vodi ka promeni (ili multipliciranoj promeni) GNP većoj od jednog dolara.
Model multiplikatora objašnjava kako šokovi investicija, spoljne trgovine,
državnih poreza i politika potrošnje mogu uticati na proizvodnju i zaposlenost
u privredi s neiskorišćenim resursima. Model multiplikatora objašnjava
delovanje agregatne potražnje tačno pokazujući kako potrošnja, investicije
i druge varijable uzajamno deluju da bi odredila agregatnu potražnju.
Glavna je pretpostavka u modelu multiplikatora da su cene i nadnice
u kratkom roku zadane ili fiksne, tako da sve prilagodjavaju šokovima
ili ekonomskim politikama utiču na proizvodnju i zaposlenost.
Ova pretpostavka o fiksnim nadnicama i politikama je korisna na kraći
rok, međutim tokom dužeg razdoblja moramo uzeti u obzir reakcije cena
i nadnica koje se javljaju zbog izazvane agregatne potražnje i s promenama
u potencijalnoj proizvodnji i troškovima proizvodnje.
1.2 Određivanje proizvodnje s uključenom štednjom i
investicijama
Y = S + C
Štednja i investicije zavise o vrlo različitim faktorima: štednja zavisi
u pasivnom smislu od dohotka, dok investicije zavise od proizvodnje
i različitim drugim faktorima (kao što su: budući očekivani dohodak,
kamata, porezna politika i poslovno poverenje).
Grafikon 1. Kako štednja i investicije određuju dohodak
Tačka ravnoteže nivoa nacionalnog dohotka određena je sečenjem krivi
štednje i investicija. Vodoravni pravac pokazuje da su investicije konstantne
na naznačenom nivou. Tačka E pokazuje mesto gde se seku krive investicija
i štednje. Ravnotežni GNP nalazi se u secištu krivih SS i II jer je
to jedini nivo GNP gde je željena štednja domaćinstva tačno jednaka
temeljnim investicijama preduzeća.
Zbog jednostavnosti, treba posmatrati investicije kao eksternu ili
autonomnu promenljivu, varijablu čiji je nivo određen izvan modela.
1.2.1 Značenje ravnoteže
Zašto tačka E na grafikonu predstavlja ravnotežu?
Razlog tome je što je u tački E željena štednja domaćinstva, jednaka
željenim investicijama preduzeća. Kad željena štednja i investicije
nisu jednake, proizvodnja će težiti da se podesi na gore ili dole. Krive
štednje i investicija prikazane na grafikonu predstavljaju njihove željene
(planirane) nivoe. Navodimo tri slučaja ako bi se videlo, kako se proizvodnja
prilagođava do izjednačenja željene štednje i željenih investicija.
U prvom slučaju, sistem je u tački E, gde kriva onoga što preduzeća
žele investirati seče krivu štednje tj.onoga što domaćinstva žele uštedeti.
Kada su planovi svih ispunjeni, svi će biti zadovoljni da nastave da
rade što su do sada radili. U ravnoteži, preduzeća neće slagati zalihe
na polici, niti će njihove prodaje biti tako velike da ih teraju na
proizvodnju dodatnih roba. Tako će proizvodnja, zaposlenost, dohodak
i potrošnja ostati neizmenjeni. U tom slučaju GNP ostaje u tački E,
i tu tačku nazivamo ravnotežnom. Drugi slučaj počinje sa GNP višim od
onog u tački E, GNP je desno od M, na nivou dohotka gde je kriva štednje
viša od krive investicija.
Zašto sistem ne može tamo ostati zauvek?
Zato jer na tom nivou dohotka, porodice štede više nego što preduzeća
žele investirati. Preduzeća će imati premalo kupaca i veće zalihe neprodate
robe, nego što to žele. U takvoj situaciji preduzeća samo mogu smanjiti
proizvodnju i otpustiti radnike.
U trećem slučaju treba pokazati da će se snažne sile staviti u pogon
da vrate GNP istočno, natrag u tačku E, u slučaju kad je on ispod svog
ravnotežnog nivoa.
Sva tri slučaja vode ka istom zaključku: jedini ravnotežni nivo GNP
je u tački E, gde se seku krive štednje i investicija. U svakoj drugoj
tački, željena štednja domaćinstva se ne podudara s željenim investicijama
preduzeća. Ova razlika usmeriće preduzeća da promene nivoe proizvodnje
i zaposlenosti, i tako vratiti sistem u ravnotežni GNP.
1.3 Određivanje proizvodnje pomoću lične potrošnje
i investicija
Osim jednakosti štednja-investicije, postoji i drugi način da se pokaže
kako se određuje proizvodnja. Ravnoteža je ista, ali razumevanje određivanja
proizvodnje se produbljuje ako se upotrebi metoda lična potrošnja plus
investicije(C+I).
Kako funkcioniše pristup C+I?
Grafikon 2 prikazuje krivu ukupne potrošnje nacrtanu nasuprot ukupne
proizvodnje ili dohotka. Crni pravac CC je funkcija potrošnje, koja
prikazuje nivo željene lične potrošnje koja odgovara svakom nivou dohotka.
Tada se dodaju željene investicije. Nakon toga unosimo crtu s nagibom
od 45° da nam pomogne da identifikujemo ravnotežu. U bilo kojoj tački
na crti ukupan nivo lične potrošnje, plus investicijska potrošnja tačno
je jednaka ukupnom nivou proizvodnje. Tamo gde je željeni iznos potrošnje,
predstavljen krivom (C+I), jednak ukupnoj proizvodnji privreda se nalazi
u ravnoteži.
Grafikon 2. Kako potrošnja i investicije određuju
dohodak
Kriva ukupne potrošnje (C+I) pokazuje nivo željenih izdataka potrošača
i preduzeća na svakom odgovarajućem nivou proizvodnje. Privreda je u
ravnoteži u tački u kojoj kriva (C+I) preseca pravac od 45°u tački E
na grafikonu 2. u tački E privreda je u ravnoteži jer su na tom nivou
željeni rashodi za ličnu potrošnju i investicije tačno jednaki nivou
ukupne proizvodnje.
Bitno je shvatiti zašto je tačka E ravnoteža. Ravnoteža nastaje kada
je planirano trošenje jednako planiranoj proizvodnji. Kada bi sistem
odstupio od te ravnoteže, na nivou proizvodnje D, tada bi crta trošenja
C+I bila iznad crte s nagibom od 45°, pa bi planirano trošenje bilo
veće od planirane proizvodnje. To znači da bi potrošači kupovali više
nego što preduzeća proizvode. U toj neravnotežnoj situaciji prodavači
bi reagovali povećavajući svoje narudžbe, a proizvođači bi ponovo pozvali
otpuštene radnike i ubrzali svoje proizvodne linije. Prema tome, neravnoteža
trošenja dovodi do promene proizvodnje.
Postoje razlike između planirane količine ili potrošnje date funkcijom
potrošnje ili krivom potražnje za investicijama i stvarne količine potrošnje
ili investicija merenih nakon izvršenja. Stvarne će se investicije često
razlikovati od planiranih investicija kad stvarne prodaje nisu jednake
planiranim prodajama i kad se preduzeća zbog toga nerado suočavaju s
gomilanjem ili smanjivanjem zaliha. Samo kad je nivo proizvodnje takav
da je planirano trošenje na C+I jednako planiranoj proizvodnji tada
neće biti nastojanja da se menjaju proizvodnja, dohodak ili trošenje.
1.4 Izračunavanje i grafički prikaz multiplikatora
Logično je da će porast investicija povećati nivo proizvodnje i zaposlenosti,
ali za koliko? Keynesov model multiplikatora pokazuje da će povećanje
investicija dovesti do povećanja GNP za povećani multiplicirani iznos-
za iznos veći od samog sebe. Multiplikator je broj s kojim treba pomnožiti
promenu investicija da bi se odredila rezultirajuća promena ukupne proizvodnje.
Npr. unajme se nezaposleni resursi da bi se sagradila pilana vredna
1000 eura. Stolari i proizvođači stolarske građe dobiće dodatnih 1000
eura dohotka. Ako svi oni imaju graničnu sklonost potrošnji od 2/3,
potrošiće se 666,67 eura na nova potrošna dobra. Proizvođači ovih dobara,
sada će dobiti novi dohodak od 666,67. ako je njihova MPC takođe 2/3,
oni će sada, kada je njihov red trošenja, potrošiti 444,44KM, ili 2/3
od 666,67 eura. Proces će se nastaviti tako da će svaki sledeći krug
potrošnje iznositi 2/3 prethodnog. Tako je ovom primarnom investicijom
od 1000 eura pokrenut beskonačni lanac dodatne sekundarne potrošnje.
Iako se radi o beskonačnom lancu, njegove vrednosti su stalno opadajuće.
1 000,00 eura 1
x 1000 eura
+ +
666,67 2/3
x 1000 eura
+ +
444,44 (2/3)2
x 1000 eura
+ +
296,30
(2/3)3 x 1000 eura
+ +
197,53 (2/3)4
x 1000 eura
+ +
. .
_______ __________________________
3000 eura 1/(1-2/3)x1000 eura ili 3x1000 eura
Ovaj račun pokazuje da multiplikator uz MPC od 2/3 iznosi 3, on se sastoji
od jedne jedinice primarnih investicija i dve dodatne jedinice sekundarne
potrošnje.
Visina multiplikatora zavisi dakle od veličine MPC. On se može izraziti
pomoću dvojnog koncepta, tj.pomoću MPS. Za MPS od ¼, MPC je ¾ , i multiplikator
bi iznosio 4. za MPS od 1/3, multiplikator iznosi 3. Multiplikator je
uvek inverzan ili recipročan graničnoj sklonosti štednji. On je jednak
1/ (1-MPC). Jednostavna formula za multiplikator glasi:
m = 1/(1-MPC) ili m = 1/MPS
Promena proizvodnje = 1/MPS x promena investicija = 1/ (1-MPC) x promena
investicija ili
ΔQ = 1/MPS x ΔI
ΔQ = 1/( 1-MPC) x ΔI
Drugim rečima, što je veće dodatno izdavanje na potrošnju, veći je
multiplikator.
1.5 Dijagram multiplikatora
Pretpostavimo da je MPS jednaka 1/3 i da provala izuma uzrokuje 100
milijardi neprekidnih dodatnih investicijskih mogućnosti. Koliki će
biti novi ravnotežni GDP? Ako je multiplikator 3, onda je odgovor 3900
milijardi eura. Grafik 3 može potvrditi taj rezultat. Stara kriva investicija
II pomakla se prema gore za 100 milijardi eura na novu I´I´. Novo je
secište tačka E´. Povećanje dohotka je tačno 3 puta veće od povećanja
investicija.
Znamo da se željena štednja mora povećati i da mora biti jednaka većem
nivou investicija. Jedini je način da se štednja poveća povećanje nacionalnog
dohotka. Kada je granična sklonost štednji jednaka 1/3 i kada povećanje
investicija iznosi 100 milijardi eura, dohodak se mora povećati 300
milijardi da bi doneo 100 milijardi dodatne štednje koja je jednaka
novim investicijama. Prema tome, u ravnoteži, 100 milijardi eura dodatnih
investicija podstiče 300 milijardi dodatnog dohotka. To potvrđuje našu
aritmetiku multiplikatora.
1.6 Vrste modela multiplikatora
Osnovni ili jednostavni model (GDP = f (promena C, promena I) Ovaj
model je građen na pretpostavci da su najamnine i cene u kratkom roku
fiksne, tako da se svaka promena ekonomske politike odražava na zaposlenost
i proizvodnju. Ravnoteža društvene proizvodnje se postiže kada se planirana
štednja izjednači s planiranim investicijama (S=I ). Prema metodi C+I,
ravnoteža se uspostavlja kada je željeno trošenje na potrošnju i investicije
jednako nivou ukupne proizvodnje.
C+I = GDP
RAZVIJENI ILI KEYNESOV MODEL (GDP = f (prom C, pr. I, pr.G,
pr.X)
Ovaj model analizira kako i potrošnja države (G) i neto izvoz (X) utiču
na GDP. Visina multiplikatora državnih izdataka (m) zavisi o MPC, odnosno
MPS.
m = 1/ (1-MPC) = 1/MPS
Multiplikator državnih izdataka jednak je multiplikatoru investicija
(k) te se oni jednim imenom nazivaju multiplikatorima izdataka.
Ravnoteža nastaje kada su ukupni izdaci (državna potrošnja) (C+I+G)
jednaki GDP-u.
Privredna ravnoteža u modelu u koji je uključena i spoljna trgovina
biće kada je X=0, odnosno kada je C+I+G+X = GDP
Multiplikator investicija (m) je broj koji množeći promenu investicija
daje promenu proizvodnje i GDP-a.
Promena GDP = multiplikator x promena I
Veličina investicijskog multiplikatora zavisi od granične sklonosti
potrošnji (MPC) odnosno šrednji (MPS).
m = 1/ (1-MPC) = 1/MPS
Promena proizvodnje = Promena investicija x 1/MPS
Na višem nivou dohotka efekat multiplikatora biće manji zbog opadajućeg
MPC i rastućeg MPS. Primena investicijskog multiplikatora ograničena
je na stanje depresije kada u privredi postoje neiskorićeni resursi.
Kada realni GDP pređe potencijalni GDP, multiplikatorski učinak investicija
nestaje i pretvara se u inflacionu potražnju.
Porezni multiplikator (mp):
mp = MPC x multiplikator izdataka
Multiplikator otvorene privrede (mop)
Uz pomoć granične sklonosti uvozu (Mpm) određuje se mop. Mop pokazuje
za koliko će se povećati vrednost uvoza, ako se GDP poveća za jednu
jedinicu.
mop = 1 / (MPS + MPm)
Multiplikator zatvorene privrede (mzp)
Kako u zatvorenoj privredi nema uvoza, Mpm =0 pa je mzp = 1 / MPS
1.7 Multiplikator u okviru AS i AD
Model multiplikatora je bio vrlo uticajan u makroekonomskoj analizi
tokom zadnjih godina. Istodobno, on iz slike izostavlja mnogo makroekonomskih
faktora. Zanemaruje ključni uticaj monetarnih faktora na kamate, i kroz
njih, na investicije i druge delove proizvodnje koji su osetljivi na
kamate. Takođe ispušta ponudu ekonomije, predstavljenu reakcijom agregatne
ponude i cenama.
Analiza multiplikatora vredi i kad su sredstva neiskorišćena, tj.kada
je stvarna manja od potencijalne proizvodnje. Kad su faktori dovoljno
neiskorišćeni, povećanje agregatne potražnje može povećati nivo proizvodnje.
Za razliku od toga, ako ekonomija proizvodi u skladu sa svojim maksimalnim
potencijalom, prostora za povećanje jednostavno nema kada se povećava
agregatna potražnja. Stoga povećanje potražnje u uslovima pune zaposlenosti
dovodi do viših cena, a ne do povećanja proizvodnje.
Model multiplikatora je način shvatanja funkcionisanja ravnoteže AS
i AD. Crtež a) prikazuje ravnotežu između proizvodnje i izdataka u modelu
multiplikatora. U tački E, crta izdataka upravo seče crtu čiji je nagib
45°. To dovodi do ravnotežne proizvodnje Q. Ravnoteža se može takođe
videti na b grafiku, gde krivulja AD seče krivu AS u tački E. Oba pristupa
vode do potpuno iste ravnotežne proizvodnje.
1.8 Fiskalna politika u okviru multiplikatora
Privreda pati od uzastopnih napada nezaposlenosti i inflacije. Jedno
od prvih oružja koje su države razvijale, da bi ublažile privredne cikluse
jeste fiskalna politika, koja se sastoji od državnih rashoda na dobra
i usluge (G), poreza i transfera (T). Jednostavni model multiplikatora
treba proširiti da bi se pokazalo kako, dok postoje neiskorišćeni resursi,
promene u G i T mogu uticati na nivo nacionalne proizvodnje.
Da bi se razumela uloga države u ekonomskoj aktivnosti, mora se osvrnuti
na državnu potrošnju i oporezivanje, uporedno s uticajem tih aktivnosti
na potrošnju privatnog sektora. Kao što se može pretpostaviti , dodaje
se G, da bi se dobila kriva potrošnje C+I+G, i tako prikazala makroekonomska
ravnoteža, kada je u igri prisutna država sa svojom potrošnjom i oporezivanjem.
Ako je vrednost poreza fiksna, ne može se ignorisati razlika između
raspoloživog dohotka i bruto nacionalnog proizvoda. Ako se isključi
štednja preduzeća i spoljna trgovina, GNP će biti jednak raspoloživom
dohotku uvećanom za poreze. Međutim, ako se porezni prihodi drže konstantnim,
GNP i DI će se uvek razlikovati za isti iznos.
Utvrđeno je da fiskalna politika snažno utiče na proizvodnju, kao i
investicije. Paralela između investicija fiskalne politike sugerira,
da bi fiskalna politika trebala imati multiplikativni efekt na proizvodnju
i to je potpuno tačno.
1.9 Multiplikator državne potrošnje
Multiplikator državne potrošnje predstavlja porast GNP koji je rezultat
porasta državnih rashoda na dobra i usluge od 1 eura. Početna državna
kupovina dobra ili usluge, staviće u pokret lanac ponovne potrošnje:
ako država gradi put, građevinari će trošiti deo svog dohotka na potrošna
dobra, što će generisati dodatne dohotke, od kojih će neki biti ponovo
potrošeni. U jednostavnom modelu koji se ovde razmatra, konačan efekat
na GNP dodatne marke G, biće isti kao onaj dodatne marke (I): oba multiplikatora
iznose 1/ (1-MPC). Multiplikator državne potrošnje sasvim je isti broj
kao i investicioni multiplikator. Kako su oni jednaki, oba se nazivaju
multiplikatorima potrošnje. Ako bi državni rashodi pali, uz poreze i
ostale uticaje konstantne, GNP bi pao za promenu G puta multiplikator.
Državna potrošnja na dobra i usluge (G) važna je sila u određivanju
proizvodnje i zaposlenosti. U modelu multiplikatora, ako raste G, proizvodnja
će porasti za porast G puta multiplikator potrošnje. Državna potrošnja
ima moć da stabilizuje ili destabilizuje proizvodnju tokom konjukturnog
ciklusa.
1.9.1 Uticaj poreza
Iako je visina poreznog multiplikatora manja od multiplikatora potrošnje,
porezi imaju uticaj na ravnotežni GNP.
Dolarske promene poreza, gotovo su jednako tako snažno oružje protiv
nezaposlenosti i inflacije kao i dolarske promene državne potrošnje.
Porezni multiplikator je manji od multiplikatora potrošnje za faktor
jednak MPC.
Porezni multiplikator= MPC x multiplikator potrošnje
Razlog zašto je porezni multiplikator manji od multiplikatora potrošnje
je jednostavan. Kada država troši 1 $ na G, taj se 1 $ troši direktno
na GNP. S druge strane, kada država smanji poreze za jedan dolar, samo
se deo toga dolara troši na C, dok se deo poreznog smanjenja od 1 $
štedi. Razlika u reakciji na jedan dolar G i jedan dolar T dovoljna
je da smanji porezni multiplikator ispod multiplikatora potrošnje.
1.10 Spoljna trgovina u modelu multiplikatora
Iznenađujuće je da tokovi razmene neke nacije mogu pokrenuti celu privredu.
Tabela 1 pokazuje kako uvođenje neto izvoza, utiče na podređivanje proizvodnje.
Ukupna domaća potražnja u koloni 2, sastoji se od lične potrošnje, investicija
i državne potrošnje. U koloni 3 dodan je izvor dobara i usluga, a on
ovisi o inozemnim dohocima i proizvodnji, te o cenama i deviznom kursu,
a sve te varijable uzete su kao određene izvan modela.
Tabela 1. Određivanje dohotka s uključenom vanjskom
razmjenom (milijarde KM)
Uvoz zavisi o domaćim dohocima i proizvodnji, koji se jasno menjaju
u tabeli. Primer: zemlja uvek izvozi 10% svoje ukupne proizvodnje, tako
je uvoz iz kolone 4, 10% od kolone 1. Oduzimajući kolonu 4 od kolone
3 dobija se neto izvoz u koloni 5. to je negativan broj, kada uvoz nadmašuje
izvoz i pozitivan broj kad je izvoz veći od uvoza. Neto izvoz u koloni
5 predstavlja neto dodatak toku potrošnje, kojem su doprinos dali stranci.
Ravnotežna proizvodnja u otvorenoj privredi, pojavljuje se u tački gde
je ukupna potrošnja iz kolone 6 tačno jednaka ukupnoj proizvodnji. U
tom slučaju, ravnoteža se nalazi kod neto izvoza tačno jednakog nuli,
iako je opšti nivo izvot različit od nule. Samo kod iznosa od 3,600
milijardi eura GNP je tačno jednak onome što potrošači, privrednici,
država i stranci hoće utrošiti na dobra i usluge proizvedena u zemlji.
1.11 Dometi multiplikatora
Model multiplikatora predstavlja korisno sredstvo za procenu uticaja
investicija na regionalni dohodak i zaposlenost. Koncept ističe ulogu
efekata isticanja regionalnih izdataka, koji nastaju nakon inicijalne
potrošačke injekcije (expenditure injection). Od presudne važnosti je
utvrđivanje vremena u kojem inicijalni izdaci ostaju unutar regiona,
od čega zavisi dužina trajanja procesa multiplikacije. Veće isticanje
– manji efekat multiplikatora i obratno. Dva su osnovna razloga za takav
pristup: Prvo, početni krug izdataka obično je nesrazmerno veći u poređenju
sa ostalim, sekvencijalnim, ciklusima potrošnje. Drugo, efekat isticanja
je najveći, odmah nakon početne potrošačke injekcije.
Značaj prvog kruga potrošnje u određivanju konzekvenci multiplikatora
fundiran je empirijskim istraživanjima. Za potvrdu, prikazaćemo simplifikovan
model. U cilju pojednostavljenja, iz analize je izostavljen sektor države
i jedini efekat isticanja predstavlja uvozni sadržaj potrošnje, investicija
i izvoza. Uvozna komponenta parametara modela varira u zavisnosti od
vrste roba i usluga, zbog čega funkcija uvoza mora eksplicitno da odražava
takvu zakonomernost. Model sačinjavaju tri jednačine:
Saglasno metodologiji obračuna regionalnog dohotka, razlikujemo dva
os-novna načina izračunavanja regionalnog multiplikatora:
1) Metod marginalne sklonosti (Marginal Propensities Method, MPM)
2) Metod agregatnog isticanja (Aggregate Leakages Method, ALM)
Primenom MPM, regionalni multiplikator se izračunava parcijalnim određi-vanjem
vrednosti njegovih komponenti: marginalne sklonosti potrošnji, investicijama
i uvozu. ALM je zasnovan na utvrđivanju učešća ukupnog isticanja u re-gionalnom
dohotku. Obično se uzimaju tri toka: štednja, porezi i uvoz. Primenom
MPM i ALM dobijaju se približno isti rezultati. Za ilustraciju navodi
se uporedni prikaz vrednosti regionalnog multiplikatora dobijenih primenom
oba metoda (primer italijanskih regiona).
1.12 Ograničenja multiplikatora
Uprkos širokoj primerni, koncept regionalnog multiplikatora ima nekoliko
ozbi-ljnih nedostataka koji smanjuju njegovu analitičku vrednost.
Prvo, analiza ne uzima u obzir ograničenja u kapacitetima. Kada se
regionalna ekonomija suočava sa limitiranim kapacitetima, potrošačka
injekcija može da ima mali ili neznatan uticaj na regionalni dohodak.
Jačanje tražnje dovodi do rasta cena umesto outputa. Kombinacija nedovoljnog
outputa i visokih cena us-loviće povećanje granične sklonosti uvozu,
čime se redukuje multiplikovano dejstvo potrošačke injekcije.
Drugo, analiza ima ograničenja u obuhvatu međuregionalnih feedback efekata.
Saglasno osnovnom modelu, rast dohotka dovodi do rasta uvoza. Pošto
je uvoz jednog izvoz drugog regiona, dolazi do rasta dohotka i uvoza
u posmatra-nom ali i u drugim regionima. Ukazane feedback efekte nije
moguće celovito uvesti u model regionalnog multiplikatora. U slučaju
malih regiona, feedback efekti nisu izraženi zbog čega se ne dovodi
u pitanje upotrebljivost pristupa. Međutim, kada je region relativno
velik u poređenju sa svojih okruženjem, feedback efekti postaju analitički
signifikantni. Njihovo uvođenje u analizu moguće je primenom naprednih
tehnika prostorne ekonometrije.
Treće, analiza bi imala veću upotrebnu vrednost uključivanjem vremenskih
aspekata procesa multiplikacije. Krajnji efekti multiplikatora u regionalnoj
ekonomiji postaju neposredno vidljivi nakon nekoliko godina. Međutim,
u modelu se ne posvećuje pažnja proceni vremena u kojem dolazi do promene
dohotka kao rezultat promene tražnje. Naglasak je na dugoročnim konzekvencama
multiplikatora ali ne i na vremenskoj determinanti.
Četvrto, analiza daje jednu, vrlo uopštenu sliku o efektima potrošače
injekci-je na regionalni dohodak. Definisanje i sprovođenje regionalne
politike zahteva egzaktnije procene efekata promene autonomnih izdataka
na output i zaposlenost. Od posebnog značaja je razmatranje uticaja
promene tražnje na pojedine sektore i industrije što nije moguće primenom
agregatnih modela.
Peto, uticaj regionalnog multiplikatora varira u zavisnosti od obima
u kojem firme kupuju potrebne inpute u regionu odnosno uvoze iz drugih
regiona. Regioni iste veličine ali različite industrijske strukture
predstavalju bitno različito okruženje u vezi sa efektima investicija.
Veličina potrošačke injekcije nije dominantan faktor ekonomskog prosperiteta.
Efekti zavisi od sposobnosti regional-ne ekonomije da obezbedi neophodne
inpute kao i od njenog položaja u odnosu na potencijalne ponuđače. Modelom
regionalnog multiplikatora nije moguće uvesti ove činioce u analizu.
Šesto, koncept ne uključuje monetarne tokove u model regionalne ekonomi-je.
Većina modela se zasniva na pretpostavci monetarne neutralnosti i obuhvata
samo realne varijable. Pretpostavka je da monetarne promene nemaju bitan
uticaj na ključna područja analize, kao što su regionalni output i zaposlenost.
Razlozi za takva pristup su višestruki. Osnovni je nepostojanje regionalnih
monetarnih podataka. Oskudica relevantnih informacija onemogućuje razmatranje
uloge novca u oblikovanju ekonomske aktivnosti regiona. Regulisanje
monetarnih uslova u nadležnosti je centralne banke i regionalne vlasti
ne raspolažu sopstvenim instrumentima monetarne politike. Štaviše, regioni
predstavljaju vrlo otvorenu ekonomiju, u smislu da se tokovi roba i
novca obavljaju preko njihovih granica bez ograničenja. Posledično,
od ponude novca zavisi njegova tražnja na regionalnom nivou zbog čega
agregatni i modeli privrednog rasta tradicionalno isključuju monetarne
i fokusiraju se isključivo na realne varijable. Suprotno tvrdnjama o
monetarnoj neutralnosti, navode se argumenti o uticaju kamatnih stopa
na regionalni ekonomski razvoj. Preduzeća iz perifernih regiona, udaljenih
od glavnih finansijskih tržišta, suočavaju se poteškoćama u vezi sa
dobijanjem kredita i visinom kamatne stope.
ZAKLJUČAK
Uprkos činjenici da mnogi regioekonomisti smatraju model multiplikatora
zastarelim, on i dalje može obezbediti korisne informacije za analizu
makro karakteristika regiona.
Zbog toga, ne bi trebalo da u potpunosti odbacujemo i kvalifi-kujemo
koncept kao prevaziđen. Empirijska verifikacija modela, sadržana u radu,
pokazuje da je većina dobijenih vrednosti konzistentna sa polaznim očekivanjima.
Dalji razvojem moguće je otkloniti osnovne nedostataka i ograničenja,
posebno u vezi sa obuhvatom dodatnih varijabli koji determinišu regionalne
tokove.
Uvažavajući dostignuća na drugim područjima nauke o regionalnoj ekonomiji,
ispravan pristup regionalnim problemima podrazumeva kombinaciju različitih
konceptualno metodoloških okvira čiji neizostavan deo čini, upravo,
model multiplikatora.
LITERATURA
1. A. Praščević, ″Teorija političkih ciklusa u makroekonomiji’’,
CID. Beograd, 2008
2. M. Babić, Makroekonomski agregati, Čugura, Beograd, 2001
3. M. Jakšić, Osnovi makroekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd,
2005
4. M. Jakšić, Razvoj ekonomske misli, Ekonomski fakultet, Beograd,
2002
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|