|
Investicije i ekonomski razvoj
Teorija
proširene društvene reprodukcije istovremeno prestavlja i teoriju
privrednog odnosno ekonomskog razvoja.
Analiza uslova funkcionisanja ekonomskog, odnosno privrednog razvoja vrlo
rano je postala predmet izucavanja politicke ekonomije. Još je u
vreme fiziokrata, njihov glavni prestavnik Fransoa Kene istraivao
zakone obnavljanja proizvodnje u makro ekonomskim razmerama. Medutim na
savremenom nivou razvoja ekonomske teorije od politicke ekonomije ne ocekuje
se samo da objašnjava proces društvene reprodukcije, vec da
vrši ekonomsku analizu i da na taj nacin ukae na moguci izbor
sredstava, puteva i metoda koji se mogu upotrebiti za realizaciju ciljeva
privrednog razvoja. Na ovaj nacin ekonomska teorija formira odredenu osnovu
na bazi koje se donose odluke kojima se vrši regulisanje i usmeravanje
tokova procesa društvene reprodukcije.
Pod ekonomskim rastom podrazumevamo stalno povecavanje obima proizvodnje
u jednoj zemlji, odnosno porast bruto društvenog proizvoda kao osnovnog
kvantitativnog pokazatelja kretanja proizvodnje u periodu od godinu dana.
Privredni razvoj prestavlja, ne samo kvantitativne promene kada je u pitanju
ekonomski poloaj odredene zemlje, vec i kvalitativne promene (menjanje
privredne strukture, pojava novih grana i delatnosti, novih zanimanja
i sl.) koje vode ka boljem i potpunijem zadovoljavanju svih covekovih
potreba (ne samo ekonomskih vec i na pr. kulturnih).
U ekonomskoj teoriji, kao i u teoriji privrednog razvoja opšte je
poznata postavka da razvoj proizvodnih kapaciteta i proizvodnje stoji
u funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama. Vecina istaknutih ekonomista
teoreticara privrednog razvoja, od Marxa pa dalje, tretirali su privredni
razvoj kao funkciju akomulacije kapitala, odnosno kao funkciju investicija.
Uzimajuci u obzir i druge relevantne faktore koji stoje u funkcionalnoj
meduzavisnosti s fenomenom privrednog razvoja (kao što su u prvom
redu odredena kolicina i struktura ivoga rada), moglo bi se reci
da i privredni razvoj u celini cini funkciju investicija.
To znaci da se, polazeci od opšteg izraza funkcionalnih meduzavisnosti
Y = f (x), moe reci da je:
PR = f (I, d)
gde je:
PR = privredni razvoj
I = investicije
d = drugi faktori (prvenstveno ljudski faktor) koji kao
nezavisne varijable stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti s privrednim
razvojem.
Nije potrebno posebno naglašavati da se prilikom traenja
odgovarajucih funkcionalnih veza izmadu investicija i privrednog razvoja
implicite pretpostavlja traenje meduzavisnosti izmedu povecanja
produktivnosti ivoga rada i privrednog razvoja.
Buduci da se u visoko razvijenim privredama – gde više nema
znatnijih mogucnosti transfera ivoga rada iz nie produktivnih,
poljoprivrednih, u više produktivne, nepoljoprivredne, delatnosti
– porast produktivnosti rada pojavljuje prvenstveno kao funkcija
tehnickog progresa, moe se utvrditi da je, u krajnjoj liniji, i
celi privredni razvoj funkcija tehnickog progresa, odnosno porasta društvene
produktivnosti rada.
No, samo se po sebi razume da se tretiranje privrednog rasta kao funkcije
tehnickog progresa moe uzeti samo kao ekstremni slucaj, jer još
ne postoji nijedna zemlja, odnosno nijedna privreda u kojoj proces privrednog
rasta tece samo kao funkcija porasta produktivnosti rada i tehnickog napretka.
Stoga se analiza kvalitativnih karakteristika privrednog razvoja obicno
temelji na dva faktora:
1) na porastu produktivnosti rada i
2) na povecanju kolicine ivoga rada.
Nešto konkretniji oblik funkcionalne meduzavisnosti izmedu privrednog
razvoja i investicija moe se determinirati izrazom:
r = _s
k
gde je:
r = stopa privrednog rasta
s = stopa investivcija
k = kapitalni koeficjent.
Ekonomski rast i akumulacija kapitala
Da bi bolje razumeli akumulaciju kapitala i tehnološke promene koje
uticu na ekonomiju, neophodno je razraditi neoklasicni model ekonomskog
rasta. Taj model razvio je Robert Solow, koji je 1987 godine dobio Nobelovu
nagradu za taj model i druge doprinose u teoriji ekonomskog rasta.
Neoklasicni model ekonomskog rasta opisuje ekonomiju u kojoj je jedinstveni
homogeni output proizvodi dva imputa: kapital i rad. Ovde je rast rada
van domašaja ekonomije i na njega ne uticu ekonomske determinante.
Uz to, predpostavka je da u privredi vlada potpuna konkurencija i puna
zaposlenost, tako da se moe analizirati rast potencijalnog outputa.
Kod neoklasicnog modela najznacajnije mesto imaju kapital i tehnološke
promene. Više puta do sada smo konstatovali da pod kapitalom podrazumevamo
trajna proizvodna dobra koja kao sredstva za rad slue u proizvodnji
drugih dobara. Kapitalna dobra ukljucuju: zgrade, fabrike, kuce, kompijutere,
alate, opremu, zalihe gotove robe i robe u pocesu proizvodnje. Sve to
skupa nazivamo agregatnom masom kapitala, odnosno kapitalnim dobrima,
i obelezavamo sa “k”. Kapitalna dobra izraavamo u univerzalnim
vrednostima, odnosno u valuti (dolari, dinari, evri i sl.).
U analizi ekonomskog rasta, ekonomisti naglašavaju potrebu za povecanjem
kapitalne opremljenosti, što znaci da se kolicina kapitala po radniku
stalno povecava.
Primeri povecanja kapitalne opremljenosti ukljucuju multiplikovanje poljoprivrednih
mašina i irigacionih sistema u poljoprivrednoj proizvodnji, brzih
eleznickih pruga, autoputeva u transportu, kompijutera i komunikaciskih
sistema u bankarstvu itd.
Pojam investicija
Ekonomska kategorija investicija moe se definisati na razne nacine.
Ipak je najviše udomacena ona definicja u kojoj pod pojmom investicija
u najširem smislu te reci podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne
fondove. Prema tome moemo reci da investicije predstavljaju onaj
deo društvenog produkta (u izrazu društvenog proizvoda ili nacionalnog
dohotka) koji se u procesu njegove konacne raspodele i upotrebe nije potrošio
(u smislu pojedinacne, opšte i zajednicke potrošnje), nego je
upotrebljen za zamenu istrošenih i dotrajalih i za izgradnju novih
kapaciteta.
Ako se pod pojmom investicija razume ne samo ulaganje za zamenu dotrajalih
i rashodovanih i za izgradnju novih kapaciteta nego isto tako ulaganje
za odravanje postojecih potencijala, to znaci da je u pojam investicija
ukljucena i delatnost tzv. investicionog odravanja. U tom se slucaju
i koncept amortizacije mora prilagoditi toj postavci, što znaci da
se ukupni amortizacioni fond deli na deo koji ide na investiciono odravanje
i deo koji se troši za zamenu dotrajalih i rashodovanih fiksnih fondova.
Takvo definisanje pojma investicija bilo je prihvaceno i sprovodeno u
praksi naše primenjene ekonomske analize i planiranja sve do 1957god.
Sredinom te godine naša je slubena statistika napustila takav
koncept o investicijama i prihvatila koncept koji su preporucili ekonomsti
metodolozi iz organizacije Ujedinjenih naroda i koji je prihvatila vecina
zemalja clanica.
Prema tom konceptu, pod investicijama se podrazumevaju samo ona ulaganja
koja su izvršena za zamenu dotrajalih i istrošenih i izgradnju
novih kapaciteta, dok se odravanje postojecih kapaciteta ne smatra
investicionom delatnošcu, vec ono tereti troškove domace proizvodnje.
I pored toga što je pitanje ueg ili šireg tretiranja
pojma investicija, u krajnjoj liniji, stvar konvencije, ipak se cini da
je, s mnogih aspekata gledano, ui koncept investicija kako ga preporucuje
metodologija UN nešto logicniji, pa prema tome, za ekonomsku analizu
i planiranje i prihvatljiviji.
Ta se logicnost i prihvatljivost ogleda pre svega u cinjenici da investiciono
odravanje nema za posledicu ni zamenu postojecih dotrajalih ni izgradnju
novih kapaciteta, što znaci da nema za posledicu ni zamenu ni povecanje
fiksnih fondova, pa prema tome, i nema po svojoj suštini pravi investicioni
karakter.
Usvajajajuci navedeni koncept investicija koji preporucuje metodologija
UN, ocigledno bi se moglo reci da pod investicijama razumemo onaj deo
društvenog produkta koji je prostao nakon podmirenja ukupne potrošnje
(opšte, zajednicke i licne) i koji je upotrebljen za zamenu dotrajalih
i rashodovanih i izgradnju novih potencijala odredene privrede.
Podela investicija
U pogledu podele investicija po njihovoj nameni, u ekonomskoj literaturi
se obicno susrecemo sa dve osnovne skupine investicija. To su investicije
u fiksne fondove (osnovne fondove) i investicije u obrtne fondove.
Pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog
karaktera kao što su zgrade, oprema, dugorocni nasadi, saobracajnice,
luke i sl.
Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u sirovine,
poluproizvode, nedovršene proizvode i gotove proizvode. Drugim recima,
pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u povecanje
odgovarajucih zaliha privrede.
Da bi se shvatila bitna razlika izmedu te dve kategorije investicija,
potrebno je istaknuti suštinsku razliku izmedu fiksnih i obrtnih
fondova.
Osnovna ekonomska karakteristika fiksnih fondova ogleda se u cinjenici
da se njihovo trošenje odvija u toku dugih vremenskih perioda i u
toku velikog niza proizvonih ciklusa koji se stalno i kontinuirano ponavljaju,
prema tome, osnovna je karakteristika fiksnih fondova da oni daju odgovarajuce
(proizvodne ili neproizvodne) usluge u toku niza godina i da u tom periodu
u okviru svakog od mnogobrojnih proizvodnih ciklusa prenose sukcesivno
deo svojih vrednosti na proizvedena dobra i usluge. To, drugim recima
znaci da je osnovna ekonomska karakteristika fiksnih fondova u tome da
se oni amortizuju. Zato je pojam amortizacije iskljucivo vezan za kategoriju
fiksnih fondova.
Osnovna ekonomska karakteristika obrtnih fondova ogleda se u tome što
se oni, za razliku od fiksnih fondova koji se sukcesivno troše u
velikom broju proizvodnih ciklusa, potroše u toku samo jednog proizvodnog
ciklusa. Prema tome, obrtni se fondovi ne amortizuju.
Ocigledno bi se moglo reci da svaki investicioni zahvat na liniji povecanja
fiksnih fondova redovno treba da prati i odgovarajuci investicioni zahvat
na liniji povecanja obrtnih fondova.
Nije ni potrebno naglašavati da se znatno najveci deo investicija
svake nacionalne privrede odnosi na investicije u fiksne fondove, dok
investicije u obrtne fondove predstavljaju tek jedan manji deo ukupnih
investicija. Investicije u obrtne fondove privrenog razvoja su 80-tih
godina u Jugoslaviji iznosile oko 1/5 od ukupnih investicija.
U vezi sa samim pojmom investicija kako u fiksne tako i u obrtne fondove
treba reci još i to da je tom pojmu inheretna dinamika jer investirati
u isto vreme znaci necemu dodavati, odnosno, ocigledno govoreci, nešto
akomulirati. Iz onoga što je o pojmu investicija vec receno moe
se razabrati da investicije u fiksne fodove imaju za rezultat uvecanje
fiksnog dela proizvedenog nacionalnog bogatsva, a investicije u obrtne
fondove uvecavaju odgovarajuci obrtni deo proizvedenog nacionalnog bogatstva,
što, drugim recima, znaci da investicije u obrtne fondove povecavaju
velicinu zaliha u privredi. Pema tome se ukupno poizvedeno nacionalno
bogatstvo povecava i akumulira u pocesu investianja kao rezultat odgovarajucih
velicina investicija.
Rukovodeci se istim principom po kojem smo investicije podelili na dve
osnovne skupine, tj. na investicije u fiksne fondove i na investicije
u obrtne fondove, ekonomska kategorija investicija moe se dalje,
takode po nameni, deliti i na druge skupine.
Tu u prvom redu dolazi podela na investicije u proizvodne ili privredne
(sektore, grane i komplekse delatnosti) fondove (fiksne i obrtne) i na
investicije u neproizvodne (ili neprivredne) fondove.
Osim po nameni na proizvodne i neproizvodne, investicije moemo podeliti
i po njihovoj tehnickoj strukturi. Pod tehnickom strukturom investicija
podrazumevamo odnose izmedu velicine investicija koje su uloene
u pojedine kategorije investicionih dobara.
Prema nomenklaturi koja je kod nas prihvacena i ustaljena kao i prema
našoj statisticko-planskoj praksi, investicije se po tehnickoj strukturi
dele na tri osnovne kategorije. To su: gradevinski radovi, oprema (uvozna
i domaca) i ostalo (otkup raznih licenci, investiciona ulaganja u studije
i istraivanje, povecanje osnovnog stada kupovinom stoke itd.).
Osim toga investicije se po nameni mogu deliti i na investicije u nove
objekte i investicije koje se ulau u rekonstrukciju, modernizaciju,
nadogradnju, proširenje itd. postojecih objekata.
Osim po kriterijumu namene investicije moemo deliti i po kriterijumu
izvora finansiranja. Takvu podelu investicija moemo, medutim, izvršiti
samo s makroekonomskog aspekta jer je s to aspekta kriterijum izvora finansiranja
investicija, u smislu naših razrada, uglavno irelevantan..
Kao što se i kod niza drugih ekonomskih kategorija moe zapaziti,
tako se i kod ekonomske kategorije investicija javlja izvesna razlika
kada tu kategoriju tretiramo sa stanovišta privrede kao celine (tj.
sa makroekonomskog aspekta) i sa stanovišta pojedine organizacije
udruenog rada (tj. s mikroekonomskog aspekta).
Tretirajuci ekonomsku kategoriju investicija sa stajališta privrede
kao celine, tj. s makroekonomskog aspekta, moe se govoriti o tri
kategorije investicija, i to uzimajuci kao kriterijum ove kategorizacije
izvore finansiranja.
Prema tome, kada se bavimo problemima analize investicija i fiksnih fondova
s makroekonomskog stanovišta, onda nas zanima ne samo velicina utrošenih
sredstava u kapitalna i trajna dobra uopšte nego isto tako i struktura
izvora tih sredstava.
Kada kaemo da nas u makroekonomskoj analizi investicija zanima struktura
izvora sredstava za finansiranje investicija, onda prvenstveno mislimo
na makroekonomsku strukturu njihovog izvora finansiranja. To, drugim recima,
znaci da nas u makroekonomskoj analizi investicija zanima osim same njihove
velicine i informacija o tome koliko je sredstava za investicije bilo
utrošeno iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, a koliko iz odgovarajucih
amortizacionih fondova.
Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane
iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije,
a one investicije koje su finansirane i iz tekuce raspodele nacionalnog
dohotka i iz odgovarajucih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije.
Treca makroekonomska kategorija investicija jesu nove investicije, koje
se po velicini nalaze izmedu bruto–investicija i neto–investicija.
Vec iz onoga što je receno moe se razabrati da su i bruto–investicije,
i neto–investicije, i nove investicije izrazito makroekonomske kategorije
pa ih samo u tom smislu moemo podesno konceptirati.
Medutim, kada ekonomsku kategoriju investicija tretiramo s mikroekonomskog
stanovišta, situacija je nešto drugacija. Ta razlika u tretiranju
pojma investicija s makroekonomskog i mikroekonomskog stanovišta
proizilazi, uglavnom, odatle što je s mikroekonomskog aspekta kriteijum
izvora sredstava za finansiranje investicija uglavnom irelevantan, a ako
bi za neke aspekte bio i relevantan, takav bi se kriterijum u praksi teško
mogao primeniti.
Zato se mikroekonomski aspekt pojma investicija zadovoljava uglavnom formulacijom
da se pod investicijama podrazumeva trošenje sredstava za zamenu
postojecih (dotrajalih i rashodovanih) i izgradnju novih fiksnih fondova,
bez obzira na strukturu izvora njihovog finansiranja.
Iz svega što je rešeno proizilazi zakljucak da je za makroekonomske
aspekte analiza investicija vrlo relevantna informacija o njihovoj ekonomskoj
stukturi, dok je za mikroekonomske aspekte analize investicija ta informacija
uglavnom irelevantna.
I kada je rec o nekim razlikama izmedu makroekonomskog i mikroekonomskog
pojma investicija, onda treba reci da se te razlike uglavnom svode na
pitanje relevantnosti i irelevantnosti izvora sedstava za njihovo finansiranje.
To, drugim recima, znaci da se pitanje tih razlika u osnovi svodi na to
da li je kriterijum njihove ekonomske strukture (u smislu izvora finansiranja)
relevantan ili nije.
Kao što se na osnovi onoga što je o tretiranom problemu bilo
receno moe razabrati, taj je kriterijum s makroekonomskog aspekta
analize investicija vrlo relevantan, dok je s mikroekonomskog aspekta
uglavnom irelevantan.
Pojavni oblici investicija i srodnih skupina
Uloga investicija u ekonomskom razvoju nesumljivo je neobicno vana.
Premda medu ekonomistima postoje razlike u vrednovanju te vanosti,
ipak se svi slau u jednoj opštoj postavci – da su investicije
jedan od bitnih faktora ekonomskog razvoja.
Stoga je sasvim razumljivo šta su klasici ekonomske znanosti posvecivali
investicijama neobicno veliku panju. I Marks takode, narucito u
svom najznacajnijem delu Kapitalu, posvecuje veliku panju investicijama
i srodnim skupovima zbog toga što je nemoguce iole kompleksnije analizirati
investicije, a da se pri tome analiziraju i odgovarajuce srodne skupine
koje s kategorijom investicija stoje u funkcionalnoj meduzavisnosti. Ta
se postavka posebno odnosi na analizu i ocenu funkcionalnih meduzavisnosti
izmedu investicija i ekonomskog razvoja. Cak i najelementarnije prikazivanje
pojavnih oblika tih meduzavisnosti moe podesno ilustrovati navedenu
postavku. Naime, podemo li od najopštenije postavke – da razvoj
proizvodnih kapaciteta i proizvodnje stoji u funkcionalnoj meduzavisnosti
s investicijama, onda se odmah namece pitanje: kakav je karakter i kakvi
su pojavni oblici tih meduzavisnosti.
To se pitanje pogotovu namece ako podemo od opšte prihvacene postavke
da uzmemo li u obzir i sve druge relevantne faktore koji stoje u funkcionalnoj
meduzavisnosti s fenomenom privrednog rasta – onda se i privredni
razvoj u celini moe tretirati kao funkcija investicija.
Rastavimo li navedenu postavku na faktore, doci cemo do spoznaje da je
rast fiksnih fondova, u kojima je sadran i porast odgovarajucih
proizvodnih kapaciteta, u neposrednoj funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama.
Pri tome je posve razumljivo da je porast fiksnih (ili osnovnih) fondova
u funkcionalnoj meduzavisnosti s investicijama u fiksne fondove, a ne
s ukupnim investicijama, koje u sebi sadravaju i odgovarajuce izdvajanje
iz društvenog proizvoda za povecanje obrtnih fondova, odnosno za
povecanje zaliha.
Osnovne razlike izmecu fiksnih i obrtnih fondova ogledaju se u tome što
se fiksni fondovi troše postepeno u toku velikog broja proizvodnih
(reprodukcionih) ciklusa, dok se obrtni fondovi potroše u toku samo
jednog proizvodnog ciklusa.
Kao što je receno, investicije u fiksne fondove povecavaju fizicki
obim i vrednost fiksnih fondova, dok investicije u obrtne fondove povecavaju
vrednost i fizicki obim obrtnih fondova. Jednoj i drugoj kategoriji investicija
zajednicko je da obe predstavljaju povecanje odgovarajucih (fiksnih ili
obrtnih) fondova, što drugim recima, znaci da obe predstavljaju povecanje
opredmecene, tj. materijalizovane društvene akomulacije u smislu
povecanja odgovarajuceg dela proizvodnog nacionalnog bogatstva.
Pri tome, s obzirom na pojavne oblike i karakter funkcionalnih meduzavisnosti
izmedu investicija i privrednog rasta, nije irelevantno kakva je proporcija
izmedu investicija u fiksne fondove i investicija u obrtne fondove u ukupnim
investicijama. Premda ne postoji neki optimalni odnos koji bi se (uopšteno)
mogao primeniti na sve privrede i na razne faze razvoja, ipak se uopšteno
moe reci da u normalnim uslovima investicije u fiksne fondove treba
da cine najveci deo ukupnih investicija. U najrazvijenijim i dobro organizovanim
privredama investicije u obrtne fondove obicno se krecu izmedu 10 i 20%
ukupnih bruto-investicija. Manji deo investicija u obrtna sredstva u ukupnim
investicijama obicno je odraz bolje društvene organizacije rada,
vece efikasnosti privrednog sistema, bre i efikasnije cirkulacije
obrtnih fondova, pa, prema tome i vece ekonomske efikasnosti i društvene
rentabilnosti investicija. Kada se navedeni odnos izmedu investicija u
fiksne fondove i investicija u obrtne fondove pogoršava, odnosno
kada investicije u obrtne fondove pocnu znatnije rasti, to je obicno znak
da su u procesu društvene reprodukcije i privrednog rasta nastali
neki poremecaji. Takve su pojave obicno propracene usporavanjem privrednog
razvoja i smanjenjem ekonomske efikasnosti društvene rentabilnosti
investicija, odnosno društvene akomulacije. Ta se pojava moe
objasniti time što investicije u fiksne fondove imaju za rezultat
povecanje proizvodnih kapaciteta, dok investicije u obrtne fondove imaju
za rezultat povecanje zaliha sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda.
Samo se po sebi razume da preterano povecanje zaliha, tj. takvo povecanje
koje nije preduslov za normalan proces društvene reprodukcije, dolazi
kao rezultat stanovitih poremecaja u mehanizmu funkcionisanja odgovarajuceg
privrednog sistema. U tom smislu narušavanje normalnih (ekonomski
opravdanog) razmera izmedu investicija u fiksne fondove i investicija
u obrtne fondove, odnosno preterano povecanje investicija u obrtne fondove
dovodi do snienja ekonomske efikasnosti ukupne akomulacije privrede.
Bruto – investicije
U teoriji privrednog razvoja ili, bolje receno, u onom njenom delu koji
se odnosi na teoriju investicija i fiksnih fondova pod pojmom bruto-investicija
razume se onaj deo društvenog proizvoda koji u procesu njegove konacne
raspodele i upotrebe nije potrošen (u smislu licne i opšte potrošnje),
nego je i upotrebljen za odravanje postojecih, zamenu istrošenih
i rashodovanih i izgradnju novih fiksnih fondova i povecanje obrtnih fondova.
Ako je pojam bruto-investicija i amortizacije konceptovan u smislu navedene
metodologije organizacije Ujedinjenih naroda, onda se kategorija investicionog
odravanja iskljucuje iz njihovog obuhvata.
U tom se slucaju, naime, pod pojmom bruto-investicija podrazumeva onaj
deo društvenog proizvoda koji je u pocesu njegove konacne raspodele
i upotrebe utrošen za zamenu dotrajalih i izgradnju novih fiksnih
i povecanje obrtnih fondova.
Takvo konceptovanje i tumacenje pojma bruto-investicija zastupano je danas
u velikoj vecini zemalja clanica UN.
Kada je rec o pojmu bruto-investicija u obrtne fondove, onda treba reci
da(premda se termin upotrebljava)nema prakticne razlike izmedu bruto i
neto tretiranja i tumacenja pojma investicija u obrtne fondove. To ne
postojanje suštinske razlike izmedu bruto i neto aspekta investicija
u obrtne fondove proizilazi iz samog karaktera obrtnih fondova. Naime,
ako pod investicijama u obrtne fondove, kako je vec spomenuto, podrazumevamo
one investicije koje su utrošene na povecanje zaliha, onda je jasno
da, s obzirom na razlike u osnovnim ekonomskim kaakteristikama fiksnih
i obrtnih fondova, ne moemo govoriti o bruto-investicijama i neto-investicijama
u obrtne fondove, nego se u ovom slucaju odgovarajuce vrednosti i velicine
uzimaju bruto za neto.
Ekonomska struktura bruto-investicija determinirana je odnosima amortizacije,
zamene, neto-investicija i novih investicija.
Ako su kao izvor finansiranja neke mase bruto-investicija u vecoj meri
bila zastupana sredstva odgovarajucih amortizacionih fondova, a manje
sredstva iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, onda je u ekonomskoj
strukturi bruto-investicija veci udeo amortizacije od neto-investicija,
i obratno.
Prema tome, bruto-investicije ne predstavljaju homogenu ekonomsku kategoriju,
nego heterogenu kategoriju koja u sebi sadrava kako faktore proste
tako i faktore proširene reprodukcije.
Zato se u statistickim i ekonomskim analizama velicina bruto-investicija
moe iskazati samo kao pozitivna ili ravna nulu. Negativne vrednosti
kategorija bruto-investicija ne moe imati jer odredenu velicinu
investicija (u smislu bruto-investicija) moemo uloiti ili
ne uloiti, ali je ne moemo uloiti negativno.
Ako dode do takve pojave da ukupna masa bruto investicija ne sadri
uopšte u svojoj ekonomskoj strukturi investicije koje se finansiraju
iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka, nego samo investicije koje se
finansiraju iz sredstava amortizacije, onda su bruto-investicije jednake
amortizaciji, a neto-investicije jednake nuli.
Medutim, ako u okviru nekog obracunskog perioda ne bi usledila nikakva
investiciona aktivnost, što znaci da bi bruto-investicije bile ravne
nuli, onda bi kategorija neto-investicija bila negativna velicina koja
je jednaka velicini odgovarajuce ekonomske amortizacije, samo, razumljivo,
sa suprotnim (negativnim) predznakom.
Kumulativ bruto-investicija ne oznacava se u teoriji investicija i fiksnih
fondova nekim posebnim terminom i nema neko sasvim odredeno znacenje,
osim što se uzima kao merilo ukupnih izdvajanja za investicionu potrošnju
u okviru posmatranog perioda.
Odnos izmedu ukupnih bruto-investicija i odgovarajuceg društvenog
proizvoda u okviru obracunskog ili posmatranog perioda naziva se u teoriji
privrednog razvoja – stopa investicija.
Taj odnos u kobinaciji sa kapitalnim koeficjentom predstavlja polaznu
statisticko-dokumentacionu osnovu mnogih ekonometrijskih modela pivrednog
razvoja.
Naime, makroekonomski gledano, stopa privrednog razvoja u upravnoj je
proporciji sa stopom investicija i u obrnutoj s vrednošcu kapitalnog
koeficjenta.
S tim u vezi treba reci da su za konstrukciju spomenutih ekonometrijskih
modela rasta pored bruto-investicija relevantne i one kategorije investicija
koje su po svojem ekonomskom sadraju homogene i u celini predstavljaju
elemente akomulacije i proširene reprodukcije.
No, i bez obzira na to što su bruto-investicije po svom ekonomskom
sadraju heterogena kategorija (koja u sebi ukljucuje kako elemente
proste tako i elemente proširene reprodukcije), u ekonomskoj analizi
i planiranju bruto-investicije uvek predstavljaju polazno statisticko-dokumentacionu
i analiticku osnovu. To je i sasvim razumljivo ako imamo u vidu da se
prakticki sve funkcionalne meduzavisnosti u procesu akomulacije fiksnih
fondova formiraju kao funkcija toka bruto-investicija.
Neto – investicije
U teoriji investicija i fiksnih fondova pod pojmom neto-investicija podrazumeva
se onaj deo nacionalnog dohotka koji je u procesu njegove rapodele i konacne
upotrebe u okviru obracunskog ili posmatranog perioda upotrebljen za izgradnju
novih fiksnih i za povecanje obrtnih fondova.
U pogledu neto-investicija u obrtne fondove odnosno povecanje zaliha vrede
sve one postavke koje smo naveli prilikom tretiranja pojma bruto-investicija.
Vec iz same takve definicije pojma neto-investicija proizilazi da se one
u celini finansiraju iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Staticki
se neto-investicije procenjuju tako da se od bruto-investicija odbija
cela velicina ekonomske amortizacije.
Kumulativ neto-investicija u procesu akomulacije fiksnih fondova oznacava
nam ukupnu neto (sadašnju) vrednost onih fiksnih fondova koji su
se formirali do momenta obracuna (procene) ili promatranja.
U pogledu ekonomske strukture treba reci da neto-investicije predstavljaju
homogenu kategoriju, koja moe imati pozitivne i negativne vrednosti
ili biti ravna nuli. Kada su bruto-investicije vece od amortizacje, neto-investicije
imaju pozitivnu vrednost jer se jedan deo bruto-investicija finansirao
i iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Kada su bruto-investicije jednake
amortizaciji, neto-investicije su ravne nuli jer se nijedan deo bruto-investicija
nije finansirao iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka. Konacno, kada
su bruto-investicije manje od amortizacije, neto-investicije su negativne.
To je znak da u procesu akomulacije fiksnih fondova ne samo da nije usledila
proširena reprodukcija (jer se investicije nisu finansirale iz tekuce
aspodele nacionalnog dohotka) nego da nije obavljena ni prosta reprodukcija
(jer se nije utrošila niti cela amortizacija), što je u isto
vreme znak da je u privredi nastupio proces dezinvesticija (ili dezinvestiranja),
odnosno trošenja i smanjivanja postojece supstance fiksnih fondova.
Odnos izmedu neto-investicija i nacionalnog dohotka obicno se u teoriji
investicija i fiksnih fondova kao i u primenjenoj ekonomskoj analizi i
planiranju naziva stopom neto-investicija. Ako se radi o neto-investicijama
u privredne delatnosti, onda se taj odnos naziva i stopom akomulacije.
Sve do novijeg vremena u teoriji privrednog razvoja, a isto tako i u ekonomskoj
literaturi, za pojam neto privrednih investicija vezivao se pojam stvarne
akomulacije. Polazilo se, naime, od pretpostavke da su neto-investicije
najviše relevantna kategorija privrednog rasta i proširene reprodukcije.
Prema tim pretpostavkama privredni je razvoj bio u prvom redu tretiran
kao funkcija neto-investicija.
Navedene su postavke u teoriji privrednog razvoja usledile kao rezultat
neadekvatnih pretpostavki da je amortizacija u celini faktor proste reprodukcije
i da, prema tome, treba da u celini predstavlja odbitnu stavku kada se
radi o razgranicavanju s kategorijama proširene reprodukcije i privrednog
rasta.
Nove investicije
Nove investicije moemo definisati kao onaj deo novog proizvoda
(ili novog društvenog proizvoda) koji je u procesu njegove konacne
raspodele upotrebljen za izgradnju novih fiksnih fondova.
Ekonomska kategorija novog proizvoda moe se definisati kao društveni
proizvod koji nije reduciran za celi iznos amortizacije, nego samo za
velicinu zamene.
Drugim recima, novi proizvod mogli bismo definisati kao onaj deo društvenog
bruto-proizvoda ili društvenog proizvoda koji se u procesu njegove
konacne raspodele u celini moe upotrebiti za potrošnju, a da
se pri tome u potpunosti sacuva vrednost postojecih fiksnih fondova.
Prema tome, izvori finansiranja novih investicija jesu: tekuca raspodela
nacionalnog dohotka (za iznos neto-investicija) i akumulativni deo amortizacije,
odnosno višak amortizacije nad zamenom.
To znaci da su nove investicije (isto kao i neto investicije) homogena
kategorija i da ucelini predstavljaju faktor akomulacije i proširene
reprodukcije.
Kumulativ novih investicija daje bruto-vrednost fiksnih fondova. U toj
je vrednosti u nacelu izraen fizicki obim proizvodnih kapaciteta
koji su sadrani u odredenoj skupini fiksnih fondova.
Aktivirane nove investicije, prema tome, najbolji su indikator rasta ili
pada proizvodnih kapaciteta koji su sadrani ufiksnim fondovima.
Odnos izmedu novih investicija i novog proizvoda naziva se stopom novih
investicija.
Buduci da nas u ekonomskoj analizi i planiranju razvoja najviše zanimaju
one investicije koje su u neposrednoj funkcionalnoj meduzavisnosti s porastom
proizvodnih kapaciteta i proizvodnje, nove investicije, kao podesna mera
ovog rasta, neobicno su vaan instrument ekonomske analize i planiranja.
S obzirom na to da po svojem ekonomsko-analitickom karakteru predstavljaju
homogenu makroekonomsku kategoiju (u smislu privrednog rasta i proširene
društvene reprodukcije), nove investicije mogu biti pozitivne, negativne
ili ravne nuli.
Kada su bruto investicije vece od zamene, onda su nove investicije pozitivne.
Kada su bruto investicije jednake zameni, onda su nove investicije jednake
nuli.
Kada su bruto investicije manje od zamene, onda su nove investicije negativne.
Odnos akomulacije (štednje) i investicija
Akomulacija (štednja) zavisi od nacionalnog dohotka, a investicije
zavise od proizvodnje i drugih faktora.
U stvarnom toku aktivnosti akomulacija (štednja) se ne podudara sa
investicijama (A=S=I), vec je moguce da je akomulacija (štednja)
veca od investicija (A=S>I) ili da je akomulacija (štednja) manja
od investicija (A=S<I).
U prvom slucaju, kada je akomulacija (štednja) veca od investicija
više se štedi nego investira. To znaci, potrošnja se smanjuje,
a time i tranja, što uslovljava pad obima proizvodnje. Nema
dovoljno kupaca, stvaraju se zalihe roba, opada velicina dohotka, a to
smanjuje akomulaciju (štednju) do ravnotenog nivoa, tj. do
nivoa investicija. Tako je tenja za promenama nestala.
U drugom slucaju, kada je akomulacija (štednja) manja od investicija,
više se troši, te je akomulacija (štednja) manja, povecava
se tranja, što inicira povecanje obima proizvodnje, zaposlenosti
i kapaciteta. Tako se povecava dohodak, a sa njime se srazmerno povecava
akomulacija (štednja), do ravnotenog nivoa, odnosno do nivoa
investicija. Najveca velicina nacionalnog dohotka bila bi pri punoj zaposlenosti
inputa proizvodnje tj. u proseku linije investicija i akomulacije (štednje).
Tada su optimalno angaovani svi proizvodni inputi uz najviši
stepen efikasnosti privrede.
Zakljucak
Ekonomski rast predstavlja stalno povecanje obima proizvodnje u jednoj
zemlji, tj. rast bruto društvenog proizvoda, dok ekonomski razvoj
podrazumeva ne samo kvantitativne promene vec i kvalitativne, koje vode
poboljšanju zadovoljenja ljudskih potreba. Privredni razvoj je povezan
sa akomulacijom kapitala, tj. sa investicijama. Pod kapitalom podrazumevamo
trajna proizvodna dobra koja slue kao sredstvo za rad u proizvodnji
drugih dobara. Dok pod pojmom investicija podrazumevamo ulaganja u fiksne
i obrtne fondove, tj. onaj deo društvenog produkta koji se nije utrošio,
nego je upotrebljen za zamenu i izgradnju novih kapaciteta.
Investicije se dele na razlicite nacine, prema nameni, prema njihovoj
tehnickoj strukturi, prema kriterijumu izvora finansiranja. Prema nameni,
najznacajnija je podela na investicije u fiksne fondove i investicije
u obrtne fondove. Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja
u povecanje zaliha privrede, dok pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo
ulaganja u objekte trajnog karaktera.
Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane
iz tekuce raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije,
a one investicije koje su finansirane i iz tekuce raspodele nacionalnog
dohotka i iz odgovarajucih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije.
Treca makroekonomska kategorija investicija jesu nove investicije, koje
se po velicini nalaze izmedu bruto–investicija i neto–investicija,
tj. nove investicije.
Investiranje je u odnosu i sa akomulacijom (štednjom), kada je akomulacija
veca od investicija više se štedi nego investira, a kada je
akomulacija (štednja) manja od investicija, više se troši,
što inicira povecanje obima proizvodnje, zaposlenosti i kapaciteta.
Literatura
Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, dr arko Ristic, dr
Slobodan Komazec, dr Jovan Savic i dr Todor Petkovic, Cacak, 2006.
1) Concepts and Definitions of Capital Formation, Statistical Office
of United Nations, New YORK, 1953.
2) Dragomir Vojnic (redaktor) i grupa autora: Aktuelni
problemi privrednih kretanja i ekonomska politika Jugoslavije, Ekonomski
institut, Zagreb, 1978.
3) Dragomir Vojnic: Investicije i ekonomski razvoj, Ekonomski
institut, Zagreb, 1970.
4) Prof. dr Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Beograd, 2005.
5) Prof. dr Bogdan Ilic, Makroekonomija, Beograd, 2005.
6) Ivo Vinski: Uvod u analizu nacionalnog dohotka i bogatstva, Zagreb,
1967.
7) Mijo Sekulic i Dragomir Vojnic, Uvod u analizu i planiranje investicija,
Zagreb, 1980
www.ekonomit.co.yu
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|