|
Strategija dinamickog i ekonomskog rasta
U ekonomskoj literaturi se veoma cesto upotrebljavaju izrazi privredni
rast i privredni razvoj kako u smislu da se ova dva pojma vrlo cesto identifikuju,
tako i u smislu njihovog kategorijalnog razlikovanja. Pojam privrednog
rasta je ui od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta
razvoja
Tematika privrednog razvoja se prevashodno rasprostire na istraivanje
materijalne strane ivota i proucavanje proizvodnje, zaposlenosti,
izvoza, uvoza i sl. Svojom aktuelnošcu ona zaokuplja ekonomsku misao,
kako u visoko industrijalizovanim trišnim privredama, tako
i u nedovoljno razvijenim ekonomijama. Teorija i politika privrednog razvoja
obuhvata istraivanje uslova ekonomskog napredovanja, suštine
procesa rasta, karakter strukturnih promena u privredi pojedinih zemalja
i posebno nacine pomocu kojih je moguce voditi politiku dugorocnog podravanja
privrednog rasta. Svaka nacija ima kao primarni cilj da joj je što
bolji rast i razvoj. Iz godine u godinu, napredne privrede sveta akumuliraju
znacajne velilcine sofisticirane kapitalne opreme, pomeranju granice tehnološkigh
znanja i dostignuca i na taj nacin stvaraju uslove za povecavanje bruto
društvenog proizvoda po glavi stanovnika.
Manje više je svima poznato da se svaki presedsednicki kandidat u
svojoj promociji zalae za ekonomski rast, zato što je to dugorocno
najznacajniji cinilac ekonomskog uspeha zemlje. Ekonomski rast predstavlja
ekspanziju potencijalnog bruto društvenog proizvoda neke zemlje.
Drugim recima, ekonomski rast predstavlja širenj granica proizvodnih
moigucnosti nacije. Cim nacija ima ekonomski rast , granice proizvodnih
mogucniosti pomeraju se van. Valja znati da ekonomski rast nije samo apstraktna
kategorija, vec je to veoma bitna kategorija i sa aspekta gradana, zato
što u smislu rasta autputa per capita, znaci rast realnih plata i
mogucnost povecanja šivotnog standarda nacije. Prema tome , ekonomski
rast pretpostavlja realan rast materijalne proizvodnje, odnosno rast realnog
nacionalnog dohotka.
Privredni rast
Pridajuci veliki znacaj razlikama izmedu pojmova privrednog rasta i privrednog
razvoja Kindleberger na primer uporeduje rast i razvoj sa rastom i razvojem
coveka. Tako on privredni rast komparira sa fizickim rastom coveka to
jest uporeduje ga sa povecanjem njegove teine i visine dok privredni
razvoj poistovecuje sa fizickim napredovanjem koje je istovremeno praceno
kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizickih performansi, intelektualnih
potencijala, a pre svega sposobnosti njegovog adaptiranja promenljivim
uslovima ivota i rada.
Porivredni rast je agregatni proces koji govori o prosecnom kretanju mnogobrojnih
sektorskih promena. Stabilan privredni rast vana je pretpostavka
lakšeg rešenja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici
koja se moe definisati kao nastojanje da se u što je moguce
vecem stepenu zadovolje rastuce potrebe ljudi sa ogranicenim resursima.
Ako bi smo eleli da damo definiciju privrednog rasta onda bismo
mogli reci da privredni rast podrazumeva povecanje proizvodnje na nivou
nacionalne ekonomije izraene kroz ukupno društveni proizvod
( skup dobara i usluga ostvarenih u toku jednog perioda) u odnosu na broj
stanovnika. Dok se ekspanzija definiše na kratak period, privredni
rast se odnosi na dug period. Ovaj trajni porast velicine je dan koristan
ali nejasan, koji duguje svoj uspeh relativnoj jednostavnosti i relativnoj
i veoma iluzornoj lakoci sa kojom se moe izraziti pomocu jedne cifre.
Drave se cesto izraavale cilj svoje ekonomske politike kroz
stopu rasta koja se poredi sa stopom rasta drugih zemalja u istom periodu,
što je prikladno, ali što moe da dovede do najgorih konfuzija.
Ukazujuci na znacaj privrednog rasta Samuelson s pravom konstatuje da
je privredni rast dugorocno posmatrano najznacajniji faktor ekonomskog
uspeha nacije. Po njemu sve ekonomski progresivne drave kontinuirano
izdvajaju rastuca sredstva za akumulaciju odnosno investicije cime se
stvaraju uslovi za povecanje društvenog proizvoda po stanovniku.
Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja povecanje
agregatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, vec velicina koja
shvacena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika
znaci uvecanje realnih plata, rast ivotnog standarda, porast akumulacije,
i preko nje mogucnost jacanja materijalne osnove proizvodnje u buducem
periodu. Privredni rast se moe kvantitativno izraziti i to pre svega
pomocu stopa rasta, bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka,
bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika i slicno.
Privredni rast oznacava povecanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom
vremena. Drugim recima, privredni rast znaci uvecanje realnog bruto nacionalnog
proizvoda u odredenom periodu u odnosu na njegovu velicinu u prethodnom
vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definiše kao
trajno povecanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajednickih
ljudskih potreba, mereno velicinom proizvodnje po stanovniku. Akcenat
na trajnom i neprekidnom uvecanju proizvodnje po stanovniku je posebno
znacajan, buduci da on podrazumeva promenu strukture proizvodnje, izmenu
u realnim odnosima cena pojedinih dobara, promena u kombinaciji proizvodnih
cinilaca kao i brojne izmene u nacinu ivota.
Privredni razvoj
Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata citav spektar,
u kvalitativnom smislu vrlo razlicitih društvenoekonomskih promena,
karakteristicnih za proces kontinuiranih transformacija privrede i društva.
Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu,
odnosno pored sadraja koji karakteriše kompleks privrednog
rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i sloenu strukturu, institucionalne,
organizacione i tehnološke promene privrede, koje omogucavaju da
se uvecana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru nacionalne ekonomije
i šire. Najsaetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene
u obimu proizvodnje i sloene transformacije u kompoziciji i strukturi
privrede.
Privredni razvoj je porast proizvodnje roba i pruanja usluga u nacionalnoj
ekonomiji, to jest porast bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremene
strukturne transformacije i promene u funkcionisanju nacionalne privrede
na njenoj opštoj uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja. To je jedinstvo
kretanja i razvoja, odnosno, to je najopšti oblik funkcionisanja
privrede. Za razliku od tehnickih sistema , veliki ekonomski sistem (
narodna privreda ) ne zna samo za kretanje u eljenom smeru. Svako
njeno kretanje vezano je za istivremene brojne promene, to jest za razvoj.
Te mnogobrojne i neprekidne transformacije su i kvantitativne i kvalitativne
prirode. One oznacavaju uvecanje svih elemenata narodne privrede ( mada
ne u istoj proporciji ) i njihovo menjanje pod dejstvom je naucnog i tehnickog
progresa i izmena društvenog i prirodnog okruenja. Privredni
razvoj predstavlja sloen proces koga reprezentuje niz sukcesivnih
promena u ekonomskoj strukturi , ali i izmene u svesti coveka kao najvanijeg
cinioca ukupne privredne dinamike. Nesumljivo, privredni razvoj predstavlja
centralni makroekonomski fenomen.
Obeleja fenomena privrednog razvoja su brojne. U literaturi se srecu
mnoge odrednice koje objašnjavaju ovaj izuzetno kompleksan ekonomski,
ali i društveni fenomen. Jedno od mnogobrojnih proucavanja suštine
kategorije privrednog razvoja, akcenat stavlja na sledece atribute:
1. razvoj je normativan proces, usmeren je na realizaciju odredenih
ciljeva,
2. razvoj je multidimenzionalni proces, vezan je za sve aspekte ivota
i potrebe ljudi i društva na koji utice veoma veliki broj faktora,
3. razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvariti razlicite
ciljeve, neophodno je njihovo prethodno uskladenje.
Fenomen razvoja predstavlja svakako jedno od centralnih stremljenja ljudi
u istoriji civilizacije. Njegovo ostvarenje, u krajnjoj instanci, je omogucilo
opstanak i neprekidni prosperitet ljudske vrste na zemlji.
Majkl Todar, profesor razvojnee ekonomije sa Njujorškog univerziteta
zakljucuje da je razvoj istovremeno i fizicka realnost i stanje uma pomocu
koga društvo kombinuje društvene, ekonomske i institucionalne
procese stvara mogucnosti vecini stanovništva da bolje ivi.
Razvoj, po ovom autoru, poerazumeva najmanje sledece tri stvari:
1. povecanu potrošnju i bolji kvalitet hrane, bolje uslove stanovanja,
poboljšan stepen zdravstvenog stanja i veci nivo socijalne sigurnosti,
2. rast ivotnog standarda, obezbedenje veceg broja radnih mesta,
boljeg obrazovanja, poklanjanje vece panje kulturnim i humanim vrednostima,
koje ce obezbediti povecanje ne samo nacionalnog bogatstva vec i rast
individualnog i nacionalnog samopoštovanja,
3. povecanje mogucnosti ekonomskog i društvenog izbora kroz oslobadanje
pojedinaca i nacije od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i drave
vec i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene licnosti.
Predmet teorije privrednog rasta i teorije privrednog razvoja
Teorija privrednog rasta permanentno izucava kvantitativne relacije
izmedu utroška i autputa, dok teorija privrednog razvoja istrauje
ciljeve, faktore, kriterijume, pokazatelje, kao i strategije razvoja.
Teorija privrednog rasta kvantificira doprinos cinilaca koji determinišu
dugorocni proizvodni potencijal pojedinih nacionalnih ekonomija, korosteci
pri tome najcešce kriterijume poput rasta realnog bruto nacionalnog
proizvoda ili nacionalnog dohotka po stanovnikku. Proizilazi da teorija
privrednog razvoja ima daleko kompleksniji pristup u istraivanju
cinilaca koji determinišu kljucne makroekonomske promene i velicine
u poredenju sa teorijom privrednog rasta. Teorija privrednog rasta razmatra
probleme dinamicke ravnotee i stim u vezi pokušava da definiše
adekvatan odgovor na osnovno pitanje – na koji nacin obezbediti
uvecanje realnog bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune
zaposlenosti. Ravnoteni rast je takav rast kod koga se sve promenljive
u sistemu menjaju po istoj stopi. U opštem slucaju postoji beskonacno
mnogo ravnotenih putanja privrednog rasta, pri cemu predmet teoriskih
proucavanja nisu samo karakteristike i atributi tih putanja, vec i precizno
definisanje one putanje po kojoj ce se sistem kretati pod datim pretpostavkama.
Teorija privrednog rasta ima kristalno jasnu eleganciju, divljenja vrednu
jednostavnost, savršenu preciznost. U trišnim uslovima
privredivanja bitna pretpostavka privrednog rasta je puno korišcenje
proizvodnih faktora. Analogno tome, maksimalni proizvodni kapacitet neke
privrede u datom vremenskom intervalu definiše velicina i kvalitet
proizvodnih faktora kojima ona raspolae. Zakljucak je pri tome krajnje
jednostavan i veoma logican. Maksimalna stopa privrednog rasta se ostvaruje
pod pretpostavkom realizacije najveceg moguceg povecanja upotrebljenih
kolicina proizvodnih faktora i/ili njihovog maksimalnog produktivnog korišcenja.
Nasuprot tome, teorija privrednog razvoja ima daleko sloeniji pristup
u istraivanju ekonomskih fenomena. Ona nastoji da što kompleksnije
istrai uticaje pojedinih faktora na ispoljavanje najznacajnijih
makroekonomskih promena, kao i da na osnovu takvih spoznaja omoguci kreiranje
najefikasnije makroekonomske politike razvoja. Ovako shvacen kompleks
moe se oznaciti kao nastojanje da se utvrde najvaniji ciljevi
proizvodnog razvoja svake zemlje, pocev od strogo ekonomskih, pa sve do
tehnoloških, socioloških, etickih, kao i istraivanja promena
široke grupe faktora razvoja, koji mogu biti materijalni i nematerijalni,
ekonomski i vanekonomski, privredni i društveni, nacionalni i medunarodni
itd.
Teorija privrednog razvoja u pravom smislu reci je relativno mlada naucna
disciplina. Njen nastanak vezan je za ime engleskog ekonomiste Roja Horoda
i americkog istraivaca Izija Domera. Ova dvojica ekonomista su razvili
poznate jednofaktorske modele rasta koji objašnjavaju dugorocnu ekonomsku
ravnoteu i izgradnju privredne strukture koja za rezultat ima visoku
i stabilnu dugorocnu stopu privrednog rasta. Polazište njihovog istraivanja
privrednog rasta je poznata funkcija proizvodnje, Y = F ( K, L ), pri
cemu je Y predstavlja kolicinu proizvodnje, K utrošak kapitala a
L utrošak rada. Smatrajuci rad neogranicenim faktorom, svoju panju
su usmerili ka istraivanju znacaja promena utroška faktora
kapitala. Kolicnik velicine kapitala vrednost proizvodnje predstavlja
prosecni kapitalni koeficijent b, a kolicnik prirasta kapitala i prirasta
proizvodnje reprezentuje granicni kapitalni koeficijent. Pod pretpostavkom
konstantnih prinosa faktora, velicine granicnog i prosecnog kapitalnog
koeficijenta su medusobno jednake, cime je analiza razvojne trajektorije
u znacajnom stepenu uprošcena. Na osnovu Kejnsove jednacine štednje
S = sY, pri cemu je granicna stopa štednje i neophodnog uslova ravnotee
( investicije = štednja ), oni su došli do ravnotene stope
rasta r = s/b, danas gotovo antologiske relacije u razvojnoj ekonomiji.
Na temelju ovog modela docnije su razradeni brojno neuporedivo sloeniji
modeli privrednog rasta, a razvijene su i mnoge teorije privrednog razvoja.
Strategija dinamickog i ravnotenog ekonomskog rasta
Mogucnosti postizanja brzog ekonomskog rasta
Stopa rasta najveceg broja zemalja u razvoju u dosadašnjem ekonomskom
razvoju nije prelazila stopu demografskog rasta. U takvim uslovima to
znaci stagnaciju per capita dohotka. Tek posle drugog svetskog rata dolazi
do znacajnijih napora da se ubrza privredni rast, razbije tendencija i
relativne i apsolutne stagnacije, te smanji ekonomski i tehnološki
jaz izmedu razvijenih i nerazvijenih zemalja. Porast per capita dohotka
dosta je ogranicen zbog visoke stope demografskog rasta. Ova stopa se
procenjuje na oko 2% prosecno godišnje, mada ima zemalja u kojima
je ova stopa nekoliko puta viša.
Ova stopa per capita dohotka je i dalje niska, jer ne osigurava:
1. Vecu potrošnju i širenje domacih trišta,
2. Vecu ponudu i formiranje domace akumulacije,
3. Vecu stopu investicija i
4. Pokretanje vecih (internih) snaga razvoja koje vec zapoceti rast mogu
da odre i dalje razvijaju.
U tehnološkom procesu s jedne strane, uz sve vecu relativnu zaostalost
i ogranicene mogucnosti razvoja, uz ocite ogranicavajuce faktore razvoja,
postavlja se pitanje ostvarivanja potrebne i koguce stope rasta tih zemalja.
Optimalna stopa ekonomskog rasta
Optimalna stopa rasta je poeljna stopa koja treba da najbolje odgovara
ciljevima razvoja jedne zemlje. Cilj nedovoljno razvijenih zemalja mogao
bi se koncipirati na ovom planu, postizanje u toku jedne generacije (35
do 50godina) nivoa društvene
proizvodnosti rada, odnosno per capita dohotka, koji je prihvacen kao
donja granica razvijene industriske zemlje sposobne za vlastiti samostalni
dalji ekonomski rast. U proseku uzeto, zavisno od razvijenosti zemlje,
to bi znacilo da bi donja granica stope rasta per capita dohotka mogla
biti 4% godišnje, a gornja granica 6%.
U odnosu na per capita razvijenih zemalja nerazvijene bi trebalo da bar
udvostruce postojece stope rasta. U cilju smanjena ekonomskog i tehnološkog
jaza razvijenih i nerazvijenih zemalja stopa od 4% moe se smatrati
minimalnom i poeljnom stopom rasta per capita dohotka, stope ekonomskog
rasta zemalja u razvoju.
Potencijalna stopa rasta i faktori koji je odreduju
Potencijalna stopa ekonomskog rasta je ona maksimalna stopa koju je moguce
ostvariti uvaavajuci date objektivne determinante i faktore rasta.
To je, znaci, takva stopa koju je moguce postici uz maksimalno angaovanje
proizvodnih i prirodnih resursa u privredi. Kao moguce stope rasta radilo
se o poeljnoj, nameravanoj stopi, ovde se radi o takvoj stopi rasta
koja je determinisana objektivnim uslovima i datim mogucnostima rasta.
Osnovne determinante moguce stope rasta su:
- stopa moguce akumulacije (štednje),
- efikasnost i struktura investicije,
- rast i struktura stanovništva,
- struktura privrede,
- dopunska akumulacija iz medunarodnog finansiranja u prvim fazama razvoja,
- efikasnost institucija privrednog, finansijskog i javnog sistema,
- obrazovni i kulturni nivo stanovništva.
Dosadašnja analiza povecanja moguce stope akumulacije pokazala je
da se ova stopa stopa moe povecaati na nekoliko nacina:
1. Povecnje udela akumulacije u nacionalnom dohotku i smanjenje ostalih
obima potrošnje,
2. Povecanje marginalne stope akumulacije iznad prosecne stope,
3. Smanjenje i presecanje daljeg odliva akumulacije iz ovih zemalja u
razvijene industrijske zemlje, bilo po nepovoljnim spoljnotrgovinskim
uslovima, po obavezama po uzetim medunarodnim zajmovima, ostacima kolonijalne
vlasti, finansijske zavisnosti, tehnološke zavisnosti i sl.
Uz neznatne napore u navedenom pravcu racuna se da se postojeca stopa
akumulacije od 5% moe povecati na 10 do 15% nacionalnog dohotka.
Produktivnost uloenih sredstava (investicije) su drugi odlucujuci
faktor stope rasta. Ovaj faktor je sa svoje strane determiniran nizom
drugih faktora, kao:
- strukture investicija,
- stopama iskorišcenosti kapaciteta,
- snadbevenosti trišta investicionim robama,
- udelu spoljne trgovine i uvozne opreme,
- kvalifikovanosti kadrova, tehnicke i tehnološke tradicije idr.
Svi navedeni faktori determinišu produktivnost investicije ili visinu
kapitalnog koeficijenta. Kod zemalja u razvoju kapitalni koeficijent krece
se od 2,5 do 5, a kod razvijenih industriskih zemalja od 0,8 do 1,2, što
je gotovo dvostruko nie.
Prema navedenom, ne samo stvarna vec ni potencijalna stopa interne akumulacije
ne zadovoljava ni donju granicu potrebne stope rasta. Usled navedenog
nastaje i potreba za medunarodnim kapitalom koji kod vecine ovih zemalja
ucestvuje sa 30 do 40% u nacionalnoj akumulaciji i 25 do 30% u bruto investicijama
ovih zemalja.
Postepen ili skokovit razvoj
Pred zemlje u razvoju cesto se z teorijjskim razmatranjima tempa i strategije
razvoja postavlja dilema: postepenog (sukcesivnog) razvoja ili skokovitog
razvoja (big puch). Ako bi se postepeni razvoj posmatrao sa aspekta sporog
razvoja ili gotovo stagnacije koja ne osigurava dugorocni rast per capita
dohotka, onda se takva alternativa apriori moe odbaciti. Tu nema
dileme za zemlje u razvoju. To je gotovo svaki rast per capita dohotka
ispod 1 do 2% godišnje. S druge strane u koliko se pod rapidnim i
skokovitim razvojem shvate takve maksimalne stope rasta koja se eventualno
moe i postici, ali tek po cenu veoma velikih i dugotrajnih napora
i rtve koju vecina stanovništva nije spremna bez prinude da
podnese, onda ni takva razvojna politika ne dolazi u obzir.
Kao najefikasnija i najracionalnija metoda razvoja obzirom na uslove
i potrebe razvoja nerazvijenih zemalja, mogao bi se prihvatiti izvestan
oblik brzog skokovitog razvoja. Takav brz ekonomski razvoj omogucili bi
neki novi momenti u svetskoj konstalasiji snaga i uslovima razvoja kao:
1. Vece mogucnosti primene najnovijih tehnickih otkrica u zemljama
u razvoju i skracenje vremena primene. Prelazak iz primitivne u modernu
industrijsku i poljoprivrednu proizvodnju moe se izvršiti u
toku nekoliko decenija.
2. Osnovna zabrana pokretanja ekonomskog razvoja vecine nerazvijenih zemalja,
ostaci kolonijalizma i strane dominacije, uglavnom su uklonjeni. Nestankom
te osnovne zabrane prestaje ili nestaje velikim delom i proces odliva
kapitala i viška rada iz ovih zemalja u razvijene zemlje.
3. Savremeni tehnicki i tehnološki razvoj prirodne uslove stvara
realno sve manje znacajnim
4. Demografski faktor , ekspanzija stanovništva. Poseban pritisak
na ubrzanje privrednog razvoja vrše viškovi agrarnog stanovništva
koje uzrokuje stalan proces fragmentacije poljoprivrednih poseda i stagnaciju
ili padanje poljoprivredne proizvodnje.
5. Pod potrebnom stopom investicija podrazumevali smo onu stopu koja treba
da omoguci stvaranje potrebne stope ekonomskog rasta od 6 do 8%.
6. usko i nerazvijeno domace trište je znacajan ogranicavajuci
faktor brze industrijalizacije paralelno sa ekonomskim razvojem i porastom
per capita dohotka, porastom domace ppotrošnje stanovništva
razvijace se i domace trište.
To bi bili osnovni faktori na koje svaka zemlja mora racunati u svim
slucajevima kad eli da pristupi ostvarenju brzog i skokovitog privrednog
rasta.
Uravnoteen ili nezravnoteen ekonomski
razvoj
Problemi ocuvanja ekonomske i monetarne ravnotee (ostvarivanje visoke
stope rasta uz
ocuvanje relativne stabilnosti novca i ravnotee u platnom bilansu)
javljaju se sve oštrije,
kako pred razvijenim industriskim zemljama tako i pred zemljama u razvoju.
Usled toga je u ekonomskoj i razvojnoj politici svake zemlje jedan od
osnovnih proklamovanih ciljeva.
Pristalice uravnoteenog ekonomskog razvoja insistiraju na gotovo
proporcionalnom razvoju svih sektora privrede uz ostvarivanje potrebne:
- trišne neravnotee,
- monetarne ravnotee,
- platno - bilansne ravnotee,
- strukturne ravnozee.
Vec je uocena tendencija i gotovo zakonitost da ostvarivanje brzog privredng
rasta obicno vodi raznim disproporcijama i narušavanju trišne,
monetarne i platno-bilansne ravnotee. Upravo iz tog razloga osnovni
cilj razvojne politike svake zemlje danas postaje ostvarenje visoke stope
ekonomskog rasta, a ne ostvarenje ravnotee. Dovoljno je uz visoku
stopu rasta ocuvati dozvoljenu , tolerantnu stopu nestabilnosti.
Mada se mogu diferencirati razne vrste neravnotee u ekonomskom razvoju
jedne zemlje, kao: monetarna, trišna, platno-bilansna, interstrukturska,
budetska, regionalna i drugesve cemo ih svrstati u dve grupe:
1. Strukturna neravnotea i
2. Trišna neravnotea.
1.Pod strukturnom neravnoteom, podrazumevaju se one neusaglašenosti
koje nastaju u strukturi same privrede u odnosima izmedu pojedinih sektora
privrede. Privreda bi se nalazila u punoj strukturnoj ravnotei tek
onda kad se razmene medu sektorima tek onda kad se razmena medu sektorima
i unutar samih sektora ostvaruje bez ostatka i uz puno korišcenje
kapaciteta.
Ostvarivanje pune strukturne ravnotee vredelo bi samo znaci za privrede
zatvorenog, autarhicnog tipa. U jednoj dinamickoj privredi kakva je svaka
privreda danas ostvarenje potpune strukturne ravnotee je neizvodljivo.
2.Ravnotea u odnosima ponude i tranje robnih i kupovnih fondova
na trištu u obimu i strukturi je trišna ravnotea.
Ovu ravnoteu je lakše postici cak i uz postojanje strukturne
neravnotee, u svim slucajevima kad postoji dovoljno elasticna spoljna
trgovina koja popunjava ili oduzima robne fondove na trištu
prema formiranim kupovnim fondovima.
U dosadašnjim istraivanjima ovog problema izdiferencirani su
neki faktori strukturne neravnotee:
1.Visoka stopa ekonomskog rasta dovodi obicno do velikih i naglih strukturnih
promena koje je teško sinhronizovati i usmeriti u tom smislu da se
u potpunosti izbegnu disproporcije u razvoju.
2.Savremena tehnicko-tehnološka revolucija i primene novih pronalazaka
dovodi do povecanja granice optimalnog kapaciteta, što u uslovima
ogranicenog i uskog domaceg trišta dovodi do disproporcije.
Ova pojava ce doci do jaceg izraaja u koliko su prisutni sledeci
faktori:
- nii per capita dohodak,
- manji broj stanovnika,
- tranja domace robe na svetskom trištu elasticnija,
- manje ucešce svetske trgovine u nacionalnoj privredi.
3.Izraene visoke oscilacije u godišnjim stopama investicija
su jedan od znacajnih faktora strukture neravnotee.
4.Nizak nivo organizacije i integracije privrede, slaba trišna
povezanost proizvodnje dovode do slabljenja samoregulirajuceg mehanizma
trišta i njegovog delovanja na oscilacije nastalih strukturnih
disproporcija.
Drugi oblik neravnotee u ekonomskom razvoju je trišna
neravnotea. Ovaj oblik neravnotee uslovljen je, odnosno potenciran
delovanjem sledecih faktora:
1.Deficitno finansiranje razvojakoje obicno vodi inflaciji, uz znacajno
odstupanje kupovnih od robnih fondova
2.Velike fluktacije u kretanju poljoprivrednih proizvoda dovode do neravnotee
robnih i kupovnih fondova na trištu. Udeo poljoprivredne proizvodnje
u nekim privredama zemalja u razvoju krece se oko 50%, a u nekim i do
90%, cime fluktacije u poljoprivrednim proizvodima dovode do fluktacija
u celoj privredi.
3. Promene u tranji i u cenama primarnih proizvoda na svetskom trištu
prenose se u smislu neravnotee na trište nerazvijenih
zemalja. Cesta dominacija u spoljnoj trgovini samo ili jednog dva proizvoda
osetljivost ovih zemalja cini izuzetno visokom.
Sve navedeno ukazuje da bi u procesu razvoja jedne zemlje insistiranje
na trišnoj i strukturnoj ravnotei vodilo opadanju stope
rasta i usporavanju procesa industrijalizacija ovih zemalja.
U pitanju uravnoteenog ili neuravnoteenog privrednog razvoja
moe se zakljuciti sledece:
1. Odravanje striktne i permanentne strukturne i trišne
ravnotee nije moguce u nerazvijenoj privredi koja je krenula putem
ubrzane industrijalizacije.
2. Insistiranje na striktnoj i permanentnoj ravnotei ne bi bilo
korisno sa gledišta efikasne strategije ubzanog privrednog razvoja,
odnosno rezultiralo bi u umereno postepenom razvoju.
3. U politici ubrzanog privrednog razvoja nedovoljno razvijenih zemalja
ne radi se o dilemi izmedu uravnoteenog i neuravnoteenog razvoja,
nego o dilemi izmedu dozvoljene i nedozvoljene neravnotee. Trebalo
bi da se odredi krajnja granica dozvoljene neravnotee kod koje ce
se štetne posledice neravnotee izjednaciti sa pozitivnim i
stimulativnim efektima neravnotee.
4. Teorija bilansiranog razvoja u cistom obliku zahteva strogi simultani
razvoj komplementarnih delatnosti, tj. apsolutno i permanentno oteanje
strukturene i trišne ravnotee.
5. Odredivanje tacke maksimalne (kriticne) neravnotee i regulisanje
razvojnog procesa u skladu sa tim granicama nije moguce bez integralnog
planiranja. Sam trni mehanizam ne moe automatski regulisati
razmere neravnotee. Jedino se zajednickim delovanjem plana i trišta
mogu kontrolisati i regulisati razmeri neravnotee u skladu sa zahtevima
brzog i efikasnog razvoja nerazvijenih zemalja.
Industrijalizacija i poljoprivreda u procesu
ekonomskog rasta
U teoriji ekonomskog rasta odnos izmedu industrije i poljoprivrede je
jedan od
osnovnih i spornih problema. Osnovno pitanje koje se namece jeste pitanje
optimalnog odnosa izmedu stope rasta industrijske i poljoprivredne proizvodnje.
U vezi s tim postavlja se i pitanje optimalnih proporcija investicija
u ove dve oblasti u raznim fazama razvoja. To je jedan od primarnih zadataka
u razvojnim planovima i politici razvoja nerazvijenih zemalja. Poljoprivreda
je dominantan privredni sektor u gotovo svim zemljama u razvoju.
Velike mogucnosti koje postoje u nerazvijenim zemljama u pogledu moguceg
povecanja poljoprivredne proizvodnje dale su povoda mnogim zapadnim ekonomistima
za gledište o prvenstvenoj ulozi koju treba dati razvoju poljoprivredne
proizvodnje u razvojnoj politici nedovoljno razvijenih zemalja. Stav o
prvenstvenom razvoju poljoprivrede sastoji se uglavnom, odnosno obrazlae
se kroz sledece argumente:
1. Optimalna kombinacija proizvodnih faktora u uslovima nerazvijenih
zemalja favorizuje prema toj koncepciji radnointezivne metode koje imaju
najširu primenu u poljoprivredi.
2. U nerazvijenim zemljama postoji velika mogucnost povecanja poljoprivredne
proizvodnje bez velikih kapitalnih ulaganja, poboljšanja alata i
agrotehnike, uvodenjem kvalitetnog semena, selekcionirane stoke i sl.
3. Primena principa komparativnih prednosti i s tim u vezi poloaj
nerazvijenih zemalja u medunarodnoj podeli rada takode se istice kao razlog
za prvenstveno mesto koje treba dati poljoprivredi u razvojnim programima
tih zemalja.
4. Istorijski razvoj sada razvijenih zemalja pokazuje da je industrijska
revolucija mogla dobiti pun zamah tek kada je proizvodnja u poljoprivredi
dostigla odreden relativno visok stepen.
Na potrebu ubrzane industrijalizacije nerazvijenih zemalja ukazuju sledeci
faktori:
Za povecanje poljoprivredne proizvodnje u postojecim prirodnim uslovima
kojima i dalje podlee poljoprivredna proizvodnja, za njenu punu
modernizaciju, neophodno je prethodno postici dovoljni stepen industrijalizacija.
Latentna nezaposlenost karakteriše najveci broj zemalja u razvoju,
posebno je izraena na selu. U uslovima demografske ekspanzije kao
jedina mogucnost apsorpcije poljoprivrednih viškova i smanjenja latentne
nezaposlenosti ostaje intezivniji put ka industrijalizaciji.
Preterana zavisnost i visoka osetljivost privreda od fluktacija na svetskom
trištu koju ostvaruje inostrana razvojna politika i nepovoljna
izvozna struktura zemalja u razvoju javlja se kao ogranicavajuci faktor
stalnom i stabilnom ekonomskom razvoju ovih zemalja. Industrijalizacija
predstavlja jedino efikasnu metodu diversifikacije i privredne i izvozne
strukture, vece stabilnosti nacionalne privrede i poboljšanja poloaja
u medunarodnoj razmeni.
Propulzivni efekti industrijske proizvodnje na celu privredu su daleko
veci u odnosu na poljoprivredu. Stepen tehnološke povezanosti je
daleko veci u odnosu na poljoprivrednu proizvodnju.
Bri porast industrijske od poljoprivredne proizvodnje gotovo je
zakonitost razvoja. Dakle jedino industrija moe biti vodeci pokretacki
sektor u procesu ekonomskog razvoja. U onim zemljama u kojima je zabeleen
proces ubrzane industrijalizacije zapaene su visoke stope privrednog
rasta. Iako zbog niskog udela
industrije u ukupnom društvenom proizvodu visoka stopa industrijskog
rasta nije mogla da neposredno osetnije utice na formiranje ukupne stope
rasta, ipak je ubrzana industrijalizacija bila onaj motor koji je mogao
dinamizovati celokupno privredno kretanje.
Postoje odredeni faktori koji odreduju potrebnu stopu rasta poljoprivrede
bez koje bi u procesu ubzranog industrijskog razvoja dolazilo do velikih
disproporcija.
Porast potrošnje i tranje hrane, što je neminovan proces
usko vezan za porast stanovništva, porast percapita dohotka i vecu
elasticnost tranje prehrambenih proizvoda u odnosu na ostvareni
dohodak,
Potreba povecanja izvoza poljoprivrednih proizvoda da bi se povecao uvozni
kapacitet. Uvozni kapacitet je , posebno u pocetnoj fazi industrijalizacije
gotovo jedna od osnovnih determinanti realne akumulacije odnosno stopa
rasta. To s druge strane zavisi od izvoza poljoprivrednih proizvoda koji
cine od 65 do 80% izvoza zemalja u razvoju.
Proces ubrzane industrijalizacije u prvoj fazi obicno se oslanja na raspoloive
poljoprivredne sirovine. Pri tome udeo prehrambene industrije u ukupnoj
industrijskoj proizvonji kod vecine zemalja krece se od 20 do 40%, a udeo
tekstilne koja uglavnom apsorbuje domace sirovine i zapošljava veliki
broj radnika.
Politika i metode industrijalizacije u savremenim
uslovima
Pored dileme o vodecoj ulozi industrije odnosno poljoprivrede u privrednom
razvoju nedovoljno razvijenih zemalja koja još nije skinuta sa dnevnog
reda ni u gradanskoj ekonomskoj teoriji ni u ekonokskoj politici, druga
još jedna aktuelna dilema je izbor optimalnih puteva, smerova i metoda
industrijalizacije. Stavovi o strategiji nedovoljno razvijenih mogu se
podeliti uglavnom u dve grupe.
Prva strategija se zasniva na planu da u prvoj fazi industrijalizacije
nerazvijenih zemalja trebalo bi razviti laku industriju, a tek u završnoj
fazi bi došla na red bazicna industrija a posebno industrija kapitalnih
dobara. Takva koncepcija industrijalizacije podudara se sa argumentacijom
o prednostima radnointezivne tehnike u uslovima nedovoljno razvijenih
zemalja.
Druga koncepcija industrijalizacije nerazvijenih zemalja polazi od strateške
uloge koju ima bazicna industrija u procesu industrijalizacije i preporucije
razvoj bazicne industrije istovremeno ili ponekim shvatanjima i pre preradivacke
industrije.
Zakljucak
Naj jdnostanije , privredni rast predstavlja povecanje vrednosti proizvodnje
na nivou nacionalne ekonomije. Drugim recima, privredni rasst je uvecanje
realnog bruto nacionalnog proizvoda posmatrane privrede u duem vremenskom
intervalu. Ubrzanje privrednog rasta izvanredno je sloeno i u osnovni
je spor proces u svakoj nacionalnoj privredi. Podaci o stopama rasta bruto
nacionalnog proizvoda u pojedinim zemljama u duem vremenskom periodu
takav stav ubedljivo potvrduje. Daleko najveci broj danas razvijenih zemalja
u toku poslednjih dve stotine godina imao je prosecnu stopu rasta bruto
nacionalnog proizvoda u iznosu od 2 do 3%. Kad se ima u vidu rast bruto
nacionalnog proizvoda per capita, cifra se krece izmedu 1 i 2%. Zbog toga
je u dugom roku veoma znacajno, na prvi pogled, mala razlika ustopama
privrednog rasta pojedinih zemalja.
Pored toga što obuhvata promene u obimu proizvodnje, pojam privrednog
razvoja se protee i na objašnjenje sloenih transformacija
u kompoziciji i strukturi privrede, kao i objašnjenje karaktera promena
udela pojedinih razvojnih faktora u rastu nacionalne proizvodnje. Jednom
recju, fenomen privrednog razvoja podrazumeva, pored rasta kolicine dobara,
promene u relativnom odnosu pojedinihrazvojnih faktora, kao i brojne druge
promene, tehnološkog, organizacionog, institucionalnog pa , cak,
i politickog karaktera. Sve ovo upucuje na zakljucak da je privredni razvoj
daleko kompleksnija pojava u odnosu na privredni rast, jer pored povecanja
realnog bruto nacionalnog proizvoda podrazumeva i sloene transformacije
strukture privrede, koje doprinose rastu ivotnog standarda, kao
i promene u raspodeli stvorenog dohotka.
Teorija privrednog rasta izucava kvantitativne relacije izmedu upotrebljenih
faktora i dobijenog autputa i ima za cilj što preciznije izraavanje
prirode i inteziteta delovanja pojedinih faktora na rast društvenog
proizvoda. Teoriija privrednog rasta ima kristalno jasnu elegaanciju,
divljenja vrednu jednostavnost, savršenu urednost. Ona se takode
bavi istraivaanjem kljucnih problema dinamicke ravnotee i
s tim u vezi pokušava da precizno odgovori na pitanje kako ostvariti
nivo bruto nacionalnog proizvoda koji odgovara uslovima pune zaposlenosti.
Razvojna makroekonomija se bavi istraivanjem faktora koji opredeljujuce
deluju na privrednu dinamiku koristeci pri tome podatke i cinjenice koje
odlikuju privredni prosperitet jedne zemlje. Medutim, upotreba podataka
ima smisla jedino pod uslovom primene relevantne makroekkonomske analize,
to jest iskljucivo pod pretpostavkom poznavanja logike ponašanja
pojedinih ekonomskih subjekata i privrede u celini. Zato istraivanje
kljucnih pitanja privrednog rasta i razvoja podrazumeva kompetentnu retrospektivu
stavova najvanijih ekonomskih škola i analizu njihovih poruka
kad je u pitanju ekonomski prosperitet nacije. Bez takvog aspekta svako
istraivanje privrednog rasta ide u pragmatizam i nedozvoljivi redukcionizam.
Logika oblikovanja osnovnih makroekonomskih agregata, ukljucujuci i velicinu
nacionalne proizvodnje moe se predstaviti pomocu medusobnih veza
cetiri institucionalizovana sektora: stanovništva, privrede, drave
i inostranstva. Velicina proizvodnog potencijala neke privrede moe
se graficki predstaviti pomocu krive
proizvodnih mogucnosti. Ukupna privredna moc svake nacionalne ekonomije
je ogranicena raspoloivošcu proizvodnih faktora. Privreda ce
biti u stanju da pomeri vlastitu krivu proizvodnih mogucnosti udesno od
kordinatnog pocetka iskljucivo pod pretpostavkom povecane upotrebe proizvodnih
resursa ili zahvaljujuci korišcenju efikasnije tehnologije. Medutim,
imajuci u vidu cinjenicu da je polazna pretpostavka prilikom korišcenja
krive proizvodnih mogucnosti kao vanog analitickog instrumentarija
razvojne makroekonomije stav o postojanju maksimalne angaovanosti
proizvodnih faktora, proizilazi da je pomeranje krive proizvodnih mogucnosti
na viši nivo posledica iskljucivo delovanja kompleksa tehnoloških
promena.
Pojam makroekonomske efikasnosti podrazumeva proizvodnju sa najmanjim
troškovima. On se u razvojnoj teoriji upotrebljava u svojstvu kriterijuma
optimizacije – alokacije ogranicenih ekonomskih resursa i najcešce
se proucava u kontekstu pretpostavki i poruka Pareto koncepta optimuma.
Najkrace receno, radi se o stanju u nacionalnoj ekonomiji kada ne postoji
nacin da se boljom organizacijom i li novom kombinacijom faktora proizvodnje
poveca alokativna efikasnost.
Literatura
Dr arko Ristic “Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja”
Cacak 2006
Dr Ilija M. Ristic “Tehnicki progres i privredni razvoj”
Kragujevac 1999
Dr Slobodan Cvetanovic “Teorija i politika privrednog razvoja”
Niš 2000
Dr Jovo Jednak Ekonomija” Beograd 2006
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|