|
Štednja (akomulacija kapitala) i ekonomski
rast i razvoj
U
ekonomskoj literaturi se veoma cesto upotrebljavaju izrazi privredni rast
i privredni razvoj, kako u kontekstu objašnjenja identicnih kompleksa,
tako i u cilju tumacenja fenomena koji se znacajno kategorijalno razlikuju.
Imajuci u vidu da se u svakom slucaju, radi o razlicitim ekonomskim sadrajima,
nunim se namece njihovo precizno pojmovno odredenje. Neki istraivaci
razlike izmedu pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja uporeduju
slikovito sa rastom i razvojem coveka. Pri tom, oni privredni rast kompariraju
sa fizickim rastom coveka, to jest sadrinu ovog fenomena slikovito
indetifikuju sa povecanjem njegove teine i visine, dok privredni
razvoj poistovecuju sa fizickim napredovanjem pracenim kvalitativnim razvojem
psihofiziških performansi, a pre svega sa povecanjem sposobnosti
adaptiranja coveka promenljivim uslovima ivota i rada.
Privredni rast oznacava povecanje vrednosti nacionalne proizvodnje tokom
vremena. Drugim recima, privredni rast znaci uvecanje realnog bruto nacionalnog
proizvoda u odredenom periodu u odnosu na njegovu velicinu u prethodnom
vremenskom intervalu. Sajmon Kuznetc privredni rast definiše kao
trajno povecanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajednickih
ljudskih potreba, mereno velicinom proizvodnje po stanovniku.
Privredni razvoj je kompleksna kategorija koja obuhvata citav spektar,
u kvalitativnom smislu vrlo razlicitih društvenoekonomskih promena,
karakteristicnih za proces kontinuiranih transformacija privrede i društva.
Pored toga što podrazumeva rast obima nacionalne proizvodnje u vremenu,
odnosno pored sadraja koji karakteriše kompleks privrednog
rasta, fenomen privrednog razvoja obuhvata i sloene strukturne,
institucionalne, organizacione i tehnološke promene privrede, koje
omogucavaju da se uvecana proizvodnja realizuje i distribuira u okviru
nacionalne ekonomije i šire. Najsaetije, pojam privrednog razvoja
obuhvata promene u obimu proizvodnje i sloene transformacije u kompoziciji
i strukturi privrede.
Akomulacija odnosno štednja je bitna pretpostavka privrednog razvoja,
na cijoj osnovi moe da se ostvaruje i viši nivo blagostanja.
U tom smislu, svako društvo je prinudeno da akomulira, kako bi moglo
da opstane i da se neprekidno razvija. U razvijenim zemljama sveta (SAD,
Nemacka, Japan i dr.) u poslednjih 50 godina stopa štednje - udeo
štednje u BDP-u, prosecno je iznosila od 18%-34%. To je zasigurno
bitna pretpostavka za bri ekonomski rast nacionalnih ekonomija i
svetske privrede, posebno sa stanovišta povecanja velicine domaceg
proizvoda i ivotnog standarda.
Formiranje domace štednje
Osnovni izvor finansiranja investicija na nivo pojedinih nacionalnih
ekonomija je domaca štednja. Kad bi se celokupna proizvodnja pojedinih
zemalja plasirala u tekucu potrošnju, to bi znacilo potpunu stagnaciju
i nemogucnost privrednog rasta. Najkrace, štednja predstavlja dobrovoljno
odricanje potrošnje u sadašnjosti u cilju vece potrošnje
u buducem vremenu. Razumljivo da svako odlaganje potrošnje podrazumeva
smanjenje korisnosti pojedinih dobara u buducnosti analogno pomeranju
vremena njihovog korišcenja. Štednja je po pravilu dobrovoljna.
Medutim, postoji i nevoljno ili prinudno odricanje jednog dela sadašnje
potrošnje. Primera radi, kada se smanjuje realna kupovna moc novca
dolazi do prinudne štednje. Prinudna štednja se javlja u uslovima
inflacije izazvane visokom monetarnom ekspanzijom. U krajnjoj distanci,
svako prisilno smanjenje potrošnje moe se oznaciti nevoljnim
oblikom štednje. Svi porezi su tradicionalni oblici prisilne štednje.
Kao poseban nacin formiranja štednje mogu se oznaciti mere deficitnog
finansiranja. Njima se stvara štednja koja ima za cilj aktiviranje
neangaovanih ili nedovoljno iskorišcenih izvora.
Davanje preciznog odgovora na pitanje koji sve agregati cine nacionalnu
štednju podrazumeva prethodno odredenje kljucnih privrednosistemskih
atributa zemlje koja se posmatra i precizno poznavanje logike funkcionisanja
njenih osnovnih institucionalnih sektora. Imajuci u vidu model trišne
privrede proizilazi da se apstrahovanjem spoljnoekonomskih odnosa posmatrane
zemlje sa inostranstvom, komleks domace štednje kao kljucne pretpostavke
finansiranja investicija i privrednog razvoja mora locirati u miljeu lokacija
karakteristicnih za tri institucionalizovana sektora: domacinstva, preduzeca
i drave.
Osnovne odnose izmedu ova tri institucionalizovana sektora u svakoj trišnoj
ekonomiji najvecim delom determinišu formalna pravila i privrednosistemski
atributi uredeni zakonima. Medutim, valja napomenuti da institucionalizovanu
infrastrukturu svake zemlje odreduje i citav niz neformalnih pravila (tradicije,
navike, odnos prema poslu i štednji) ciji je znacaj u proucavanju
formiranja štednje na nacionalnom nivou inzvaredno veliki. Šta
više, za raliku od neformalnih pravila koja karakteriše izuzetna
dinamicnost i relativno jednostavna promenljivost, izmena neformalnih
pravila ponekad podrazumeva vremenski period od više desetina godina.
Podimo od elementarne pretpostavke društvenih racuna da je u nacionalnoj
ekonomiji agregatna ponuda jednaka ukupnoj tranji. Koristeci dobro
poznat makroekonomski indetitet po kome se ukupna ponuda u slucaju zatvorene
privrede suceljava sa tri standardna vida finalne tranje, agregatnom
licnom potrošnjom C, investicionom tranjom I, javnom potrošnjom
G, moemo pisati Y=C+I+G. Y tretiramo kao vrednost bruto ili neto
domaceg proizvoda, tj. vrednost nacionalnog dohotka.
Potrošnja domacinstva (C) ukljucuje rashode ovog institucionalizovanog
sektora za trajna dobra kao i za dobra koja slue za tekucu potrošnju.
U ovaj iznos medutim nisu ukljuceni izdaci za kupovinu stanova. Bruto
investicije (I) ukljucuju ulaganja u osnovne proizvodne fondove (mašine,
oprema, alat), investicije u gradevinske objekte i zalihe robe i materijala.
Treba primetiti da je u teoriji i politici privrednog razvoja termin investicije
daleko širi i sveobuhvatniji u poredenju sa makroekonomijom. Naime,
za razliku od makroekonomije u kojoj kategorija investicija nedvosmisleno
podrazumeva ulaganja u nove zgrade, mašine, opremu i zalihe, u teoriji
i politici privrednog razvoja ovaj kompleks obuhvata i ulaganja u vrednosne
papire. Razumljivo je da se izdaci na ime kupovine vrednosnih papira ne
mogu oznaciti investicionim rashodima. Ovo iz jednostavnog razloga što
se u slucaju kupoprodaje vrednosnih papira nije ništa realno promenilo
u privredi jedne zemlje sem što je došlo do promene vlasništva
nad njima. I najzad, izdaci drave (G) obuhvataju troškove neophodne
za funkcionisanje dravnog aparata, izgradnju i odravanje infrastrukturnih
objekata, troškove namenjene finansiranju vojske itd.
Logicno je da iza svake stavke agregatne tranje stoje odgovarajuci
dohoci subjekata koji se na trištu nalaze u ulozi kupca. Finansijsko
pokrice tranje za potrošnim dobrima su zarade kao cene upotrebe
faktora rada, investicije se finansiraju prihodima od kapitala (ukljucujuci
u njih i vrednost amortizacije), dok se javni (dravni) izdaci finansiraju
poreskim tj. javnim prihodima.
Ukupna domaca štednja moe se dobiti i kada se od raspoloivog
dohotka (ukupan nacionalni dohodak umanjen za velicinu poreza) oduzme
licna potrošnja.
Uloga ukupne nacionalne štednje (privatne štednje i štednje
drave) je da finansira ukupna investiciona ulaganja, dok je svrha
poreza finansiranje javnih izdataka. Štednja i investicije su time
povezane ne samo u pogledu njihove visine vec i mehanizmom njihovog kreiranja.
Domaca štednja je svakako najvaniji izvor finansiranja investicija
u skoro svim zemljama sveta. Njen obim zavisi od velicine bruto domaceg
proizvoda u per capita izrazu i od stope nacionalne štednje. Industrijski
razvijene zemlje otuda svoj razvoj po pravilu zasnivaju na investicijama
koje finansiraju domacom štednjom. U vecini zemalja u razvoju daleko
najveci problem predstavlja nedovoljnost domace štednje. „Posebno
u najsiromašnijim regionima hitna tekuca potrošnja takmici se
sa investicijama kod upotrebe oskudnih faktora. Rezultat su premalene
investicije u proizvodni kapital koji je tako neophodan za brz ekonomski
napredak.“ Zbog toga zemlje u razvoju svoje investicije delom finansiraju
dopunskom štednjom iz inostranstva.
Velicina domace štednje direktna je funkcija visine bruto domaceg
proizvoda i per capita i stope štednje. Štaviše, pouzdano
se moe tvrditi da visok nivo nacionalnog dohotka per capita podrazumeva
visoku stopu štednje i obratno. Buduci da visoko razvijene privrede
imaju visok nivo štednje logicno je da izraeniji procenat na
veliki iznos ima za posledicu dovoljan iznos sredstava za nesmetano finansiranje
investicionih aktivnosti. Valja imati na umu sledece cinjenice. Prvo,
stopa štednje je takode funkcija privrednog i finansijskog sistema.
Na njenu visinu odredenog uticaja ima makroekonomska politika razvoja,
posebno monetarna i fiskalna. Drugo, dobar deo štednje sektora stanovništva,
medutim, nikada ne dolazi na finansijsko trište. Brojni su
razlozi takvoj pojavi.
Stopa štednje je od prvorazrednog znacaja za dinamiku privrednog
rasta. Prema poznatom teoreticaru privrednog razvoja Votsonu Rostouu,
neophodni uslov za izlazak pojedinih nacionalnih ekonomija iz nerazvijenosti
je stopa štednje izmedu 10% i 15%. Medutim, valja uvek imati u vidu
da povecanje stope štednje ne znaci per se dinamicniju stopu privrednog
rasta. Štaviše, kada stopa štednje prede odredeni nivo,
onda ona moe biti jedan od uzroka nezadovoljavajuce dinamike privrednog
rasta.
Stopa bruto štednje u Japanu jedna je od najviših na svetu.
Mnogi ekonomisti smatraju da je visoka stopa štednje jedan od kljucnih
uzroka postignutog ekonomskog uspeha ove zemlje u proteklih tridesetak
godina.
Štednja domacinstva
Štednja domacinstva predstavlja osnovni izvor finansiranja privrednog
razvoja u industrijski razvijenim zemljama. Ona ukljucuje i štednju
onih preduzeca koja nisu deo neke korporacije, kao što su privatna
i partnerska preduzeca. Cak i u zemljama u razvoju štednja domacinstva
zauzima vano mesto u finansiranju vlastitog privrednog razvoja.
Dominacija domacinstva u formiranju štednje potice otuda što
se kod njih sticu i prihodi od rada i prihodi od vlasništva.
Veliki je broj faktora koji opredeljuju velicinu štednje domacinstva:
nivo raspoloivog dohotka, starosna struktura, nestabilnost izvoza,
distribucija dohotka, priliv kapitala, spoljna zaduenost, inflacija,
budetski deficit, realna kamatna stopa. U ekonomskoj literaturi
se sugeriše da je nivo dohotka najvanija determinanta štednje
domacinstva. Svako domacinstvo moe usmeriti svoj dohodak na potrošnju
i na štednju. Stav o tome koji ce se deo dohotka potrošiti,
a koji deo uštedeti predstavlja jednu od kljucnih mikroekonomskih
odluka. Ukoliko domacinstvo preferira potrošnju u sadašnjem
trenutku, ono ce, po pravilu biti u mogucnosti da manje troši u buducnosti.
Analogno tome, deo dohotka domacinstva koji nije usmeren ka finalnoj potrošnji
predstavlja štednju. Ako domacinstvo troši manje a štedi
više, ta uštedevina ce biti potrošena za finansiranje vece
potrošnje u nekom drugom periodu.
Bitna su tri momenta koja objašnjavaju zašto se veca buduca
velicina vrednosno izjednacuje se sadašnjom. Prvo, sadašnja
potrošnja „više vredi“ od buduce. Odricanje od sadašnje
potrošnje predstavlja svojevrsnu rtvu za koju se dobija odredena
nagrada u vidu veceg fizickog obima potrošnje u buducnosti nego što
iznosi potrošnja koja bi se tim dohotkom danas ostvarila. Drugo,
sadašnja potrošnja sa delom dohotka koji se namenjuje štednji
bila bi sasvim izvesna, dok je buduca potrošnja na osnovu sadašnje
štednje neizvesna i nije sigurno da ce se ostvariti. I taj rizik
zahteva nadoknadu. I najzad, svaka štednja pretpostavlja promišljenu
investicionu upotrebu. Nju ce koristiti subjekat kome svoju štednju
poveri domacinstvo koje ju je izdvojilo iz svog dohotka. Mnogo je privrednih
subjekata koji bi rado ponudenu štednju investirali. Domacinstvo
treba da odabere onog koji mu nudi najveci prinos sa što manjom neizvesnošcu.
Štednja privrede
Kada se analizira institucionalizovani sektor privrede kao izvor formiranja
štednje, odnosno finansiranja investicija na nivou nacionalne ekonomije
pojedini autori imaju u vidu iskljucivo štednju korporacija, dok
drugi tu ubrajaju i štednju inokosnih i ortackih preduzeca.
Vlastiti izvori u finansiranju korporativnih preduzeca se mogu razvrstati
na: eksterne i interne. Najjednostavnije receno, u prve spada akcionarski
kapital, a u druge reinvestirani profit i amortizacija. Buduci da su vlasnici
kapitala uloenog u neko preduzece pored maksimizacije iznosa dividendi
zainteresovani i za rast i razvoj „svog“ preduzeca kao ivora
buducih prihoda oni ce nastojati da jedan deo profita reinvestiraju na
racun smanjenih aktuelnih dividendi. U konteksti makroproblematike finansiranja
privrednog razvoja treba pomenuti da je uloga profita u formiranju štednje
sektora privrede, a time i ukupne nacionalne štednje navela ekonomiste
da profitu prepišu glavnu ulogu u privrednom razvoju.
U suštini, neto štednja privrede je uglavnom negativna velicina,
jer preduzeca više pozajmljuju od finansijskih institucija radi investiranja
no što u te institucije unose sredstva u vidu štednje. U zemljama
u razvoju štednja privrede u obliku nerasporedenih profita je daleko
ispod realnih potreba tako da je tranja za zajmovima od domacih
finansijskih institucija srazmerno veca nego u privredno razvijenim zemljama.
Izraen problem u zemljama u razvoju je nerazvijenost domaceg trišta
hartija od vrednosti. Cak i u sredinama u kojima su ova trišta
prisutna, privlacenje dodatnog kapitala putem emisije deonica nije baš
prakticno, s obzirom da ih je vrlo teško prodati. Naime, u ovim zemljama
trišta hartija od vrednosti su cesto vrlo mala. Posmatrajuci
veci broj zemalja u razvoju u kojima danas funkcioniše trište
akcija, primetno je da se u nekima od njih na trištu kotiraju
akcije vrlo ogranicenog broja kompanija. Razliciti su razlozi zbog cega
su trišta hartija od vrednosti mala. Neka od njih su zatvorena
za strance, dok su druga ogranicena samo za zajednicke fondove. Još
jedna specificnost u zemljama u razvoju je ta što je veci deo domacih
preduzeca u rukama porodica koje su osnivaci, a ti deonicari i nemaju
neku izraeniju elju da dele vlasništvo sa drugima. Daleko
cešce deonicari ulaze u direktnu medusobnu trgovinu što im omogucuje
izbegavanje najrazlicitijih dravnih regulativa pri prodaji hartija
od vrednosti.
Štednja drave
Vaan izvor finansiranja privrednog razvoja u jednom broju industrijskih
zemalja predstavlja štednja drave. U razvijenom svetu u pojedinim
godinama dravna štednja je ucestvovala i sa oko 25% u finansiranju
ukupnih investicija.
Dva su osnovna izvora javne štednje:
• višak budetskih prihoda nad rashodima tj. budetski
suficit
• štednja javnih preduzeca.
Kada kaemo prihod drave mislimo pre svega na prihod po osnovu
oporezivanja, dok pod dravnim rashodom podrazumevamo sva davanja,
javna dobra i usluge, kao i sredstva neophodna za realizaciju programa
redistribucije dohotka. Kad drava vodi politiku budetskog
suficita, suficit moe biti iskorišcen za finansiranje privrednog
razvoja. Plasiranjem budetskog suficita na trište kapitala
stimuliše se efikasnost alokacije investicionih sredstava i deluje
na dinamiku privrednog rasta. Medutim, zemlje u razvoju retko koriste
budetski suficit za kreditiranje razvoja privrednog sektora na komercijalnoj
i konkuretnoj osnovi. Mnogo je cešce slucaj da drava sama investira
u odredene projekte, cak i kada takvi projekti nisu posebno profitabilni.
Zbog toga razvojni ekonomisti preporucuju plasiranje sredstava budetskog
suficita na trište kapitala, cime bi se pored efikasnije alokacije
sredstava mogao povecati i nivo domace štednje.
U slucaju da drava troši više no što joj njeni ukupni
prihodi dozvoljavaju ona ce morati da pokrije budetski deficit pozajmljivanjem
sredstava ili kod kuce (od privatnog sektora) ili iz inostranstva (preko
kredita, zajmova i inostrane pomoci). Kada na nivou drave postoji
budetski deficit, govorimo o negativnoj neto štednji drave.
Javne prihode je moguce povecati podizanjem postojecih poreskih stopa
i/ili proširenjem poreske osnove. Pri tome efekti na štednju
mogu biti razliciti. Dodatni porezi mogu povecati štednju drave,
ali se njime u daleko izraenijem stepenu moe smanjiti privatna
štednja.
U razvijenim trišnim privredama najcešce se dravna
preduzeca javljaju u sledeca tro oblika:
• preduzeca pod upravom ministarstva (eleznice, elektroprivreda,
PTT)
• preduzeca sa zajednickom stopom akcija; odnosno mešovita
preduzeca kod kojih se u dravnom vlasništvu nalazi deo akcija
koji omogucava kontrolu i presudni uticaj na karakter poslovanja
• javne korporacije u kojima se reprezenti javne vlasti nalaze na
kljucnim rukovodecim i preduzetnickim poloajima.
Njihovo poslovanje karakteriše odsustvo direktne konkurencije u sektorima
u kojima deluju. Najcešce se srecu u oblastima u kojima postoji prirodni
monopol. Javne korporacije ne mogu imati formu akcionarskih društava
i analogno toj cinjenici ne mogu pribavljati sredstva za finansiranje
privrednog razvoja mehanizmom emitovanja akcija.
U vecini zemalja u razvoju štednja javnih korporacija je na niskom
nivou je je sektor mali. To je razumljivo kada se zna da one nisu toliko
uspešne u zemljama u razvoju za razliku od javnih korporacija u industrijski
razvijenim zemljama.
Namece se logicno pitanje da li u dravnom budetu postoje
stavke koje predstavljaju rasipanje, suvišnu potrošnju ili neefikasno
korišcenje štednje domacinstva? Najkrace, u vecini zemalja u
razvoju postoje veoma izraeni ovakvi slucajevi. Moe li se
ovakav oblik potrošnje ograniciti? Odgovor je potvrdan, ali valja
znati da je cesto jedan od uzroka neekonomicnog ponašanja vlada u
zemljama u razvoju politicke prirode. Naime, cesto drava štednju
gradana ne usmerava na finansiranje ekonomskog razvoja vec je korist za
najrazlicitije oblike nagradivanja svojih politickih istomišljenika.
Najrazlicitiji su oblici ovog delovanja, a kao posebno izraeni se
mogu navesti sledeci:
• rast birokratskog aparata,
• forsiranje uticaja pristalica odredenih politickih grupa,
• ulaganje u projekte koji imaju naglašen politicki znacaj,
• ogromni vojni izdaci i tome slicno.
Konacno, moguce je zakljuciti da postoje mnogi javni izdaci cije smanjenje
moe biti u funkciji povecanja sredstava namenjenih finansiranju
investicija na makroplanu. Sigurno je da postoje neki oblici javnih izdataka
koji bi u slucaju da su smanjeni oslobodili sredstva za aktivnosti pomocu
kojih bi se povecala proizvodna ulaganja u fizicki i ljudski kapital i
ubrzao ekonomski razvoj. Da li ce ova prilika biti uskoro iskorišcena
je teška stvar politike i socijalne psihologije. Mora se naglasiti
da se ocima obicnog posmatraca zapaa prividna iracionalnost odredenih
odluka koje se odnose na javnu potrošnju. Sa aspekta vladajuce partije,
cesto izdaci namenjeni finansiranju odredenih dravnih preduzeca
i vojske je raconalna, pa cak i potrebnija ako partija eli da se
odri na vlasti.
Nakon ovoga što je receno o javnim izdacima, potrebno je ostati
obazriv. Moe se preterati u kritici. Plima estokog negodovanja
osamdesetih godina bila je upucena protiv mešanja drave u privredni
ivot u visoko industrijskim zemljama. Ovo gledište je imalo
znatan uticaj na institucije koje pruaju pomoc, kao i na razvoj
ekonomske teorije uopšte. Medutim, i naješci kriticari
dravnog intervecionizma priznaju da infrastrukturu, transport, komunikacije,
zdravstvo, prosveta podrazumevaju aktivnu dravnu brigu. U odredenim
slucajevima smanjenje prevelikih javnih izdataka moe smanjiti nivo
privrednih investicija i usporiti dinamiku privrednog rasta.
Funkcije potrošnje i njihove poruke za politiku finansiranja privrenog
razvoja
U prethodnom podnaslovu istaknuto je da štednja domacinstva predstavlja
osnovni izvor finansiranja privrednog razvoja u svim industrijski razvijenim
zemljama. Da bi se razumela uloga i znacaj štednje ovog institucionalizovanog
sektora u razvojnom procesu neophodni je formulisati odgovor na pitanje
– zašto domacinstva (pojedinci) štede? Odgovor na ovo
pitanje podrazumeva istraivanje funkcije potrošnje buduci da
su velicine potrošnje i štednje u najdirektnijoj meduzavisnosti,
odnosno da potrošnja i štednja pretstavljaju sastavne komponente
kategorije raspoloivog dohotka i domacinstva.
Domacinstva mogu uciniti tri stvari sa svojim dohotkom: da ga potroše,
da ga štede i da plate porez. Kada domacinstva iz dohotka plate porez
dravi, deo koji ostaje naziva se raspoloivi dohodak. Svako
domacinstvo svoj raspoloivi dohodak moe usmeriti na potrošnju
ili na štednju. Odluka o tome koji ce se deo dohotka potrošitu,
a koji štedeti predstavlja jednu od kljucnih mikroekonomskih odluka
ali i jednu od najvanijih odluka u privredi kao celini. Ukoliko
domacinstvo preferira potrošnju u sadašnje trenutku, ono ce
biti manje u mogucnosti da troši u buducnosti. Analogno tome, deo
dohotka koji nije usmeren u finalnu potrošnju predstavlja štednju.
U posmatranom vremenskom intervalu domacinstvo moe trošiti
manje ili više u odnosu na raspoloivi dohodak u tom periodu.
Ako domacinstvo troši manje, a štedi više, ta štednja
ce biti utrošena za finansiranje privrednog razvoja, odnosno za finansiranje
vece potrošnje u nekom od sledecih perioda. Suprotno, u slucaju da
domacinstvo troši više u sadašnjem periodu, nece biti sredstava
za finansiranje privrednog razvoja te ce njegova potrošnja u buducem
periodu morati biti smanjena. Razumljivo da je u odredenom periodu moguce
trošiti više od raspoloivog dohotka ukoliko se troši
iz uštedenog dohotka u nekom od ranijih perioda, ili ukoliko se troši
na racun imovine stecene u prethodnom periodu. Moguce je svakako u datom
periodu vremena trošiti više od dohotka na teret zaduivanja.
U makroekonomskoj literaturi ova pojava se oznacava kao negativna štednja
(dissaving).
Funkcija potrošnje i njen teorijski pandan funkcija štednje
su od kapitalne vanosti prilikom istraivanja politike finansiranja
privrednog razvoja. Imajuci u vidu cinjenicu da se tematika finansiranja
privrednog razvoja kvalitetno razlikuje, pored ostalog, i u zavisnosti
od toga kojoj funkciji potrošnje i štednje pojedini istraivaci
daju prednost, vrši se nešto detaljnija analiza najznacajnijih
teorija potrošnje domacinstva i cini pokušaj uocavanja najvanijih
njihovih poruka za finansiranje privrednog razvoja.
Kljucne poruke pojedinih teorija potrošnje za politiku finansiranja
razvoja na osnovu istraivanja Kejnsa, Disenberija, Fišera,
Modiljanija i Fridmana moguce je istraivati finansiranjem funkcija
potrošnje. Kejns je smatrao da potrošnja u znacajnoj meri zavisi
od tekuceg dohotka. Docniji istraivaci su tvrdili da se potrošaci
uvek nalaze pred problemom intertemporalnog izbora potrošnje i štednje.
Potrošaci, naime, okrenuti buducnost prognoziraju svoje resurse i
potrebe, što predpostavlja korišcenje sloenijih funkcija
potrošnje u odnosu na funkciju potrošnje koju je predloio
Kejns, a koja polazi od tvrdnje da je potrošnja funkcija tekuceg
dohotka. Kasnija istraivanja umesto ove formule predlau drugu:
potrošnja je funkcija tekuceg dohotka, akumulirane imovine, buduceg
dohotka i kamatne stope. Drugim recima, ukupnu potrošnju pored velicine
tekuceg dohotka determiniše citav niz drugih ekonomski velicina.
Ekonomisti se medutim, i danas spore po pitanju relativnog znacaja ovih
faktora u odredivanju velicine ukupne potrošnje. Posebno se razilaze
po pitanju inteziteta uticaja kamatne stope i nemogucnosti pozajmljivanja
na velicinu ukupne potrošnje.
Medjuzavisnost stope štednje i dinamike privrednog rasta
U ekonomskoj literaturi postoji zakljucak da su stopa privrednog rasta
i stopa štednje medusobno uslovljeni. Razume se da bi bilo krajnje
simplicifirano privredni razvoj shvatiti jedino kao funkciju velicine
štednje, ali joj se ne moe osporiti zaista izuzetno znacajna
uloga u razvojnim procesima. Veliki je broj faktora koji uticu na visinu
štednje u nekoj nacionalnoj ekonomiji. Na nivou nacionalne ekonomije
sklonost štednji zavisi od: velicine nacionalnog dohotka zemlje,
raspodele dohotka, postojanja odgovarajucih finansijskih institucija,
makroekonomskih mera kojima se stimuliše štednja, sistem vrednosti
koji moe da naglašava poseban znacaj akomulacije bogatstva,
bilo zbog verskih, bilo zbog svetovnih razloga i citav niz drugih cinilaca.
Granicna sklonost štednji je veca u razvijenim u poredenju sa nerazvijenim
ekonomijama. Kako istice D. Marsenic što je neka zemlja nerazvijenija,
tj. što je u njoj nii nacionalni dohodak po stanovniku, to
su joj manje mogucnosti da izdvaja za štednju, pa se i minimalna
izdvajanja ispoljavaju kao dramatican društveni cin. Medutim postoje
izuzetno velike razlike u granicnoj sklonosti štednji i izmedu privredno
najrazvijenijih zemalja. Dobar primer takvih razlika su stope nacionalne
štednje SAD i Japana. U SAD kao vodecoj ekonomskoj sili savremenog
sveta stopa štednje je na neuporedivo niem nivou u odnosu na
zemlju koja ima najizraeniju tendeciju uvecanja svog ekonomskog
bogatstva u vremenu posle Drugog svetskog rata. Namece se logicno pitanje
zbog šega SAD štede manje od ostalih zemalja? Prvo, SAD ima
veliki budetski deficit, dok vecina industrijski razvijenih zemalja
imaju budetski suficit. Drugo, demografski faktori imaju veliki
uticaj. Trece, lakše je pozajmljivati u SAD nego u mnogim drugim
zemljama. U drugim dravama ljudi moraju da štede da bi obavili
vece kupovine, kuce ili kola, dok u SAD mogu pozajmiti i ostvariti taj
cilj. Ovi razlozi ipak ne objašnjavaju u potpunosti postojanje medunarodnih
razlika u stopi štednje. Neki ekonomisti zakljucuju, na kraju, da
postoje jednostavno razlike u nacionalnim stavovima prema štednji.
U ekonomskoj literaturi se srecu mnoge polemike u vezi pitanja da li rast
dohotka i posebno da li rastuca nejednakost u raspodeli nacionalnog dohotka
povecava nivo štednje u nacionalnom dohotku.
Jedan od vanijih faktora koji uticu na politiku stimulisanja domace
štednje je adekvatno finansijsko okruenje i finansijski uslovi
u zemlji koji deluju na prikupljanje i kanalisanje štednje od štediša
preko finansijskih posrednika, pa do preduzeca koja ce investirati. Nestabilnost
finansijskog trišta ne pogoduje rastu nacionalne štednje,
jer kada su realne kamate na štedne uloge promenljive i niske, a
ne retko i negativne, štediše ce svoj novac preneti u inostranstvo,
gde ce dobiti vecu kamatnu stopu, ili ce svoju štednju usmeriti u
kupovinu neproduktivnih dobara, na primer zlata. U modernim privrednim
sistemima, trište kapitala nudi mogucnost formiranja vece stope
i mase štednje u njima jer je svaki primalac novcanog dohotka potencijalni
ucesnik u formiranju štednje buduci da mu se za to nude raznovrsne
mogucnosti.
Svako ko štedi dobija naknadi u vidu kamate ili dividende. Zato
se cini logicnim da je prirodni nacin povecanja štednje, rast naknada
štedišama. Ilustracije radi, pretpostavimo da svako ko štedi
prima kamatu od 5% na svaki dinar godišnje. Sigurno da bi povecanje
kamatnih stopa od, recimo 10%, ucinilo da ta osoba više štedi.
Ovakvo razmišljanje imalo je povremeno uticaja na poresku politiku
odredenih zemalja.
Ali, da li bi zaista trebalo ocekivati da ce povecanje kamatne stope
izazvati povecanje štednje? Tacno, kada kamatna stopa raste, štednja
je mnogo atraktivnija. Medutim to je manje bitno. Uzmimo za primer pojedinca
koji je odlucio da štedi iznos koji ce mu omoguciti 1000 novcanih
jedinica godišnje kada bude bio u penziji. Pretpostavimo da je kamatna
stopa 5% godišnje i da taj pojedinac štedi i na ime kamate dobija
1000 novcanih jedinica godišnje. U slucaju da kamatna stop poraste
na 10% pojedincu ce biti potrebno da manje štedi da bi obezbedio
1000 novcanih jedinica na ime kamate, što znaci da ovo povecanje
kamatne stope na štedne uloge moe smanjiti ukupnu nacionalnu
štednju.
Šta cinjenice pokazuju? Da li štednja raste kada se kamatna
stopa povecava jer svaka uštedena novcana jedinica omogucava vecu
nagradu? Ili se ona smanjuje buduci da je realna potreba da se štedi
manja imajuci u vidu cinjenicu da se sa manjim iznosima obezbeduje dati
nivo buduceg dohotka? Odgovori koje pruaju podaci su dvosmisleni.
Mnogi istraivaci su razmatrali ova pitanja, ali samo nekoliko njih
je našlio snaan pozitivan uticaj kamatne stope na visinu nacionalne
štednje. Vecina istraivaca dokazuju da su uticaji mali i da
se do njih teško dolazi.
Od spremnosti drave da na razvojne izazove odgovori adekvatnim
merama, zavisi rast nivoa domace štednje, a samim tim i tempo privrednog
rasta. Politika stimulisanja domace štednje podrazumeva dobro kreiranu
makroekonomsku politiku privrednog razvoja u okviru koje pored fiskalne
posebno mesto pripada monetarnoj politici. Monetarna politika koja obezbeduje
stabilne cene je od prvorazrednog znacaja za makroekonomsku razvojnu politiku,
buduci da inflacija negativno deluje na štednju. Sasvim pouzdano
se moe tvrditi da je uticaj inflacije na štednju domacinstva
negativan. U slucaju inflatornih ocekivanja umesto novcane štednje
dolazi do gomilanja dobara, posebno trajnog potrošnog karaktera.
Stabilna domaca valuta je vaan uslov rasta štednje. Uticaj
hiperinflacije na privredni rast je uvek negativne prirode. U vremenu
hiperinflacije stanovništvo nastoji da što pre pretvori domaci
novac u neku od stranih valuta. Kada vlade pokušaju da sprece ove
transakcije dolazi do pojave crnog trišta. Crno trište
i pretvaranje domaceg novca u devize znaci eo ipso smanjenje dravnog
budeta i rast inflacije zato što se smanjuje poreska osnova.
Smanjenje poreza na štednju i kampanje štednje takode su vani
instrumenti kojim raspolae drava u pravcu povecanja štednje
domacinstva. Na prvi pogled paradoksalno, ali kljucno pitanje je kako
povecati poverenje sitnih štediša da svoj novac stave na štednju
u banku. Komercijalne banke, naime, daleko tee upravljaju krupnim
u poredenju sa sitnim štednim ulozima. Mnoge drave kombinuju
štednju i osiguranja i osnivaju penzione fondove i poštansku
štednju sa niskim ulozima.
Evidentno je da se proces štednje ne odvija zahvaljujuci iskljucivo
promenama materijalne baze vec i zahvaljujuci ozbiljnim pomacima u razmišljanju
ljudi, u njihovom ponašanju, medusobnom komuniciranju. Cesto je oslobadanje
od obicaja i tradicija osnovni preduslov štednje. Poštovanje
religioznih obicaja i obreda moe bitno da ogranici trajanje radnog
dana. Sem toga, znatna sredstva koja bi se mogla iskoristiti u svojstvu
investicija, odlaze na obavljanje razlicitih religioznih ceremonija. Npr.
itelji seoskih sredina u Indiji troše za crkvene obrede priblino
7% svog licnog dohotka. Ako coveka uce da je sve prodredeno od boga onda
on u skladu sa tim ne povezuje rezultate svojih radnji sa tim radnjama.
Prema svemu što se dešava on ce se odnositi kao i prema neizbenom.
Takav odnos prema ivotu ispoljava se u svemu: u štednji, u
investiranju, u osmišljanju dugorocnih perspektiva, što se odrava
na licnu inicijativu. Ako se povecanje ivotnog standarda i bogacenje
posmatra kao dar providenja, a ne kao rezultat intezivnog rada i štednje,
onda se gubi svaki smisao štednje, intezivnog rada, inovacija i preduzetnicke
aktivnosti.
Kada se istrauje nacionalna štednja kao osnovni izvor finansiranja
privrednog razvoja u zemljama u razvoju valja obratiti panju na
sledece cinjenice:
1. Povecanje domace štednje za zemlje u razvoju je mnogo znacajnije
u razvojnom procesu od njihove sposobnosti privlacenja stranog kapitala.
Cesto su inostrana sredstva namenjena finansiranju konkretnih investicionih
projekata usled cega je sloboda i fleksibilnost njihovog korišcenja
vrlo ogranicena. Zbog toga je vano da drava svojim instrumentima
i merama stvori ambijent koji ce podsticajno delovati na velicinu domace
štednje.
2. U vecini zemalja u razvoju daleko najveci deo štednje koji funkcioniše
na trištu kapitala je štednja domacinstva.
Razmotricemo sada faktore institucionalnog karaktera koji destimulativno
deluju na proces štednje. U mnogim zemljama u razvoju poreski sistem
obicno je nekonzistentan, komplikovan i guši podsticaje za štednju
i investiranje. Cesto se odredene makroekonomske odluke donose polazeci
od razloga medunarodnog prestia a ne u cilju podravanja štednje,
investicija i privrednog rasta.
Mora se primetiti da mnoge opisane osobine zemalja u razvoju istovremeno
predstavljaju i uzroke i posledice njihove nerazvijenosti. One su i dalje
siromašne jer su od pocetka siromašne! Osnovno obeleje
svih ekonomski zaostalih zemalja je niski prihod po glavi stanovnika.
Prodice prakticno nemaju mogucnosti ni podsticaja da štede. Štaviše,
niska produktivnost znaci nizak nivo bruto nacionalnog dohotka per capita
i samim tim skromnu tranju. Kao posledica toga, oskudni resursi
sa jedne i nedostatak stimulansa s druge strane, oteavaju proces
štednje i investiranja u fizicki i ljudski kapital. To znaci da produktivnost
rada ostaje niska. Mnogi strucnjaci smatraju da se taj zacarani krug moe
prekinuti uz pomoc povecanja domace štednje.
Finansiranje razvoja stranom štednjom
Pored domace vaan oblik finansiranja privrednog razvoja je strana
štednja. Alokacija domace i strane štednje u najprofitabilnije
investicione programe je jedna od kljucnih pretpostavki dugorocnog privrednog
rasta a time i jedan od osnovnih uslova makroekonomske efikasnosti. U
zemljama u razvoju koje imaju nerazvijene finansijske sisteme štednja
se po pravilu usmerava u delatnosti iz koje potice. Suprotno, u zemljama
sa razvijenim finansijskim sistemom štednja se koncetriše dok
se investicioni rizici diverzifikuju. Kljucni razlog uvoza stranog kapitala
je nedovoljnost domace štednje. Angaovanje strane štednje
moe biti u obliku:
1. direktnih investicija inostranih preduzeca u domacoj privredi,
2. pozajmljivanja na svetskom trištu kapitala ili od mecunarodnih
finansijskih institucija.
Kada se imaju u vidu manje razvijene zemlje onda strana štednja
moe imati i oblik finansijske pomoci dobijene od industrijalizovanih
zemalja. Znacaj strane štednje je tim izraeniji što je
društveni proizvod per capita na niem nivou. Drugim recima,
što je nii dohodak po stanovniku tee je finansirati privredni
razvoj bez zaduivanja u inostranstvu.
Zakljucak
U centru problematike finansiranja privrednog razvoja nalaze se problemi
akomulacije i efikasne alokacije kapitala. Stvarna akomulacija kapitala
zahteva briljiv odnos društva kako prema povecanju njenog volumena
tako i prema samom cinu ulaganja, tj. investiranju. Zbog toga su i relacije
izmedu sredstava namenjenih investicijama tj. štednji i privrednog
rasta ivotno vano polje ekonomskih proucavanja, posebno za
široku grupu zemalja u razvoju i privreda u tranziciji koje se sukobljavaju
sa mnogim razvojnim problemima i dilemama i koje u manje ili više
izraenom sistemskom vakumu intezivno nastoje da u ambijentu medunarodne
otvorenosti afirmišu trišne metode alokacije kapitala.
Kompetetno istraivanje kompleksa finansiranja privrednog razvoja
podrazumeva poznavanje kljucnih teorijskih postulata teorije i politike
privrednog razvoja, logike funkcionisanja mehanizma trišne
alokacije resursa, a dobrim delom i politike medunarodnih finansija. Teoreticari
privrednog razvoja makroekonomski agregat domace štednje (akomulacije)
smatraju centralnom polugom dugorocnog privrednog rasta i vanom
pretpostavkom makroekonomske efikasnosti. Razume se da svaka analiza nacionalne
štednje kao kljucnog izvora finansiranja privrednog razvoja imperativno
mora uvaavati razliku izmedu društveno-ekonomskog ambijenta
karakteristicnog za visoko razvijene ekonomije, s jedne, i zemlje u razvoju,
s druge strane. Prve imaju povoljnu strukturu štednje s obzirom da
je domaca valuta konvertibilna i da ne postoji razlika izmedu štednje
u domacoj i štednje u inostranim valutama. U privredno razvijenim
zemljama novcana štednja je pokrivena realnom akomulacijom, tj. proizvodnjom
dobara u cijoj strukturi, po pravilu, dominiraju proizvodi visokih tehnoloških
performansi. Dok se zemlje u razvoju odlikuju niskom štednjom.
Iz kojih izvora se mogu formirati sredstva naophodna za finansiranje
privrednog razvoja? Generalna poruka klasicne ekonomske teorije je da
se finansiranje investicija odvija iz neradnih dohodaka, tj. iz profita
i rente. Kejns je u središte svojih istraivanja stavio pitanje
efikasnog i što potpunijeg korišcenja kapitala. Po njemu svi
mikroekonomski subjekti svojom štednjom doprinose uvecanju proizvodnih
fondova. Preciznije receno, kapital se po Kejnsu novcano uvecava štednjom
svih vlasnika dohotka (domacinstva, preduzeca, drava). Po mišljenju
autora monografije ovo je bila vana teorijska inovacija u poredenju
sa klasicnom ekonomskom teorijom i njen znacaj u teoriji i politici finansiranja
privrednog razvoja izuzetno veliki do današnjeg dana. Pisac monografije
takode decidno apostrofira relevantnost Kejnsovog stava za teoriju i politiku
finansiranja privrednog razvoja da kapital donosi profit ne zbog toga
što je produktivan vec zbog toga što je redak faktor, kako u
nerazvijenim tako i u razvijenim zemljama.
Literatura
Ekonomija kapitala i finansiranje razvoja, dr arko Ristic, dr
Slobodan Komazec, dr Jovan Savic i dr Todor Petkovic, Cacak, 2006.
1) Herrick, B., Kindleberger, Ch., Economic Development, 4.ed., McGraw-Hill,
1983
2) Lewis, A., Economic Development with Unlimited Supplies of Labor,
The Economics of Underdevelopment, New York 1963
3) Samuelson , P., Nordahaus, W., Ekonomija, 14. izdanje, Mate, Zagreb,
1992.
4) Rostow, W., The Economics of Take-off into Sustained Growth, 1963.
5) Lewis, A., Development Planing, G Allen, London, 1966.
6) Hogerdorn, J., op. Cit.
7) Marsenic, D., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet, Beograd,
1996.
8) Prof. dr Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Beograd, 2005.
www.ekonomit.co.yu
www.eto.org.uk www.wikipedia.com
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|