|
PRIVATIZACIJE U SRBIJI
1. PRIVATIZACIJA
Proces
privatizacije zapravo predstavlja aktuelan problem koji postoji već dve
decenije u zemljama Evrope tokom procesa tranzicije, a predstavlja oblik
vlasničkog prestrukturiranja. Tranzicija
je pojam kojim se označavaju takozvane zemlje u tranziciji, zemlje
koje prelaze iz komandnog sistema u tržišni sistem, tj. iz socijalizma
u kapitalizam. Ali bez obzira na savremenost pojma, privatizacija
nije nov pojam u ekonomiji. 1778. Adam Smit piše: „U svakoj velikoj
monarhiji, u Evropi, prodajom zemljišta dobila bi se velika svota novca,
koja bi da se nameni isplati javnih dugova, iz hipoteke dala mnogo veći
prihod od ijednog koji su te zemlje ikad pružile monarhiji. Kad bi krunska
zemljišta postala privatno vlasništvo, ona bi, u toku nekoliko godina,
postala vrlo napredna i dobro obrađena." Privatizacija se može
definisati kao prodaja (ili besplatno davanje) imovine kojom ona prelazi
iz državnog ili društvenog u privatni sektor , tj. privatizacija je postupak
prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala u društvenim preduzećima,
javnim preduzećima i drugim pravnim licima, pod uslovima utvrđenim zakonom.
Privatizacijom se menja vlasnik društvenog, odnosno državnog kapitala,
taj kapital gubi svojstva administrativno kolektivne svojine, tako da
je privatizacija sastavni deo ekonomske tranzicije pod kojom se podrazumeva
proces prevođenja centralno-planske privrede u tržišnu ekonomiju, što
je aktuelni proces u svim postsocijalističkim zemljama.
Da bi potpunije razumeli definiciju privatizacije moramo razgraničiti
vrste i karakteristike vrsta svojine. Postoje različiti oblici svojine,
ali najznačajnija podela svojine, koja odgovara temi privatizacije je
na privatnu i kolektivnu svojinu. Osnovna karakteristika kolektivne svojine
je društva proizvodnja i neposredno podmirenje potreba. Cilj same proizvodnje
je zadovoljenje potreba članova kolektiva (pleme, horda, porodica, država).
Možemo zaključiti da se kolektivna svojina vezuje za naturalnu proizvodnju,
gde su obim i struktura proizvodnje unapred određeni, potrebe su unapred
poznate i na njih utiče mnoštvo faktora (politički, moralni, religiozni...),
i raznovrsnost samih ovih potreba je mala. Unutar same grupe međuzavisnost
članova je jaka, ovadruštva su zatvorena i sa spoljnim okruženjem imaju
odnose koji su određeni zadovoljavanjem potreba kolektiva, i to su uglavnom
zatvorene ekonomije. Kolektivna svojina odgovara autokratskom modelu vlasti,
a znatno manje demokratskom, takođe joj odgovara kolektivna odgovornost
(prisvajanje nije na bazi ekonomskih kriterijuma već shodno položaju političkoj
hijerarhiji). Privatna svojina je nastala prilikom evolucije kolektivne
sredine. Nosilac proizvodnje više nije zajednica već pojedinac. Cilj same
proizvodnje se menja, cilj proizvodnje postaje sticanje profita, kroz
realizaciju proizvodnje na tržištu. Prilikom pojave privatne svojine dolazi
i do pojave pojma robe (proizvod koji je realizovan na tržištu; proizvod
nije roba sve dok se ne proda). Veze između pojedinaca u društvu se uspostavljaju
preko tržišta, koje omogućuje potrošaču mogućnost izbora, isto tako svi
proizvođači imaju rivala - konkurenta. Svi učesnici na tržištu su izloženi
konkurenciji. Možemo zaključiti da je privatna svojina odlika savremene
robno novčane proizvodnje, u kojoj su zastupljene tehnička i društvena
podela rada.
Za uspeh privatizacije neophodno je ostvariti nekoliko važnih preduslova:
- Izbor odgovarajućih metoda i efikasnu organizaciju poslova u vezi
sa njenom implementacijom,
- Stabilno makroekonomsko okruženje,
- Odgovarajuću ekonomsku politiku,
- Transparentan sistem i stabilan sistem propisa i mera kojima se regulišu
pravila igre u privredi.
1.1 CILJEVI PRIVATIZACIJE
Ciljevi radi kojih se pokreće proces privatizacije se mogu razlikovati
u zavisnosti da li se proces privatizacije sprovodi u tržišnim privredama
ili u zemljama u tranziciji. U tržišnim privredama privatizacija treba
da poveća efikasnost, obezbedi preraspodelu nacionalnog dohotka i smanji
pritisak na budžet, dok u zemljama u tranziciji privatizacija treba da
obezbedi ostvarivanje političkih ciljeva u smislu otvaranja procesa demokratizacije
društva i ostvarivanje političkih i ličnih sloboda, zatim treba da dovede
do stvaranja tržišne privrede sa privatnim preduzetništvom, a zatim da
obezbedi i povećanje ekonomske efikasnosti, i povećanje budžetskih prihoda
(radi ublažavanja negativnih posledica neophodnih radikalnih reformi u
mnogim sferama privrede u tranziciji). Konkretizovani uopšteni ciljevi
privatizacije su: otvaranje novih radnih mesta, privredni rast, redovna
isplata penzija, realizacija socijalnog programa, porast životnog standarda,
podsticanje lokalnog razvoja, finansiranje programa za razvoj privrede
i životne sredine, denacionalizacija i mnoštvo drugih. Kao što možemo
primetiti u ovim konkretizovanim primerima uspešnost realizacije ciljeva
privatizacije zavisi i od budućih vlasnika i od države. Šta se očekuje
od budućih vlasnika?
1. Nove investicije
2. Nova oprema i tehnologija
3. Savremeni oblici upravljanja
4. Nove forme organizacije
5. Nova tržišta
6. Porast proizvodnje
7. Porast opšteg nivoa životnog standarda
Šta se očekuje od države kao autentičnog zaštitnika šireg društvenog
interesa?
1. Porast efikasnosti privatizovanih preduzeća
2. Porast proizvodnje
3. Porast zaposlenosti
4. Porast izvoza
5. Porast ukupnog životnog standarda
Pored ovih ciljeva privatizacije postoje i tzv. sekundarni ciljevi privatizacije
kao što su:
1. Obezbeđenje budžetskih prihoda
2. Pomoć lokalnim zajednicama
3. Rešavanje pitanja restitucije
1.2 PRINCIPI PRIVATIZACIJE
Principi privatizacije, kao relativno novog ekonomskog pojma, predstavljaju
ponavljajuće aktivnosti tokom sprovođenja samog procesa privatizacije,
definisani kao iskustva sprovođenja privatizacije koja imaju usmeravajući
karakter : Privatizacija je sredstvo do cilja, a ne sama sebi cilj.
Privatizacija je politički proces. Iako ova dimenzija privatizacije nije
vidljiva ona je uvek prisutna. Nosioci političke funkcije uvek nastoje
da ovaj proces iskoriste i za svoju političku promociju. Istovremeno,
oni koji donose ključne odluke u privatizaciji su za njih i odgovorni,
a oni to jesu samo ukoliko njihov opstanak zavisi od uspeha privatizacije.
Ispitivanje ponašanja vlade u procesu donošenja i izvršavanja odluke o
privatizaciji pretpostavlja analizu ponašanja svih učesnika političkom
procesu. U tom smislu, ne pretpostavlja se da glasači, političari ili
predstavnici vlade slede javni interes, već se pretpostavlja da su oni
racionalni u ekonomskom smislu, što znači da je njihov cilj da maksimiziraju
korisnost u uslovima postojanja određenih institucionalnih ograničenja.
Tako, glasači slede svoje interese prilikom glasanja o privatizaciji,
političari predlažu i sprovode programe privatizacije koji odgovaraju
njihovim privatnim interesima, između ostalih i da budu izabrani ili reizabrani.
Identifikovana su četiri moguća izvora suboptimalnosti u okviru kontrole
preduzeća u javnom sektoru :
a) zamena društvenih ciljeva političkim ciljevima,
b) sklonost direktonoj političkoj intervenciji u upravljanju preduzećem
preko „produžene ruke" između ministarstva i menadžera, c) interna
neefikasnost birokratije i
d) neefikasan nivo birokratske aktivnosti.
Donošenje javne odluke o privatizaciji, na primer, javnih preduzeća suočava
se sa navedenim problemima.
Uspeh privatizacije zavisi od istinske opredeljenost vlade. Preduslov
je da rukovodstvo, kako u državnim organima, tako i u preduzećima bude
opredeljeno prema privatizaciji
Privatizacija zahteva jasan plan. Pri tome se misli na okviran plan koji
sadrži osnovne ciljeve, principe, metode i neophodne institucije privatizacije.
Privatizacija se ne može obavljati prema ugovorenoj formuli i krutoj proceduri
stoga privatizacija zahteva maksimalnu fleksibilnost i oportunizam.
Privatizacija zahteva početan uspeh. Efekat demonstracije je bitan, pogotovo
na početku sprovođenja tog procesa. Zato prvi pokušaji privatizacije moraju
biti uspešni i da bude nadu da privatizacija donosi boljitak.
Maksimalna cena nije uvek i optimalna cena. Uvek je važno šta će se desiti
posle privatizacije. Tako je, umesto postizanja veće cene, važnije procenjivati
mogućnosti novog vlasnika da proširi svoju delatnost, uvede novu tehnologiju,
poboljša upravljanje, i posebno, šta će se desiti sa zaposlenima i kakve
su obaveze novog vlasnika prema zaposlenima.
Privatizacija je u funkciji razvoja svojinske demokratije. Zapravo, privatizacija
je put za jačanje političke demokratije, a kroz „demokratizaciju kapitala"
privatizacija doprinosi i ekonomskoj stabilnosti i stvara nove interesne
grupe koje prihvataju tržišni sistem i privatnu svojinu.
Za uspeh privatizacije neophodni uslovi su brzina i sveobuhvatnost. Uspešni
programi privatizacije ostvareni su u skokovima i velikom brzinom, dok
oni koji nisu uspeli, obično su bili spori i postepeni.
1.3 MODELI PRIVATIZACIJE
Postoje samo četiri tipa (modela) privatizacije , a to su:
a) Interna privatizacija
b) Eksterna privatizacija
c) Distribucija (podela) akcija svim građanima
d) Privatizacija putem formiranja holding kompanija
Iako se u većini literature o privatizaciji izdvajaju ova četiri modela
privatizacije, sam proces privatizacije se može sprovesti pomoću jako
mnogo modela, ali važno je napomenuti da je svako preduzeće jedinka za
sebe, i da se u praksi koriste različite kombinacije različitih modela
privatizacije.
Interna privatizacija podrazumeva prodaju (po veoma
niskim cenama) ili besplatno ustupanje akcija preduzeća radnicima koji
u njemu rade ili su radili (penzioneri). Prodaja akcija se vrši uz određeni
popust ili kroz raspodelu akcija, što se određuje na bazi radnog staža,
visine plate itd. Besplatna podela akcija se često kombinuje sa njihovom
prodajom. Takođe, dolazi do pojave pojma „druga runda" u privatizaciji,
u internoj privatizaciji znači da se akcije prodaju onima koji za njih
najviše plate, pod uslovom da rade u tom preduzeću. Po pravilu, akcije
se mogu prodati po nižim cenama, jer je kupovna moć zaposlenih, ili većine,
nedovoljna. Uz to, niska cena akcija izaziva radoznalost i povećanje interesa
za privatizaciju kod zaposlenih. Pod internom privatizacijom podrazumeva
se i model ESOP (plan akcionarstva zaposlenih). Shodno ovom modelu zaposleni
formiraju fond kome poslovne banke daju kredit do visine vrednosti preduzeća.
Radnici otplaćuju kredit,
i u srazmeri prema otplaćenom delu kredita dobijaju akcija da bi potpunom
otplatom kredita radnik postao vlasnik svog dela akcija. Zavisno od usvojenih
i unapred dogovorenih pravila radnik može da proda akcije preduzeću, bilo
kom drugom kupcu ili one ostaju u portfelju preduzeća do njegovog odlaska
u penziju. (Portfelj (portfolio) predstavlja skup finansijske imovine
pojedinca, sastavljen od različitih finansijskih instrumenata - HoV).
Prednosti interne privatizacije su:
- Veoma se lako i brzo sprovodi
- Politički je popularna među radnicima zaposlenim u uspešnim preduzećima,
jer oni po relativno nižim cenama kupuju akcije koje imaju veću tržišnu
vrednost
- Predstavlja spontani proces jer do privatizacije dolazi voljom zaposlenih
radnika bez državnog uticaja
Nedostaci interne privatizacije su:
- Postoji mogućnost manipulacije radnicima od strane direktora i lica
koja kontrolišu preduzeće
- Postoji mogućnost namernog stvaranja gubitka preduzeća, čime se smanjuje
njihova vrednost, a to znači i vrednost koju treba platiti u procesu privatizacije
(razlog zbog kojeg su u mnogim zemljama stvorene državne agencije za privatizaciju)
- Korišćenje ovog modela predstavlja privilegiju zaposlenih radnika u
uspešnim preduzećima u odnosu na radnike koji su zaposleni u neuspešnim
firmama i radnike u društvenim delatnostima i javnim službama
- Izuzetno mali budžetski prihodi
Eksterna privatizacija podrazumeva prodaju akcija na
javnim licitacijama na kojima mogu učestvovati svi građani, iz zemlje
i inostranstva. Akcije se prodaju onima koji ponude najvišu cenu za njih.
U eksternoj privatizaciji postoje mehanizmi samog procesa sprovođenja
privatizacije u cilju zaštite malih investitora i smanjenja koncentracije
vlasništva. Postoji mogućnost organizovanja više aukcija po određenim
pravilima ako se javi povećano interesovanje stranih investitora zbog
veoma pristupačnih cena akcija, a ima i političkih razloga da se odredi
procenat akcija koji se može prodati stranim licima. Novac dobijen eksternom
privatizacijom pripada državi.
Prednosti eksterne privatizacije su:
- Obezbeđuju visoke budžetske prihode
- Obezbeđuju optimalnu alokaciju akcija koja je izvršena na ekonomskim
principima, što znači da su do akcija došli oni koji su spremni da za
njih najviše i plate
- Ako se radi o stranim investitorima, ovaj model privatizacije obezbeđuje
državi devizne prihode, a preduzećima, po pravilu, efikasnije poslovanje
i savremeni menadžment.
Nedostaci eksterne privatizacije su:
- Postoje problemi kod određivanja cena akcija, a koji se javljaju zbog
nepostojanja
tržišta kapitala u zemljama u tranziciji
- Kada su u pitanju strani investitori postoji opasnost da se neopravdano
veliki procenat akcija proda strancima čime država može izgubiti kontrolu
nad svojom imovinom
- Nepostojanje institucija i informacija za prodaju akcija po realnoj
ceni
Distribucija (podela) akcija svim građanima se sprovodi
prodajom akcija određenog preduzeća po veoma niskim cenama ili njihovim
besplatnim ustupanjem svim građanima iznad 18 godina starosti (kriterijumi
za podelu mogu biti različiti). Nakon dobijanja akcija, svaki građanin
može da kupuje i prodaje akcije na ustanovljenom tržištu HoV, čime se
uspostavlja određena koncentracija akcija. Prednosti distribucije
(podele) akcija svim građanima su:
- Jednostavnost
- Egalitarnost - podjednako učešće svih građana u imovini zemlje
- Razbijanje zatvorenosti preduzeća i pojedinih prostora
- Podstiče rad tržišta kapitala - kod određenog broja građana
razvija se potreba da prodaju svoje akcije
Nedostaci distribucije (podele) akcija svim građanima su:
- Nema budžetskih prihoda
- Velika disperzija vlasništva onemogućava postojanje dominantnog titulara
imovine, a što je neophodno za uspešno poslovanje preduzeća
- Praktični način sprovođenja ovog modela ne može obezbediti potpunu pravednost
podele , zbog različite vrednosti pojedinih preduzeća čije akcija građani
imaju, a i ni doprinos pojedinih građana u stvaranju državne imovine nije
jednak
Privatizacija putem formiranja holding kompanija se
zasniva na ideji da holding kompanije nisu u državnom vlasništvu već su
privatizovane. Akcije holding kompanije se prodaju (ili daju bez nadoknade)
svim stanovnicima, a moguće je i stranim licima. Kupac, dakle, kupuje
akcije nekog holdinga koji kontroliše većinu akcija u nekim drugim preduzećima.
Na taj način holding kompanije su, zapravo, posrednici između akcionara
i preduzeća. Očekuje se da holding kompanija obezbedi efikasno poslovanje
preduzeća i primenu modernog menadžmenta u njima. Holding kompanija, zapravo,
obavlja finansijske operacije od interesa za preduzeća koja kontrolišu,
ali pri tome odlučujuće učestvuju u upravljanju i kontroli svih tokova
u preduzeću. Ova ideja privatizacije se razvila na iskustvu italijanskih
holdinga ENI i IRI. Umesto da se ide u pojedinačnu privatizaciju, država
osniva nekoliko holding preduzeća koja bi upravljala sa desetinama pojedinačnih
preduzeća, sa ciljem da maksimiziraju profit. Tokom vremena i ideja holdinga
se modifikovala. Umesto da budu u državnoj svojini holding kompanije bi
trebalo da budu privatizovane. Kupac bi kupio akcije u jednom od holdinga
i preko njega upravljao preduzećima koja su u njegovom sastavu. Tako se
, na posredan način dolazi do privatizacije.
Prednosti privatizacije putem formiranja holding kompanija:
- Mogućnost brzog formiranja holding kompanija, čime se omogućava uspostavljanje
tržišta kapitala
- Na centralno hijerarhijsko mesto holding kompanije mogu se angažovati
iskusni domaći i inostrani stručnjaci
Nedostaci privatizacije putem formiranja holding kompanija:
- Nedovoljan uticaj pojedinaca na poslovanje preduzeća
- Slab interes građana za otkup akcija holdinga usled nedovoljnog ekonomskog
i finansijskog znanja
- Proces privatizacije se sporo odvija
Na osnovu prethodno objašnjenih modela privatizacije možemo zaključiti
da vlasnici privatizovanih preduzeća mogu biti različiti: a) zaposleni
radnici u preduzeću (unutrašnji vlasnici - inside owners), b) privatna
lica, iz zemlje ili inostranstva (outside owners), c) institucionalni
investitori kao što su banke,
finansijske institucije, holdinzi, penzioni fondovi itd. (institucionalni
investitori).
2. PROCES PRIVATIZACIJE U ZEMLJAMA U TRANZICIJI
2.1 RAZVOJ PROCESA PRIVATIZACIJE
Privatizacija je zadnjih par decenija najfrekventnija reč koju stalno
spominju na televiziji, radiju i na drugim medijima, kao i u vladama država
u razvoju (tranziciji) ali i vladama razvijenih zemalja. Privatizacija
više nije samo ekonomski termin koji privlači pažnju ekonomistima, već
postaje i svetski trend. Privatizacija je postala zvučna reč koju čujemo
svuda oko nas, i koja uglavnom ima negativnu konotaciju. Na prvi pogled
je jako čudno da se reč, tj. pojam privatizacije često spominje i sprovodi
i u razvijenim zemljama. Međutim, i u tim zemljama postoji državno vlasništvo
(u zemljama Zapadne Evrope učešće države u ukupnom domaćem proizvodu i
zaposlenosti se kreće od 12 - 15 Prvi procesi privatizacije obavljaju
se u Velikoj Britaniji (1953.), tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj (1959.), Norveškoj
(1961.), Kanadi (1970.), prvi programi privatizacije započeti su u Čileu
(1973.), Velikoj Britaniji (1981.), Japanu (1985.), Francuskoj (1986.)
i od 1987. u SADu, Kanadi, Italiji, Portugaliji i zemljama u tranziciji,
kao i zemljama koje su u to vreme bile pod vlašću socijalista. Privatizacija,
kao vid strukturne politike se vezuje za dolazak i vladu Margaret Tačer
u Velikoj Britaniji, odakle potiče pokušaj da se minimalizira sve veći
uticaj države na privredu i njeno direktno mešanje u privredni život,
tj. po ovom mišljenju jak uticaj države zatamnjuje privatnu inicijativu
i ometa funkcionisanje kapitalističkog društva. Margaret Tačer, iako premijer
Velike Britanije,tzv. „čelična dama", se zalagala za privatizaciju
koja po samoj definiciji smanjuje državni udeo u kapitalu jedne zemlje.
Nakon njene inicijative talas privatizacije dalje zahvata Nemačku, Italiju
i Francusku i zatim postaje svetski trend. Možemo reći da je Margaret
Tačer uspela svojim radom i delom da promoviše privatizaciju, što u njeno
vreme nije bio lak posao. Kao što je sama „čelična dama" rekla: „Neuspeh?
Takva mogućnost uopšte ne postoji." Ali nažalost, razvitkom društva
i ekonomije privatizacija nije uvek uspešna i često može imati kontraefekte
koji se manifestuju kroz povećanje nezaposlenosti, otuđivanje imovine
jednog naroda itd. Privatizacija nije prost niz transakcija, već kontinualan
i dugotrajan proces koji zavisi od mnoštva faktora, i uvek mora biti fleksibilan,
sa mogućnošću promene plana privatizacije, jer se uslovi na tržištu jako
brzo menjaju, a samim tim propisane mere, principi i načini privatizacije
nisu više najbolja opcija pri sprovođenju samog procesa. Proces privatizacije
je najčešće iniciran teškom ekonomskom situacijom, koja za proizvod ima
visoke dugove, ili je sam proces iniciran globalnim trendom prelaska sa
industrijske na informatičku ekonomiju. Istorijski gledano, prevlast kao
i sama pojava privatizacije se vezuje za povratak „laisser faire, laisser
passer" ekonomije, što predstavlja ideju ekonomske slobode po kojoj
privreda treba da bude prepuštena sama sebi, tj. smanjivanje državne intervencije,
što je i cilj privatizacije. Kao što je prethodno napomenuto, privatizacija
može imati i neke kontraefekte, i često se spominje u negativnoj konotaciji.
Zato, i pored globalnog trenda širenja privatizacije, postoji strah od
ovog procesa. Analize iskustava sprovođenja ovog procesa pokazuju da su
ista očekivanja kao i strahovanja od procesa privatizacije. Najčešći modaliteti
straha su : strah od gubljenja nacionalne imovine, strah od rasprodaje
nacionalne imovine, privatizacija otvara prostor za uplitanje stranih
partnera u domaću ekonomiju i politiku, mnoge je strah da bi privatizacija
povećala cene, privatizacija transformiše državni monopol u privatni monopol,
ugrožava dugoročne investicije, vlada gubi kontrolu nad vitalnom industrijom,
vlada ne može voditi čvrstu zaštitnu politiku, nemoguće je privatizovati
preduzeća sa gubitkom (mada u skorije vreme i to postaje mogućnost) itd.
Upravo ovaj strah od privatizacije, tj. mehanizam odbrane od straha prema
privatizaciji predstavlja razlog što se za ovaj pojam u različitim zemljama
koriste različiti termini. Npr. u Australiji se koristi izraz „pririotizacija",
u Boliviji „industrijski prelaz", u Čileu „narodni kapitalizam",
na Kostarici i Jamajki „ekonomska demokratizacija", u Egiptu „partneri
u razvoju", u Meksiku „dezinkorporacija", na Novom Zelandu „program
prodajeaktive", u Šri Lanki „narodizacija", u Tajlandu „transformacija",
u Velikoj Britaniji i Portugalu „denacionalizacija" itd. Npr. u Francuskoj
„nacionalizacija" počinje već 1818. godine kada se privatizuje nekoliko
rudnika i naftnih kompanija, 1935. - ratna industrija, neke aeronautičke
kompanije, francuska železnica, 1944, 1945. - donesen je prvi projekat
nacionalizacije, koji je obuhvatio Agenciju Frans Press, Air France, Francuske
banke, SHECMA (avio motori), 36 osiguravajućih preduzeća, rudnike uglja,
Renault, deo naftne industrije. Snažan talas „ nacionalizacije" zahvatio
je Francusku 1981. I 1982. Godine, kada je nacionalizovano 36 banaka i
nekoliko većih industrijskih grupacija. Zvaničan početak procesa privatizacije
u Francuskoj je nakon donošenja Zakona o privatizaciji 2. jula 1986. godine.
2.2 PRIVATIZACIJA U BIVŠIM SOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA
Rezultati pri privatizaciji bivših socijalističkih zemalja su jako skromni.
Uzrok tome je verovatno strah prema samom procesu privatizacije, što uzrokuje
otpor prema istom. Državna dominacija pred početak procesa privatizacije
je iznosila čak i preko 90 %, što oslikava tadašnju situaciju kao izrazito
komandnu privredu bez privatne svojine. Raspoloživi kapital ovih zemalja
je jako oskudan i ograničen, a nema ni institucija neophodnih za privatizaciju.
Mađarska je prva krenula u proces privatizacije, i prošla
kroz fazu tzv. epohalne ili poluprivatizacije što zapravo predstavlja
jačanje privatnog sektora. Ovaj proces otpočeo je 1990. godine kada je
donesen novi zakon o preduzetništvu, koji karakteriše uvođenje potpune
slobode za privatnu inicijativu i osnivanje privatnih preduzeća u svim
oblicima. Čitavim procesom privatizacije rukovodi Agencija za državno
vlasništvo, a prihodi od privatizacije namenjeni su otplati dugova.
Čehoslovačka je 1989. I 1990. godine usvojila koncept
privredne reforme i u okviru njega koncept privatizacije koji je obuhvatao:
reprivatizovanja (vraćanje nacionalizovanih firmi), „malu privatizaciju"
(prodaja na javnoj licitaciji malih firmi iz uslužnih delatnosti), „veliku
privatizaciju" (velika državna preduzeća rade projekat na sopstvenom
prestrukturiranju koji se dostavlja na verifikaciju nadležnom ministarstvu)
Poljska je proces privatizacije regulisala normativno Zakonom o državnim
preduzećima 1989. godine i Zakonom o privatizaciji 1990. godine. Privatizaciju
u Poljskoj karakteriše lako obećana brzina privatizacije, koja je u velikom
raskoraku sa stvarnom brzinom odvijanja procesa privatizacije.
Rusija je donela Zakon o privatizaciji državnih i municipalnih
preduzeća, kojim se podrazumeva da se godišnje donosi program privatizacije.
Po ovom zakonu, grupisana su preduzeća u odnosu na mogućnost privatizacije:
objekti obavezni za privatizaciju, objekti namenjeni privatizaciji, koji
nisu u grupi obaveznih, državna i municipalna preduzeća za koja postoje
različita ograničenja u pogledu privatizacije.
Ovde su navedena samo neka od rešenja socijalističkih zemalja prilikom
procesa privatizacije, ali je važno napomenuti da su korišćena rešenja
i metode privatizacije mnogobrojne. Međutim bitna karakteristika privatizacije
u socijalističkim zemljama je da je težnja ka državnoj kontroli procesa
izuzetno izražena. Zapravo, umesto da država svojim merama stvara pogodan
ambijent za privatizaciju, ona se često javlja kao vrhovni kontrolor.
Ovakav pristup može znatno usporiti i otežati proces privatizacije.
2.3 PRIVATIZACIJA U SRBIJI
Proces privatizacije u Srbiji se odvija u dva „talasa", prvi 1993.
godine i drugi 2000. godine. Tokom oba ova perioda metode privatizacije
koje su korišćene u Srbiji su interna privatizacija, eksterna privatizacija
i besplatna distribucija (podela) akcija građanima, pri čemu u dosadašnjoj
istoriji privatizacije u Srbiji primat poprimaju modeli besplatne distribucije
kapitala zaposlenima, penzionerima i građanima, što uslovljava niske budžetske
prihode, pa nam može biti jasno zašto se proces privatizacije u Srbiji
odužio. Osim ovih poteškoća, privatizacija u Srbiji nailazi na otpor i
zbog niske rentabilnosti i profitabilnosti srpskih preduzeća, otpora zaposlenih,
i mnogih drugih faktora. Nakon svih ovih godina reformi, Srbija se tek
sada nalazi na početku procesa tranzicije, koga karakterišu mere stabilizacione
monetarne politike, fiskalne relaksacije i harmonizacije, deregulacije
i reregulacije, ali privatizacija ipak predstavlja ključni segment procesa
tranzicije. Srbija se sada može voditi iskustvima drugih zemalja, koje
su u sličnim uslovima sprovodile proces privatizacije. U poslednjih petnaest
godina u Srbiji su doneta tri Zakona o privatizaciji i jedan Zakon o revalorizaciji.
Prvi Zakon o privatizaciji u Srbiji je donet 1991. godine. Drugi Zakon
o privatizaciji je donet 1997. godine ( Zakon o radničkom akcionarstvu
). Aktuelni Zakon o privatizaciji donet je jula 2001. godine koji je sa
više Uredbi i Dopuna vremenom značajno izmenjen. Prema Zakonu o privatizaciji
postoje tri metoda za procenu vrednosti kapitala preduzeća:
- Korigovane knjigovodstvene vrednosti
- Prinosni metod
- Metod likvidacione vrednosti
Ostvarene cene aukcijske prodaje 70% društvenog kapitala najčešće se kreću
oko polovine njihove knjigovodstvene vrednosti.
Prilikom izrade Zakona o privatizaciji, formirana je radna grupa, koja
je imala za zadatak da na osnovu iskustava o privatizaciji zemalja u tranziciji
a i Srbije pripremi zakonsku osnovu i institucionalnu podršku koja bi
trebalo da omogući i olakša sprovođenje procesa privatizacije u Srbiji.
Pri izradi novog koncepta privatizacije, radna grupa se rukovodila sledećim
ciljevima:
- Stvaranje otvorene privrede i strukture vlasništva
- Maksimiziranje investicija u realni sektor
- Socijalna i politička prihvatljivost
- Uspostavljanje jasne vlasničke strukture i na njoj zasnovanih mehanizama
korporativnog upravljanja.
Pri definisanju konkretnih rešenja, radna grupa se rukovodila sledećim
principima :
- Privatizacija mora biti obavezna i oročena
- Tržište je jedini arbitar vrednosti kapitala preduzeća
- Vrednost kapitala preduzeća se može maksimizirati ako i samo ako se
primeni konkurentski princip prodaje kapitala/imovine
- Proces privatizacije mora biti javan i transparentan radi uspostavljanja
i održavanja kredibiliteta institucija koje sprovode privatizaciju
- Kapital prezaduženih i preduzeća operativnoj krizi ne može biti valorizovan
na tržištu bez prethodnog finansijskog i organizacionog restrukturiranja;
preduzeća u strateškoj krizi uopšte ne mogu biti prodata (čak ni za dolar)
te je neophodna njihova likvidacija
- Privatizacija mora biti socijalno prihvatljiva, tj. pozicija zaposlenih
u privatizovanim preduzećima ne sme biti gora nakon privatizacije; takođe,
deo kapitala mora pripasti ne samo zaposlenima već svim punoletnim građanima
države kako bi se uvažio dostignuti nivo prava prema prethodnim zakonima
- Zakon ne sme sadržati retroaktivna rešenja.
Neposredni učesnici privatizacije su: preduzeće koje se privatizuje i
kupac. Napomenuto je da je jedan od ključnih nedostataka procesa privatizacije
u bivšim socijalističkim zemljama nedostatak institucija za privatizaciju.
Srbija, poučena iskustvima drugih zemalja u tranziciji, je svojim Zakonom
o privatizaciji jasno definisala institucije procesa privatizacije kao
i njihove nadležnosti. Institucije nadležne za privatizaciju su:
1. Ministarstvo za privredu i privatizaciju
2. Agencija za privatizaciju
3. Akcijski fond
Ove institucije obavljaju razne vrste poslova, koje su međusobno jasno
razgraničene, pa je koncept privatizacije u Srbiji zasnovan na jasnom
razdvajanju sledećih poslova:
- Politika privatizacije
- Organizacija i sprovođenje privatizacije i kontrola postupaka privatizacije
- Nadzor nad institucijama i sprovođenjem privatizacije.
Strukturiranje institucija je izvršeno po principu doslednog razdvajanja
političke sfere privatizacije od operativnih aktivnosti na njenom sprovođenju.
Analogno prethodnom politika privatizacije je u isključivoj nadležnosti
Ministarstva za privredu i privatizaciju, organizacija i sprovođenje privatizacije
i kontrola postupka privatizacije su u nadležnosti Agencije za privatizaciju
i Akcijskog fonda, koji ne pripadaju infrastrukturi države. Nadzor nad
aktivnostima Agencije za privatizaciju i Akcijskog fonda poveren je Ministarstvu
za privredu i privatizaciju, dok je nadzor nad radom ministarstva u nadležnosti
Vlade Srbije i Odbora za finansije Skupštine Republike Srbije.
2.3.1 Ministarstvo za privredu i privatizaciju
Ministarstvo za privredu i privatizaciju je u nadležnosti Vlade Srbije.
Ministarstvo definiše političke ciljeve privatizacije, utvrđuje predloge
zakona i podzakonskih akata, tumači zakone i podzakonske akte i ima ovlašćenje
da pokrene proces privatizacije, definiše prioritete privatizacije, koordinira
aktivnosti između ministarstava na prilagođavanju zakona povezanih sa
privatizacijom, postavlja upravne i nadzorne organe institucija koje organizuju
i sprovode postupak privatizacije itd.
2.3.2 Agencija za privatizaciju
Agencija za privatizaciju je pravno lice koje prodaje kapital, odnosno
imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije,
u skladu sa zakonom. Onaobavlja poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno
veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje
stečajni postupak. U obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije,
u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava:
- Procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije
- Usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa
propisima
- Usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom
o prodaji
- Izvršenje ugovora o prodaju u kojem je Agencija ugovorna strana
- Prenos akcija bez naknade zaposlenima
Osnovna delatnost Agencije je definisana zakonom i definiše se kao posredovanje
u procesu privatizacije. Shodno odredbama Zakona o privatizaciji a prema
opisu poslova u nadležnosti Agencije, sve njene aktivnosti se mogu grupisati
u dva osnovna procesa:
1. Privatizacija
2. Kontrola postupaka privatizacije i izvršenja ugovora o prodaji
Finansiranje Agencije za privatizaciju je okvirno definisano Zakonom o
privatizaciji, prema kojem se sredstva iz budžeta mogu koristiti samo
za osnivanje Agencije (kao osnivački ulog), dok se poslovanje Agencije
finansira:
a) Prihodima Agencije od subjekata privatizacije i potencijalnih kupaca
b) Naknadama za pokriće troškova prodaje iz prihoda od prodaje kapitala
i imovine
c) Donacijama međunarodnih finansijskih institucija i donatorskih organizacija
Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju
se na račun Agencije za privatizaciju, koja ih raspoređuje na sledeći
način: 10 % sredstava uplaćuje se Republičkom fondu nadležnom za penzijsko
i invalidsko osiguranje, 50% sredstava izdvaja se za finansiranje restrukturiranja
i razvoja privrede na teritoriji Republike Srbije, 5% sredstava izdvaja
se za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, 5%
sredstava izdvaja se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave
prema sedištu subjekta privatizacije. Troškove privatizacije snosi subjekat
privatizacije, u visini
koju odredi nadležni ministar.
2.3.3 Akcijski fond
Akcijski fond je pravno lice na koje se prenose akcije radi prodaje u
skladu sa Zakonom o privatizaciji i Zakonom kojim se uređuje akcijski
fond, dok centralni registar za hartije od vrednosti sadrži jedinstvenu
bazu podataka o izdatim akcijama, kao i evidenciju o promenama tih podataka.
Postoje razni načini za merenje efekata privatizacije, iako se oni najbolje
uočavaju uporednom analizom podataka. Ali postoje i neki ustaljeni indeksi
kojima se izražava uspešnost privatizacije u jednoj zemlji, a to su:
a) Indeks industrijske proizvodnje
b) Indeks zaposlenosti
c) Indeks izvoza
Jedan
od najvažnijih ciljeva privatizacije jeste poboljšanje i rast industrijske
proizvodnje. Kao što možemo videti na grafikonu, nije ostvaren znatan
rast industrijske proizvodnje samom privatizacijom, kao što je to slučaj
kod drugih zemalja koje su privatizacijom uspele da podstaknu rast industrijske
proizvodnje.
1990 - 97% ( 2.600.000 ) zaposleno u društvenom sektoru, a samo 66.000
u privatnom sektoru. Od 2001 -2004 broj radnika u društvenom sektoru je
smanjen za 200.000, a u privatnom sektoru je povećan za svega 100.000
što znači da je 100.000 radnika ostalo bez posla. Kao što možemo primetiti
ni porast zaposlenosti kao jedan od glavnih ciljeva privatizacije nije
ostvaren.
Porast izvoza kao treći važan cilj je delimično ostvaren jer je izvoz
u 2004 godini viši u odnosu na 2001 godinu ali je znatno niži odnosu na
1990 godini.
Spor rast izvoza je pratio dinamičan rast uvoza. U 2004 godini uvoz je
bio veći za 3,6 miliona $ u odnosu na 1990 godinu, a za 6,3 miliona $
u odnosu na 2001 godinu. Priliv stranih sredstava plaćanja nije bio usmeravan
u proizvodnju već u finalnu potrošnju pa je rast uvoza logična posledica.
Na osnovu ovih pokazatelja uspešnosti procesa privatizacije možemo zaključiti
da su neki od glavnih ciljeva privatizacije ostvareni, ali da je taj procenat
nedovoljan da bismo mogli da zaključimo da je proces privatizacije u Srbiji
sproveden uspešno. U Srbiji se u protekloj godini dosta špekulisalo o
novim načinima privatizacije preduzeća u Srbiji. Kao što je već napomenuto,
postoje mnogobrojne metode i tehnike privatizacije kao i njihove razne
kombinacije. Radi privatizacije preduzeća „Galenika" stvoren je novi
metod privatizacije, tzv. „neobavezujući tender". „Neobavezujući
tender" se u svetu još naziva i pretkvalifikacioni tender. Potencijalni
kupci se pozivaju da upoznaju preduzeće i onda dostavljaju ponude, (koje
nisu obavezujuće), ali moraju da sadrže sve bitne uslove (procenat kapitala
koji bi kupili, cenu, okvirni investicioni i socijalni program itd.).
Pretkvalifikacioni tender zapravo služi da se proveri da li postoje ozbiljni
kupci.
„Neobavezujući tender je novi metod privatizacije i način da se proveri
da li postoje ozbiljni kupci zainteresovani za kupovinu neke kompanije.
Ovaj metod biće objavljen 15. decembra za privatizaciju "Galenike".
Ministar ekonomije Mlađan Dinkić je rekao da će 15. decembra biti objavljen
"neobavezujući tender" za izražavanje interesa za privatizaciju
"Galenike". U Ministarstvu ekonomije objašnjavaju da "neobavezujući
tender" podrazumeva javni poziv za izražavanje interesa potencijalnih
kupaca za privatizaciju neke kompanije."
U periodu od 2004. - 2009. godine učinak privatizacije u Srbiji, kada
je reč o društvenom kapitalu, su prodata 2 002 preduzeća, čime je ostvaren
prihod od oko 2,4 milijarde evra. Najviše novca je zarađeno od prodaje
firmi na tenderu, njih 84, i to za 1,1 milijardu evra (ovim načinom prodaje
tražio se strateški partner). Metodom aukcije prodato je 1 426 preduzeća,
od čeka je zarađeno 835 miliona evra. Akcijski fond je na tržištu kapitala
i tenderima od početka prvivatizacije ponudio 1 139 paketa i od njihove
prodaje ostvario prihod od 584 miliona evra. Na privatizaciju u Srbiji,
po ovim podacima, čeka još oko hiljadu preduzeća.
Reforma banaka u Srbiji kao proizvod privatizacije u periodu od 2000 -
2005. godine U narednim grafikonima prikazano jer kretanje broja banaka,
bilansne sume i visine kapitala u periodu od 2000. do 2005. godine.
U strukturi bilansne sume bankarskog sektora na dan 31.12.2005. godine
zapaža se izrazito visoko učešće bilansne sume koja se odnosi na banke
u stranom vlasništvu u ukupnoj bilansnoj sumi (66%) u poređenju sa istim
učešćem koje je u 2001. godini iznosilo 13%. Istovremeno, zapaža se izrazit
pad učešća bilanske sume banaka u većinskom vlasništvu države (sa bankama
u društvenom vlasništvu) u ukupnoj bilansnoj sumi sa 66% krajem 2001.
godine, na 23,9% na dan 31.12.2006. godine. Na početku 2001. godine bankarski
sistem Srbije obuhvatao je 86 banaka (67 banaka na teritoriji uže Srbije,
17 banaka na teritoriji Vojvodine i 2 banke na teritoriji severnog dela
Kosova i Metohije). Nakon političkih neprilika u zemlji, tadašnja NBJ
(Narodna Banka Jugoslavije) je sačinila strategiju restrukturiranja banaka
radi povratka poverenja u bankarski sistem. U ovom cilju NBJ je 2001.
godine sprovela niz aktivnosti: 43 dijagnostička ispitivanja, od čega
28 sa inostranim konsultantima; 85 kontrola poslovanja banaka; 13 ocena
finansijskog stanja i mogućnosti i ekonomske opravdanosti sanacije. Do
kraja 2001.godine Narodna banka Jugoslavije je na osnovu svojih izvršenih
analiza i kontrola, preduzela propisane aktivnosti, koje su rezultirale
u sledećem:
■ 23 banke su izgubile dozvolu za rad, uključujući i 4 banke početkom
2002.godine,
■ 4 banke su dobile rok za dokapitalizaciju,
■ 5 banaka se nalazi u postupku sanacije,
■ kod 1 banke je uvedena administracija,
■ 5 banaka se nalazi u kategoriji problematičnih banaka
■ 17 banaka je pod merama za usklađivanje pokazatelja poslovanja, osim
novčanog dela akcionarskog kapitala,
■ 18 banaka se pripojilo drugim bankama, uključujući i one banke kod kojih
je pripajanje u toku.
Krajem 2001. godine, pored Societe Generale Yugoslav bank, dozvolu za
rad je dobilo još 5 stranih banaka:
Micro finance banka AD Beograd, Raiffeisenbank Jugoslavija AD Beograd,
Alpha bank AE (Beogradska afilijacija), HVB banka Jugoslavija AD Beograd
i National bank of Greece (filijala Beograd).
Domaća banka osnovana u 2001.godini je Nacionalna štedionica - banka AD
Beograd. Nakon značajnih promena strukture bankarskog sektora tokom 2001.
i početkom 2002. godine, kada je zatvoren veći broj banaka, uključujući
i najveće finansijske institucije u
zemlji, a osnovano nekoliko novih banaka, uglavnom u pretežnom ili potpunom
vlasništvu inostranih banaka, tokom 2002. godine broj banaka se nije značajnije
promenio. Ukupan broj banaka na kraju 2002. godine bio je 50 (uključujući
dve banke iz severnog dela Kosova), od kojih je:
■ 6 banaka pod većinskom kontrolom stranih banaka,
■ 6 banaka u većinskom vlasništvu drugih stranih lica,
■ 15 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 8 banaka sa pretežnim učešćem preduzeća u društvenoj svojini,
■ 11 banaka u postupku privatizacije, uz privremeno većinsko učešće Republike
Srbije, od kojih su tri banke u postupku sanacije,
■ 4 banke sa značajnim učešćem državnog kapitala.
Tokom 2003. godine nastavljeno je sa reformom bankarskog sektora u više
pravaca. U tom periodu nije bilo izdavanja novih dozvola za rad banaka.
Sredinom 2003. godine:
■ Kapital banci a.d. Beograd je oduzeta dozvola za rad,
■ Dijamant banka a.d. Zrenjanin je donela odluku o prestanku rada, a
■ Poljoprivredno investiciona banka a.d. Novi Sad se pripojila Delta banci
a.d. Beograd.
■ Borska banka a.d. Bor 13. februara 2004. godine ušla je u stečaj zbog
ekonomske neopravdanosti daljeg nastavka procesa sanacije banke
Na kraju 2003. godine bankarski sektor Srbije je imao ukupno 47 banaka,
i to:
■ 11 banaka u većinskom vlasništvu stranih akcionara,
■ 19 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 17 banaka u većinskom vlasništvu Republike Srbije (ili pak Republika
Srbija kao pojedinačni najveći vlasnik).
Na kraju 2004. godine bankarski sektor Srbije imao je ukupno 43 banke,
i to:
■ 11 banaka u većinskom vlasništvu stranih akcionara,
■ 18 banaka sa pretežno privatnim kapitalom,
■ 14 banaka u većinskom vlasništvu Republike Srbije. Tokom godine nisu
izdavane nove dozvole za rad bankaka.
U prvom kvartalu 2005. godine došlo je do pripajanja DDOR banke a.d.
Novi Sad Metals banci a.d. Novi Sad. Kreditno-eksportnoj banci a.d. Beograd
je oduzeta dozvola za rad. Tokom drugog kvartala 2005. godine pregovori
oko prodaje Continental banke a.d. Novi Sad (Nova Ljubljanska banka d.d.
Ljubljana, Slovenija) i Novosadske banke a.d. Novi Sad
(Erste Banka AG Vien, Austria) su nastavljeni, i proces prodaje je obavljen
u drugoj polovini meseca jula 2005. godine. Tokom drugog kvartala 2005.
godine Atlas banka a.d. Beograd i Meridian banka a.d. su kupljene od strane
Pireus Bank iz Grčke i Credit Agricole iz Francuske. U avgustu 2005. godine
Banca Intesa je na tržištu kapitala uspešno realizovala kupovinu akcija
Delta banke a.d. Beograd."
Država je prodajom svog učešća u 4 državne banke prema podacima sa sajta
Ministarstva finansija ostvarila prihod od približno 290 miliona evra
("Jubanke", "Continental banke", "Novosadske
banke" i "Niške banke"), pri čemu je iznos prihoda za 80
miliona evra veći od kapitala koji je konvertovan u tim bankama u vlasništvo
države po osnovu duga prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. U
četvrtom kvartalu 2005. godine Narodna banka Srbije dala je odobrenje
FINDOMESTIC banci iz Firence za preuzimanje 89,74% akcija Nove banke a.d.
Beograd i EFG Eurobank Atina za preuzimanje 90,13% akcija Nacionalne Štedionice
a.d. Beograd. Eksim banka pripojena je HVB banci a.d. Beograd. Na ovaj
način je 2005. godine uspešno okončan proces privatizacije banaka u Srbiji.
ZAKLJUČAK
Nakon ove analize procesa privatizacije u Srbiji možemo zaključiti da
sam proces još nije dovršen, ali da prethodni pokušaji privatizacije nisu
bili toliko uspešni. Neuspeh procesa privatizacije u Srbiji prouzrokovan
je time što je privatizacija bila sama sebi cilj i sprovođena je bez obzira
na posledice, nije ostvaren opšti konsenzus u vezi koncepta privatizacije,
iz procesa privatizacije su bili isključeni radnici, najvažniji cilj je
bio budžetski prihod, a ne rast životnog standarda zasnovanog na rastu
proizvodnje, zaposlenosti i izvoza. Iz ovih razloga neuspeha procesa privatizacije
možemo zaključiti da ne postoji pravedan metod privatizacije, i da se
uvek mora žrtvovati neki cilj, zarad ostvarenja nekog drugog cilja. Ali
u zemljama u tranziciji kakva je i Srbija, treba voditi računa da se kao
glavni cilj postavi potpuni prelazak u mešovitu privredu, i da se ovaj
cilj sagleda sveobuhvatno, a ne da se kao jedini ishod privatizacije očekuje
budžetski prihod, jer će taj budžetski prihod pratiti nezaposlenost, nedovoljan
rast izvoza, neznatan rast industrijske proizvodnje, kao što smo videli
u prethodnoj analizi. Kada se započinje kompleksan proces privatizacije
u zemljama u tranziciji treba mu pristupiti veoma ozbiljno, sagledavajući
sve relevantne faktore i pokazatelje, kao i iskustva drugih zemalja.
LITERATURA
1. Grupa autora GTZ (Deutsche Gesellshaft fur Technische Zusammenarbeit
GmbH), 2005, Bankarska knjiga, GTZ
2. http://www.aleksinac.net/biznis/385.html
3. http://hr.wikipedia.org/wiki/Tranzicija
4. http://www.jedinstveni-sindikat.org.rs/arhiva/2008/privatizacija.phptf21
5. http://www.priv.yu/
6. Jablanović V., 1999., Privatizacija kao generator egzogenih i endogenih
ciklusa, Zadužbina Andrejević
7. Kragulj D., 2009, EKONOMIJA: Osnovi mikroekonomske i makroekonomske
analize, Kragulj, Beograd
8. Novi metod privatizacije, decembar 2009. godine, izvor: RTS, dostupan
na http://www. info go.biz/novi-metod-privatizacije.html
9. Vukotić V., 1993., Privatizacija, Institut društvenih nauka, Beograd
10. www.ekof.bg.ac.yu/.../PRIVATIZACIJA%20U%20SRBIJI.ppt
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|