SAD
su 2007. godine bile uzdrmane velikom finansijskom krizom izazvanom
problemima na tržištu hipotekarnih kredita. Ogroman broj dužnika nije
bio sposoban da otplaćuje svoje kreditne obaveze i američki bankarski
giganti koji su imali velika očekivanja u pogledu zarade upravo po
osnovu ovih kredita, našli su se pred rubom bankrota. Međutim, kriza
se nije zaustavila samo na tržištu hipotekarnih kredita. Može se reći,
da je inicijalna kriza izazvala pravi domino efekat na američkom finansijskom
tržištu. Cilj ovog rada jeste predočavanje razloga koji su doveli
SAD u ovu nezavidnu situaciju, kao i analiza posledica i koraka koji
se preduzimaju u cilju prevazilaženja problema.
Rad polazi od generalne hipoteze - neregulisano tržište hipotekarnih
kredita u SAD je dovelo do finansijske krize takvih razmera da je
morala da interveniše država.
Prva posebna hipoteza – pre izbijanja krize na tržištu
hipotekarnih kredita u SAD-u preovladali su drugorazredni krediti
Druga posebna hipoteza – kriza na tržištu hipotekarnih
kredita dovela je do opšte ekonomske krize u SAD
Treća posebna hipoteza – odgovor države bio je tipično
kejnzijanskog karaktera
1. DRUGORAZREDNI KREDITI NA HIPOTEKARNOM TRŽIŠTU
Tokom 90-tih godina SAD doživljavaju pravi privredni procvat i učvršćuju
svoju poziciju privredno najmoćnije zemlje sveta. Kao takve, SAD su
postale najsigurnije mesto za ulaganje kapitala i ogromne svote novca,
brojane bilionima dolara, konstantno su se slivale u SAD. To je dovelo
do iluzije da će prilivi kapitala u američku privredu biti konstantno
veliki i da se može ulaziti u rizična ulaganja, koja bi u slučaju
uspeha donosile neverovatnu dobit.
Međutim,
kriza američkog tržišta nekretnina, koja je već hiljadama Amerikanaca
donela gubitak krova nad glavom, ali i izazvala razornu krizu na finansijskom
tržištu širom sveta, verovatno će ostati upamćena kao dosad najteža
finansijska kriza u istoriji SAD-a.
Početak krize uzrokovan je opuštenijom politikom plasmana američkih
banaka, koje su tokom 2001. godine počele da odobravaju hipotekarne
kredite licima sa nižim kreditnim rejtingom (subprime loans), u vreme
kada je američko tržište nekretnina beležilo veliku ekspanziju. Ali
osnovni razlog ovako rizičnih transakcija koje su preuzimale američke
banke teško da može biti briga za socijalno ugrožene kategorije društva.
Razlog, pre svega treba tražiti u tome da su američke banke, hipotekarne
kredite videle kao jedan od najvažnijih izvora prihoda u budućnosti.
Banke su se opredelile na ovako visok rizik zato što:
• ugovorili su predviđali rast prvobitno ugovorenih kamatnih stopa
sa 3,7 do 8%, ukoliko klijent ne otplaćuje rate na vreme;
• zbog primamljivih kamata, bankama je bilo bitno da taj deo duga
bude kompletno naplaćen, dok se na glavnicu obraćalo manje pažnje,
dok god je dužnik bio sposoban da redovno otplaćuje kamatu;
• računalo se na to da će cena nekretnina u SAD i dalje rasti u budućnosti,
pa su zato banke mislile da će lako moći da nevraćeni dug pokriju
vrednošću nekretnine koja je kupljena kreditom.
Rastu nekretnina su dosta doprinele i američke Federalne reserve (FED)
koje su vodile ekspanzivnu monetarnu politiku. Dugogodišna politika
niskih kamatnih stopa, dovela je do toga se se jeftin kapital plasira
u dugoročne i kapitalno intenzivne projekte kakve su nekretnine. Osnovna
kamatna stopa FED-a je 2006. godine iznosila 5,25% i od tada je postepeno
smanjivala. U trenutku ekslacije finansijske krize u septembru 2008.
godine, osnovna kamatna stopa je iznosila 2%.
Kako bi ispratile situaciju, banke su počele da daju kredite licima
koja nisu bila kvalifikovana za odobravanje ovih kredita. U periodu
najvećeg rasta cena nekretnina, odobrena je i najveća vrednost sub-prime
kredita. Banke i specijaziovane agencije su u trci za lakom zaradom
redukovale premije na rizik za tu vrstu pozajmica i tržište drugorazrednih
kredita je doživelo neslućene razmere .
Ovi krediti su omogućavali domaćinstvima da se lakše i više zaduže
u odnosu na svoj dohodak. Po pravilu tokom prve dve godine otplate,
oni garantuju fiksne kamatne stope na veoma niskom nivou, često znatno
ispod važeće eskontne stope. Posle isteka ovog perioda, prelazi se
na režim plivajuće kamatne stope, odnosno slobodno formiranje kamatne
stope prema uslovima na finansijskom tržištu.
Iluzija je bila neodoljiva, posebno u očima stanovništva sa nižim
dohocima i željom da se obezbedi sopstveni krov nad glavom pre nego
što rastuće cene nekretnina ukinu tu mogućnost. I pored očiglednih
rizika, svi su bili blagonakloni prema ovoj inovaciji. Ona je širila
tržište, davala dostupnost finansijskim uslugama i onim dohodovanim
grupama koje ranije nisu zadovoljavale stroge kriterijume kreditne
sposobnosti. Zadovoljni su bili i finansijeri, i stanovništvo, i stanogradnja,
i privreda u celini. Posebno su bili zadovoljni vlasnici finansijskih
institucija i država pošto je bum u sektoru nekretnina podržavao visoke
profite, privredni rast, zaposlenost i prihode budžeta .
Međutim, to je bio samo deo problema. Banke su sub-prime kredite sekjuritizovale(eng.
securitization, proces kreiranja finansijskih instrumenata na osnovu
druge aktive), odnosno pretvorile u hartije od vrednosti sa pokrićem
u hipotekarnim kreditima i dalje ih preprodavale investitorima koji
su bili željni spekulativnog profita.
Spekulanti ulaze na tržište u potrazi za brzom zaradom, a da pri tome
svesno preuzimaju povišen rizik i po pravilu se zadržavaju dugo na
tržištu. Koliko je nastala situacija bilo pogodno tlo za investiture
sa spekulativnim motivima pokazuje praksa koja se primenjivalakod
kupovine nekretnina. Klijenti bi kod banaka ostavljali višestruko
manje depozite od hipotekarnih kredita koje bi uzimali za kupovinu
nekretnina da bi nakon toga u kratkom roku nekretninu koju su kupili
ponovo prodali i ostvarivali značajne zarade. Na primer da su nekreninu
kupili krajem januara 2005. godine i prodali tokom juna 2006. godine
na razlici u ceni moglo je da se zaradi u proseku do 25%.
Tako su nesvesno ugrozile ceo finansijski sistem, jer je u tom trenutku
problem sa naplatom kredita postao problem celog finansijskog sistema
Sjedinjenih Američkih Država.
Kako američko finansijsko tržište nije bilo regulisano, distribucija
primarnog rizika je doživela široke razmere. Obim poslovanja finansijskim
derivatima u 2002. godini je iznosio 106 milijardi USD. Činilo se
da ovom lancu nema kraja ni iznenađenje. Međutim, tada dolaze do izražaja
problem asimetrije informacija i moralnog hazarda. Agencije su zahvaljujući
pokriću države preuzimale velike rizike, a rejting agencije su po
inerciji finansijske derivate rangirale kao najmanje rizičnu klasu.
Investicioni fondovi i banke su bile zaslepljene profitom i zato su
ove hartije masovno kupovali .
Tržište drugorazednih hipotekarnih kredita je osetio prve potrese
sredinom 2007. godine, kada su investitori uvideli da poseduju rizičnije
hartije nego što su to isprva mislili. Od tada kreće njihova masovna
prodaja. Otplata drugorazrednih hipotekarnih kredita se odvijala uredno
sve dok kamatne stope nisu počele da rastu, a cene nekretnina da padaju.
Kako je rastao broj klijenata koji nije bio u stanju da reguliše obaveze
prema bankama, banke su usled narasle ponude nekretnina i pada cena
na tržištu, postale suočene sa problemom bezvrednih hipoteka. Čak
i da ih uspeju prodati, što je malo verovatno usled prezasićenosti
tržišta, banke ne mogu nadoknaditi uložena sredstva tako da razlika
u njihovim bilansima predstavlja neto gubitak.
Najveće gubitke su imale komercijalne i investicione banke.
2. IZBIJANJE OPŠTE EKONOMSKE KRIZE
SAD imaju ogroman uticaj na sva svetska kretanja, pa ni finansije
ne mogu biti izuzetak. Kriza koja je zahvatila SAD nikako ne može
ostati usamljen slučaj u svetu, već može imati nesagledive posledice
na svetsku ekonomiju.
Kriza koja se desila uticala je na funkcionisanje mnogih velikih kompanija,
na smanjenje njihovog profita i dovela do situacije u kojima su vlasnici
bili prinuđeni na otpuštanje svojih radnika.
Poremećaji na tržištu nekretnina i ekspanzija rizičnih stambenih
kredita u SAD sredinom 2007. najavili su finansijsku krizu kada su
se investitori u odsustvu regulative i državnih akcija suočili sa
kupovinom rizičnih hartija čiji je rejting bio precenjeni, a koje
su se prodavale na sekundarnom tržištu hipotekarnih kredita. Kriza
se u prvoj polovini 2008. prenela na tržišta akcija i obveznica, čije
cene tada drastično padaju, a zatim na bankarski sektor. U septembru
2008. registrovano je bankrotstvo nekoliko velikih investicionih banaka
koje su u bilansima imale loše hipotekarne hartije. Lansiran je plan
spašavanja ugroženih banaka pomoću fiskalne injekcije, kako bi se
povratila likvidnost na sekundarnom tržištu hipotekarnih hartija od
vrednosti. Od septembra 2008. kriza se ubrzava i širi na zemlje EU,
Rusiju i druge zemlje, izazivajući paniku na finansijskim tržištima
i bankarskom tržištu. Kriza berzi i bankarstva u četvrtom kvartalu
2008. prelila se na realni sektor u mnogim zemljama sveta i izazvala
recesiju privrede. Stope privrednog rasta mnogih zemalja sveta imale
su negativne vrednosti tokom 2008. godine. U četvrtom kvartalu 2008.
drastično je usporena svetska trgovina i investicije, smanjen priliv
kapitala i povećan odliv kapitala zbog povlačenja investitora sa berzi
u manje rizične finansijske instrumente. Poslovno bankarstvo se zbog
pogoršanja međunarodnih uslova finansiranja suočilo sa ograničenim
kreditima u depresiranoj privredi (globalna kreditna kriza), a u nekim
zemljama je ušlo u krizu likvidnosti u vreme dospeća kratkoročnih
obaveza prema spoljnim kreditorima.
Berzansku i bankarsku krizu ilustruju indikatori koji pokazuju dubok
pad vrednosti akcija i obveznica na berzi i pad bankarskih kredita,
što se sa padom neto priliva stranog kapitala odrazilo na pad privredne
aktivnosti i pad poverenja investitora da ulažu u privrede.
Sa
hipotekarnog tržišta kriza se već početkom 2008. godine prenela na
tržište akcija i obveznica. U septembru 2008. godine dolazi do eskalacije
finansijske krize i pravog sunovrata američkih giganata. Prva je stečaj
proglasila banka Lehman Brothers i Wachowia. Država je nacionalizovala
Fannie Mae i Freddie Mac, koje su kontroslisale oko 50% sveukupnih
hipotekarnih zajmova u SAD. Merrill Lynch je preuzeta od strane Bank
of America za približno polovinu stvarne vrednosti, a JPMorgan je
preuzeo Washington Mutual. Morgan Stanley i Goldman Sachs u bili prinuđeni
da promene svoj status iz investicionih banaka u regulisanije univerzalnije
bankarske institucije. Najveće američko osiguravajuće društvo American
Interantional Group je spašeno od bankrotstva otkupom duga od strane
FED-a.
Ključna posledica krize u prvoj fazi i kasnije jeste nelikvidnost.
U drugoj polovini 2007. došlo je do oštrog pada vrednosti berzanskih
indeksa u SAD i drugim razvijenim zemljama i do velikog povećanja
međubankarskih kamatnih stopa zbog smanjenog poverenja među finansijskim
institucijama. Centralne banke razvijenih zemalja u četvrtom kvartalu
2007. ubacile su likvidna sredstva na tržište da bi ublažile poremećaje
na tržištima novca. U prvom i drugom kvartalu 2008. nastavljena je
nestabilnost tržišta novca, iskazani su gubici finansijskih institucija
pogođenih krizom i nagovešteno usporavanje privrednog rasta. Na krizu
likvidnosti reagovale su Federalne rezerve SAD i Evropska centralna
banka ubacivanjem likvidnih sredstava operacijama na otvorenom tržištu,
a nacionalne vlade su dokapitalizovale pojedine banke da bi ojačale
njihovu solventnost. Sve to nije bilo dovoljno da se ublaže posledice
globalen finansijske ekonomske krize, što je vidljivo kroz nagle i
česte promene u makroekonomskim prognozama zbog smanjenja globalne
tražnje i manje raspoloživosti kredita. Investitori su posle kraha
američkog hipotekarnog tržišta izvlačili svoja sredstva sa svetskih
berzi, što je uslovilo nastavak oštrog pada najznačajnijih berzanskih
indeksa u 2008. i 2009. godini. Izvlačili su kapital s rizičnih tržišta
i ulagali u državne dužničke hartije od vrednosti. Odliv kapitala
iz istočne Evrope učinio je ranjivim zemlje ovog regiona s visokom
spoljnom zaduženošću i visokim deficitom tekućih transakcija zbog
visoke zavisnosti većine ovih zemalja od priliva stranog kapitala.
Smanjenje priliva stranog kapitala u ove zemlje od oktobra 2008. doveo
je do jake deprecijacije njihovih valuta koja je smanjila sposobnost
servisiranja dugova realnog sektora i sektora stanovništva i dovela
do smanjenja deviznih rezervi. Vaţnu ulogu u obezbeđivanju eksterne
likvidnosti i kreditne aktivnosti ovih zemalja imala je podrška međunarodnih
finansijskih institucija i bankarske grupacije koja posluje u zemljama
istočne Evrope i održavanje njihove ukupne izloženosti prema regionu
i pokazatelja solventnosti i likvidnosti na nivou iz 2008. godine.
Druga i treća krupna posledica krize jesu recesija i nezaposlenost.
Usled krize u 2008. je ostvarena niža stopa globalnog privrednog rasta
(3,4%) u odnosu na prethodnu godinu (5,2%). SAD su ostvarile stopu
rasta od 1,1%, a EU od 1,3%, što je niže u odnosu na 2007. (2% i 3,1%,
respektivno). Rast svetske trgovine od 4,1% je bio znatno sporiji
u odnosu na 2007. (7,2%). Vodeće privrede najrazvijenijih zemalja
ušle su u recesiju krajem 2008. i početkom 2009. što pokazuju podaci
Eurostata o kretanju BDP i sto nezaposlenosti. SAD su ostvarile blagi
pad BDP u trećem (-0,1%) i ĉetvrtom (-1,6%) kvartalu 2008. koji je
nastavljen u prvom (-3,3%) i drugom (-3,2%) kvartalu 2009. godine.
EU 27 je ostvarila pad BDP u drugom (-0,1%) trećem (-0l3%) i četvrtom
(-1,5%) kvartalu 2008. koji je nastavljen u prvom (-4,9%) i drugom
(-5,1%) kvartalu 2009. godine. Stopa nezaposlenosti u SAD je povećana
sa 5,8% u decembru 2008. na 9,5% u junu 2009. godine. Stopa nezaposlenosti
u EU 27 je povećana sa 7,6% u decembru 2008. na 8,9% u junu 2009.
godine. Japanska privreda je zabeležila pad BDP u trećem (-0,3%) i
četvrtom (-4,5%) kvartalu 2008. kao i u prvom (-8,6%) i drugom (-6,0%)
kvartalu 2009. godine, uz nisku stopu nezaposlenosti od 4% u decembru
2008. i 5,2% u maju 2009. godine. Usporavanje globalnog privrednog
rasta započeto u 2008. posledica je smanjene traţnje na globalnom
nivou i povećane inflacije. U razvijenim privredama potrošaĉke cene
su zabeleţile veći rast u 2008. (3,5%) nego u 2007. (2,1%). Produbljivanje
krize na finansijskom trţištu, usporavanje kreditne funkcije banaka
i smanjenje agregatne tražnje oborilo je stopu privrednog rasta na
globalnom nivou i na nacionalnim nivoima, uključujući i usporavanje
brzo rastuće privrede Kine koja je u 2007. i 2008. ostvarila rast
po stopama od 13% i 9%, respektivno.
Prema podacima EUROSTAT-a o kretanju realnog BDP u pojedinim kvartalima
2008. u odnosu na prethodni kvartal, privreda SAD je ušla u recesiju
u trećem i četvrtom kvartalu 2008. (-0,1% i -1,6%), dok su evropske
privrede EU 27 ušle u recesiju u drugom (-0,1%), trećem (-0,3%) i
četvrtom (-1,5%) kvartalu 2008. godine. Prema podacima o međugodišnjem
kretanju o realnom BDP, američka i evropske privrede su ušle u recesiju
u četvrtom kvartalu 2008. godine (-0,8% i -1,4%). Recesija američke
i evropske privrede posmatrano u odnosu na prethodni kvartal i na
međugodišnjem nivou nastavljena je i produbljena u 2009. godini, dok
je u 2010. registrovan realni rast BDP i u SAD i u EU.
Pad BDP u 2009. na globalnom i nacionalnom nivou pratio je rast nezaposlenosti.
SAD su u 2009. zabeleţile stopu nezaposlenosti od 9,3%, EU 27 od 9,3%,
evro zona od 9,4%, Nemačka 9,4%, Francuska 7,4%, Italija 7,8%, Španija
18% .
Globalna finansijska ekonomska kriza je nastala preko širenja
finansijske nestabilnosti. Dubina i trajanje recesije zavisiće
od dubine i trajanja finansijske krize i od odgovora ekonomske politike
i državne regulative na izazove krize, kao i od ponovnog uspostavljanja
poverenja u finansijski sistem i povećanja likvidnosti tržišta. Regulatornim
reformama potrebno je obezbediti smanjenje rizika koje banke preduzimaju
i koji mogu da dovedu do finansijske krize. Fiskalne mere za suzbijanje
krize ojačale su bankarsku industriju, ali je potrebna regulativa
koja onemogućava velike banke da ponovo preduzimaju rizike koji su
doveli do globalne finansijske ekonomske krize.
Brojni analitičari su upozoravali da je tržište nekretnina pregrejano
i da niske kamatne stope u kombinaciji sa novim finansijskim instrumentima
veštački podižu tražnju i vode neodrživom porastu cena (tj. formiranju
balona koji će pre ili kasnije pući). Postojala je realna opasnost
da cene nekretnina neće moći beskonačno dugo da rastu. Isto je važilo
i za ekonomsku konjukturu u uslovima rastućih cena rnergije, visokih
troškova rata u Iraku i osetnog pada produktivnosti. U ovim upozorenjima
posebno je apostrofiran problem novih hipotekarnih instrumenata i
sumnjive prakse koju su primenjivale neke specijalizovane finansijske
institucije koje nisu podlegle standardnoj kontroli.
Umesto da se preduzimaju mere da se zaustavi rast rizičnih plasmana
i spreči kriza (ili bar njene posledice), sa vrha monetarne vlasti
je dolazio signal da se ide punom parom napred. Ideologija je još
jednom pobedila stručnost, odgovornost i zdrav razum. Piramida rizičnih
hipotekarnih plasmana je rasla sve dok nisu počeli da se urušavaju
veštački konstruisani temelji: precenjena vrednost nekretnina in a
papiru uvećana veštačka kreditna i platežna sposobnost dužnika. Do
krize možda ne bi ni došlo samo u malo verovatnom slučaju da je cena
nekretnina nastavila da rasta, da je ekonomska konjuktura produžena
(pre svega, rast zaposlenosti i dohodaka) i da su varijabilne kamatne
stope nastavile da padaju. Dogodilo se, međutim da je na sva tri fronta
došlo do negativnog razvoja događaja.
3. KEJZIJANSKI ODGOVOR DRŽAVE
Dzon
Majnard Kejnz ponudio je ekonomsko utemeljenje i
nove okvire regulacije ne samo za prevazilaženje krize, već i kao
model za upravljanje ekonomijom u vremenima stabilnosti i prosperiteta.
On pravi radikalni zaokret i zastupa tezu da u vremenima ekonomskih
lomova jedino država ima kapacitet da zaustavi krah i usmeri ekonomiju
ka prosperitetu. To treba da čini na naizgled paradoksalan način:
radikalnim povećanjem javne potrošnje kojom utiče na porast zaposlenosti,
al ii smanjivanjem poreza kako bi građani mogli više da troše. Stručnim
jezikom to se zvalo povećanje “agregatne tražnje”, a glavni instrument
je bilo tzv. deficitarno planiranje, dakle, svesno pravljenje budžetskog
deficit i javnih dugova. Takva formula se pokazala uspešnom u savladavanju
ekonomske krize, al ii upravljanju neslućenim ekonomskim bumom Evrope
nakon Drugog svetskog rata.
Petnaesti septembar 2008. godine obeležio je početak nedelje koja
se smatra najtežom na finansijskim tržištima, od velike
depresije tridesetih godina prošlog veka i koja je pretila opstanku
svetskog bankarskog sistema. Toga dana vodeći svetski indeks, Dow
Jones, pretrpeo je snažan pad. Evropske berze takođe.
FED je preuzeo vlasništvo nad najvećom osiguravajućom kućom na svetu
i tako sprečio njenu propast. Dve svetske investicione banke u SAD
su transformisane u komercijalne banke. Neke od vodećih investicionih
banaka su bankrotirale.
Istoga dana, kamatne stope na američkom, zapadnoevropskom i drugim
najjačim bankarskim tržištima, snažno su porasle što je uslovilo da
vodeće centralne banke obave tržišne intervencije velikih razmera
i tako snize bazne kamate.
Prve posledice svetske finansijske krize bile su nelikvidnost i gubici
usled obezvređivanja imovine pokrivene hipotekarnim hartijama od vrednosti
i njihovim finansijskim derivatima, kojima su pogođene brojne finansijske
institucije širom sveta., Zato su prve preduzete mere bile vraćanje
likvidnosti finansijskih tržišta i zaštita osiguranih depozita. Odluke
centralnih banaka o obezbeđenju likvidnosti i mere davanja garancije
finansijskom sektoru od strane vlada i parlamenta većine zamalja,
pokazale su se delotvornim u sprečavanju kraha globalnog finansijskog
sistema.
Jaka i snažna intervencija države da povrati i obezbedi likvidnost
finansijskih tržišta uspešno je ograničila paniku, ali je bilo potrebno
da finansijske institucije funkcionišu sa manjim zaduženjem i da isprave
njihove bilansne nedostatke zbog nepokrivenosti izvora sredstava,
što je zahtevalo dokapitalizaciju banaka od strane države.
Povećanje iznosa osiguranih depozita- jedna od prvih mera za obezbeđenje
likvidnosti banaka bila je prevencija povlačenja depozita usled opšte
nesigurnosti. Imajući u vidu važnost depozita u poslovanju banaka,
meru zaštite depozita kroz povećanje njihovih osiguranih iznosa preduzele
su gotovo sve zemlje.
Modeli planova oporavka- planovi oporavka od svetske ekonomske krize
sadrže kratkoročne i dugoročne mere monetarne i fiskalne politike.
Političari i konomisti ponovo su skrenuli pažnju na značaj mera fiskalne
politike koje sui m na raspolaganju. Krajnji cilj jeste zaštita od
ekonomskog pogoršanja i stvaranja uslova za ekonomski rast. Planovi
oporavka ili paketi mera finansiraju se na razne načine i u suštini
odražavaju mogućnosti koje pruža postojeći budžetski manevar. Najčešće
je to na račun povećanja javnog duga, izdavanjem državnih hartija
od vrednosti sa fiksnim prinosom koje sun a ceni zahvaljujući sigurnosti
koju nose, ili uzimanjem zajma od međunarodnih monetarnih organizacija
ili na ime povećanja budžetskog deficit.
Državna pomoć u SAD popravila je stanje na hipotekarnom tžištu, ali
je trošak prenet na celu privredu i ceo svet. Krediti su, poskupeli
i ulaganja smanjena, što je smanjilo produktivnost, zaposlenost i
dohodak. Kriza hipotekarnog tržišta u SAD naglo se proširila na sva
tržišta koja su integrisana u svetsku privredu i njene posledice ispoljavaće
se u dugom periodu. Trajno rešenje globalnog problema nelikvidnosti
nije u iznuđenoj državnoj intervenciji, već u restrukturiranju privrede,
boljoj alokaciji resursa, tržišnoj disciplini i promeni privredne
strukture. Obaranje referentne kamatne stope, kupovina udela u bankama
sa problematiĉnom imovinom, delimična nacionalizacija banaka i drugih
firmi i fiskalni podsticaji teško će pokrenuti privredu, već će podići
nivo javnog duga. Ključno je da se stimuliše kapital, rad i ostali
faktori za produktivnu upotrebu, umesto da se državnom intervencijom
održava postojeći nivo privredne aktivnosti i zaposlenosti i sprečava
zatvaranje neuspešnih preduzeća. Država je nedovoljnom i neadekvatnom
regulacijom i sistemom podsticaja doprinela nastanku i produbljivanju
krize, posebno podsticanjem banaka da ulažu u rizične kredite, emitovanjem
viška novca, garantovanjem kredita. Državnim intervencijama ublažen
je intenzitet krize, ali će zbog povećanja potrošnje posle recesije
doći do inflacije koja koči privrednu aktivnost i smanjuje investicije
i zaposlenost na srednji rok.
Prvi znaci blagog oporavka privrede SAD registrovani su u trećem i
ĉetvrtom kvartalu 2009. kao rezultat drţavne intervencije, nakon pada
BDP u prethodnih pet kvartala. U trećem kvartalu 2009. je zabeleţen
niţi meĊugodišnji realni pad BDP (2,6%), u odnosu na drugi (-3,2%)
i prvi (-3,3%) kvartal 2009. godine, dok je u odnosu na prethodni
kvartal prvi put zabeleţen realni rast BDP od 0,6% u trećem kvartalu
2009. godine. U ĉetvrtom kvartalu 2009. je zabeleţen meĊugodišnji
rast BDP od 0,1%, odnosno rast BDP od 1,4% u odnosu na prethodni kvartal
2009. godine. Za oporavak privrede SAD u 2009. bilo je namenjeno 800
mlrd dolara iz Programa ekonomskih podsticaja. Mere za podsticanje
potrošnje dale su rezultate, posebno olakšice za kupovinu novog automobila
i za kupovinu prvog stana. Ukupna potrošnja koja u SAD iznosi 70%
BDP porasla je u trećem kvartalu 2009. za 3,4%. Izvoz je brže rastao
od uvoza. Deficit budžeta SAD iznosi oko 10% BDP
ZAKLJUČAK
Kriza koje je prvo zahvatila tržište nekretnina SAD, a zatim se proširila
na finansijski sistem i privredu SAD nije nastala slučajno. Kriza
je nastala kao posledica vođenja neodgovorne poslovne politike nadležnih
državnih institucija za kontrolu finansijskog tržišta i nestručnosti
u radu rejting agencija, kao i fundamentalnih slabosti koje godinama
postoje u oblasti finansijske kontrole i regulative SAD. Izvor pomenutih
slabosti potiče od ideje o neograničenoj liberalizaciji finansijskih
tržišta, sa minimalnom regulativom i slabom kontrolom poslovanja investicionih
banaka i fondova.
Pored toga što FED nije kontrolisao bankarski sistem na način koji
je trebao, sprovodeći ekspanzivnu monetarnu politiku, preko snižavanja
referentne kamatne stope, FED je učinio kredite još jeftinijim i dostupnijim
većem broju korisnika.
Glavna hipoteza zasniva se na tome da je neregulisano tržište hipotekarnih
kredita u SAD dovelo do finansijske krize takvih razmera da je morala
da interveniše država. Brzina i obim državne intervencije pod uticajem
je političkog faktora. Fiskalna politika može da stimuliše privredne
aktivnosti, ali oporavak zahteva sveobuhvatan plan stabilizacije finansijskog
sistema, obnavljanje tokova kredita i ulaganja koja direktno utiču
na privredni razvoj.
Prva posebna hipoteza jeste u tome su pre izbijanja krize na tržištu
hipotekarnih kredita u SAD-u preovladali drugarazredni krediti koji
su zapravo i jedan od glavnih uzroka krize. Američke banke su vodile
opušteniju politiku i počele su da odobravaju hipotekarne kredite
licima sa nižim kreditnim rejtingom (subprime loans) u vreme kada
je američko tržište beležilo ekspanziju.
Druga posebna hipoteza je da je kriza na tržištu hipotekarnih kredita
dovelo do opšte ekonomske krize u SAD. Može se zaključiti da je kriza
donela mnoge posledice po SAD, kao što su nelikvidnost, recesija i
velika nezaposlenost.
Treća posebna hipoteza je odgovor države koji je bio tipično kejnzijanskog
karaktera. Može se zaključiti da je država odigrala glavnu ulogu,upmupavajući
likvidnosti popravila je stanje na hipotekarnom tržištu, ali je trošak
prenet na celu privredu i ceo svet. Krediti su poskupeli i ulaganja
su smanjena, samim tim se smanjila produktivnost, zaposlenost i dohodak.
LITERATURA
1. Gnjatović D. – Nestabilnost finansijskih tržišta kao uzrok globalne
finansijske krize – moment minskog, Megatrend Univerzitet, Megatrend
revija Vol 7 (1) 2010.
2. Jeremić Z. – Finansijska tržišta, Univerzitet Singidunum, Beograd
2008.
3. Magazin: Metropolist, "Sta je izazvalo krizu likvidnosti
u svetu?", autori: Ana Čantak i Dušan Tončić
4. www.nspm.rs ( Uzroci i posledice svetske ekonomske krize, Mladen
Kovačević, 24.04.2009.)
5. www.bd2.net (Galić A., Hipotekarni krediti: Gramzivost i pohlepa,
2008.)
6. www.sef.rs ( Svetska ekonomska kriza- uzroci, posledice i politike
za prevazilazenje)
7. www.federalreserve.gov: The crisis and the policy response, Bernanke
S. Ben, 13.January 2009.
8. Zbornik radova na sajtu www.fefa.edu.rs: "Svetska ekopnomska
kriza i posledice po privredu Srbije", april 2009., autorski
tim: Stefan Drgautinovic, Ana Vjetrov, Uros Djuric
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|