Tržiste i tržišne strukture

Danas je većina zemalja koje su nekada imale centralno planske privrede napustila ovaj sistem i pokušava da razvije tržišnu privredu. U tržišnoj privredi, odluke centralnog planera zamenjene su milionima odluka preduzeća i domaćinstava. Preduzeća odlučuju koga će zaposliti i šta će proizvoditi. Domaćinstva odlučuju za koja preduzeća će da rade i šta će kupiti za svoje dohotke. Ova preduzeća i domaćinstva zajedno deluju na tržištu, gde cene i lični interes rukovode njihovim odlukama.
Domaćinstva i preduzeća međusobno deluju na tržištima kao da su vođena nekom nevidljivom rukom koja ih dovodi do željenih tržišnih ishoda. Cene odslikavaju vrednost nekog dobra za društvo, i trošak koji društvo snosi da bi to dobro proizvelo. Pošto domaćinstva i preduzeća na osnovu cena odlučuju šta da kupe i prodaju, oni i nesvesno uzimaju u obzir društvene koristi i troškove svojih postupaka. Kao rezultat toga, cene vode pojedinačne donosioce odluka ka ishodima koji, u mnogim slučajevima, maksimiziraju blagostanje društva u celini.
Važna posledica umešanosti nevidljive ruke da upravlja ekonomskom aktivnošću jeste da kad vlada sprečava cene da se prirodno usklađuju sa ponudom i tržnjom, ona ometa sposobnost nevidljive ruke da koordinira milionima domaćinstava i preduzeća koji čine privredu. Ovo objašnjava zašto porezi negativno utiču na alokaciju resursa: porezi iskrivljuju cene,a posledično i odluke domaćinstava i preduzeća.

2. Tržiste – pojam

Postoji veći broj definicija kao i više vrsta tržišta. Samo tržište predstavlja oblik razmene proizvoda i usluga posredstvom novca, na kome se cena formira na osnovu ponude i tražnje.
Pojam tržista je veoma složen i često se koristi u opšte smislu kao celokupnost svih oblika i razmene između ekonomskih subjekata u društvu, u kome je izvršena podela rada, u datom istorijskom trenutku i na određenom prostoru.
Kada kažemo reč tržište a nismo precizno utvrdili prostor na koji se misli, javljaju se tri mogućnosti: lokalno ( pijace, samoposluge, tržni centri, itd.); nacionalno (nacionalni sajmovi, produktne baze); svetsko ( međunarodni sajmovi i berze).
Prema mestu na kome se roba nalazi na putu od proizvođača do potrošača razlikujemo trgovinu na veliko i malo .
Možemo razlikovati tri vrste tržišta:
1. Tržište robe ( tržište uglja, pamuka, vune, čelika... ) i usluga ( prevoz robe i putnika i sl. )
2. Tržište faktora proizvodnje ( tržište rada, kapitala i zemljišta )
3. Tržište novca ( tržište kratkoročnih hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata )

Ukoliko ce ne precizira o kojem se tržištu radi, obično se misli na tržište robe, jer je i sam nastanak tržište prvobitno vezan za nastanak robne razmene, najpre u naturalnom obliku (roba za robu), a kasnije posredstvom novca.
Za sva savremena tržišta zajedničko je to što sve tržišne aktivnosti dovode do upotrebe novca kao posrednika u razmeni koji omogućava da se robe prodaju i kupuju u različito vreme i na različitom mestu . U vreme naturalne (robne) razmene ova dva čina su se odvijala istovremeno ( prodavala se jedna a istovremeno kupovala druga roba ).
Svojina opredeljuje ko će biti učesnik na tržištu i kako će se ponašati na tržištu. Uređenost tržišta znači da postoje odrešena pravila ponašanja kojih se moraju pridržavati svi učesnici na njemu. Prvo i osnovno pravilo je da svaki učesnik na tržištu može da predviđa reakcije ostalih učesnika na promenu njegove poslovne odluke i može, takođe, da oceni moguće dejstvo sankcija u slučaju da su prekšena ustaljena pravila razmene putem tržišta. Tržište je mesto gde se povezuju kupac i prodavac. Povezivanjem kupaca i prodavaca povezuje se proizvodnja sa potrošnjom i time omogućava nesmetano odvijanje društvene reprodukcije i to u pravnoj formi zaključivanja kupo-prodajnih ugovora.

3. Klasifikacija i morfologija tržišta

Tržište možemo posmatrati sa različitih aspekata. U tom smislu moguće su i različite klasifikacije tržišta. Međutim, u ekonomskoj literaturi mogu se primetiti određeni kriterijumi podele tržišta kao opštepoznati, pa se i klasifikacije tržišta na osnovu njih mogu smatrati opšteprihvaćeni. Tako, na primer, govoriti o podeli tržišta prema vrsti i karakteru roba, prema prostornoj lokaciji razmene, prema obimu i uslovima razmene, prema razvojnim komponentama razvojnih odnosa i sl. Svi navedeni kriteijumi podele tržišta se istovremeno uzimaju i kao relevantna obeležja identifikacije takvog tržišta.
Sa druge strane, kako je pojam tržišta vrlo kompleksan, u njega nužno moraju ići svi elementi koji relevantno obeležavaju sadržaj ponude i potržnje, kao što su na primer kupci i prodavci,roba i vrste roba, sredstva razmene tj. novac i novčani tokovi, cene, te ekonomske zakonitosti koje određuju i regulišu te odnose. Sadržaj tih elemenata, ne samo da bliže reguliše karakteristike tržišta, nego određuje i njegovu vrstu.
Uz repekt pomenute činjenice, možemo govoriti o sledećim vrstama tržišta:
1. S obzirom na prostornu komponentu, odnosno prostornu lokaciju zamene, tržište može biti lokalno, regionalno, nacionalno i međunarodno – svetsko tržište. Savremeni uslovi robne privrede imaju za posledicu da šire prostorne granice tržišta, tako da se često brišu njegove lokalne granice, pretvarajući ga u univerzalno tržište.
2. S obzirom na vrstu proizvoda (robni aspekt tržišta), odnosno obzirom na karakter upotrebnih vrednosti, tj. vrstu i namenu robe koja je predmet razmene, tržište se deli na tržište potrošnih dobara, tržište prizvodnih dobara, tržiste usluga, tržište novca, tržište radne snage i sl. Ona se dalje mogu deliti, s obzirom na pojedine vrste proizvoda, pa možemo govoriti o tržištu tekstila, prehrambenih proizvoda...
3. S obzirom na uslove razmene možemo govoriti o slobodnom tržištu i takozvanom vezanom tržištu. Slobodno tržište pretpostavlja najveću meru samostalnosti i slobode tržišnih subjekata uvezi sa uslovima kupoprodajnih odnosa . Za razliku od toga, takozvano vezano tržište dozvoljava mogućnost da na primer država svojim merama reguliše određene vrste razmene .
4. S obzirom na karakter dominirajućih odnosa proizvodnje, odnosno prema razvojnim komponentama proizvodnih odnosa, u ekonomskoj literature često susrećemo podelu tržišta na monopolsko, oligopolsko, konkurentno i slično tržište. Čini se da je ovakva klasifikacija tržišta više izvršena prema klasifikaciji tržišnih stanja.
5. S obzirom na pravne propise kojima se reguliše kupovina i prodaja roba, tržište može biti otvoreno i zatvoreno.
Ima još jedna podela, a to je da tržišta mogu biti homogena i heterogena. Na homogenim tržištima postoji potpuna elastičnost supstitucije, predmet kupovine je istovetna roba. Na heterogenim tržištima predmet kupovine nije istovetna roba. U praksi je uočljiva tendencija širenja ove vrste tržišta.
Na sadržaj tržišnih odnosa deluje veliki broj činilaca različitog karaktera i intenziteta. Oni određuju uslove u kojima se odvijaju razmenski odnosi. Celokupnost tih faktora koji određuju kvantitativnu i kvalitativnu stranu, formu i specifičnosti ponude i tražnje kao sadržaja tržišnih odnosa čini strukturu tržišta. Na strani ponude strukturu tržišta određuju: veličina robne proizvodnje, diferenciranost robnih proizvoda, njihova standardizacija i mogućnost supstitucije.
Na strani tražnje strukturu tržišta određuje broj kupaca, njihova kupovna snaga, strukturna stratifikacija potrošača i diferenciranost potreba.
Pored toga, na strukturu tržišta deluju i mnogi egzogeni faktori, kao što su na primer reklama, prirodne pogodnosti, svesno organizovane akcije koje mogu uticati na usmeravanje tokova ponude i potražnje ili na tržišne uslove razmene (cene). Poznato je da savremena privreda ne funkcioniše samo na principima tržišta, kao objektivnog, spontanog, samoregulirajućeg mehanizma. Naprotiv, stvoren je ćitav niz institucija i koristi se mnogo metoda delovanja kojim se utiče na promenu structure i vrste tržišta.
Utvrđivanje structure tržišta prethodno pretpostavlja definisanje vremenske i prostorne dimenzije tržišta. Naprosto, razmenski odnosi se razvijaju na određenom prostoru i u određeno vreme, čime se determiniše prostorni i vremenski raspored tržišnih kretanja

4. Tržišne funkcije

4.1 Informativna funkcija

Svi stvarni i potncijalni učesnici na tržištu su medjusobno nezavisni, pa je neophodno posedovati informacije da bi se sagledala sopstvena pozicija na tržištu. Ako prodajemo, kakvo je stanje ponude istih ili srodnih proizvoda na tržištu, a ako kupujemo, stanje ponude proizvoda na tržištu proizvoda koje kupujemo.
Suština informacija koje nam pruža tržište je cena robe koju prodajemo, odnosno robe koju želimo da kupimo.
Da bi se shvatila priroda tržišnog mehanizma, postoji čitav niz naučnih disciplina koje se bave proučavanjem te oblasti, kao na primer teorija informacija, kibernetika i opšta teorija sistema. U kibernetskom pristupu se privreda tretira kao veliki, dinamički i složen sistem, koji se delimično odlikuje strogo determinisanim ponašanjem, a delimično verovatnoćom i slučajnošću svojih kretanja. U svojoj celini privreda se javlja kao veliki samooograničavajući sistem koji odražava vremenski proizvoljno promenljive veličine u datim granicama, uključujući u sebe mehanizam povratne sprege, dostupne zapažanju i merenju. Ulogu povratne sprege tržište vrši u okviru kružnog kretanja materijalnih i subjektivnih dobara celokupnog ekonomskog sistema. Tržište se ne javlja samo kao posrednički čin kontinuirane reprodukcije, kao posebna faza između dva ekstrema – početne proizvodnje i njenog obnavljanja, kao jednostavna promena robnog i novčanog oblika vrednosti već kao i činilac koji omogućuje funkcionisanje celokupnog ekonomskog sistema.
Svi odnosi koji se odvijaju na tržištu u datom trenutku, na određenom prostoru, putem sveukupne ponude i tražnje daje jasan uvid svakom subjektu koji na njemu o opštem odnosu između proizvodnje i potrošnje, što nam daje pravu informaciju o vlastitim proizvodnim ili kupovnim mogućnostima. Na osnovu tih informacija svaki privredni subject donosi odluke o svojim daljim planovima u proizvodnji i potrošnji.

4.2 Alokativna funkcija

Moderno tržište omogućava alokaciju (razmeštaj) resursa na najjednostavniji način, ako se na tržištu može postići povoljna cena, izvesno je da takva prodaja pruža mogućnost zarade, odnosno ekstra dobiti. Međutim, ukoliko nekomprizvodu padaju cene, znači da se tražnja za njim smanjuje ili je ponuda tako velika da je došlo do poremećaja u odnosima između ponuđene količine i realne tražnje.
Nesporno je da u svakoj privredi u određenom vremenu postoji data količina privrednih resursa koja može biti upotrebljena za proizvodnju raznih kombinacija proizvodna i usluga, kako po vrsti tako i po količini. Svi resursi moraju biti raspoređeni na odgovarajuće privredne aktivnosti da bi se u njima stvorili proizvodi i usluge.
Tri stvari se uvek moraju imati u vidu. To su:
1. Zbog tehničkog progresa i tendencija konkurencije i centralizacije proizvodnje, u savremenoj privredi postoje veoma raznovrsne structure, sa naglašenim uticajima oligopola i monopola, zbog čega se funkcija tržišta kao alokatora resursa umnogome deformiše.
2. Drugo, ono je uvek delovalo ex post, kao naknadna provera i korekcija, zbog čega su klasici marksizma i odredili njegovo regulisanje kao “skupo plaćeno iskustvo.”
3. Treće, njegovo delovanje nije jednako na svim područijima, što se može ogledati u nizu činjenica, počev od postojanja rizika u vremenu, koje protekne od nastanka jedne promene do njenog iščezavanja.
Kao rezultat signala sa tržišta vlasnici privrednih resursa na taj način što povlače svoje resurse iz delatnosti sa neizvesnim rezultatima poslovanja i ulažu ih u druge delatnosti gde su izvesni pozitivni rezultati poslovanja. Najbolji indicator za to su cene, što sve dovodi do promene razmeštaja privrednih resursa, ali uz poštovanje samostalnosti u odlučivanju svakog od ekonomskih subjekata koji učestvuju na tržištu.
U parlamentarnim demokratijama tržište kao slobodno konkurentno predstavlja ekonomsku osnovicu političkog pluralizma, jer pojedinci slobodno učestvuju u ekonomskim i političkim procesima u zemlji. Dominacija tržišta u privredi oslobađa državu ekonomskih zadataka regulacije i usmerava je na ostvarivanje funkcija u sferi zakonodavne, sudske i izvršne vlasti. Veruje se da je tržište kao endo-regulacija u odnosu na plan(egzo-regulacija) jer su ekonomske odluke decentralizovane, njih donose pojedinci kao proizvođači i potrošači koji teže ostvarivanju sopstvenih interesa. Tržište tako omogućava postizanje Paretovog kriterijuma stanja u kome niko ne može poboljšati svoj položaj a da to istovremeno ne znači pogoršanje položaja nekog drugog.
Za razliku od ponude i tražnje proizvoda za svakodnevnu upotrebu, za razvoj visoke tehnologije odlučujuća uloga pripada državi. To se posebno odnosi na privredno najrazvijenije države sveta, SAD, Japan i države članice Evropske Unije. Uloga države se ovde ne svodi samo na subvencioniranje već i na izbor i orijentaciju veoma skupih i veoma rizičnih programa fundamentalnih istraživanja, kojima se posredno predeljuju i razvoj dinamizitajućih faktora privrednog razvoja u celini kao i pravac i obim transformacije privredne strukture. Za razvoj i difuziju visoke tehnologije veoma je značajna uloga države i kao garantovanog kupca proizvoda ove grane. Garantovana tražnja je od izuzeznog značaja za ove veoma skupe proizvode visoke tehnologije u početnom stadijumu njihovog životnog ciklusa i prodora na tržište. Primera radi, Amerika, u pojedinim godinama otkupi i do jedne trećine proizvoda iz oblasti visoke tehnologije. Ništa manji nije ni doprinos japanske države u razvoju visoke tehnologie, samo su oblici delovanja drugačiji. Centralno mesto u ovoj zemlji imaju aplikativna istraživanja koja se zasnivaju na rezultatima naučno-istraživačke delatnosti Amerike i Zapadne Evrope. Država je odlučujući factor u izboru i pribavljanju stranih naučnih dostignuća. Njihovom selekcijom država usmerava pravac razvoja visoke tehnologije kao i angažovanje privatnog kapitala u istraživačkim poduhvatima za komercijalne svrhe. Minimalnim subvencijama pojedinim projektima japanska država je dejstvovala kao moćan katalizator i organizator privatnog kapitala, usmerevajući tako razvoj visoke tehnologije u ovoj državi. Istovremeno i japanska država se pojavila kao kupac ili kao organizator kupovine određenih skupocenih proizvoda visoke tehnologije kao što to čini i Amerika. Povoljnom spregom japanske države i privatnog kapitala u razvoju visoke tehnologije u Japanu, dostigao je najviše domete u svetu, tako da danas u nizu sektora ozbiljno ugrožava primat i samo Amerike. U zemljama Zapadne Evrope država je, takođe, utivajan factor u razvoju visoke tehnologije, ali različitim intezitetom. Poslednjih godina angažman države se povećava, a posebni rezultati se očekuju od zajedničkih projekata u okviru Evropske Unije. Postaje sve očiglednije da je alokacja resursa u razvoj visoke tehnologije kao i za dalji prosperitet privreda razvijenih zemalja neophodno kombinovano dejstvom i države i tržišta.

4.3 Selektivna funkcija

Selektivna funkcija tržišta sastoji se u tome što ono motiviše i nagrađuje sve one privredne subjekte koji su efikasniji i produktivniji, a kažnjava i uklanja sa terna neefikasne i neproduktivne. Ceo ovaj process odvija se kroz mehanizam ponude i tražnje koji se zove tržišna konkurencija. Tržište, putem svojih uticaja posredstvom ponude i tražnje formira jedinstvenu cenu po kojoj svi proizvođači prodaju određenu vrstu proizvoda. Oni koji su uspešniji tj. koji imaju niže troškove proizvodnje, ostvarićce prodajom istih proizvoda veću zaradu, dok drugi ne mogu da pokriju ni troškove, na osnovu iste cene istog proizvoda na istom tržištu, u isto vreme. To je najbolji indicator da iste resurse različiti privredni subjekti koriste sa manje ili više racionalnosti, odnosno efikasnosti.
Otuda se rizik uspešnosti poslovanja prevaljuje na one privredne subjekte koji ne vrše stalno ulaganje u racionalizaciju poslovanja kroz nova tehničko-tehnološka i organizaciona dostignuća. Neprekidna konkurencija na tržištu stimuliše uspšne da budu još uspešniji a neuspešne ili da se iklone sa tržišta ili da prihvate pravila igre koja vladaju na tržištu.

4.4 Distributivna funkcija

Ova poslednja funkcija tržišta je njegova distributivna funkcija. Kroz primarnu raspodelu društvenog proizvoda na tržištu se formiraju cene faktora proizvodnje na osnovu kojih vlasnici ponuđenih proizvoda dolaze do neophodnog dohotka i tako učestvuju u raspodeli novostvorene vrednosti. Stečeni dohodak vlasnika ponuđenih proizvoda naziva se primarnim dohotkom u njihov zbir odgovara vrednost ukupnog društvenog proizvoda. To znači da kroz mehanizam tržišta dolazi do primarne raspodele, u datom trenutku in a datom prostoru.

5. Tržišna ravnoteža

Na tržištu se susreću tržišna tražnja i tržišna ponuda. Njihov međusobni odnos određuje tržišne cene.
Dakle, za svakog pojedinačnog kupca i prodavca tržišne cene su date veličine jer se obrazuju izvan njihove kontrole i oni svojim privrednim odlukama ne mogu da utiču na njih. Međutim, cene samo po sebi nisu nepromenljive veličine. Stvar je samo u tome ko može da utiče na njih. U slučaju tržišta potpune konkurencije samo zbirna ponuda i tražnja utiču na promenu cene. Možemo da kađemo da tržišne cene pretpostavljaju rezultate velikog broja malih sila ponude i tražnje pojedinačnih kupaca i peodavaca. Iza formiranja tih malih tržišnih sila, naravno, krije se process privrednog odlučivanja u kome svaki privredni subject želi da postigne što bolji položaj: domaćinstva u potrošnji, privredna društva u proizvodnji. Domaćinstva žele da ostvare što veću korisnost, dok privredna društva teže maksimizaciji profita.
Svi prodavci koji su želeli da iznesu robu na tržište po tržišnioj ceni prodali su je i svi je kupci koji su imali nameru da je kupa po istoj ceni su to i učinili. Na tržištu ne postoji višak neprodatih zaliha, niti postoji nezadovoljena tražnja. Tržište pretpostavljene robe nalazi se u ravnoteži.
To predstavlja objektivni uslov za formiranje tržišne ravnoteže. Pored njega postoji subjektivni uslov u smislu das u svi privredni subjekti zadovoljili svoje želje i namere. Pri ravnotežnoj ceni i svojim marginalnim troškovima, privredno društvo je odredilo pojedinačnu ponudu da za određeni obim proizvodnje postiže makimalan profit, čime je zadovoljilo cilj poslovanja.
U stanju tržišne ravnoteže ispunjena su oba uslova za ravnotežu i objektivni i subjektivni uslovi. S obzirom na to das u zadovoljene želje potrošača i motive privredne aktivnosti preduzeća, nema podsticaja da se menja stanje ravnoteže. To tako traje dok ne dođe do promene na tržištima faktora proizvodnje ili dok se ne promene preferencije potrošača ili tehnološki uslovi proizvodnje. Tako ponovo započinje celokupan process pojedinačnih prilagođavanja kupca i prodavca, koji dovodi do izmena tržišne ponude i tražnje i do formiranja novog ravnotežnog nivoa cena. Tržište svake robe neprekidno prolazi kroz svoje ravnotežno stanje, udaljava se od njega i ponovo mu vraća posle izvesnog vremena.
Tržište mora da odredi gde će se upotrebljavati faktori proizvodnje i za koju proizvodnju će se produktivno angažovati. No, nije svaka takva upotreba najbolja i ne donosi najveću korist za društvo. Poznati italijanski ekonomski teoretičar Pareto razmatrao je taj problem i postavio kriterijum optimalnosti za alokaciju oskudnih faktora proizvodnje. Paretov kriterijum optimalnosti je vrlo jednostavan: tržište optimalno koristi faktore ako ni jedan drugi način njihove upotrebe ne može da poboljša položaj nekog drugog privrednog subjekta.

Zaključak

Kroz ovaj kratak, ali sažet rad upoznali smo se sa tržištem. Krenuli smo od samog pojma u kome smo videli sve njegove podele. Zatim smo prešli na klasifikaciju i morfologiju u kojoj su navede, a pritom i objašnjene vrste tržišta. Oblast koja se zatim spominje je ujedno i najduža u ovo radu. U pitanju je tržišna funkcija. Tu smo se upoznali sa informativnom, alokativnom, selektivnom i distributivnom funkcijom tržišta. Na kraju je spomenuta tržišna ravnoteža, koja jeste tema sama za sebe i jednostavno se ne može zaobići u ovom radu. Iz svega se može zaključiti da je tržište jedna velika oblast veoma zanimljiva za diskusiju i raspravu.

Literatura

1. Profesor dr. Stevan Vasiljev – „Marketing principi“ – Biografska A.D. Subotica
2. Jovan Todorović, Dragan Đuričin, Stevo Janošević – „Strategijski menadžment“ – Institut za tržišna istraživanja – Beograd
3. Džejms A.F Stoner, R. Edvard Friman, Daniel R. Gilbert, Jr. – „Menadžment“ – Želnid Preduzeće za železničku izdavačko-novinsku delatnost d.o.o. Beograd

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi