Šta su Stejkholderi?
Različita lica, grupe ili organizacije koje su na bilo koji način
zainteresovane za realizaciju određene strategije ili određenog poduhvata,
i mogu vršiti određeni uticaj na njihovu realizaciju.
Imaju izuzetno značajunu ulogu za kontrolu implementacije strategije.
Vrste analiza stejkholdera
1) Strategijska – ukazuje na menadžerske probleme u vezi
sa stejkholderima koji će imati određeni uticaj na finansijske rezultate
preduzeća
2) Normativna – rešavanje problema u vezi sa moralnim i etičkim
razlozima
Dve osnovne grupe stejkholdera
1) Interni – akcionari, menadžerska struktura, projektni
menadžeri i projektni tim, pojedinci i grupe iz matičnog preduzeća,
i dr.
2) Eksterni – banke, poslovni partneri, klijenti, konkurencija,
dobavljači, pojedini političari, mediji, NVO
Osnovni koraci analize stejkholdera
1) Identifikacija i klasifikacija stejkholdera
2) Analiza i utvrđivanje interesa pojedinih stejkholdera
3) Analiza i utvrđivanje mogućih uticaja pojedinih stejkholdera
4) Definisanje prioritetnih stejkholdera sa najvećim uticajem na realizaciju
stretegije
5) Određivanje načina dobijanja podrške prioritetnih stejkholdera
Stejkholderi
Stejkholdere u savremenom preduzeću čine svi zainteresovani subjekti
koji su na bilo koji način povezani sa preduzećem i koji imaju određene
interese vezano za njegovo postojanje i funkcionisanje. Stejkholderi
preduzeća se mogu svrstati u dve velike grupe:
1. Interne stejkholdere
Čine tri osnovne grupe subjekata:
1. Vlasnici
2. Upravljači (menadžeri)
3. Radnici (izvršioci)
Ove grupe nisu homogene, već se najčešće u okviru njih dalje grupišu
u različite oblike i vrste internih interesnih koalicija.
2. Eksterni stejkholderi
Su spoljni partneri sa kojima preduzeće posluje na raznenačine (kupci,dobavljači,banke
i drugi), zatim državni organi, poslovne asocijacije i drugi subjekti
koji izražavaju na manje ili više direktan način interese društvenezajednice.
Distribucija moći,kao i nivo i karakter aspiracija stejkholdera su
podložni promenama koje su uzrokovane razvojem preduzeća, promenom
relativnog odnosa ekonomske snage i zainteresovanosti vlasnika za
korektno preduzeće kao i promenama u širem okruženju.
Stejkholderi su u fazi nastavka preduzeća bili malobrojni i lako
uočljivi. Sa obzirom na odnos raspoloživih moći su dominantno činili
vlasnici koji su u toj fazi ujedno bili i menadžeri preduzeća. Ovakva
situacija je danas izuzetak koji važi samo za manji broj manjih preduzeća
u kojima je vlasnik još uvek aktivno uključen u proces upravljanja
preduzećem.
Početkom 30-tih godina XX veka u najrazvijenijim tržipnim privredama,u
velikim kompanijama je došlo do poznatog procesa odvajanja vlasničke
od upravljačke funkcije i formiranju posebnog upravljačkog sloja -
menadžera,koji su promenom karaktera vlašništva dobijali sve veću
diskrecionu moć. Jedna od reakcija na ovaj proces bilo je i jačanje
procesa organizovanja radnika unutar i izvan preduzeća, u okviru različitih
tipova radničkih asocijacija. Taj proces je ovu grupu transformisao
u značajnog i uticajnog stejkholdera, sposobnog da svoje interese
ravnopravno plasira u odnosu na poslodavce.
U Severno Američkim zemljama uticaj radnika se meanifestovao preko
uticaja snažnih radničkih sindikata, koji su postali ravnopravan partner
u definisanju uslova i cene rada.
U Zapadnoj Evropi ovaj proces je dobio još raznovrsnije i izraženije
oblike u okvirurazvoja tzv. “participatizovanog menadžmenta”:
• U Velikoj Britaniji u formi industrijske demokratije
• U Nemačkoj u formi kodererminacije
Cilj formiranja ovakvih oblika je bio da se uticaj radnika proširi
sa pitanja uslova i cena rada na upravljanje preduzećem, uključujući
neke elemente strategijskg upravljanja. Poseban značaj u izražavanju
šireg društvenog interesa dobijaju elektronski i ostali mediji, a
kroz njih se formira specifičan i njihov sve moćniji oblik- javno
mnjenje.
U okviru ovog procesa eksterni stejkholderi preduzeća postaju sve
brojniji iuticajniji. Razvoj džinovskih korporacija kao samostalnih
centara finansijske, ekonomske i društvene moći su jedan od najupečatljivijih
trendova u razvoju savremene kapitalističke ekonomije.
Funkcionisanje ovakvih organizacija bez neposrednedruštvene kontrole
stvara potencijalnu opasnost da one, naglašavaju svoje interese,dovedu
u opasnost šire društvene interese. To se u praksi ponekad dešava
amanifestuje se u nekontrolisanom eksploatisanju i iscrpljivanju prirodnih
resursa, ugrožavanju prirode i životne sredine, naglom otpuštanju
velikog broja zaposlenih istvaranju socijalnih potresa, pa i u pitanju
šire društvene i političke sfere u vlastitim zemljama i u međunarodnim
okvirima. Ukoliko ne želi da dođe pod udar nezadovoljstva dela svojih
uticajnih stejkholdera, preduzeće mora da se ponaša drušveno odgovorno.
Koncept društveno odgovornog preduzeća je uveliko dobilo svoje mesto
u praksi. Poslednjih godina posebno je postao značajan uticaj šire
drutvene zajednice, koji jeveoma snažan i raznovrstan, a naročito
se manifestuje u formi javnog mnjenja.
Aspiracioni nivo stejkholdera
Njihova polazna pretpostavka je da svi ekonomski subjekti imaju samo
jedan nivoaspiracije-teorijski maksimum.Empirijska istraživanja su
pokazala da u praksi preduzeće manifestuje drugačijeobilike ponašanja
i da je maksimiziranje ciljne funkcije pre izuzetak nego pravilo.
Klasifikacija je načinjena polazeći od dve dimenzije ponašanja preduzeća
i četiri nivoa aspiracije. Njihovim povezivanjem dobija se gornja
matrica, u kojoj svako polje ilustruje specifični oblik aspiracionog
ponašanja. Od šesnaest mogućih oblika koje matrica nudi, u praksi
je indetifikovano postojanje devet odgovornih tipova preduzeća i organizacija,
dok se ostali po pravilu ne pojavljuju u praksi.
1. U prvom polju se nalazi tipična neprofitna organizacija. Njen
aspiracioni nivo je relativno nizak
2. U Drugom kvadrantu je locirano konzervativno preduzeće. Za njega
je karakterističnoda insistira na nivou efikasnosti,koja obezbeđuje
pozitivan proftStrategijski aspiracioni nivo je negativan tj. strategijskim
promenama se pristupa tek kada nastupi kriza.
Najveći broj preduzeća u savremenim tržišnim privredama se nalazi
u zoni nivou ciljnog operativnog i pozitivno zadovoljavajućeg strategijskog
nivoa aspiracije. Postoje dve osnovne grupe:
Strategijski pasivne
Interna kultura se mani festujekroz preovladajuću kolektivnu kulturu-sistemvrednosti
koji preferira status quo preduzeća.U takvoj organizacionoj sredini
prioritet se daje operativnom u odnosu na strategijski menadžment.
Strategijski aktivan oblik
Podrazumeva interna kultura koja preferira stalno nastojanje da se
uvedu novineurazličitimdomenima poslovanja.Članovi kolektiva su u
takvoj sredini skloni inovativnom ponašanju koje se valorizuje odgovarajućim
nagradama. Klasifikacija na aktivnu i pasivnu kulturu je relativno
gruba.U okviru svakih odovih tipova moguće je indetifikovati njihove
manje ili većemodifikacije i varijante.Postoje četiri tipa internih
kultura koji u osnovi predstavljaju ,,finiju razradu” gornje klasifikacije:
- Stabilni oblik
- Reaktivni oblik
- Anticipativni oblik
- Kreativni oblik
Stabilni i reaktivni oblik spadaju u strategijske pasivne oblike
a anticipativni I kreativni oblik spadaju u aktivne oblike interne
kulture.
Distribucija moći stejkholdera - Stepen dominacije pojedinih subjekata
Određuje stepen u komeće svaki od pojedinih stejkholdera moći da nametne
svoj nivo aspiracije. Nivo moći stejkholdera u preduzeću zavisi od
stepena kontrole koji pojedinistejkholderiimaju nad pojedinim strategijskim
faktorima poslovanja preduzeća. U situaciji kada je za strategijsku
poziciju preduzeća bitan capital, dominantnu poziciju dobija vlasnik
kapitala. Kada capital postane obilan i relativno lakodostupan, dominantan
faktor uspeha mogu da postanu upravljačke sposobnosti, pa dominantu
poziciju preuzimaju menadžeri preduzeća. Ovakvu poziciju mogu da steknu
i eksterni stejkholderi,to mogu da budu određenidržavni organi,ovlašćena
sručna komisija itd. Distribucija moći između pojedinih stejkholdera,kao
i njihovo koalicionogrupisanje, može da stvori različite moći.Moguća
su tri čista modelska tipa odnosa:
• Potpuna dominacija jedne koalicije (jednog centra moći)-autokratski
model
• Postoji više značajnih centara moći-decentralizovani model
Važnost aktera menadžmenta je da podrži organizaciju u ostvarivanju
svojih strateških ciljeva tumačeći i utiče na obe spoljne i unutrašnje
sredine i stvaranje pozitivne odnose sa zainteresovanim stranama kroz
odgovarajuće upravljanje njihovim očekivanjima i dogovorenih ciljeva.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|