GLOBALNA FINANSIJSKA KRIZA I KRIZA U SRBIJI

Uvod u globalnu finansijsku krizu i kriza u Srbiji

Naredne stranice ćemo posvetiti ukazivanju na problem svetske trgovinske krize, kao i njenog uticaja na život ljudi, odnosno stanovništva u Srbiji. Naime, izraz-bauk „globalna finansijska kriza”, nezaobilazan poslednjih godinu i po do dve u medijima širom planete, ima neke neobične efekte: ne brine vinare, raduje proizvođače jeftinijih cigareta i slično. Posle pucanja tržišta hipotekarnih kredita u SAD, svet se našao u krizi čiji se ishod ne da predvideti a koja se uglavnom poredi sa Velikom depresijom koja je usledila posle sloma njujorške berze 1929. godine.

Naša ekonomska kriza je tipična platno-bilansna kriza koja bi nastala nezavisno od globalne ekonomske krize. Medjutim, prisustvo globalne krize je uzrokovala mnogo veće poremećaje nego što bi oni nastali nezavisno od nje. Svetska ekonomska kriza je započela u prvom kvartalu 2007.godine u SAD na tržištu nekretnina. Zatim se prenela u Evropu u trećem kvartalu iste godine na bankarski sektor.

Svoj vrhunac je postigla na kraju trećeg kvartala 2008.godine na berzi kapitala. Nezavisno od globalne ekonomske krize, srpska ekonomija je ušla u krizu platnog bilansa krajem 2006.godine i u njoj se sa manjim ili većim intenzitetom nalazi do danas. Izbijanje platno-bilansne krize nije nužno povezano sa velikim gubitkom vrednosti nacionalne valute, jer monetarne vlasti mogu da koriste odbrambeni mehanizam deviznih rezervi. Ipak, retke su zemlje u kojima se prilagodjavanje platnog bilansa odvija isključivo ili na osnovu promena kursa (devalvacija) ili na osnovu promena deviznih rezervi (gubitak rezervi).

Kod nas je dinar od oktobra 2008.god. gubio vrednost i paralelno su se smanjivale devizne rezerve. Uz to, postojalo je uverenje da je visok deficit platnog bilansa nužan u početnim godinama tranzicije. Ovo uverenje se poklapa sa stavom o intertemporalnoj prirodi platnog deficita gde viši platni deficit odražava veće investicione mogućnosti. Pošto je deficit platnog bilansa jednak razlici izmedju štednje i investicija, to znači da inostranstvo finansira domaće investicije koje bi trebalo da se materijalizuju u većem privrednom rastu. Znači, visok platni deficit ne bi trebalo da bude razlog za uznemiravanje. Realnost je, medjutim, bila drugačija. U posmatranom periodu deficit platnog bilansa je bio jedan od najvećih u zemljama srednje i jugoistočne Evrope, ali je istovremeno udeo investicija u BDP bio prosečan i gotovo da se nije menjao poslednjih pet godina.

Investicioni fondovi u Srbiji su tek počeli da se zaleću i da osvajaju tržište, a onda je nastao problem. Problem su smanjeni prometi na Beogradskoj berzi (veći deo investicija fondova je bio na berzi u Beogradu), a samim tim i zarada. Nervozni investitori koji su uložili svoje ušteđevine, polako počinju da doživljavaju Jezdin i Dafinin sindrom, i da kucaju na vrata investicionih fondova. Ubrzo posle toga, vrednosti investicionih jedinica počinju da padaju ispod početnih cena, kod nekih čak za više od 50 odsto, i to je jasan znak investitorima da moraju da povuku uloge i da spasu ono što je ostalo od njih. Fondovi padaju u problem, jer imaju velike odlive kapitala i padaju u tešku dubiozu. Banke su najmanje pogođene od svih finansijskih institucija, međutim ne postoji više mogućnost da se zadužuju u inostranstvu i da u zemlji plasiraju svež kapital. S obzirom da su banke vrlo prilagodljive, one se okreću razvoju štednje i merama za borbu protiv finansijske krize i polako plivaju ka površini skoro netaknute.
Lančano, kriza se kao virus širi po svim granama privrede. Vlada izdvaja iz budžeta ogromne količine novaca za sponzorisanje mera za borbu protiv krize. Stručnjaci Vlade su izračunali da bi najbolje bilo da pomognu građanima i privredi tako što će subvencionisati kredite. Subvencionisani krediti za privredu, će omogućiti pravnim licima i preduzetnicima da jeftinije pozajme novac, dok će Vladi obezbediti socijalni mir, jer pomenuta pravna lica ne smeju da otpuštaju radnike u vremenu trajanja kredita. Vlada ovim potezom kupuje od tri do pet godina vremena da reši i ublaži negativne efekte svetske ekonomske krize. Sa druge strane, Vlada je odlučila da pomogne i subvencionisanje kredita za potrošnju stanovništva. Građani opet zadovoljni jer dobijaju jeftinije novac nego ranije, a Vlada dobija potrošnju koja će usporiti zapadanje celokupne domaće privrede u krizu. Vlada ima još jedan cilj, subvencionisanjem potrošačkih kredita za građane, a to je pokretanje proizvodnje italijanskog Fiat Punta u kragujevačkoj Zastavi. Građani imaju priliku da po nizim cenama, uz vrlo nisku cenu novca pozajme novac za kupovinu domaćeg Punta, i tako pomognu i sebi i državi. Najnoviji efekat ekonomske krize je nastojanje da se radna nedelja skrati, da ne bi dolazilo do otpuštanja. Sada je veliko pitanje da li će država imati novca da finansira sve ove projekte, ili će se zaduživati kako bi pokrpila budžet.
Postavlja se pitanje: šta preostaje stanovništvu da radi u celom ovom vrtlogu koji nas je snašao? Šta da radi slabo plaćen radnik? U Velikoj Britaniji se, na primer, u nekim firmama uvodi trodnevna radna nedelja i svakog dana je 1000 nezaposlenih više. Otpuštanje radnika je dnevna pojava u celom svetu. Privatni poslodavci u SAD su u protekla tri meseca zaposlili više radnika nego što se očekivalo, nadajući se bržem oporavku slabe američke ekonomije, ali je stopa nezaposlenosti u avgustu porasla, po prvi put za četiri meseca, jer je povećan broj ljudi koji traže posao. Posledice ovoga su nesagledive ali i očekivane, zato što se trošilo ono što se nije imalo. Srpski spoljni dug sad već iznosi 29.5 milijardi dolara sa 10 milijardi 2001. 430 hiljada radnika u Srbiji ima platu 13 000 dinara. Još 400 hiljada radnika ima platu do 20 000 dinara. Referentne kamatne stope su svuda u svetu radikalno smanjene, a u Japanu je ta stopa 0%. Kod nas je referentna kamatna stopa podignuta na 17.5%.
Može se reći da je pravi posao uzeti veoma jeftin novac, pokrenuti proizvodnju i zaposliti ljude.
U ovoj situaciji, sve ono što se smatra „kejnzijanskim idejama“ Kejnz verovatno ne bi podržavao. Ekspanzivna monetarna politika koju danas sprovodi veliki broj razvijenih država je daleko od Kejnzovih shvatanja. Kejnz predlaže da država neposredno troši i time podstiče smanjenu tražnju. Kada se budžetska sredstva koriste za izgradnju puta ili pruge, tada novac ulazi u kanale potrošnje–preko plata, preko kupovine materijala ili opreme a tražnja raste i podstiče se rast zaposlenosti. Rast zaposlenosti je jedini dokaz da ekonomija izlazi iz krize.

Kada države daju bankama novac, one nemaju garanciju da će isti podstaći privrednu aktivnost. Banke tim novcem mogu da kreditiraju privredu i podstiču tražnju, ali i ne moraju. Takodje, mogu uzeti novac od centralne banke ili iz budžeta, kupovati zlato, obveznice, akcije, drugim rečima špekulisati na svim robnim ili finansijskim tržištima bilo gde u svetu, ali tada efekata na zaposlenost nema. Jedino se tako i može objasniti sve veća profitabilnost banaka, dok ostatak privrede uglavnom stagnira.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, smatra da su povećanje plata i penzija na teret budžeta kenzijanska politika. Medjutim, nikakve garancije nema da će povećanje plata ili penzija dovesti do povećane tražnje, a samim tim i do povećanja zaposlenosti. I uz veće plate ili penzije, tražnja može stagnirati, a zaposlenost opadati zato što stanovništvo može da poveća štednju, kupi devize, ili da se razduži kod bankarskog sektora. Sa druge strane, stanovništvo svoja uvećana primanja može i da troši, ali će to pre izazvati rast cena nego što će podstaći porast zaposlenosti. Statistički podaci ovo mogu dokazati–uprkos subvencijama, od septembra 2008. do juna 2010., broj zaposlenih u Srbiji neprestano opada iz meseca u mesec. Kejnz ne bi podržao politiku u kojoj država duguje ogromna sredstva privredi, dok istovremeno subvencioniše gotovinske kredite gradjana.

Posmatrajući uslove u kojim se danas nalazimo, možemo zaključiti da iz krize najlakše izlaze društva koja su kreativna i koja umeju da vrednuju i primene inovacije. Izlazak iz finansijske krize moguć je na dva načina: iznalaženjem novih tehnologija ili ratom. Mnogo manja kriza krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina rešena je zahvaljujući novim IT tehnologijama (na primer, ko je pre 20 godina imao mobilni telefon, računar itd.). Naučnicima je danas potrebno vreme kako bi stvorili osnovu za nove tehnologije. Vreme je potrebno inženjerskim istraživačima i industrijskim inženjerima da stvore proizvode za prodaju a taj proces može da traje i 10 godina. U današnje vreme rat baš i ne predstavlja nadu za izlazak iz krize. Ovde možemo postaviti pitanje: šta da se radi do pojave novih tehnologija? Možemo popraviti svoje konkurentske sposobnosti ili svaliti krizu na druge. Pretpostavljamo da će obe ove opcije razvijene zemlje primenjivati a prednost će imati ona zemlja koja sprovede velike strukturne promene.

Profesor Stiglic, koji je gostovao u Beogradu je prognozirao da će izlazak iz krize biti moguć tek 2011. godine dok ruski ekspertski tim prognozira da će se kriza okončati tek nakon 2020.
Oporavak svetske privrede bi mogao da bude sporiji nego što se očekivalo, ali je novi talas recesije malo verovatan, posebno ako vlade ne preteraju sa smanjenjem potrošnje, smatra Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ta organizacija je apelovala na vlade širom sveta da budu pažljivi kako ne bi ugušili ekonomski oporavak time što će previše i prebrzo smanjiti potrošnju.
Ekonomski problemi EU predstavljaju manji problem za razliku od onih težih, političkih, gde će sam opstanak EU biti doveden u pitanje. Investitori će se preseliti u SAD, Aziju i Južnu Ameriku, što neće biti pogodno za EU. U takvom okruženju Srbije svi promašaji naše ekonomske politike, koji su veliki i duboki, u proteklih osam godina, sada nam stižu na naplatu. Veliki broj građana Srbije uopšte nema svest o tome da je sadašnje stanje dobro u odnosu na ono kakvo će biti u drugoj polovini ove godine. Treba biti svestan da u narednih dvadesetak godina boljeg neće ni biti.
Kada nestane „ubrzano pristupanje EU“, Srbija će imati dve opcije a to su nestajanje ili izgradnja moderne nacionalne države. Pritom, nastanak bilo kakve države bi bio napredak, gde bi centralno pitanje moralo biti ekonomski razvoj. Situacija u kojoj se nalazimo trenutno jeste takva u kojoj je razvoj praktično nemoguć, i propadanje je neizbežno. Kriza nam donosi čistilište a nakon toga je moguća izgradnja.
Premijer Srbije, Mirko Cvetković kaže da uz rast bruto domaćeg proizvoda za jedan odsto u prvom tromesečju ove godine, Srbija je statistički izašla iz krize. Ipak, to je samo statistički, jer se na životima ljudi to ne vidi i oni i dalje imaju teškoće, dakle, još se nije osetio boljitak od pozitivnih ekonomskih pokazatelja. Pravi oporavak će nastati većim privrednim rastom i prekidom rasta nezaposlenosti.
Kao što svi znamo, veliki problem naše zemlje je nezaposlenost, iako premijer kaže da se smanjuje rast broja nezaposlenih. Većina stanovništva štedi u eurima, dok je mali broj onih koji štede u nacionalnoj valuti. Problem ove zemlje je takodje neadekvatna struktura privrede u kojoj bi trebalo više da bude zastupljena proizvodnja razmenjivih dobara, umesto usluga i nerazmenjivih dobara. Premijer je rekao da je za 2010. planiran privredni rast od dva odsto, a u 2011. rast BDP-ja od tri do tri i po procenta.

Direktne efekte svetske ekonomske krize osetiće zemlje koje najviše učestvuju u medjunarodnim tokovima kapitala i medjunarodnoj trgovini, dok će zemlje u razvoju i zemlje koje prolaze kroz proces tranzicije osetiti indirektne efekte krize u finansijskom sektoru (pad likvidnosti, otežana izgradnja finansijskih institucija), i realnom sektoru (usporavanje privredne aktivnosti). Medju ove zemlje ulazi i Srbija, koja je u procesu tranzicije. Prve udare krize osetila je na najosetljivijem delu finansijskog tržišta, berzi. S obzirom na nestabilnu političku situaciju Srbije tokom 2008. dodatno se povećala neizvesnost investitora i došlo je do većeg povlačenja stranog kapitala, što je uticalo na smanjenje likvidnosti tržišta kapitala i nepovoljan uticaj na buduća dešavanja na Beogradskoj Berzi. Indeksi na toj berzi su gubili vrednost brže nego na razvijenim tržištima. Početkom 2008. godine, kao što smo rekli, došlo je do velikog povlačenja stranih investitora sa tržišta Srbije zbog zbivanja na domaćem i velikim svetskim finansijskim tržištima. Zbog lošeg kreditnog rejtinga Srbije i povećanog rizika ulaganja u zemlju, šanse za ulazak kapitala iz inostranstva kroz nove portfolio investicije su male a domaći investitori zbog straha od budućih dešavanja na berzi i nedovoljne ponude berzanskih proizvoda odlučuju se za štednju u bankama ili za držanje novca u “slamaricama“.

Ako poredimo rezultate poslovanja berzi u regionu možemo uvideti da su indeksi Beogradske berze pretrpeli najveći pad. Bankarski sektor takodje nije ostao imun na svetsku finansijsku krizu. Jedan od prvih pokazatelja preko kojeg smo mogli zaključiti da kriza postaje ozbiljnijih razmera jeste rast kamatnih stopa. Razlika izmedju kamatnih stopa banaka koje su plasirale sredstva i referentnih kamatnih stopa evropskih centralnih banaka postajala je sve veća. S obzirom da je kriza pokazivala sve veće razmere, slobodnog kapitala je bilo sve manje, a uzimanje novih kredita i refinansiranje postojećih obaveza prema bankama je postajalo puno skuplje.

Uticaj svetske ekonomske krize na našu zemlju se ogleda u povlačenju stranog kapitala. Srbija, svoj razvoj i integraciju u svetsko tržiše zasniva na stranim direktnim investicijama, koje su u periodu krize u velikoj oskudici. Pad poverenja u bankarski sistem se ispoljava kroz povlačenje deviznih sredstava iz finansisjkog sistema i smanjenja devizne likvidnosti a to smanjenje ponude deviza stvara depresijaciju. Neizvesnost, povlačenje kapitala i inflatorni pritisci utiču na smanjenje potrošnje i agregatne tražnje, što dovodi do usporavanja privredne aktivnosti. S obzirom da je svetska tražnja za primarnim proizvodima u padu, u narednom periodu može doći do smanjenja izvoza na tržišta koja su takodje pogodjena krizom, što će uticati da domaća privredna društva smanje proizvodnju. Pad tražnje na evropskom tržištu, negativno će se odraziti na spoljnotrgovinsku razmenu i privredni rast Srbije. Srbija je zemlja koja pretežno izvozi poluproizvode i sirovine, obojene metale, gvoždje, čelik i agrarna dobra, i ona trpi posledice smanjene tražnje, koje su bar početkom krize bile ublažene izvozom poljoprivrednih dobara.

Problem inflacije u Evropi imaju one zemlje koje sistematski imaju skupu politiku nadnica i penzija. Takodje, problem imaju zemlje gde veliki deo privrede kontroliše država, gde nema privatizacije javnih i javno-komunalnih preduzeća i zemlje gde država troši neproporcionalo veliki deo BDP. Naša zemlja ima sva tri problema, a potrebno je da se preduzmu odredjene mere i da Narodna banka Srbije ne štampa novac kada država traži, kao što to s vremena na vreme radi. Bilo bi najbolje da Srbija ima upravu koja sadrži racionalne troškove i elektronsku vladu kao i budžet koji podržava da država obavlja onaj broj funkcija koje joj stvarno pripadaju, a da se odstrani iz mnogih poslova koje ne može i ne treba da radi.

Istraživanje o stresu na radim mestima i uticaju svetske ekonomske krize

Početkom godine je uradjeno istraživanje o stresu na radim mestima i uticaju svetske ekonomske krize i može se zaključiti da većina zaposlenih ispitanika svakodnevno doživljava stres na radnom mestu. Medjutim, u velikoj meri i nezaposleni osećaju stres svakodnevno, što zbog pritiska koji je uslovljen sve većom nezaposlenošću, što zbog uticaja svetske ekonomske krize.

Najviše i najčešće stres doživljavaju stalno zaposleni ispitanici-svakodnevno ili više puta tokom nedelje, a najredje su pod stresom samostalni preduzetnici i umetnici. Što se nivoa pozicije tiče, najintenzivnije stres doživljavaju radnici, stručnjaci i menadžment, koji su pod stresom svakodnevno, a najmanje stresa na poslu imaju pripravnici i osobe na ulaznim pozicijama.

Zaposlene žene više doživljavaju stres u odnosu na zaposlene muškarce, ali visok nivo stresa doživljavaju i nezaposlene žene. Zaposleni koji su najviše pod stresom imaju izmedju 26 i 30 godina, a nezaposleni izmedju 18 i 25 godina. Postavlja se pitanje: šta je najčešći uzročnik stresa? Najviše odgovora se odnosilo na nedostatak materijalnih sredstava, nešto manje odgovora na nezaposlenost, a najmanje na probleme na radnom mestu i ljude kojima su okruženi kako na radnom mestu tako i u privatnom životu. Kod 60% ispitanika je svetska ekonomska kriza uticala na povećanje stresa, sve zavisi, kod nekog u manjoj, kod nekog u većoj meri.

Veliki uzročnici stresa kod zaposlenih su visina i neizvesno vreme dobijanja plate i nerazumni zahtevi nadređenih, nedostatak komunikacije u timu ili loša komunikacija. Nešto manje zaposlenih ispitanika je kao uzrok stresa navelo nedostatak sigurnosti za svoje radno mesto, prekovremene sate i rad sa klijentima. Najmanje je onih koji su kao uzrok naveli rad sa klijentima. Oko 55% zaposlenih smatra da strah od posledica krize utiče na njihov nivo stresa, dok preostalih 45% smatra da ne utiče, jer se trude da ostanu pozitivni i da se izbore sa situacijom, naviknuti su na to, trude se da ne razmišljaju o tome da će lično osetiti posledice.

Što se tiče nezaposlenih ispitanika, većina smatra da će kriza uticati na njih tako što će se tražiti manje radnika i biće manje novih radnih mesta. Nešto manje je onih koji misle da će poslodavci nuditi lošije uslove rada. Neki su čak mišljenja da će se većina nezaposlenih zapošljavati preko veze. Mali broj ispitanika smatra da će se teže naći posao, ali i kad ga dobiju, poslodavci će se još više potruditi da zadrže onog ko se pokaže kao dobar radnik, i dobri kandidati će biti više cenjeni jer će poslodavci dobijati jako mnogo prijava za posao zbog sve većeg broja nezaposlenih. Najmanje je optimista koji smatraju da neće biti bitnijih posledica svetske ekonomske krize. Strah od posledica svetske ekonomske krize povećava nivo stresa kod oko 51% nezaposlenih ispitanika. Većina je onih koji smatraju da kriza utiče na povećanje stresa. Oko 23% nezaposlenih ispitanika se trudi da ostane pozitivno i da se izbore sa situacijom, dok manji broj njih (11%) se naviklo na sve posledice koje donosi ekonomska kriza, a najmanji broj je onih koji se trudi da ne razmišlja o tome, odnosno da ne veruje da će lično osetiti te posledice.

(Ne)snalaženje u krizi

Moramo naglasiti da su sa pojavom svetske ekonomske krize ministri naše vlade iznosili optimističke procene, počev od toga da će nas globalna kriza zaobići do mišljenja da ona predstavlja našu razvojnu šansu. Danas, kada je očigledno da nas kriza nije zaobišla i da nije nikakva razvojna šansa, ministri nas ubedjuju da je katastrofalno stanje srpske privrede posledica svetske ekonomske krize ali je vlada odgovarajućim merama bitno umanjila njene negativne posledice, te je Srbija zabeležila relativno mali pad BDP-a.
Ukoliko se sagledaju rezultati koji su postignuti do izbijanja svetske ekonomske krize (sredina 2008.), može se zaključiti da je zbog pogrešno vodjene ekonomske politike nastao kolaps u srpskoj privredi. Nove vlasti su se posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000.) opredelile za ekonomsku politiku koja se svuda u svetu gde se primenjivala pokazala neuspešnom. Akcenat je stavljen na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju.
Stabilizaciju su sveli na stabilan kurs dinara, odnosno politiku precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, i time dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita i gušenja domaće proizvodnje. Liberalizacija je doprinela dodatnom gušenju domaće proizvodnje. Dakle, stabilizacija i liberalizacija su dovele kao što je rečeno do gušenja domaće proizvodnje i obaranja vrednosti naših preduzeća, koja u uslovima privatizacije prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama. Povrh svega toga korišćen je model privatizacije prodaje u kome se ostvareni prihodi, uglavnom, nisu koristili za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.
Kao što nisu bili u pravu na početku svetske ekonomske krize (nije nas zaobišla i nije bila razvojna šansa), ministri naše vlade i danas greše kada tvrde da je globalna kriza odgovorna za naše probleme, te da se oni uspešno nose sa njenim posledicama. Medjutim, isti ti ministri nam skoro punu deceniju stalno nude nova i nova obećanja („Srbija na dobrom putu“, „Ponosna Srbija“, „Stotine hiljada novih radnih mesta“, „Hiljadu evra za akcije“, „Bolji život“ ...), koja brzo ukazuju na neke od mnogih obmana u nizu, a građani posle svake od njih sve lošije žive i strahuju za svoju i budućnost svojih porodica.

Strukturni poremećaji

Prvi poremećaj se odnosi na deindustrijalizaciju privrede i rastuću dominaciju sektora proizvodnje nerazmenljivih dobara. I u drugim privredama u tranziciji raste udeo sektora usluga u BDP-u, ali ne na račun industrije, već na račun poljoprivrede. Kod nas je udeo poljoprivredne proizvodnje u BDP-u stabilan, ali opada udeo industrije (preradjivačka industrija i energetski sektor). Po definiciji, samo su razmenljiva dobra podložna razmeni s inostranstvom. Rast BDP-a na bazi povećanog udela nerazmenljivih dobara stvara dugoročni strukturni problem nedovoljno razvijenog izvoznog sektora privrede. Kako je naša privreda mala, ali otvorena privreda, nizak nivo udela izvoza je veliki problem. On se ne može rešiti devalvacijom dinara, ali na dugi rok precenjeni kurs dinara onemogućava promenu privredne strukture. I ovde nastaje pravi problem. Ako se privredna struktura ne menja, ona nužno izaziva precenjenu domaću valutu.

Drugi poremećaj odnosi se na monetarnu privredu. Pod dejstvom dvovalutnog sistema kod nas raste značaj eurizacije finansijske imovine. To stvara realnu osnovu za neuskladjenost valutne strukture aktive i pasive banaka i preduzeća i kreira sistemski rizik negativnih kursnih razlika. U našoj privrednoj istoriji ova neuskladjenost, zajedno sa visokim spoljnim dugom, je dovela do prve hiperinflacije u jesen 1989. godine. U medjuvremenu smo imali još jednu hiperinflaciju koja je potpuno uništila domaću valutu. Nova domaća valuta nije se, medjutim, izborila za svoj status i od 2003. godine traje snažan proces eurizacije.Treći fundamentalni problem se odnosi na postojanje resursnog jaza. Mi permanentno trošimo više dobara i usluga nego što ih proizvodimo, odnosno domaća agregatna tražnja je iznad proizvodnih mogućnosti naše privrede. To odslikava deficit platnog bilansa. Postoji čitav niz specifičnih činilaca koji su doveli do ovakvog rezultata. Umesto izvoza roba mi smo izvezli radnu snagu čiji faktorski dohoci u formi doznaka značajno doprinose da je potrošnja veća od proizvodnje. Na drugoj strani, kretanje plata u javnom sektoru i državnih izdataka nije povezano sa kretanjem produktivnosti rada. Udeo javnog sektora u ukupnom fondu plata permanentno raste u odnosu na udeo privatnog sektora. Paralelno sa procesom privatizacije imovine ide obrnuti proces socijalizacije raspodele dohodaka. Privatizacioni prihodi su potrošeni radi finansiranja budžetskog deficita, što je podiglo domaću agregatnu tražnju i uvećalo deficit platnog bilansa. Zajedno sa prilivom kapitala u sektor usluga, to se sve odrazilo na razvoj nerazmenljivog sektora privrede.

Četvrti fundamentalni problem odnosi se na finansiranje resursnog jaza. Taj jaz bi bio mnogo manji da nema izdašnih priliva doznaka i stranog kapitala. Medjutim, i jedan i drugi faktor su podložni velikim kolebanjima, posebno u periodima ekonomske krize. Fundamentalna komponenta finansiranja resursnog jaza je bilo (privatno) zaduživanje u inostranstvu. Odnos javnog i privatnog dela spoljnog duga se značajno promenio u posmatranom periodu u korist privatnog sektora. Verovanje da visina spoljnog duga nije razlog za zabrinutost ako se radi o privatnom dugu spada u istu vrstu mišljenja kao i ignorisanje veličine deficita platnog bilansa. Nakon uspešnih pregovora o prestrukturiranju i otpisu dugova sa Pariskim i Londonskim klubom poverilaca, udeo ukupnog spoljnog duga u BDP-u se približio kritičnoj granici od 60% BDP-a. Medjutim, nakon toga spoljni dug nikako nije mogao da se spusti ispod te kritične granice.

Kada se povežu sva četiri strukturna poremećaja ne bi trebalo da nas začudi što smo danas, u uslovima globalne ekonomske krize, ocenjeni kao najrizičnija zemlja u Evropi,posle Ukrajine

Dugoročni program ekonomske stabilizacije sveta i kriza solventnosti u Srbiji

Krah velikih banaka i finansijskih ustanova na Zapadu je navodno uplašio srpske štediše pa je izgledalo da su oni povukli jesenas preko 600 miliona €. Tek nedavno se ispostavilo da su u stvari još od avgusta do septembra strane banke povukle devize u ovom iznosu iz Srbije, iako su domaće finansijske vlasti bez prestanka vodile vanredno povoljnu politiku po njihove interese. Ovo je sasvim suprotno od onoga što rade recimo SAD i razvijene zemlje EU koje su formalno „uzori“ našim finansijskim vlastima. Tamo država pomaže izvršenje dugova onih insolventnih finansijskih subjekata, jedino ako oni prihvate njenu punu kontrolu.

Srbi su dobro upamtili iskustvo devedesetih s Jugoskandikom i Dafimentom, kada im je pokradena ušteđevina, a to iskustvo građani na Zapadu tek stiču. Umesto da Srbija dopusti da neracionalne strane špekulative banke u Srbiji na njenom tržištu propadnu, država se zadužila jesenas sa oko 800 miliona tek da spase njihovu likvidnost. To su ekonomisti iz Vlade zvali „održavanje likvidnosti bankarskog sektora“. Finansijske vlasti u Srbiji su pre osam godina sopstvene investicione banke gurnuli u večiti stečaj sasvim neopravdano, a sada polako dovode Srbiju u situaciju da država postane žirant insolventnih klijenata špekulativnog kapitala u Srbiji.

Iako je Srbija već formalno uzela (i propustila da koristi) zajam od MMF u vrednosti 400 miliona evra, marta 2009. godine, nastupila je i u Srbiji velika kriza solventnosti. Dužnici u poslovanju masovno nisu više mogli da plaćaju svoje finansijske obaveze. Na Zapadu se dugo godina fiskalnim i parafiskalnim merama (porezima i taksama) opterećuje poslovanje sopstvenim novcem. Poslovanje pozajmljenim novcem se rasterećuje. Sada je jasno da se to radilo kako bi vlasnici novca postali manje konkurentni na tržištu od onih koji posluju tuđim novcem.

Slično je bilo i u Srbiji, ne toliko usled fiskalnih propisa, koliko radi opšteg trenda „leveridža“, bez čijeg prihvatanja je trgovac zaostajao za kolegama u ostvarenju tempa rasta profitne stope. Vremenom je, ulazeći u novi obrtni ciklus, svaki trgovac morao da pozajmi još više kapitala kako bi održao konkurentnost, pošto su krediti postajali sve dostupniji. Efekat globalne finansijske krize učinio je da i u Srbiji nestane strani kapital koji daje nove zajmove trgovcima. Otud ni srpski preprodavci nisu mogli doći do kredita, iz kojih bi vratili dugove, pre nego što prodajom robe zarade novac za novi ciklus prodaje. Trenutno se zatvaraju trgovinske firme. Dovoljno je u Beogradu proći Terazijama ili Knez Mihajlovom ulicom, pa da se vide brojne ispražnjene radnje. Pada i stopa naplativosti poreza i naplativost ostalih potraživanja iz kojih Vlada prihoduje dobit. Uz to, ona nema ni sama od koga da uzme nove kredite, pa nema od čega da plaća zaposlene.

Opasnost od ruskog kapitala

Rusi su ušli u posed NIS-a kao novi vlasnici plativši Srbiji 400 miliona evra. U međuvremenu je prihod NIS-a, od ugovaranja prodaje do ulaska novog vlasnika u posed te firme, nizom štetnih poslova bitno smanjen. Ulazak investicionog novca na srpsko finansijsko tržište je velika opasnost po monopolističke interese špekulativnog kapitala u Srbiji, jer može u sred krize da srpsko finansijsko tržište učini likvidnim. Srbija je malo tržište, a Rusija je (za primer), proteklih godina nagomilala velike finansijske zalihe kojima se uspešno brani od efekata krize. Njena sredstva su raspoređena u razne namenske i druge fondove (tzv. Kudrinovi jastuci). Jeftinim gorivom i ulaganjem nekoliko milijardi dolara u srpsku proizvodnju, Rusi bi, kao investitori mogli vrlo brzo da pokrenu srpsku privredu i poljoprivredu, i da učine zapadni finansijski kapital u Srbiji nekonkurentnim. Možda bi u tržišnim uslovima mogli čak i da otkupe strane banke u Srbiji. Svestan ove „opasnosti“ po svoje interese u Srbiji, špekulativni kapital je morao srpskoj Vladi da obezbedi novi zajam i „reprogramiranje duga“. Na pregovorima je Srbiji nuđena šargarepa od četiri, pa čak i pet milijardi dolara. To je više od tri milijarde novog zajma koje je očekivao Dinkić. Naravno, Rusi nesumnjivo prate sve što se dešava i vrlo su svesni smisla „društvenog dogovora“ kojeg hoće svetski špekulativni kapital da postigne preko MMF-a sa Vladom Srbije.

Mere ekonomske politike

Kod nas postoji ozbiljna dilema da li mere ekonomske politike uopšte mogu da utiču na promenu makroekonomskih neravnoteža. Odgovor je pozitivan. Skepticizam postoji ili zbog toga što se niz makroekonomskih mera medjusobno neutrališe ili što one ne utiču značajnije na strukturne poremećaje koji ne dozvoljavaju da se ekonomija brzo vrati na putanju održivog rasta. To znači da ne bi smele mere ekonomske politike samo da budu usmerene na rast (i zaposlenost), nego moraju na odredjeni način da stimulišu neophodnu promenu strukturnih nedostataka naše privrede. Poremećaji na strani deviznog kursa dinara: postavlja se pitanje koji instrumenti devizne politike uopšte stoje na raspolaganju monetarnim i fiskalnim vlastima. Nije moguće kontrolisati cene i količine. Drugim rečima, nemoguće je istovremeno upravljati i deviznim kursom i deviznim rezervama. Jedna od tih veličina mora da bude cilj devizne politike, a druga njen instrument. Imajući u vidu da mi koristimo režim upravljanog deviznog kursa, to znači da NBS koristi devizne rezerve da bi preko njih uticala na devizni kurs. To se indirektno potvrdjuje u sporazumu sa IMF-om po kome devizne rezerve ne smeju da padnu ispod odredjenog nivoa. Time se postavljaju odredjena ograničenja u korišćenju ovog instrumenta. Umesto ciljne inflacije, u praksi postoji ciljni devizni kurs, s tim da NBS ne objavljuje koji je taj ciljni nivo.

U oblasti monetarne politike došlo je do promene instrumenata. Do sada se emisija novca isključivo odvijala preko deviznih operacija, gde su korišćeni dvojni instrumenti za sterilizaciju novca – obavezne rezerve (prosečne i marginalne na dinarske i devizne depozite) i referentna kamatna stopa u okviru repo operacija. Oba instrumenta se i dalje koriste, ali se uvode stimulativne kamatne stope i oslobadjanje od obaveznih rezervi za strane kredite koji se plasiraju pod povoljnijim kamatnim stopama, uz uslov održanja zaposlenosti. Kako je i dalje na snazi režim ciljne inflacije, sa korišćenjem referentne kamatne stope kao osnovnog instrumenta za sterilizaciju novčane mase, nije sasvim jasno kako će ovi instrumenti da se odraze na visinu kamatnih stopa. Pretpostavlja se da je ideja da se snize kamatne stope, na osnovu veće ponude kredita i subvencioniranih kamata.

Priliv kapitala iz inostranstva je delimično bio pod kontrolom NBS zbog visoke referentne kamatne stope, koja je u prošlosti privlačila špekulativni kratkoročni kapital iz inostranstva. Značaj tog dela priliva kapitala se smanjuje zbog opšte oskudice kredita i porasta kreditnog i kursnog rizika u Srbiji. Zato priliv kapitala iz inostranstva postaje spolja zadata veličina, na koju više može da utiče Vlada kroz aranžmane sa medjunarodnim finansijskim institucijama, nego NBS preko referentne kamatne stope. Sa stanovišta modeliranja, priliv kapitala se tretira kao egzogena veličina. Kao takav, on može značajno da utiče na veličinu platnog deficita i realizaciju privrednog rasta. Četrvrti instrument je vezan za poresku politiku Vlade i politiku javnih izdataka. To je ukupno fiskalno opterećenje. Po uverenju ono mnogo značajnije utiče na agregatnu tražnju, nego veličina budžetskog deficita i zato je bolja varijabla od budžetskog deficita. Politika plata u javnom sektoru i transferni izdaci (uključujući i penzije) su obuhvaćeni ovim instrumentom, kao i drugi izdaci svih nivoa vlasti.

Naše fiskalne vlasti nemaju nameru da smanjuju poresko opterećenje koje je, inače, najveće u okruženju. Štaviše, razmišlja se o podizanju PDV-a, jer odsustvo budžetskih prihoda preti da poveća budžetski deficit. Alternativa je izdavanje zapisa trezora, što bi imalo kontra efekat na smanjivanje kamatnih stopa. Uz sve to, naša ekonomska kriza je drugačija od svetske krize. U svetu postoji deflacija i recesija, što zahteva konvencionalno kenjzijansko državno trošenje. Kod nas je platno-bilansna kriza uz inflaciju i neizmerno državno trošenje. U takvim okolnostima postoji sumnja da li bi porast državnih izdataka pomogao privredi ili bi je dodatno opteretio. Nikada se, naravno, ne preduzimaju izolovano mere ekonomske politike.

Ukupni efekti globalne ekonomske krize na srpsku privredu ne mogu se još proceniti. Za srpsku privredu posebno je nepovoljan pad tražnje u Evropi, pad cene osnovnih metala, povećanje investicionog rizika zemlje i smanjenje kreditne aktivnosti stranih banaka. Dva poslednja efekta posebno će uticati na smanjenje priliva stranog kapitala.

Izlazak iz krize

Ni jedna zemlja nije izašla iz ekonomske krize dok se nije promenila. Mi smo sada zaokupljeni uticajem krize na privredni rast i moguće povećane nezaposlenosti i pod tim ograničenjima se razmatraju sve mere ekonomske politike. Ovaj pristup je razumljiv. Svi su uplašeni od krize i žele što pre iz nje da izadju. Ali problem kod ekonomske krize je u tome što nepromišljenja žurba može da produži izlazak iz krize. Naš stav je da definitivno moramo da menjamo strukturna ograničenja naše privrede da bismo izašli iz krize na održiv način, tj. da vrlo brzo ponovo ne padnemo u nju. U tom smislu i mi možemo da verujemo da kriza može biti šansa za našu privredu. Kriza može da stvori neophodnu javnu podršku za sistemske promene u privrednoj strukturi koja do sada nije postojala.

Poruke i pouke za zemlje u tranziciji i Srbiju

Vrlo je verovatno da će neposredni efekti globalne finansijske krize najviše pogađati zemlje koje su snažno integrisane u međunarodne tokove kapitala i trgovinske tokove. Zato se i očekuje da će nova tržišta (Kina, Indija) i zemlje koje su završile tranzicije ovaj put snažnije osetiti efekte krize. Zemlje u razvoju i tranziciji koje su slabije povezane sa međunarodnim finansijskim i robnim tokovima neće osetiti snažno neposredno dejstvo mimo efekata koji se difuzno šire na opšte uslove poslovanja i tekućeg finansiranja međunarodnih poslova. Posredno dejstvo će biti primetno na mnogim frontovima, pre svega u izgradnji institucija finansijskog sektora, uvođenju novih finansijskih instrumenata i uopšte inovacija. Na jednoj strani to će usporiti i u značajnoj meri usložniti procese dalje reforme, ali će istovremeno povećati solidnost, eliminisati brzopletost i neke očigledne rizike. Učiti na tuđim greškama nije lako ali je mnogo brže i jeftinije od učenja na sopstvenim greškama

Na nivou konkretnih poruka za finansijski sektor, ova kriza gotovo taksativno potrvđuje neke od važnih preporuka sa ciljem da se razreše neki problemi, poveća stepen poverenja i smanje rizici koji potiču iz finanskijskog sektora:

• Rast kredita i ukupnog obima finansiranja ne sme da povećava rizike i mora da bude usklađen sa održavanjem finansijske stabilnosti;

• Krediti i svi drugi instrumenti moraju da budu podložni merama monetarne politike i kontrole (nadzora);

• Rast finansijskih institucija (povećavanja učešća na tržištu) mora da bude rezultat ekonomskog rasta a ne špekulativnog ponašanja da bi se stekla dominantna (ili monopolska) pozicija;

• Potrebno je unaprediti okvir za vođenje monetarne politike i održavanja likvidnosti;

• Potrebno je unaprediti transparentnost, infrastrukturu i kvalitet korporativnog upravljanja na tržištu kapitala;

• Potrebno je unaprediti kvalitet upravljanja i nadzora u bankama i osiguravajućim društvima;

• Potrebno je povećati transparentnost vlasništva u bankama i preduzećima koja se kotiraju na berzi;

• Potrebno je obezbediti kompletnu pravnu osnovu i tehničke kapacitete u pružanju računovodstvenih i revizorskih usluga po svetskim standardima;

• Potrebno je poboljšati kvalitet supervizije banaka kako bi se pravilno ocenili stvarni rizici plasmana u bankarskom sektoru, uključujući učešće kredita koji se neuredno servisiraju (NPL ili nonperforming loans). Na meta nivou, ova kriza generiše neke dopunske važne poruke i pouke:

• Eliminisati tvrdu idologiju: Prisustvo tvrde (ekonomske i političke) ideologije u vođenju ekonomske politike i sprovođenju regulativne funkcije na važnim tržištima nije prihvatljivo. Rasprava o “ideološkim” razlikama je moguća i poželjna, ali niko ne bi trebalo da ima pravo veta i samovolje u realizovanju sopstvenih viđenja ekonomske politike i insti tucionalnih rešenja. Pokazalo se da ljudi nesumnjivih stručnih kvaliteta, kao što je Alan Grinspen, mogu da naprave velike previde i greške u želji da afrmišu politiku, institucionalna rešenja i principe upravljanja koja ideološki preferiraju. Primeri kršenja pravila struke i principa kvalitetnog upravljanja zarad čistih ideološih razloga nedopustivi su i, mnogo važnije, veoma štetni za finansijski sektor i privredu u celini. Neka vrsta kodeksa ponašanja koji bi potpisivao svaki državni činovnik koji radi na pitanjima finansijskog sektora i svaki menadžer zaposlen u finansijskim institucijama, možda bi pomogla da se eliminišu očigledni primeri kršenja pravila struke i dobrog upravljanja.

• Dozvoliti sva rešenja koja (mogu da) daju rezultat: Sva ekonomsko-politička i institucionalna rešenja koja daju željeni rezultat u održavanju ekonomske stabilnosti, sprečavanju i prevladavanju kriza i podržavanju održivog i efikasnog rasta, dozvoljena su. I obratno, nikakva ortodoksna rešenja koja ne daju rezultat, nisu prihvatljiva. Na ovim principima SAD i MMF grade kombinaciju politika (monetarne relaksacije da bi se povećala likvidnost i fiskalnog stimulusa da bi se pokrenuo rast) od koje se očekuje da može dati rešenje finansijske krize i prevladavanje opasnosti od veštački pokrenute recesije. Pri tom se ne sme zaboraviti da svaka mera ima svoje negativne strane i može biti “kontraindikovana” ako nije pravilno odabrana (pravi lek za datu bolest) i ne primenjuje se u potrebnim “dozama”. Drugim rečima, neograničeni opšti fiskalni stimulus sigurno nije preporučljivo univerzalno sredstvo za iniciranje i održavanje privrednog rasta.

• Uspostaviti i održati poverenje u institute tržišne privrede i moderne finansijske instrumente: Ova kriza je pokazala da nadzorna, kontrolna i regulativna funkcija može da dejstvuje jedino ako je sveobuhvatna (tj. ako se odnosi na sve finansijske institucije i na sve instrumente), zasnovana na visokim standardima transparentnosti i punog izveštavanja i ako je koordinirana na globalnom nivou.

Zaključna razmatranja

Kriza koja je zadesila Srbiju i mnoge druge zemlje nije nastala slučajno nego kao posledica vodjenja neodgovorne poslovne politike nadležnih institucija za kontrolu svetskog finansijskog tržišta i mnogih drugih slabosti. Izvor pomenutih slabosti potiče od loše kontrole poslovanja investicionih banaka i fondova i nekih drugih situacija koje su se desile. Talas krize koji je prvo izazvan na Volstritu proširio na ostale delove sveta. Bekstvo inostranog kapitala, drastičan pad berzanskih indeksa, nedostatak svežeg kapitala i povećane marže na kredite ukratko su efekti krize kojim je pogodjena svetska ekonomija. Drugi talas krize kojim je najviše pogodjen realni sektor proizvodi duboke i bolne posledice po ekonomije zemalja koje nisu imale direktno učešće u nastajanju krize. Najveću medjunarodnu izloženost prema rizičnim hartijama od vrednosti su imale zemlje Evropske unije, a posledice koje ona trpi pokazuju se kroz usporavanje privredne aktivnosti.

Posle 2009. godine privredu Srbije, čiji je gotovo sav izvoz namenjen tržištu Evrope (96,55%), zahvata ozbiljna recesija. Smanjenje izvozne tražnje, smanjenje industrijske proizvodnje, zatvaranje nesolventnih privrednih društava, smanjenje zarada i rast nezaposlenosti su posledice koje su obeležile tu godinu.

Situaciju u kojoj se Srbija našla dodatno komplikuje izvoz koga čine pretežno primarni proizvodi sa malim učešćem industrijske obrade, a za kojima je tražnja na svetskom tržištu već na početku krize ostvarila veliki pad. Usled dugog niza godina vodjenja ekspanzivne fiskalne politike učešće javne potrošnje u budžetu Srbije mnogo je povećano, trgovinski deficit u poslednjim godinama beležio je rast i sa očekivanim smanjenjem priliva stranih direktnih investicija, makroekonomska stabilnost zemlje je dovedena u pitanje. Jedan od načina za izlazak iz krize ili za ublažavanje efekata krize jeste upravo kreiranje uslova za značajnije privlačenje stranih direktnih investicija.

Srbiji su potrebne reforme na svim nivoima, kako bi se povećala konkurentnost srpske privrede, koja je po poslednjim istraživanjima Svetske banke na veoma niskom nivou. Jedna od reformi odnosila bi se na obrazovni sistem, kojom bi se unele novine koje bi omogućile stvaranje komparativnih prednosti na tržištu znanja u Srbiji. Upravo je neznanje i pogrešan sistem vrednosti investitora bio jedan od izazivača globalne krize. Na jednoj strani nalazili su se pohlepni prodavci sa lošim investicionim planovima koje su ipak odlučili da ih prodaju, jer su se na drugoj strani nalazili neobrazovani finansijeri koji su svesno ulazili u takave investicione planove. Uopšteno gledano tržišnim učesnicima osnovna deviza bila je poput one koju je Majkl Daglas izgovorao kao tajkun Gorhn Geko u kultnom filmu „Wallstreet”: „Greed is good”, „Pohlepa je dobra”.

S obzirom da se na berzama kupuju tako reći buduća očekivanja, a ne realne vrednosti proizvoda, prognoze finansijera sa nedovoljnim ili lošim znanjima bazirane su na pogrešnim pretpostavkama. To ulaganje na bazi pogrešnih pretpostavki trajalo je dugi niz godina, sve do otpočinjanja svetske ekonomske krize. Ovo nas dovodi do zaključka da nastala kriza ne predstavlja propast tržišta ili kapitalizma, već prostu korekciju tržišta, odnosno korekciju pogrešnih tržišnih očekivanja uzrokovanih neznanjem.

Vlade svih zemalja su u procesu pripreme programa mera za neutralisanje ili ublažavanje efekata svetske ekonomske krize, ali je mali broj zemalja zvanično predstavio plan i program mera za izlazak iz krize. U toj maloj grupi zemalja nalazi se i Srbija što je veoma bitno, jer je time ona pokazala da je ozbiljno shvatila razmere krize. Takodje je donet i drugi paket mera, s obzrom da se prethodini nije pokazao dovoljnim. Svi doneti programi imaju za cilj da ostvare sklad izmedju monetarne i fiskalne politike, unaprede koordinaciju donetih mera, obezbede neophodni nivo likvidnosti, podrže ekonomski rast, i smanje uticaj krize na najosetljivije delove stanovništva.

Na odluke Vlada svih zemalja da uzmu aktivnije i sihronizovano učešće u rešavanju krize uticala su iskustva iz perioda velike depresije, tridesetih godina prošlog veka. U tom periodu kreatori ekonomske politike vodili su laissez-faire politiku, jer su smatrali da će tržište samostalno uspostaviti ravnotežu. Nastojano je da se vodi politika uravnoteženog budžeta i većih poreza u cilju smanjivanja budžetskog deficita. Centralne banke su se pomirile sa zatvaranjem banaka i nisu preduzimale značajnije mere da neutrališu pad novčane mase. U cilju smanjivanja uvoza i stimulisanja domaće proizvodnje vodjena je protekcionistička spoljna politika.
Rezultat ovih mera je bio katastrofalan, pa su današnje države zaključile da su troškovi nepreduzimanja bilo kakvih mera mnogo veći od troškova intervencionističke politike. Medjutim ostaje pitanje da li je u redu da gubitak, koji su špekulanati izazvali svojim lošim poslovnim odlukama, bude socijalizovan i da sav teret krize preuzme obično stanovništvo.

Ekonomska kriza je počela kao kriza platnog bilansa. Kriza je bila predvidjena, mada ne i momenat njenog izbijanja. Postoje unutrašnji strukturni problemi koji su morali pre ili kasnije da izazovu krizu. I da nije sada izbila kriza, rast je bio neodrživ zbog naglog pogoršavanja strukturnih problema. Set makroekonomskih mera može da ublaži krizu, ali neznatno pomaže u prevazilaženju strukturnih problema. U tom smislu još uvek ne postoje uslovi za održivo prevladavanje krize. Osnovna poruka rada jeste da se moramo suočiti sa dugoročnim strukturnim problemima, voljno ili nevoljno. Postoje dva načina da se to uradi. Prvi je poželjan, ali manje verovatan. Potreban je trogodišnji sporazum sa IMF-om (makroekonomska stabilizacija, strukturne reforme i redefinisanje ekonomske funkcije države) i trogodišnji sporazum političkih partija o zajedničkoj strategiji izlaska iz krize. Drugi način je manje poželjan, ali verovatniji. On podrazumeva krah postojećeg dogovora sa IMF-om, produbljavanje krize i naglo uspostavljanje nove ravnoteže na mnogo nižem nivou proizvodnje, zaposlenosti i platnog deficita. Tada će se ili formirati neophodna kritična masa radi podrške za promene ili ćemo ući u novi ciklus političke nestabilnosti. U svakom slučaju izbor zavisi od nas samih. Drugi su tu da nas podrže ukoliko to stvarno želimo.

L i t e r a t u r a

1 Prof.dr Nenad M. Vunjak „Finansijski menadzment“, „Poslovne finansije“, 6.izmenjeno i dopunjeno izdanje-Bečej: Proleter, Subotica: Ekonomski fakultet, Podgorica: Unireks, 2005.

2 Nova srpska politička misao-časopis za političku teoriju i društvena istraživanja

3 http://nkatic.wordpress.com/

4 http://www.creemaginet.com/sajt/svetska-ekonomska-kriza-u-srbiji

5 http://www.emportal.co.rs/vesti/svet/131869.html

6 http://www.emportal.co.rs/vesti/svet/132350.html

7 http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/decenijska-kriza.html?alphabet=l

8 http://www.voanews.com/serbian/news/Cvetkovic-kriza-05-17-10-93962864.html

9 http://www.politickiforum.org/dokumenta/39_Svetska_ekonomska_kriza_i_posledice_po_privredu_Srbije.pdf

10 http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/finansijska-kriza-u-srbiji-i-mmf.html?alphabet=l

11 http://www.adriatalk.com/svetska-ekonomska-kriza/

12 http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/StudijeIstrazivanja/sveska03GlobalnaFinansijskaKriza.pdf

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi