|
Nobelovac i delo:
Gary Stanley Becker
Švedska kraljevska akademija je odlučila da nagradu Švedske centralne
banke za ekonomske nauke u sećanje na Alfreda Nobela za 1992. godinu dodeli
Gary S. Becker-u za "proširenje oblasti mikroekonomske analize
na širok spektar Ijudskog ponašanja i interakcija, uključujući netržišno
ponašanje ".
Gari
Becker (Gary S. Becker) je rođen 1930. godine. Diplomirao
je na Princeton University, a magistrirao i doktorirao na University of
Chicago. Osim kraćeg boravka na Columbia University, celu svoju akademsku
karijeru proveo je na University of Chicago, gde je i danas profesor na
Departmant for Economy and Sociology i na Gradute School of Business.
Nobelovu nagradu je dobio 1992. godine za «proširenje oblasti mikroekonomskih
istraživanja na veliki broj različitih vrsta Ijudskog ponašanja i međusobnih
kontakata, uključujući i ponašanja koja se odvijaju van tržišta».
Beker se razlikuje od ostalih nobelovaca po tome što mu niko ne osporava
vodeće mesto u nečemu što se nekada nazivalo nekonvencionalnom ekonomskom
analizom. Danas se slobodno može reći «nekada», budući da je upravo Bekerov
doprinos već odavno neke, sa stanovišta ekonomske nauke, egzotične oblasti
pretvorio sada u već sasvim uobičajene oblasti ekonomskog istraživanja.
Decenijama se smatralo da ekonomska analiza treba da se primenjuje samo
na «ekonomske» fenomene - na proizvodne faktore i njihovu alokaciju, eksplicitna
tržišta, na faktorske dohotke, odnosno njihovu raspodelu, i na potrošnju.
Sve ostalo nije bilo dostupno ekonomskoj analizi - to su bile oblasti
kojima su se bavile druge društvene nauke.
Bekerov doprinos nije u tome što je pronašao nova oruđa (metode) ekonomske
analize, već što je konvencionalna, dobro razrađena i veoma delotvorna
oruđa te analize primenio na fenomene na koje pre njega niko nije ni pomišljao
da ih primeni. Primena tih oruđa dovela je do novih saznanja o analiziranim
fenomenima. Beker je primenom oruđa ekonomske analize došao do određenih
konzistentnih rezultata, koji se empirijski mogu potvrditi ili osporiti.
Time je ekonomsku nauku uveo u oblasti koje su do tada za nju bile zabranjena
zona. U takve novoosvojene oblasti ekonomske analize spadaju, na primer,
ponašanje domaćinstva, odnosno porodice i njenih članova, odluke u pogledu
sklapanja braka i razvoda, fertilitet, rasna, polna i verska diskriminacija,
kriminal, politički procesi itd. Na taj način je Beker stvorio svojevrstan
ekonomski (metodološki) imperijalizam i postao prvi komandant te imperije.
Stvaranje ekonomskog imperijalizma dovelo je do uspostavljanja konkurencije
između različitih društvenih nauka, tj. do konkurencije alternativnih
pristupa istom posmatranom fenomenu - ljudskom ponašanju. Konkurencija
različitih nauka i njihovih metodoloških pristupa svakako stvara delotvorne
podsticaje za napredovanje svih onih nauka koje su već ponudile, odnosno
koje mogu da ponude, svoj specifičan pristup određenom fenomenu u oblasti
Ijudskog ponašanja, odnosno u oblasti društvenih nauka. A takvom konkurencijom
svi mi dobijamo na planu boljeg razumevanja fenomena koji nas okružuju.
U nekim za ekonomsku nauku uobičajenim oblastima, tj. oblastima koje su
i ranije bile predmet ekonomske analize, Beker je, takode korišćenjem
konvencionalnih analitičkih tehnika, uneo novi pristup i na taj način
produbio ekonomsku analizu tih fenomena. Tipičan primer toga je analiza
ponašanja domaćinstva, koja se do Bekera zasnivala isključivo na teoriji
potrošnje i zbog toga su određene promene u ponašanju domaćinstva, koje
teorija potrošnje nije mogla da objasni, umesto ekonomskom analizom, objašnjavane
delovanjem, sa stanovišta ekonomske analize, egzogenih faktora, poput
promene preferencija domaćinstava. Bekerov doprinos je, izmedu ostalog,
u tome što se sada promene ponašanja porodice, odnosno domaćinstva, u
daleko većoj meri mogu objasniti promenama cena i dohotka, dakle pravim
ekonomskim faktorima, umesto da se prst upire na metafizičke promene preferencija.
Beker je reformulisao ekonomsku teoriju ponašanja domaćinstva,
tako što je u nju uključio teoriju proizvodnje i teoriju investicija.
U tom kontekstu se postavlja pitanje osnovnog resursa kojim raspolaže
porodica. U skladu sa teorijom proizvodnje, vreme je osnovni ograničeni
resurs domaćinstva, koji se može alternativno upotrebiti u cilju maksimizovanja
korisnosti koju uživa domaćinstvo. Ovde se ne radi o staroj i u mikroekonomskoj
teoriji davno i dobro poznatoj alternativnoj upotrebi vremena za rad i
dokolicu, već o alternativnim upotrebama te «dokolice» - ona u Bekerovoj
teoriji postaje radno vreme u specifičnoj proiz¬vodnoj funkciji domaćinstva,
pri čemu članovi porodice, odnosno domaćinstva, proizvode tzv. osnovna
dobra, čijom potrošnjom domaćinstvo uživa korisnost. Ljudi (članovi domaćinstva)
postaju osnovna sredstva (imovina) domaćinstva-fabrike, a deca trajna
potrošna dobra koja kontinualno generišu usluge koje ulaze u funkciju
korisnosti roditelja, odnosno domaćinstva. Sva ljudska bića postaju otelotvorenje
(različitih nivoa) ljudskog kapitala. Ukoliko se nekom učini da je ovako
nešto previše, pa iz moralnih razloga (ljudi-mašine) smatra da to ne treba
tolerisati, postavlja se ozbiljno pitanje - a da li smo zaista spremni
da spoznamo osnovu ljudskog ponašanja, kako se Ijudi zaista ponašaju i
zbog čega je to tako? Nobelova nagrada koja je dodeljena Bekeru pokazuje
spremnost ljudske civilizacije, pred kraj XX veka, za suočavanje sa homo
economicusom daleko preko nekada uobičajene definicije tog pojma.
Odlike životnog stvaralaštva koje je Bekeru donelo Nobelovu nagradu
2. DEFINISANJE EKONOMSKE NAUKE:
EKONOMSKI PRISTUP LJUDSKOM PONAŠANJU
U uvodu u razmatranje ekonomskog pristupa ljudskom ponašanju, Beker pokazuje
koliko je bio nezadovoljan tadašnjim definicijama ekonomske nauke, poput
one koja je definiše kao nauku koja proučava «alokaciju materijalnih dobara
radi zadovoljavanja materijalnih potreba«, odnosno nauku koja proučava
«tržišni sektor«. Naime, Beker smatra da ekonomsku nauku ne treba definisati
na osnovu fenomena koje ona istražuje, već na osnovu načina na koji ona
istražuje te fenomene. U tom smislu, razlika (diferencia specifica) između
ekonomske nauke i ostalih društvenih nauka leži u pristupu fenomenima
koji se istražuju, a ne u njima samima. Jedini potreban uslov koji se
postavlja na planu objekta ekonomskog istraživanja jeste da postoji ljudsko
ponašanje sa dva osnovna elementa, a to su «oskudni resursi« i «alternativni
ciljevi« (Michael i Beker, 1973). Zaista, ljudska ponašanja, odnosno aktivnosti
u kojima postoje oba ova elementa daleko prevazilaze «klasične» ekonomske
aktivnosti.
Ovako široka definicija objekta istraživanja ekonomske nauke otvara prostor,
odnosno nameće obavezu preciznog specifikovanja ekonomskog pristupa, nasuprot
drugim, alternativnim pristupima. Ekonomski pristup se, prema Bekeru,
zasniva na tri pretpostavke, odnosno na ispunjenosti tri uslova: (1) racionalno
ponašanje privrednih subjekata, posmatrano kao maksimizacija određene
funkcije; (2) postojanje, odnosno mogućnost uspostavljanja tržišne ravnoteže;
i (3) stabilne preferencije privrednih subjekata.
Sto se racionalnog ponašanja tiče, Beker ga svodi na ponašanje privrednih
subjekata kojim se maksimizuje određena funkcija, ali u njega uključuje
i ono njihovo ponašanje do koga dolazi kao da oni maksimizuju neku funkciju,
bez obzira da li je stvarno maksimizuju. Drugim rečima, nije bitno da
li se zaista radi o maksimizaciji ili ne, već o ponašanju koje odgovora
takvoj maksimizaciji, odnosno koje je takvo kao da iza njega stoji takva
maksimizacija. Nadalje, za Bekera racionalno ponašanje nije neminovno
sebično, već se i altruističko ponašanje takođe može svrstati u racionalno.
Jednostavno, funkcija korisnosti koju uživa neka druga osoba može da bude
argument funkcije korisnosti posmatranog pojedinca. Upravo je na pretpostavci
o postojanju altruizma unutar domaćinstva,Beker razrešio problem agregacije
preferencija u porodici, odnosno donošenja odluka u domaćinstvu kao posmatranoj
jedinici (Beker, 1981), tako što se funkcija korisnosti domaćinstva, odnosno
porodice, svodi na jednu funkciju korisnosti pojedinca (glave porodice),
koja za svoje argumente ima i nivo korisnosti ostalih članova porodice,
i budžetskog ograničenja za porodicu u celini. Štaviše, Beker je, koristeći
alturizam kao motiv, formulisao «teoremu kvarnog deteta» (rotten kid theorem)
kojom je pokazao da se, pod određenim uslovima, ukoliko je altruizam jedan
od motiva, odnosno argumenata funkcije korisnosti «glave porodice», svi
ostali članovi porodice, čak i ukoliko su potpuno sebični, ponašaju se
kao da su altruisti prema «glavi porodice», budući da time uvećavaju sopstveno
blagostanje. Razlog tome je postojanje značajnih unutar porodičnih transfera
u formi poklona, plaćanja školovanja itd. «Kvarno dete» se ponaša sebično
i maksimizuje sopstvenu korisnost u kojoj nema mesta altruizmu, a ta korisnost
itekako zavisi od transfera koji dolaze od «glave porodice», koju svakako
treba odobrovoljiti da nastavi sa takvim transferima, odnosno da ih uveća.
U razmatranju pretpostavke o racionalnom ponašanju Beker (1962) je otišao
i korak dalje: razmatrao je implikacije iracionalnog ponašanja privrednih
subjekata na ekonomsku teoriju. Pri tome je identifikovao dve vrste iracionalnog
ponašanja: impulsivno, koje se svodi na slučajnu promenu ponašanja, i
inercijalno, koje se svodi na nepostojanje bilo kakve promene ponašanja,
bez obzira na promene u okruženju. Bekerova analiza pokazuje da će se
i oni koji nisu racionalni ponašati kao da su racionalni. Na primer, impulsivno
domaćinstvo će takođe formirati negativno nagnutu krivu tražnje, budući
da će rast cena jedne robe neminovno dovesti do povećane tražnje za ostalim
proizvodima na tržištu, budući da se pri umanjenoj kupovnoj moći u odnosu
na proizvod koji je poskupeo, umanjuje i verovatnoća da se takav proizvod
kupi, makar i impulsivno. Drugim rečima, može se očekivati da će i iracionalni
privredni subjekti biti prisiljeni da se ponašaju kao da su racionalni,
odnosno kao da su njihove odluke racionalne, a ne, na primer, impulsivne.
Što se tržišne ravnoteže tiče, za Bekera ne mora nužno da postoji eksplicitno
tržište i tržišne cene da bi se na njemu uspostavila ravnoteža. Za one
usluge koje se ne razmenjuju na eksplicitnom tržištu, već se razmenjuju,
na primer, unutar domaćinstva, ne postoji eksplicitna tržišna cena. Takva
cena ne postoji niti za jedno dobro koje proizvodi domaćinstvo-fabrika.
Pa ipak, i na takvim implicitnim tržištima postoje cene. Beker smatra
da su za postizanje ravnoteže u ovakvim situacijama dovoljne cene u senci
(shadow prices) zasnovane na oportunitentnim troškovima proizvodnje usluga
koje se razmenjuju unutar porodice, odnosno van eksplicitnog tržišta.
Konačno, pretpostavka o stabilnim preferencijama, prema Bekerovim rečima,
služi kao stabilna osnova za predviđanje ponašanja ljudi pri različitim
promenama, i sprečava naučnika
da padne u iskušenje da sve ono što ne može da objasni, tumači promenom
u preferencijama (Beker, 1976). Ovaj Bekerov stav treba sagledati u svetlu
njegove analize potrošnje, a to se svodi na potrošnju osnovnih dobara,
onih koja se proizvode u.domaćinstvu-fabrici, a ne potrošnje tržišnih
dobara (robe): U tom smislu, radi se o stabilnim preferencijama u odnosu
na osnovna dobra poput komfora, zdravlja, društvenog položaja, čulnog
i intelektualnog zadovoljsta itd. Drugim rečima, u oblasti osnovnih dobara,
ne dolazi do promene mode. Prema Bekerovim rečima (Beker, 1971), odnos
između osnovnih i tržišnih dobara se menja (dolazi do promene porodične
proizvodne funkcije), tako da promene preferencija prema tržišnim dobrima
ne dovode, odnosno ne moraju da dovedu do promene preferencija prema osnovnim
dobrima. Ovakva koncepcija preferencija predstavlja novinu u ekonomskoj
analizi, kojom se izbegava mogućnost da se sve one promene koje se ne
mogu objasniti unutar nekog ekonomskog modela, objašnjavaju promenama
preferencija kao univerzalnom objašnjenju, naravno bez pokušaja da se
ustanove, odnosno analiziraju faktori tih promena, već se one uzimaju
kao date. Poređenje tradicionalnog i novog poimanja (stabilnih) preferencija,
posao na kome su se udružila dva nobelovca (Stigler i Beker, 1977), pokazalo
je prednosti koje na analitičkom planu ima pristup zasnovan na stabibilnim
preferencijama koje se odnose na osnovna dobra.
Prva prednost takvog pristupa je da su zanemarljive razlike u preferencijama
između različitih ljudi, odnosno porodica: zaista gotovo svi više vole
da im bude bolje, nego da im bude gore! A druga prednost je što se omogućava
ekonomistima da ekonomskim katregorijama, promenama cena i dohotka, objašnjavaju
promene koje se po staroj koncepciji pripisuju crnoj kutiji u kojoj se
na nepoznat način menjaju preferencije privrednih subjekata.
No, za Bekera (1976) pretpostavke o racionalnom ponašanju (maksimizovanju
funkcije) i stabilnim preferencijama nisu uobičajene pretpostavke analize
dobijene, na primer, slučajnim izborom. Iza ovakvih pretpostavki, odnosno
ponašanja koje ove dve pretpostavke opisuju, leži načelo prirodne selekcije
i borbe za opstanak ljudskih bića. Ponašanjem koje je u skladu sa navedene
dve pretpostavke (racionalno ponašanje i stabilne preferencije) uvećava
se verovatnoća opstanka ljudskog bića koje se ponaša na taj način. Samim
tim, ovakvo ponašanje je superiorno u odnosu na ostala, odnosno takvo
ponašanje ima više izgleda da opstane. Kako smatraju Michael i Beker (1973)
ukoliko prirodna genetska selekcija i racionalno ponašanje međusobno ojačavaju
jedno drugo u stvaranju bržih i efikasnijih odgovora na promene u okruženju,
onda je verovatno da je, tokom vremena u procesu prirodne selekcije, evoluirala
i zajednička i stabilna funkcija preferencija. Na ovaj suptilan način
se darvinizam vratio u društvene nauke, što je, naravno, veoma daleko
od grubog i nerazrađenog socijal-darvinizma XIX veka.
3. LJUDI KAO OSNOVNA SREDSTVA: INVESTICIJE U LJUDSKI KAPITAL
Ukoliko su svi Ijudi jednaki po rođenju, što nam saopštava jedan od
normativnih stavova na temu jednakosti, šta ih čini tako različitim kada
odrastu? Svakako da nisu svi jednaki pri rođenju i da su neki talenti
genetski uslovljeni, tj. da se neko rodi obdareniji nekim talentima od
nekog drugog, ali teško da te razlike u prirodnoj obdarenosti mogu da
objasne znatne razlike u produktivnosti koje se primećuju kod odraslih
ljudi. Odgovor na pitanje sa početka je više nego očigledan: ljudi rade
na sebi, investiraju u sopstveni ljudski kapital. Sto je više takvih investicija
i što su one efikasnije, Ijudski kapital je veći, pa su veći prinosi na
taj kapital, mereno nadnicama i drugim radnim dohocima.
Kako se ljudi ponašaju? Beker, naravno, kaže racionalno, pa se
stoga uobičajena ekonomska aparatura koja se koristi za analizu investicija
može primeniti i na investicije u ljudski kapital. Odluke na planu investicija
u sopstveni ljudski kapital ljudi donose tako što teže da maksimizuju
neto sadašnju vrednost svojih budućih (punih) dohodaka. Drugim rečima,
trude se da maksimizuju razliku između sadašnje vrednosti svog očekivanog
ukupnog (punog) dohotka od investicije u svoj ljudski kapital, odnosno
prirast svog dohotka kao posledica te investicije, i sadašnje vrednosti
svih troškova takve investicije, uključujući i propuštene dohotke, kao
i sve druge propuštene pogodnosti usled preduzimanja te investicije. Pri
izračunavanju sadašnje vrednosti, odnosno pri diskontovanju budućih tokova,
svaki pojedinac koristi svoju individulanu diskontnu stopu, koja predstavlja
otelotvorenje njegovih intertemporalnih preferencija. Naravno, potreban
uslov da bi se donela odluka o investiranju ove vrste jeste da neto sadašnja
vrednost očekivanih dohodaka bude veća od nule. Ukoliko postoji nekoliko
mogućih investicionih projekata, nekoliko alternativnih načina za ljude
da uvećaju svoj ljudski kapital, oni se, naravno, odlučuju za onaj projekat
koji generiše najveću neto sadašnju vrednost očekivanih (budućih) dohodaka.
Sve je isto kao u naj-konvencionalnijem priručniku za izradu investicionih
projekata - samo što se, umesto investicija u zgrade i mašine, radi o
investicijama u ljudski kapital.
Ovim pristupom, ljudi postaju fondovi kapitala, što Bekeru omogućava da
ekonomskim faktorima objasni mnoge primećene fenomene. Što je veći fond
kapitala, veći su prinosi na taj kapital, tako da se značajne razlike
koje postoje u radnim dohocima između ljudi mogu uspešno objasniti razlikama
u fondu Ijudskog kapitala koje oni poseduju, a to je posledica različitih
nivoa investiranja u taj kapital. Obrazovanje predstavlja najznačajniju
vrstu te investicije. Što je viši nivo obrazovanja, tj. što se više investiralo
na tom planu, viši su i radni dohoci. I to nije slučajno, budući da uvećanje
ljudskog kapitala generiše povećanje (granične) produktivnosti rada, pa
se klasična mikroekonomska jednakost (uslov ravnoteže) graničnog proizvoda
rada i nadnice uspostavlja na višem nivou. Bekerov empirijski rad na tu
temu pokazao je snažnu povezanost nivoa obrazovanja i nivoa radnih dohodaka.
Navedeni model investicija u ljudski kapital može da objasni mnoge uočene
fenomene. Na primer, stariji ljudi manje ulažu u svoj ljudski kapital,
zbog toga što usled kraćeg životnog veka koji im preostaje nema dovoljno
vremena da se u potpunosti, odnosno u većoj meri, realizuju uvećani dohoci
od takve investicije. Nadalje, nestrpljivi ljudi, tj. ljudi čija je individualna
diskontna stopa visoka, manje ulažu u sopstveno obrazovanje, budući da
njihova visoka diskontna stopa daleko više obara sadašnju vrednost očekivanog
prirasta dohotka, nego što obara sadašnju vrednost troškova investicije,
koji su uvek bliže sadašnjosti, nego rezultati u pogledu prirasta dohotka,
koji su uvek dalje u budućnosti.
Sledeća posledica navedenih nalaza jeste da standardne računovodstvene
kategorije ne iskazuju u potpunosti proizvodne potencijale kojima raspolaže
jedno preduzeće. Postojeće računovodstvene kategorije osnovnih sredstava,
odnosno kapitala, ne obuhvataju fond ljudskog kapitala kojim raspolažu
zaposleni u preduzeću, pa time efektivno raspolaže i to preduzeće, odnosno,
na makro planu, nacionalna privreda. Što se nacionalnih računa tiče, veliki
deo aktivnosti koje se tretiraju kao potrošnja (obrazovanje, zdravstvena
zaštita, rekreacija itd.), ustvari ne predstavljaju potrošnju, već investicije
u ljudski kapital, koje dovode do rasta proizvodnje u budućnosti. To znači
da dve zemlje koje irnaju istovetne iskazane izdatke na potrošnju, i koje
su jednake po svim drugim pokazateljima, u zavisnosti od strukture te
potrošnje mogu da očekuju potpuno različiti privredni rast u budućnosti.
Zanimljiva je i posledica specifičnosti ljudskog kapitala u odnosu na
fizički - ne postoji materijalno otelotvorenje ljudskoga kapitala. Samim
tim, ne može se uspostaviti efikasno založno pravo nad takvim kapitalom,
kao garancija poveriocu pri pozajmljivanju finansijskog kapitala. Time
se otežava finansiranje investicija u ljudski kapital pozajmljenim kapitalom,
naročito finansiranje obrazovanja. Beker zaključuje da, zbog toga što
tržište kapitala ne obezbeđuje društveno poželjnu ponudu pozajmljenog
kapitala za finansiranje investicija u ljudski kapital, nije čudo da se
finansiranje obrazovanja postavlja kao jedno od ključnih pitanja državne
politike, odnosno državne intervencije. Tim pre što se za obrazovanje
može reći da generiše pozitivne eksterne efekte. Drugim rečima, onaj ko
investira u svoj ljudski kapital, odnosno obrazovanje, nije u mogućnosti
da internalizuje celokupne prinose takve investicije, tako da postoji
razlika između privatne i društvene stope prinosa, što takođe otvara prostor
za određenu državnu politiku na tom planu.
Konačno, postoje značajne implikacije nalaza ovog modela na ponašanje
preduzeća u pogledu investicija u kapital sopstvenih zaposlenih, tj. obrazovanja
(obuke) radne snage zaposlene u preduzeću. Ukoliko preduzeće samo snosi
troškove tih investicija, onda više ne važi konvencionalni uslov ravnoteže,
pri kome su nadnice jednake graničnom proizvodu rada. Umesto toga, preduzeće
se ponaša tako da izjednačava sadašnju vrednost budućih prinosa angažovane
radne snage i sadašnju vrednost troškova investicija u ljudski kapital.
Sledeći značajan nalaz je vezan za Bekerovu distinkciju između opštih
investicija u ljudski kapital (opšte obuke) i specifične obuke koja je
vezana za poslovanje pojedinačnog preduzeća. Što je veće učešće specifičnih
investicija u radnu snagu, manja je njena fluktuacija, budući da radnici
ostaju u preduzeću, želeći da što duže prisvajaju prinose takve investicije
u sopstveni kapital.
Beker je pokazao nešto što su komunisti oduvek znali:"Covek je naše
najveće bogatstvo!''. Razlika je, međutim, i u naučnoj rigoroznosti Bekerovog
zaključka i u tome što taj zaključak nije normativne prirode, već je vrednosno
neutralan i što je dobio empirijsku potvrdu u globalizovanom svetu ljudskih
sloboda, tržišne privrede i privatne svojine.
4. DECA KAO TRAJNA POTROŠNA DOBRA:
EKONOMSKA TEORIJA FERTILITETA
Ukoliko su ljudi osnovna sredstva, odnosno fondovi ljudskog kapitala,
šta su onda deca u ovom nehumanom svetu? Očekivano, odgovor glasi: trajna
potrošna dobra, naravno njihovih roditelja. Bekerova analiza fertiliteta
predstavlja logičan nastavak njegovog razmatranja ponašanja porodice,
odnosno teorije alokacije vremena kao resursa, i analize investicija u
ljudski kapital.
Odluka bračnog ili vanbračnog para da imaju decu za Bekera predstavlja
investicionu odluku porodice, odnosno domaćinstva, a pri svakoj investicionoj
odluci porede se sadašnje vrednosti očekivanih prinosa (korisnosti koju
će deca da generišu za roditelje) i očekivanih troškova koje će deca,
odnosno njihovo podizanje da generišu. Otuda se pitanje fertiliteta (investicionih
odluka) vezuje za pitanje veličine porodice - samim tim, može se definisati
optimalna veličina porodice, tj. optimalan broj dece sa stanovišta roditelja,
pri čemu se postavlja pitanje izbora (potencijalnih) roditelja između
dece i ostalih potrošnih dobara. Koristeći analitički okvir standardne
ekonomske teorije, tražnja roditelja za decom može se objasniti na osnovu
cene (troškova) dece i budžetskog ograničenja sa kojim se suočavaju roditelji.
Pri tome, ne samo da se različiti roditelji suočavaju sa različitim budžetskim
ograničenjem, već i sa različitim troškovima, budući da je vreme najznačajniji
input potreban za podizanje dece, odnosno trošak vremena roditelja je
najznačajniji trošak koji generišu deca, a upravo se trošak vremena značajno
razlikuje od jedne porodice (roditelja) do druge.
Očigledno je da, prema Bekerovom teorijskom modelu, dohodak roditelja
ima odlučujuću ulogu pri donošenju odluka o veličini porodice, odnosno
o broju dece. Pri tome se može očekivati da deca imaju karakter normalnog.
dobra, odnosno da sa porastom dohotka raste tražnja za decom, pa time
i veličina porodice. Empirijska istraživanja, međutim, pokazuju suprotno,
pa se stoga može postaviti pitanje da li su deca inferiorno dobro. Beker
odlučno odbija takvu mogućnost i nudi dva objašnjenja ovog empirijskog
nalaza, koji potvrđuju da su deca normalno dobro.
Naime, deca kao dobro imaju svoju cenu koštanja, tj. troškove njihovog
podizanja, koji zavise pre svega od troškova vremena roditelja, pri čemu
su najznačajniji troškovi vremena majke koja, po prirodi stvari, provodi
više vremena sa decom od oca. Stoga porast radnog dohotka roditelja, odnosno
domaćinstva neminovno dovodi do poskupljenja vremena članova domaćinstva.
Naročito je značajan porast dohotka majke, budući da se njeno vreme daleko
više koristi za podizanje dece od vremena oca. Porast broja dece traži
povećanje njenog anga-žovanja, odnosno njenog vremena, a porast dohotka
povećava oportunitetne troškove takvog vremena. Budući da su deca osnovno
dobro čija je proizvodnja, veoma intenzivna vremenom, odnosno da investicije
u ljudski kapital dece podrazumevaju veliko učešće vremena roditelja,
porast dohotka dovodi do efekta supstitucije dece drugim osnovnim dobrima
(čija proizvodnja nije toliko intenzivna vremenom). Stoga porast dohotka
dovodi do opadanja tražnje za decom, pa time i veličine porodice.
Nasuprot tome, porast dohotka čini porodicu bogatijom, što dovodi do pozitivnog
efekta dohotka (budući da se pretpostavlja da su deca normalno dobro),
što ima suprotno dejstvo od prethodnog mehanizma, tako da teorijski nije
moguće jednoznačno predvideti ishod povećanja porodičnog dohotka. Međutim,
empirijski se pokazalo da je dejstvo prvog mehanizma snažnije, tako da
se sa porastom dohotka primećuje opadanje veličine porodice, odnosno broja
dece. Svakako da se to može pripisati i činjenici da je dobar deo porasta
dohotka porodice u savremenom svetu posledica porasta dohotka žena. Naime,
upravo zbog asimetrije između muškarca i žene u pogledu uloge u podizanju
dece, povećanje dohotka žene, odnosno povećanje cene njenog vremena, stvara
veću verovatnoću da će se sa porastom dohotka umanjiti tražnja za decom
i da će da dođe do opadanja veličine porodice. Ova regularnost je poznata
kao Bekerova hipoteza o troškovima vremena žene.
Druga značajna Bekerova hipoteza na ovom planu je hipoteza o interakaciji
kvantiteta i kvaliteta dece. Naime, Beker je dodao novi element u razmatranja
teorije fertiliteta - kvalitet deteta. Taj kvalitet se podiže uvećanim
investiranjem u ljudski kapital deteta, što povećava troškove podizanja
pojedinačnog deteta. Drugim rečima, pri zadatom budžetskom ograničenju,
roditelji biraju lzmeđu uvećanja sopstvene korisnosti koje proizlazi iz
uvećanja broja dece i uvećanja korisnosti do koga dolazi sa uvećanjem
kvaliteta svakog deteta. S druge strane posmatrano, raspoloživo roditeljsko
vreme, kao osnovni proizvodni faktor podizanja dece, može da se alternativno
upotrebi na podizanje manjeg broja dece višeg kvaliteta, odnosno većeg
broja dece nižeg kvaliteta. Budući da se porodice sa višim dohotkom odlučuju
na viši kvalitet dece koji podižu, neminovno će se smanjiti broj njihove
dece, odnosno umanjiti veličina njihove porodice, iako deca, sama po sebi,
odnosno pri nepromenjenom kvalitetu, predstavljaju normalno dobro.
Bekerov ekonomski model fertiliteta omogućava da se dejstvom ekonomskih
faktora konzistentno objasne pojedini primećeni fenomeni, na primer, da
seoske porodice imaju više dece od gradskih - ne zbog toga što su seljaci
''primitivniji'', već zbog toga što se, poput gradskih porodica, racionalno
ponašaju. Troškovi podizanja dece na selu su niži nego u gradu, zahtevi,
odnosno očekivanja vezana za njihov kvalitet nisu tako visoka, a na selu
deca rano počinju da rade i stvaraju dodatni dohodak domaćinstva.
5. KORISTI OD RAZMENE:
EKONOMSKA TEORIJA BRAKA
Zbog čega muškarci i žene formiraju bračne zajednice? Pod kojim uslovima
će dvoje kandidata odlučiti da stupe u brak? Trivijalan i tačan odgovor
glasi: stupaju u brak kada postignu saglasnost da očekuju da će im u braku
biti bolje nego da ostanu samci. Unoseći ekonomske kategorije u ovu tvrdnju,
može se reći da potencijalne mladoženje i mlade svoje odluke donose u
uslovima neizvesnosti, a za brak se odlučuju ukoliko je očekivana korisnost
od braka veća od očekivane korisnosti alternativne odluke (da ostanu samci).
Zvuči učeno, ali saznajna vrednost ovakvog nalaza nije velika.
Bekerova analiza braka se usredsredila na one elemente koji dovode to
toga da je za većinu ljudi očekivana korisnost od braka ipak veća. To
je pre svega komplementarnost između muškarca (muža) i žene. Beker (1973)
ukazuje na to da tehnička supstitucija faktora u proizvodnoj funkciji
domaćinstva-fabrike dovodi do toga da domaćinstvo od jednog člana ne može
da dostigne one optimalne kombinacije proizvodnih faktora (vremena i tržišnih
dobara) koji ulaze u funkciju proizvodnje osnovnih dobara koje su dostupne
bračnoj zajednici.
Ukoliko se brak razmatra u kategorijama ekonomske nauke, odnosno teorije
spoljne trgovine, može se reći da se supružnici suočavaju sa pitanjem
komparativnih prednosti, pa time i specijalizacije. Što je veća specijalizacija,
to su veće koristi od razmene (gainsfrom trade), pa se uvećava i nivo
korisnosti koji uživaju bračni drugovi. No, postavlja se pitanje na kojoj
osnovi nastaju bračne komparativne prednosti. Beker (1974) navodi da jedna
osnova te vrste može da bude razlika u nadnicama, odnosno razlika u produktivnosti
u tržišnim aktivnostima. Ukoliko je, na primer, nadnica muškarca (odnosno
njegova produktivnost u tržišnim aktivnostima) viša od nadnice žene, tada
postoji podsticaj za specijalizaciju, pri čemu se svako specijalizuje
u onoj oblasti u kojoj ima višu komparativnu produktivnost - mužkarci
u tržišnim aktivnostima, žene u vantržišnim aktivnostima, odnosno u proizvodnji
unutar domaćinstva-fabrike. Štaviše, postojanje komparativnih prednosti
uslovljava i specijalizovane investicije u ljudski kapital - svako se
specijalizuje (uvećava svoj ljudski kapital) upravo u onoj oblasti u kojoj
ima komparativne prednosti, pa se stoga te komparativne prednosti uvećavaju,
čime se uvećava i korist od razmene.
Opravdano je postaviti pitanje da li komparativne prednosti te vrste postoje
ukoliko ne postoje razlike u nadnicama izmedu muškarca i žene. Beker napominje
da će, u takvim uslovima, žene, iz bioloških razloga, uvek imati komparativnu
prednost u pogledu proizvodnje osnovnih dobara, odnosno proizvodnje unutar
domaćinstva-fabrike, pre svega u pogledu podizanja dece. Ovakva komparativna
prednost može da nestane isključivo u slučaju da je produktivnost žene
u tržišnim aktivnostima viša od produktivnosti muškarca, tj. ukoliko je
njena nadnica viša. Pri tome se, naravno, postavlja pitanje kolika treba
da bude razlika u nadnicama u korist žene, kako bi se kompenzovala, odnosno
eliminisala njena komparativna prednost koja proizlazi iz bioloških razloga.
Beker priznaje da je veoma teško razdvojiti poreklo komparativne prednosti
koju imaju žene na biološku (datu) i stvorenu, koja je posledica ulaganja
u ljudski kapital. Izvesno je, međutim, da ova dva efekta međusobno ojačavaju
jedan drugog. Inicijalna komparativna prednost koju stvaraju biološki
razlozi kasnije se uvećava, usled specijalizovanih investicija u ljudski
kapital.
Beker ističe da u uslovima u kojima postoje navedene komparativne prednosti,
zahtev za rodnom jednakošću u kućnim poslovima predstavlja narušavanje
ekonomske efikasnosti i dovodi do obaranja nivoa korisnosti koje uživa
domaćinstvo. Ekonomski je opravdano da se specijalizacijom komparativne
prednosti maksimalno iskoriste. No, svakako da sa opadanjem (generalne)
razlike u nadnicama između muškaraca i žena dolazi do umanjenja komparativnih
prednosti. Podizanje nadnica žena dovodi i do realokacije njihovog vremena
ka tržišnim poslovima, ali i do uvećanja specifičnih investicija u ljudski
kapital, čime se još više umanjuju, ili čak eliminišu komparativne prednosti,
pa time i potencijalne koristi od razmene. Time nestaju osnovni podsticaji
za stupanje u brak, čime se može objasniti povećanje nestabilnosti bračnih
zajednica, odnosno umanjenje verovataoće stupanja u brak i uvećanje verovatnoće
razvoda.
Za Bekera postoji svojevrsno bračno tržište na kome se pojedinci nadmeću,
odnosno konkurišu jedni drugima za dobijanje najboljeg mogućeg bračnog
druga. Ravnoteža na tom tržištu implicira da u svakom trenutku postoji
određen broj ljudi koji je u braku, ali i određeni broj ljudi koji su,
ili odlučili da ne stupaju u brak, odnosno da žive sami, ili čekaju neku
bolju priliku za brak. Dve su veoma bitne odlike ovog tržišta. Kako Beker
navodi, ovakva ravnoteža je optimalna u smislu Pareta, budući da osobe
koje u jednom trenutku nisu u braku ne bi mogle da uvećaju svoju korisnost
stupajući u brak pri datim uslovima. Druga karakteristika ovog
tržišta je postojanje visoke neizvesnosti. Svako donosi odluku o stupanju
u brak na osnovu očekivanja, budući da niko unapred ne zna na šta će da
liči njegov/njen bračni život. To može da pokaže samo budućnost, pa se
stoga može reći da su razvodi, između ostalog, posledica neizvesnosti
u kojoj se donose odluke o sklapanju braka.
Konačno, Beker razmatra i oblik braka, odnosno uslove pod kojima će se
jedan od tih oblika pojaviti. Pod određenim pretpostavkama (svi ljudi
i žene su identični, jednak je njihov broj, postoje opadajući prinosi,
odnosno opadajuća korisnost od dodatne žene), Beker je pokazao da je monogamija
optimalan oblik braka i da taj oblik braka maksimizuje proizvodnju osnovnih
dobara, agregatno posmatrano, na nivou svih bračnih zajednica. Medutim,
ukoliko se produktivnost muškaraca razlikuje, poligamija može da bude
optimalni oblik. Bekerova teorija predviđa da će poligamija biti češća
u slučaju produktivnijih muškaraca.
6. DISKRIMINACIJA:
MRŽNJA I PREDRASUDE IMAJU SVOJU CENU
Diskriminacija je prva od nekonvencionalih oblasti kojima se Beker bavio,
budući da je to bila tema njegove doktorske disertacije, kasnije prerađene
i objavljene kao monografija (Beker, 1957). Bekerov odnos prema diskriminaciji
je vrednosno neutralan - on je posmatra kao specifičnost preferencija,
odnosno specifičnost funkcije korisnosti onih koji vole da mrze, i ne
upušta se u razmatranje porekla takvih preferencija. One su za Bekera
egzogene sa stanovišta ekonomske nauke. Drugim rečima, radi se o egzogeno
uslovljenoj funkcijii korisnosti u koju kao argument ulaze lične karakteristike
(boja kože, pripadnost određenoj etničkoj grupi ili konfesiji) ljudi sa
kojima pobornici diskriminacije stupaju u kontakt kao poslodavci, zaposleni
ili potrošači. Na osnovu ovoga je jasno da za Bekera ne postoje ekonomski
uzroci diskriminacije - postoje samo njene ekonomske posledice.
Veoma je važno uočiti da u slučaju vlasnika kapitala, odnosno poslodavaca,
koji primenjuju diskriminaciju dolazi do promene njihove funkcije cilja
- oni više ne maksimizuju profit, već korisnost, a lične karakteristike
zaposlenih kao argumenti ulaze u tu funkciju korisnosti. Drugim rečima,
napušta se maksimizacija profita kao uobičajeno ponašanje proizvodača
(poslodavaca), a takva promena ima neminovne posledice po ekonomsku efikasnost
i društveno blagostanje - diskriminacija obara ekonomsku efikasnost. A
za ispitivanje tih posledica potreban je ekonomski model diskriminacije.
Bekerov model diskriminacije zasniva se na modifikaciji modela spoljne
trgovine, i to onog koji se zasniva na pretpostavkama o dva inputa, savršenosti
supstitucije ta dva inputa, i različitim cenama dva proizvodna faktora
u posmatranim zemljama. Beker taj model prilagođava situaciji u kojoj
kao dva proizvodna faktora postoje radnici-belci i radnici-crnci. Ukoliko
nema diskriminacije (što odgovara slobodnom protoku proizvodnih faktora
u modelu spoljne trgovine), slobodno unajmljivanje radnika, bez obzira
na boju njihove kože, dovodi do optimalnog rezultata sa stanovišta ekonomske
efikasnosti i maksimizacije profita vlasnika, odnosno poslodavca. Međutim,
ukoliko se pretpostavi da je beli poslodavac rasista, njegovo ponašanje
je takvo da očekuje veći prinos (granični proizvod radne snage) od crnog
radnika nego od belca da bi crnca zaposlio po nadnici koju isplaćuje belcu:
Alternativno posmatrano, pri istom graničnom proizvodu radne snage crnaca
i belaca, crni radnici mogu očekivati nižu nadnicu koju će im ponuditi
poslodavac. Na taj način se ograničava protok radne snage, odnosno ograničava
se supstitucija belih radnika crncima, što Beker ocenjuje kao analogiju
oporezivanju izvoza kapitala u pomenutom modelu slobodne trgovine. Ovakva
distorzija neminovno dovodi do opadanja ekonomske eflkasnosti i umanjenja
društvenog blagostanja.
Nekoliko veoma bitnih nalaza proizlazi iz navedene modelske analize. Prvo,
postavlja se pitanje efekata diskrimanacije pri zapošljavanju na dominantnu
(većinsku) grupu, tj. onu grupu koja sprovodi diskriminaciju. Za razliku
od mnogih ranijih nalaza, ovakva diskriminacija pogoduje radnicinia iz
dominantne grupe, tj. radnicima belcima, prema podeli iz Bekerovog modela,
ali ne i belim poslodavcima, koji diskriminacijom crnih radnika gube na
profitu. Drugim rečima, diskriminacija crnaca je u ekonomskom interesu
isključivo belih radnika, ali ne i belih poslodavaca. Beli radnici su
ekonomski zainteresovani za diskriminaciju, ali je oni ne sprovode, već
to čine beli poslodavci, protivno svojim ekonomskim interesima. Ostaje
nejasno, međutim, da li belci (većina) u celini gube ovakvom diskriminacijom,
odnosno da li dobitak koji ostvaruju beli radnici može da kompenzuje gubitak
belih poslodavaca. Bekerov model je pokazao da je, pod određenim uslovima,
agregirani neto dohodak svih belaca niži pri diskriminaciji crnaca, nego
što bi bio bez diskriminacije. Nadalje, gubitak manjine (crnaca) pri diskriminaciji
veći je od (eventualnog) gubitka većine, i, na kraju, ukoliko manjina
pokušava da na diskriminaciju odgovori segregacijom, ili aktivnom diskriminacijom
u suprotnom smeru (osveta), gubitak njenog neto dohotka biće još veći.
7. KRIMINAL:
LJUDSKA RACIONALNOST NA DELU
Možda ne postoji bolja oblast da se pokaže Bekerov ekonomski imperijalizam
nego njegova ekonomska analiza kriminala, odnosno protivpravnih (kažnjivih)
ponašanja. Veoma dugo je analiza kriminala,
odnosno kršenja zakona (bez obzira da li se radi o krivičnim delima ili
kršenju nekih drugih pravnih propisa), bila, pored pravne, rezervisana
za druge, neekonomske struke, pre svega za sociologiju i psihologiju,
odnosno, u težim slučajevima, psihijatriju. Uobičajeno sociološko stanovište
je, ili da su kriminalci potpuno iracionalne osobe (u ekstremnim slučajevinia,
tamo gde ima posla za psihologiju i psihijatriju, poremećene, ili čak
mentalno obolele osobe), ili da su pasivne žrtve njihovog društvenog okruženja,
nepravednog društva, naročito u mladosti, odnosno tokom sazrevanja. Ukoliko
je to zaista tako, onda njihovo kažnjavanje zaista nema nikakvog smisla.
Beker (1993) skreće pažnju na knjigu pod naslovom ''Zločin kažnjavanja''
koja do krajnje konsekvence dovodi ovakvo stanovište.
Nasuprot tome, Beker (1968) smatra da se kriminalci, odnosno prekršioci
zakona, potpuno racionalno ponašaju i da njihova motivacija nije suštinski
različita od motivacije drugih ljudi, tj. da se oni ponašaju tako da maksimizuju
korisnost koju uživaju. Drugim rečima, potencijalni kriminalci donose
sasvim racionalnu odluku da li će da prekrše zakon ili ne, poredeći pri
tome neto korisnost koju mogu da prisvoje kršeći zakon, naspram korisnosti
putem angažovanja u potpuno zakonitim delatnostima. Pri tome oni svoje
odluke donose u uslovima neizvesnosti, tj. ne znajući da li će, u slučaju
da prekrše zakon, da budu otkriveni i osuđeni, tj. da budu privedeni pravdi.
U svom ključnom radu na ovu temu, pod naslovom pozajmljenim iz književnosti
''Zločin i kazna'', uz dodatak ''ekonomska analiza'', Beker (1968) navodi
da potencijalni kriminalci porede očekivanu neto korisnost koju mogu da
ostvare od činjenja krivičnog dela i očekivanu korisnost koju mogu da
ostvare ukoliko ne bi kršili zakon, tj. ukoliko bi se angažovali u nekoj
delatnosti koja je u skladu sa zakonom.
Potencijalni počinilac poredi očekivanu korisnost od činjenja krivičnog
dela, koja zavisi od navedenih faktora, sa očekivanom korisnosti od alternativnog
angažmana u skladu sa zakonom, koja zavisi isključivo od očekivanog punog
dohotka. Na osnovu takvog poređenja, donosi se racionalna odluka. Ukoliko
je očekivana korisnost od činjenja krivičnog dela veća od očekivane korisnosti
alternativnog angažmana u skladu sa zakonom, racionalna odluka pojedinca
je da prekrši zakon, odnosno da počini krivično delo. Ovim se može uverljivo
objasniti zbog čega većinu kriminalaca čine relativno slabo obrazovani
ljudi, ljudi sa relativno niskom vrednošću ljudskog kapitala - oni čiji
bi dohodak od delatnosti koja je u skladu sa zakonom bio nizak. U navedenoj
dilemi oni se opredeljuju za kršenje zakona, budući da im to donosi veću
(očekivanu) korisnost.
Dakle, Bekerov model pokazuje da ponuda kriminala (kršenja zakona) zavisi
od svih onih faktora koji utiču na očekivanu korisnost koju donosi kršenje
zakona. Izvesno je da očekivana korisnost te vrste opada sa porastom zaprećene
kazne (pa time i njenog novčanog ekvivalenta), kao i sa porastom verovatnoće
otkrivanja počinioca krivičnog dela, odnosno donošenja njegove pravosnažne
osuđujuće presude. Dakle, što je efektivna kazna veća, manja je očekivana
korisnost od kršenja zakona, pa je time i manja verovatnoća da će doći
do kršenja zakona. Upravo ovaj nalaz doveo je do Bekerovog zaključka da
efektivna kaznena politika predstavlja osnovni faktor generalne prevencije
kriminala, odnosno kršenja zakona. Što je oštrija efektivna kaznena politika
- to će biti manje kriminala; doći će do zastrašivanja i odvraćanja (deterrence)
potencijalnih kriminalaca od činjenja krivičnog dela. Ovakav nalaz je
u suprotnosti sa raširenim stavovima o nemoralnosti, odnosno nedelotvornosti
kazne (shvaćene, pre svega, kao odmazda društva) i zagovaranja prevaspitavanja
(popravljanja) kriminalaca.
Nadalje, Beker se u ovom radu, za razliku od praktično svih ostalih svojih
radova, ne zadržava samo na pozitivnoj (vrednosno neutralnoj) analizi
fenomena kriminala, već se upušta u predlaganje optimalnih politika. Prvo
pitanje normativne analize kaznene politike jeste ono o vrsti optimalne
kazne. Beker modelski pokazuje da je sa stanovišta društva optimalna novčana
kazna, budući da za njeno sprovođenje nije potrebno angažovanje resursa
potrebnih za održavanje sistema za sprovođenje kazni (pre svega sistema
za izvršenje zatvorskih kazni) - u slučaju novčanih kazni ti resursi bi
mogli da se produktivno upotrebe. Nadalje, novčana kazna može da posluži
kao osnova za kompenzaciju žrtve. Posmatrajući kriminal kao svojevrsne
negativne eksterne efekte i imajući u vidu oporezivanja u smislu Pigua,
Beker predlaže da optimalni iznos novčane kazne treba da bude jednak sumi
granične štete do koje su doveli počinjeno krivično delo i granični troškovi
privođenja počinilaca pravdi. Naravno praktična primena ovog nalaza ograničena
je mogućnostima počinilaca krivičnih dela da plate odgovarajuću kaznu.
Ne radi se samo o tome da li su oni voljni da svojim radnim angažovanjem
zarade iznos kazne koji je potrebno platiti, već da li je njihov ljudski
kapital dovoljno velik da uopšte mogu da (legalno) zarade potreban iznos.
Posmatrano iz ugla generalne prevencije, postavlja se pitanje da li je,
sa stanovišta društva, poželjnija politika kojom se uvećava zaprećena
kazna ili politika kojima se uvećava verovatnoća otkrivanja, odnosno osude
počinilaca krivičnog dela, budući da obe navedene varijable utiču na efektivnu
kaznu. Beker je pokazao da je, sa stanovišta delotvornog uticaja na efektivnu
kaznu, ukoliko je potencijalni počinilac krivičnog dela neutralan prema
riziku, potpuno svejedno da li će se efektivna kazna, pa time i njeno
delovanje u smislu generalne prevencije, uvećavati na jedan ili drugi
način. No, sprovođenje ove dve politike ima potpuno različite efekte sa
stanovišta angažovanja resursa, pa time i sa stanovišta društvenog blagostanja.
Da bi se povećala verovatnoća otkrivanja, odnosno osude počinilaca krivičnih
dela, potrebno je angažovati velike dodatne resurse, pre svega resurse
policije, ali i resurse drugih institucija pravne države. Nasuprot tome,
povećanje zaprećene kazne ne iziskuje gotovo nikakve dodatne resurse,
pa se, ukoliko su potencijalni počinioci neutralni prema riziku, takva
politika može oceniti kao povoljnija sa stanovišta društva. Problem je
u tome šlo iskustvo pokazuje da su tipični počinioci krivičnih dela skloni
riziku, a sam Bekerov model pokazuje da je, ukoliko su počinioci skloni
riziku, povećanje verovatnoće otkrivanja i osude počinilaca efikasnije
sa stanovišta generalne prevencije.
Verovatno da ne postoji pojedinačni Bekerov članak koji je imao veći multiplikativni
efekat od ovog pionirskog rada. O tome svedoče brojni radovi na temu ekonomske
analize kriminala koji su usledili, a verovatno su najveću kontroverzu
izazvali radovi u kojima se, korišćenjem Bekerovog modela, odnosno metodologije,
analizirala generalna prevencija (odvraćanje) koju generiše smrtna kazna.
Ta rasprava je naročito bila žustra u prvoj polovini 1970-tih godina u
SAD, u periodu u kome je Vrhovni sud SAD naložio suspenziju izvršenja
smrtnih kazni u toj zemlji.
Analiza dejstva smrtne kazne dovodi do jednog zanimljivog pitanja. Da
bi se primenio Bekerov model na analizu njenog dejstva potrebno je iskazati
novčani ekvivalent smrtne kazne. Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko
bi osuđenik bio spreman da plati kako bi izbegao smrtnu kaznu. Beker ne
beži od navedenog pitanja, odnosno problema, postavljajući ga u nešto
drugačijem obliku. Naime, iako su dobro zdravlje i dug život nesporni
ciljevi velike većine ljudi, opravdano je pretpostaviti da to nisu jedini
ljudski ciljevi. Čini se da postoje alternativni
ciljevi, koji isključuju jedan drugog, i to je posao za ekonomsku analizu.
Razna životna zadovoljstva u kojima mnogi (a da nisu neminovno narkomani)
nalaze sreću, skraćuju život i to je jako dobro poznato onima koji traže
ta zadovoljstva. U tom smislu, Beker ukazuje na postojanje optimalnog
očekivanog trajanja života, nezavisno od njegovog prirodnog ograničenja.
Optimalnost se u ekonomskoj analizi obično postiže izjednačavanjem graničnih
vrednosti, tako da i u ovom slučaju optimalna dužina života je ona pri
kojoj je korisnost iz dodatne godine života jednaka gubitku korisnosti
usled ulaganja u sve ono što će da omogući tu dodatnu godinu. Jednostavno,
za mnoge ljude, gubitak korisnosti do koga dolazi na taj način isuviše
je velik da bi ga sebi priuštili. Kome se ovo učini neverovatnim, neka
pomisli na strastvene pušače, koji ne ostavljaju duvan, iako su potpuno
svesni posledice takvog načina života. Teško je poverovati da se toliki
deo ljudske populacije ponaša iracionalno. Izgleda da je Beker i ovaj
put u pravu.
ZAKLJUČAK
Dok su se mnogi drugi praćakali po površini tajanstvenog okeana, Beker
je duboko zaronio i pokazao da je ta tajanstvenost bila posledica nedostatka
dobre ronilačke opreme i volje da se ona primeni.
Beker se od drugih velikana ekonomske nauke razlikuje po oblasti istraživanja
i, delom, po metodu. Što se oblasti tiče, dosledno je (osim u najranijoj
naučnoj mladosti) izbegavao konvencionalne ekonomske teme i posvetio se
oblastima koje su do tada bile zabranjena zona za ekonomiste. Kako to
da je uspeo u svom imperijalnom osvajanju tuđih teritorija i postao imperator,
ili bar prvi među jednakima? Svojim metodom istraživanja, zasnovanom na
čvrstim pretpostavka o racionalnom ponašanju, sveprisutnoj tržišnoj ravnoteži
i stabilnim preferencijama. Naravno, i svojom ogromnom intelektualnom
snagom.
Literatura:
1) "Ekonomisti nobelovci 1990-2003", Redaktor Dr Branislav
Pelević
Izdavač: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu,
godina: 2004
2) Pri izradi seminarskog rada koriščeni sadržaji internet sajtova:
www.wikipedia.org
www.geocities.com
http://nobelprize.org
http:/home.uchicago.edu
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi seminarski
rad u wordu » » »
Besplatni
Seminarski Radovi
|
|