FAZE PRIVREDNOG PROCESA

Ljudi žive i opstaju zahvaljujući tome što troše raznovrsna dobra pomoću kojih podmiruju svoje potrebe. Ukoliko te potrebe ne mogu da se zadovolje prisvajanjem slobodnih materijalnih dobara, tj. takvih dobara koja se nalaze u prirodi i koja ne zahtevaju nikakve troškove radi pribavljanja, tada ljudi moraju da organizuju posebnu aktivnost radi njihovog stvaranja. Ta aktivnost naziva se ekonomskom aktivnošću, jer ona ne podrazumeva samo proces stvaranja materijalnih dobara, nego i njihovu raspodelu na sve članove jednog društva.

Potrebe ljudi uslovljavaju proizvodnju. Ali, većina potreba se potrošnjom određenog dobra ponovo javlja. Dakle, da bi ljudi živeli, moraju neprekidno da troše materijalna dobra. Kako se materijalna dobra uglavnom ne nalaze gotova u prirodi, moraju da se proizvode, a neprekidna potrošnja dobara zahteva neprekidnu proizvodnju. Proces proizvodnje koji se neprekidno obnavlja naziva se privredni proces ili reprodukcija. On je nužan i neophodan jer omogućuje neprekidnu proizvodnju materijalnih dobara namenjenih za opstanak i razvoj ljudskog društva.
Ovaj rad će se upravo pozabaviti fenomenom privrednog procesa. Najpre će pažnja biti usmerena na njegove zakonitosti, a zatim na četiri njegove faze – proizvodnju, raspodelu, razmenu i potrošnju, pri čemu će se svakoj od ovih faza pokloniti posebna pažnja.

1. Privredni proces i njegove zakonitosti

Fizički (fiziološki) opstanak čoveka nameće potrebu kontinuirane potrošnje. Ta potrošnja i zadovoljavanje potrebe je pretpostavka opstanka. Da bi se potrebe kontinuirano mogle zadovoljavati neophodno je stalno proizvoditi određena dobra kojima možemo zadovoljiti te potrebe. Proces proizvodnje kao stalno obnavljanje zove se privredni proces ili reprodukcija. Ovaj proces se ostvaruje u svakom preduzeću, zadruzi, na seljačkim gazdinstvima i u celokupnoj nacionalnoj privredi.

Potrebe se ne mogu definitivno zadovljiti, tako da jednom potpuno podmirene potrebe ponovo postaju aktuelne nakon nekog vremena. Obnavljanje potreba zahteva od privredne aktivnosti da se i ona obnavlja i da se vreme njenog obnavljanja prilagodi periodima ponovnog javljanja potreba. Prvu fazu privrednog procesa čini proizvodnja. Privredni proces ili reprodukcija započinje proizvodnjom, sledi je zatim faza raspodele u proizvodnji stvorenih dobara. Nakon toga dolazi razmena koja predstavlja način pribavljanja drugih dobara koja su neophodna za zadovoljavanje različitih potreba. Nakon što su kroz razmenu pribavljena i druga neophodna dobra, tek tada počinje njihovo korišćenje, tj. potrošnja ili zadovoljavanje potreba. Usklađivanje periodičnog karaktera privredne aktivnosti i periodičnog obnavljanja potreba zahteva posebne mehanizme za usklađivanje u oblasti raspodele i razmene roba.

Iako se proizvodnja roba tumači kao dominantna privredna aktivnost, ona se mora povezivati sa raspodelom i razmenom da bi se, konačno, u potrošnji ostvario cilj privredne aktivnosti. Potrošnja zbog periodičnog karaktera potreba ponovo motiviše pokretanje proizvodnje, tako da se formira neprekidan kružni tok roba i potreba u privrednom životu .

Ako se posmatra sa stanovišta jedne proizvodne jedinice naziva se individualna reprodukcija, a kada se ima u vidu proces obnavljanja proizvodnje u okviru društvene zajednice kao celine (države), onda je to društvena reprodukcija. Naime, pošto je proizvodnja društveni proces, tada je moguće izvesti i novu odrednicu društvene reprodukcije koja je proces stalnog obnavljanja proizvodnje. Reč je o procesu u okviru kojeg ta aktivnost prolazi kroz veći broj međusobno povezanih i uslovljenih faza.

Slika1: Faze privrednog procesa

1.1. Proizvodnja

Proizvodnja materijalnih dobara je, nema sumnje, tehnološki proces u kome se trošenjem sredstava za proizvodnju i upotrebom ljudskog rada stvaraju materijalna dobra. Ali, osim ovog tehnološkog karaktera, proizvodnja ima i svoj društveni karakter. Kako je čovek po prirodi društveno biće,tako i proizvodnja kojom se on bavi ima društveni karakter.Besmisleno je proizvoditi samo za sebe isto kao što je i nemoguće pribaviti potrebna sredstva za rad iz takve proizvodnje.

U pribavljanju elemenata za takav proizvodni proces koji će proizvesti dobra neophodna za egzistenciju, pojedinac mora koristiti produkte rada drugih. Na primer, da bismo sami sebi napravili cipele, moramo posedovati kožu, konac, alat itd. Da bi se stvorila neophodna dobra, potrebna je odgovarajuća spoznaja i iskustvo. Rad jednih ljudi se naslanja na rad drugih. Društveni karakter proizvodnje potiče iz društvenog karaktera rada. Ljudi ne mogu da proizvode izolovano jedni od drugih. Društvena podela rada omogućila je specijalizaciju radova i porast produktivnosti rada, ali je istovremeno nametnula nove oblike povezivanja prividno osamostaljenih pojedinih radova. Na taj način, svaki privatni rad postaje deo ukupnog društvenog rada. Ovo uklapanje privatnih radova u ukupan društveni rad ne teče uvek spontano i bez poremećaja, ali je ono preduslov stvaranja materijalnih dobara, kojima se posredno ili neposredno zadovljavaju ljudske potrebe . Zato kažemo da proizvodnja ima društveni karakter. U proizvodnom procesu jedni su vlasnici sredstava za proizvodnju dok su drugi samo radnici. Vlasnici sredstava za proizvodnju mogu, ali i ne moraju biti uključeni u proces proizvodnje.
Zadovoljavanje ljudskih potreba obezbeđuje opstanak ljudske zajednice. Potrebe mogu biti pojedinačne ili lične, kao npr. hrana, piće, obuća, obrazovanje i sl. i zajedničke kao što su stanovanje, osvetlenje, ogrev, zajedničko korišćenje kućnih aparata.Tu je još i zajedničko korišćenje javnih objekata, npr. sredstava javnog prevoza, bolnica, sportskih terena, pozorišta, verskih objekata, puteva. Ako se o potrebama govori sa aspekta predmeta, tada se njihovom objašnjenju može pristupiti sa dva aspekta. Prvo, sa psihofiziološkog ili s aspekta pojedinca, i drugo, s aspekta društva kao celine. Najprikladnija definicija s aspekta pojedinca potrebe definiše kao osećaj nedostatka povezan s nastojanjem da se taj nedostatak ili nemanje otkloni. Definicija s aspekta društva smatra da potrebe predstavljaju zahtev za održavanjem čoveka u prirodnoj sredini. Pošto dobra za zadovoljavanje potreba nema slobodnih u prirodi, njih je neophodno pribavljati kroz proizvodnju.
Kada se radi o proizvodnji, nameće se odmah i pitanje šta je sve neophodno osigurati da bi se proces proizvodnje mogao nesmetano odvijati. Neophodna su tri osnovna činioca. To su: rad, sredstva za rad i predmeti rada.
Rad je ona odrednica proizvodnje iza koje stoje ljudi. Ljudi i njihov rad su prva pretpostavka bilo kakve proizvodnje. Iako je za proizvodnju nekih dobara dovoljan samo rad, proizvodnja mnogih dobara se ne bi mogla zamisliti bez odgovarajućeg iskustva, veštine i znanja samih proizvođača. Znanja se stiču kroz dugogodišnje iskustvo.
To iskustvo prenosi se sa generacije na generaciju ili naprosto učenjem. Rad se obično definiše kao delatnost ljudi koja je usmerena na stvaranje različitih dobara koja se koriste za zadovoljavanje njihovih brojnih potreba. Ne postavlja se pitanje da li je reč o fizičkom ili umnom naprezanju čovjeka, budući da oba predstavljaju čovekov napor.

Drugi činilac proizvodnje su sredstva za rad. To je zapravo ono čime čovek deluje na materiju iz prirode. Čovek uzima materiju iz prirode da bi je obrađivao. Svrha obrađivanja je prilagođavanje te materije onom obliku ili formi koji je najprikladniji za zadovoljavanje čovekovih potreba. Sredstva za rad čine različite mašine ili alati, građevinski objekti, putevi, tehnološki postupci i sl. Da bi se ta sredstva za rad stvorila, neophodno je posedovanje visokog znanja. To se znanje mora sticati kroz dug vremenski period. Sredstva za rad nastaju, pre svega upotrebom umnog, a mnogo manje fizičkog rada. Do složenih sredstava za rad, na primer komplikovanih mašina, u većini slučajeva se dolazi putem otkrića.
Predmete za rad čini sve ono na šta čovek deluje sredstvima za rad. Reč je o materijalnim dobrima kao što su minerali, drvo, itd. koje čovek nalazi slobodne u prirodi i koje prerađuje u one oblike i forme koje mu najviše odgovaraju za upotrebu. Pomoću sredstava za rad i svog rada, fizičkog ili umnog naprezanja, čovek ta dobra menja, prilagođavajući ih onom obliku koji će mu koristiti. Predmeti rada mogu se pojaviti kao sirovina npr. zemlja, voda, rude, drvo, nafta i sl, ali i kao poluproizvodi poput delimično obrađenog drveta, iskopane rude itd. Ta materijalna dobra čovek svojim radom prerađuje ili dorađuje, i kao nova izmenjena dobra koristi za zadovoljavanje različitih potreba.
Sredstva za rad, tj. mašine, alati, tehnologije, poslovni objekti i sl. zajedno sa ljudima koji se mogu uključiti u proizvodnju, sačinjavaju proizvodne snage. Proizvodne snage pokazuju sposobnost nekog društva, zajednice, države pa i čitavog sveta da se nešto proizvede. Zahvaljujući višem stepenu razvijenosti sredstava za rad i većem obimu rada, savremene civilizacije su u mogućnosti da ostvaruju daleko veću proizvodnju od civilizacija na početku ovog milenijuma.
Sredstva za proizvodnju sačinjavaju raspoloživi predmeti rada i raspoloživa sredstva za rad, odnosno ona sredstva i oni predmete rada koji neposredno stoje na raspolaganju i pomoću kojih se odmah može otpočeti proces proizvodnje. Sredstva za proizvodnju treba dovesti u vezu sa radnom snagom da bi proizvodnja mogla otpočeti. Kada se radi o raspoloživim predmetima rada, tada imamo na umu bogatstvo zemlje u prirodnim resursima. Korišćenje tih resursa zavisi od vrste, zatim stepena tehničke razvijenosti i obima sredstava za rad.
S obzirom na konačnu namenu rezultata proizvodnje pojedinih privrednih grana, celokupnu proizvodnju razvrstavamo na proizvodnju:

Sredstava za proizvodnju. Proces proizvodnje koji završava s proizvodnjom sredstava za proizvodnju pretpostavka je obnavljanja i proširivanja postojećeg procesa proizvodnje. Ne sme se zaboraviti kako se u svakom procesu proizvodnje troše sredstva za rad i predmeti rada. U procesima proizvodnje proizvode se, dakle, i nove sirovine, koje su bile potrošene, i nove mašine, koje su dotrajale.

Sredstava za potrošnju. Namenjena su su za zadovoljavanje potreba stanovništva i u potrošnju ulaze nakon raspodele i razmene. Trošeći upotrebne vrednosti proizvoda, ljudi osiguravaju svoju egzistenciju i svoje radne sposobnosti. Šire posmatrano, kroz proces potrošnje osigurava se opstanak i reprodukcija celokupne ljudske vrste.
U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto pojma elementi procesa proizvodnje (rad, sredstva za rad i predmeti rada) koristi se pojam faktori proizvodnje : 1) rad, 2) zemlja i 3) kapital (kapitalna dobra).
Zemlja - ili opštije rečeno prirodni resursi - predstavlja dar prirode našim proizvodnim procesima. Tu ubrajamo : zemlju koja se koristi u poljoprivredi, kao i zemlju na kojoj su izgrađene kuće, fabrike, ceste, pruge; energetske resurse (ugalj, nafta, zemni gas, vodena energija); neenergetski resursi : rude metala, nemetala, minerali i sl. Tu bi trebali dodati i fizičku okolinu :vazduh koji dišemo, pitku vodu i dr.

Rad se sastoji od ljudskog vremena provedenog u proizvodnji. Hiljade zanimanja u svim stepenima obrazovanja, izvršava se radom. Rad je u isto vreme najuobičajeniji i najvažniji input u naprednoj industrijskoj privredi.Treba ga shvatiti u najširem smislu (znanje , veština, napor, snaga i sl.)
Kapitalne resurse čine trajna dobra privrede, proizvedena s tom namerom da bi proizvodila druga dobra. Kapitalna dobra čine mašine, putevi, računari, čekići, kamioni, čeličane, bageri, transportni sistemi, zgrade i sl. Akumulacija specijalizovanih kapitalnih dobara je vrlo bitna za proces ekonomskog razvoja.
Faktori proizvodnje služe za proizvodnju potrošačkih i kapitalnih dobara. Ovi faktori nisu neograničeni. U tom smislu, nemoguće je proizvoditi u neograničenim količinama potrošačka i kapitalna dobra. Potom, upotreba faktora proizvodnje je alternativna. To znači da isti faktori proizvodnje mogu da služe za proizvodnju različitih dobara i u različitim srazmerama.
Faktori proizvodnje su ograničeni i nedovoljni. Međutim, oskudica jednog faktora, primera radi kapitala, može da se kompenzuje nekim drugim faktorom (zemljom ili radom) koga ima znatno više. Znači, faktori proizvodnje mogu međusobno da se supstituišu. Primera radi, dva faktora proizvodnje, rad i kapital, mogu da budu međusobni supstituti. Neki proizvod može da se proizvede sa 50 radnika uz korišćenje skromne i prilično zastarele opreme, ali, isti taj proizvod može da se proizvede sa samo jednim radnikom uz korišćenje najnovije i najsavremenije opreme. U prvom slučaju koristi se mnogo rada a malo kapitala. Takva kombinacija faktora proizvodnje ima obeležje korišćenja radno intenzivne tehnologije. U drugom slučaju koristi se mnogo kapitala i malo rada. Takva kombinacija faktora proizvodnje ima obeležje korišćenja kapitalno intenzivne tehnologije. Između ova dva ekstrema postoje mnoge druge kombinacije rada i kapitala kojima je moguće da se ostvari proizvodnja određenog proizvoda
Proizvodne mogućnosti predstavljaju samo konstataciju da određena privreda ima mogućnosti da ostvari proizvodnju različitih kombinacija dobara. Međutim, proizvodne mogućnosti ne ukazuju na izbor najbolje kombinacije proizvodnih dobara sa stanovišta najnižih troškova. Prilikom izbora najbolje kombinacije treba imati na umu koncept oportunitetnog troška.
Koncept oportunitetnog troška je posledica činjenica da su :
1) faktori proizvodnje oskudni, i
2) da je moguća alternativna upotreba faktora proizvodnje.

U okviru proizvodnih mogućnosti neke privrede kao date veličine postojeće oskudne faktore proizvodnje moguće je alternativno upotrebiti. Primera radi, u jednoj privredi proizvode se samo cipele i hleb. Ta privreda za godinu dana proizvede 3 miliona pari cipela i 15 miliona vekni hleba. Ako bi ta privreda želela sledeće godine da proizvede 4 miliona pari cipela, budući da su proizvodne mogućnosti te privrede konstanta, mora se smanjiti proizvodnja hleba. Umesto 15 miliona moguće je proizvesti 11 miliona vekni hleba. Dakle, proizvodnja jednog dodatnog miliona pari cipela koštala bi privredu, kao oportunitetni trošak, 4 miliona vekni hleba. Uvećanje količine jednog dobra zahteva žrtvovanje neke količine drugog dobra, što predstavlja oportunitetni trošak . Proizvodnja jednog dobra uvek znači trošak zbog neproizvodnje drugog dobra. Gubitak koji nastaje zbog neproizvodnje drugog dobra predstavlja oportunitetni trošak. Koncept oportunitetnog troška omogućava da se pri datim proizvodnim mogućnostima izabere najbolja kombinacije dobara sa stanovišta pravljenja najnižih oportunitetnih troškova.
Nedovoljnost faktora proizvodnje i njihova alternativna upotreba dovode do tri osnovna ekonomska problema u oblasti proizvodnje koja mora da rešava svako društvo bez obzira na stepen svog razvoja i društveno-ekonomski sistem. Naime, kada je reč o strukturi proizvodnje treba naći odgovore na pitanja : 1) šta proizvoditi, 2) koju vrstu robe proizvoditi, i 3) u kojoj količini proizvoditi pojedinačne robe.
Drugi ekonomski problem odnosi se na metod proizvodnje. Pod metodom proizvodnje podrazumeva se kombinacija faktora proizvodnje, odnosno odgovor na pitanje: kako proizvoditi? Od adekvatnosti kombinacije faktora proizvodnje zavise u velikoj meri produktivnost, efikasnost i ekonomičnost.
Treći ekonomski problem svake privrede nije direktno vezan za proizvodnju već za raspodelu ukupnog društvenog proizvoda. Naime radi se o pitanju: za koga se dobra i usluge proizvode?
U svakoj društveno-ekonomskoj formaciji donose se ekonomske odluke u vezi sa pitanjima: šta, kako, za koga i koliko proizvoditi? Međutim, u različitim društveno-ekonomskim formacijama različiti su načini donošenja odluka u vezi sa prethodnim pitanjima. U savremenim razvijenim tržišnim privredama ove odluke se donose ili putem 1) tržišta i cena, ili 2) planiranjem, ili 3) kombinacijom tržišta, cena i planiranja.

1.2. Raspodela

Raspodela je jedna od centralnih tema ekonomije, jer svako društvo, pored toga što treba organizovati i projektovati proizvodnju da bi zadovoljilo svoje potreb,e isto tako mora se baviti i sistemom raspodele rezultata ekonomske aktivnosti tj. pita¬njima ko će uživati u dobrima koja neka privreda proizvodi. Ovo je jedna od najkontraverznijih tema u ekonomiji, jer na neka pitanja niti danas ekonomska nauka ne može odgovoriti odnosno dati potpun odgovor, kao što je na primer, zašto postoje velike razlike u bogatstvu nekih ljudi, i1i nekih područja, zašto postoje velike razlike u platama između pojedinih država i zašto postoje velike razlike u platama između pojedinih slojeva unutar jednog društva, te zašto postoje velike razlike u vrednosti zemlje između one na Floridi i one u Sahari i s.l

Klasična politička ekonomija, u licu Rikarda, analizu raspodele smatra za predmet političke ekonije. Iz analize raspodele Marks izvodi ne samo istorijski karakter političke ekonomije, nego i samog kapitalizma. Pri tome je potrebno naglasiti da klasična politička ekonomija polazi od dvostrukog karaktera raspodele : proizvodnih sredstava, kao istorijskog procesa koji postavlja osnove proizvodnje, kao i raspodele proizvedene vrednosti nastale kombinovanim delovanjem faktora proizvodnje.
Raspodela je deo privrednog procesa u kojoj se zajednički rezultat društvene proizvodnje raspodeljuje na sve učesnike. Ova faza privrednog procesa se javlja kao karika između proizvodnje, sa jedne strane, i razmene i potrošnje, sa druge. Raspodela je određena proizvodnjom, i to u dvostrukom smislu: a) određena je po predmetu, jer se može raspodeliti samo ono što je proizvedeno; b) određena je i po obliku, jer karakter načina proizvodnje određuje i način raspodele. Iako proizvodnja određuje raspodelu, ne treba ispustiti iz vida da i raspodela ima uticaj na proizvodnju. Naime, kod raspodele razlikujemo raspodelu uslova proizvodnje i raspodelu rezultata proizvodnje. Raspodela uslova proizvodnje (činilaca proizvodnje) neposredno utiče na proizvodnju. Drugim rečima, način, mesto i obim raspodele faktora proizvodnje utiče i na obim i strukturu proizvodnje u datoj grani, grupaciji i preduzeću.
Da bi se proizvodnja mogla kontinuirano obnavljati, iz novostvorene vrednosti je nužno izdvojiti za utrošene činioce proizvodnje. Izdvajanjem utrošenih činilaca, obezbeđuju se pretpostavke za nastavak novog proizvodnog procesa. Količina materijalnih dobara proizvedenih u jednom društvu u datom vremenu predstavlja društveni proizvod. Društveni proizvod komponuju minuli i novostvoreni rad. Iz novostvorene vrednosti raspodelom moraju biti osigurana utrošena sredstva minulog rada i utrošeni živi rad. Raspodelom je neophodno osigurati nadoknadu utrošenih predmeta rada i sredstva za rad, jer bez tih činilaca radna snaga ne može započeti novu reprodukciju. Proces raspodele podrazumeva i raspodelu ukupnog fonda društvenog rada po delatnostima. Raspodela podrazumeva i deobu onog dela novostvorene vrednosti u kojoj je učestvovala radna snaga.Raspodelom se utvrđuje veličina viška vrednosti i vrši se njegovo preraspoređivanje za različite namene. Radi se o raspoređivanju viška vrednosti na onaj deo koji ide za podmirivanje potreba ljudi. Deo viška vrednosti odlazi za zdravstvo,školstvo, upravu,itd. Najamnina ili lični dohodak najznačajniji je elemenat raspodele. Cilj svakog ulaganja je oplođivanje kapitala.Predujmljeni kapital moguće je angažovati u različite privredne grane. Raspodela društvenog fonda rada je tehničko pitanje.
Iako njihovi udeli nisu jednaki, u raspodeli učestvuje celokupno stanovništvo iako izvestan njegov deo ne učestvuje u proizvodnji (penzioneri, deca, bolesni, nezaposleni...). Raspodela potrošnih dobara je uslovljena raspodelom sredstava za proizvodnju. Udeo u raspodeli određuju: tržište (vlasništvo i rad) i državna regulativa. U klasnim društvima raspodela se vrši na bazi svojine nad sredstvima za proizvodnju i vrednosti uložene radne snage. U besklasnim društvima, jedino merilo raspodele je uloženi rad i rezultat toga rada.
U procesu raspodele, svačiji se deo utvrđuje u novčanom obliku (dohodak), a novac se u fazi razmene pretvara u konkretna dobra i usluge. Pojedinci i država novac mogu potrošiti ili uštedeti (akumulirati) za buduću potrošnju ili investiranje (razvoj).
Raspodela može biti: 1) neposredna ili direktna; 2) posredna ili indirektna.

Neposredna raspodela je osnovna raspodela i u njoj učestvuju vlasnici sredstava za proizvodnju i neposredni proizvođači. Obim i struktura primarne raspodele zavise od vladajućih društvenih i svojinskih odnosa. Oblik neposredne raspodele zavisi od karaktera privrede. U naturalnoj privredi zastupljen je naturalni oblik raspodele i prisvajanja, a u robnoj privredi primarna raspodela se ostvaruje posredstvom tržišta, ima robnonovčani karakter i svodi se na raspodelu novčanih prihoda i dohodaka. U kapitalizmu je u pitanju raspodela na najamnine radnika i profit kapitaliste. U socijalizmu se radi o raspodeli na lične dohotke neposrednih proizvođača u procesu proizvodnje i različita društvena davanja.

Indirektna raspodela podrazumeva da jedan deo članova društva ne učestvuje direktno u raspodeli proizvedenih materijalnih dobara, već indirektno, preko neposrednih učesnika. Na taj način učešće u raspodeli uzimaju i oni članovi društva koji ne rade u direktnoj proizvodnji, i to razmenom rada sa direktnim učesnicima proizvodnje. Indirektnu raspodelu vrši država tako što prikupljanjem poreza, carina, taksa itd. ostvaruje budžetske prihode iz kojih izdvaja pripadajući deo novostvorenih materijalnih dobara i usluga :
1) zaposlenom neproizvodnom delu stanovništva (u državnom aparatu, sudstvu, vojsci, policiji),
2) nezaposlenima, i
3) izdržavanom stanovništvu (penzioneri, deca, socijalni slučajevi itd.)

U društvima sa nerazvijenom podelom rada, raspodela nosi obeležje direktnosti, dok u društvima sa razvijenom društvenom podelom rada raspodela ima indirektan karakter.
Raspodela se može posmatrati sa još jednog stanovišta. Tako razlikujemo :
1) namensku raspodelu;
2) raspodelu među članovima društva. Namenska raspodela je označavala za šta je namenjen određeni deo društvenog proizvoda i ona se deli na raspodelu sredstava za proizvodnju i raspodelu sredstava za potrošnju. Raspodela među članovima društva označava po kojim kriterijumima pojedini članovi društva učestvuju u raspodeli. Ona je određena raspodelom sredstava za proizvodnju.
Za socijalističke zemlje je karakteristična raspodela prema radu i rezultatima rada. U takvim uslovima zadatak privrednog sistema je da „neutralizuje“ mogućnost sticanja neradnih dohodaka (putem raznih renti, monopolskih i drugih povlašćenih položaja) i da stvara za sve jednake šanse u školovanju i obrazovanju. Tada razlike u dohocima nastaju, prvenstveno, zbog razlika u nivoima kvalifikovanosti, individualnih sposobnosti i intenzivnosti rada .
U modelu socijalističke tržišne privrede sa društvenim oblikom svojine, razlike u dohocima nastaju još i zbog razlika u kolektivnom preduzetništvu tj. zbog različite uspešnosti u korišćenju društvenog kapitala od strane radnih kolektiva .
U razvijenim kapitalističkim zemljama, osnovna nejednakost proizilazi iz privatne svojine nad uslovima proizvodnje i usled velikih razlika u prisvajanju neradnih dohodaka. Razlike i u okviru samih radnih dohodaka (plate) nastaju usled nejednakih šansi u obrazovanju i sticanju znanja, što je direktna posledica klasne strukture tih zemalja. Velike inicijalne razlike u raspodeli se ublažavaju fiskalnom politikom, politikom cena i dohodaka, participacijom

1.3. Razmena

Razmena je proces kojim se vrši prenos materijalnih dobara iz ruku jednih u ruke drugih proizvođača, odnosno potrošača. Stoga se razmena definiše i kao proces ponovne raspodele ili preraspodele materijalnih dobara. Radi se o razmeni proizvoda i usluga između učesnika u procesu proizvodnje, pri čemu se razmenjuje ista vrednost za istu vrednost, ali su u pitanju različite upotrebne vrednosti proizvoda koji su predmet razmene. Vrši se u materijalnim dobrima ili putem novca. Pretpostavka za pojavu razmene je izvršena društvena podela rada, kada je proizvođač primoran da zbog zadovoljenja raznovrsnih svojih potreba izvrši razmenu sopstvenih proizvoda za različite proizvode drugih proizvođača.

Karakter razmene određen je karakterom proizvodnje i raspodele. Specijalizovana proizvodnja ima veće potrebe za efikasnom razmenom nego svaštarska proizvodnja.

Sporadične slučajeve zamene dva proizvoda, srećemo u istorijskom periodu raspadanja prvobitne zajednice kada je dominirala naturalna privreda. To je bilo mnogo pre nastanka robno-novčane privrede, odnosno mnogo pre razmene kakva se danas sreće u savremenim tržišnim privredama. U primitivnim društvenim zajednicama su se povremeno razmenjivali samo određeni viškovi nekih vrsta proizvoda. To je prvi oblik razmene, koji se zove trampa. Dakle, razmena se pojavila na određenom stepenu razvoja proizvodnih snaga kada je došlo do pojave viška vrednosti.

Sa razvojem proizvodnih snaga i pojavom masovne proizvodnje, razmena dobija sve veći značaj. Razvoj podele rada i specijalizacija proizvodnje su uvećavali viškove proizvoda.
Ti viškovi su sve češće služili za trampu. Potom, posredničku ulogu u razmeni dobija novac. Vršeći posredničku ulogu u razmeni, novac je dobio funkciju prometnog sredstva ili sredstva za razmenu svih drugih roba. Tada razmena proizvoda postaje stalno obnavljajući proces. Kao stalno obnavljajući proces razmena proizvoda postoji samo u robno-novčanoj, odnosno tržišnoj privredi. U razvijenom kapitalizmu dolazi do raskoraka između narasle proizvodnje, bazirane na njenom društvenom karakteru, i privatnog prisvajanja, koje polazi od privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju.

Proizvod odlazi u potrošnju tek nakon obavljene razmene. Razmena, a uz nju i potrošnja su tako uslovljeni raspodelom, ali je prisutna i uslovljenost potrošnje razmenom. Naime, razmenjivati se mogu samo oni proizvodi koji su proizvedeni, a u potrošnju odlaze proizvodi tek nakon izvršene razmene.U savremenoj proizvodnji, razmena ima poseban značaj, jer se neposredni motiv proizvodnje izražava uspehom u razmeni.

Razmenu možemo posmatrati sa tri stanovništa i to: 1) razmena između proizvodnih jedinica povodom sredstava za proizvodnju; 2) razmena između proizvođačkih i potrošačkih jedinica povodom sredstava za ličnu potrošnju; 3) razmena između proizvodnih jedinica i neposrednih proizvođača.

Druga podela obuhvata podelu razmene na direktnu i indirektnu. Indirektna razmena je trgovina koja predstavlja posebnu privrednu oblast koja se bavi kupovinom robe radi njene dalje prodaje, a ne u cilju potrošnje ili prerade. Ovde su akt kupovine i akt prodaje prostorno i vremenski odvojeni, za razliku od direktne razmene kod koje se ova dva akta odvijaju u isto vreme i na istom mestu.

1.4. Potrošnja

Krajnji cilj svake proizvodnje jeste potrošnja. U pitanju je oblik ekonomske aktivnosti tokom koje se troše rezultati proizvodnje i zadovoljavaju ljudske potrebe . Ona predstavlja proces trošenja materijalnih dobara radi podmirenja raznovrsnih potreba, kako pojedinca, tako i društva u celini. Nju primarno određuju potrebe ljudi, kao i dobra sa kojima se ove potrebe mogu podmiriti.
Sa gledišta namene, potrošnja se deli na proizvodnu i ličnu potrošnju.
Proizvodna potrošnja je trošenje materijalnih dobara radi stvaranja novih dobara. Sa gledišta šta se troši, proizvodna potrošnja se deli na reprodukcionu, koja predstavlja trošenje reprodukcionog materijala, i investicionu, koja predstavlja potrošnju sredstava za rad. Obim proizvodne potrošnje zavisi od obima proizvodnje. Kada se iz društvenog proizvoda izdvaja više za proširenu reprodukciju, proizvodna potrošnja će rasti. Ako se privreda jedne zemlje temelji na razvoju turizma i trgovine, njena proizvodna potrošnja će biti relativno oskudna. Proizvodnu potrošnju kod te zemlje sačinjavaće građenje smeštajnih kapaciteta i infrastrukture. Na obim i strukturu proizvodne potrošnje utiču veličina i raspodela društvenog proizvoda. Uprkos činjenici da struktura proizvodne potrošnje može biti svedena tek na nekoliko proizvoda, to ne mora da znači kako je njena proizvodna potrošnja mala ili možda nedovoljna. S obzirom da se proizvodna potrošnja izvodi iz lične, odnosno zajedničke, ona i zavisi od obima lične i zajedničke potrošnje. Sa rastom potreba za dobrima lične potrošnje, povećavanje će i proizvodna potrošnja. Pošto na rast lične potrošnje utiče rast stanovništva i stalni rast životnog standarda, ta su dva činioca osnovne odrednice proizvodne potrošnje. Veličina i struktura proizvodne potrošnje pokazatelj je nivoa razvijenosti jedne privrede.

Lična potrošnja je trošenje različitih vrsta materijalnih dobara i usluga radi zadovoljavanja potreba ljudi. Potrebe se zadovoljavaju fizičkim nestajanjem proizvoda koji se troše. Hrana, piće, ogrev, energija i sl. su dobra koja jednokratnom upotrebom zadovaljavaju odgovarajuće ljudske potrebe. Status proizvoda lične potrošnje imaju i ona dobra koja se koriste za podmirivanje zajedničkih potreba ljudi. Tu su dobra koja se koriste za podmirivanje potreba, u školstvu i zdravstvu, sigurnosti države itd. Domaćinstvo je izvorna ćelija potrošnje. Dohodak domaćinstva je najdominantniji činilac potrošnje. Što je dohodak veći, i potrošnja je veća i obrnuto. Treba napomenuti da se dohodak ne mora uvek i utrošiti. Može se dio upotrebiti i za štednju. Obim lične potrošnje određuje veličina društvenog proizvoda, a potom i sama njegova raspodela. Veći lični dohoci utiču na veći dohodak domaćinstva a preko dohotka i na samu ličnu potrošnju. S obzirom da je nivo razvijenosti neke zemlje temeljna odrednica veličine društvenog proizvoda, bogate i razvijene zemlje imaju relativno visoku ličnu potrošnju. Stanje je obrnuto kod zemalja siromašnog i nedovoljno razvijenog svijeta. Struktura potrošnje zavisi od strukture proizvodnje ili sposobnosti da se proizvedu i ponude raznovrsna dobra.

Potrošnja je osnovni preduslov proizvodnje. U uslovima robno novčane privrede, potrošnja ima izuzetan značaj sa gledišta vremena obrta. Odlaganje potrošnje smanjuje proizvodne mogućnosti privrede, što dovodi do niza teškoća, a u kranjem slučaju do manjeg društvenog proizvoda i nacionalnog dohotka. Karakter potrošnje uslovljen je karakterom proizvodnje, raspodele i razmene.

Ako se društvena proizvodnja posmatra kao privredni proces ili društvena reprodukcija, može se zaključiti da su proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja nužne faze kroz koje prolazi društvena reprodukcija u svom stalnom kretanju. Neprekidno zadovoljenje potreba pojedinaca i društva kao celine zahteva da se neprestano proizvode, raspodeljuju, razmenjuju i troše različita materijalna dobra. Zato su navedene faze istovremeno i delovi privrednog procesa. One se stalno ponavljaju, tako da jedna faza drugoj prethodi ali je i uslovljava.

S obzirom na obim proizvodnje, privredni proces ili društvena reprodukcija može biti prost ili jednostavan, proširen ili uvećan i umanjen ili opadajući.

Prost ili jednostavan privredni proces je takvo obnavljanje društvene proizvodnje u kojem se iz godine u godinu proizvodi ista količina proizvoda kao i u prethodnom periodu. Obim proizvoda ostaje nepromenjen.

Proširena ili uvećana društvena reprodukcija je obnavljanje procesa društvene proizvodnje, kojim se obim proizvodnje iz godine u godinu povećava. Ovaj oblik društvene reprodukcije predstavlja zakonitost razvoja svake društvene zajednice, zato što se stanovništvo iz godine u godinu uvećava, dolazi do uvećanja i razvijanja potreba stanovništva, a i sama proizvodnja se menja i modernizuje.

Umanjena ili opadajuća društvena reprodukcija javlja se samo izuzetno u posebnim, otežanim uslovima za obavljanje društvene reprodukcije. Ona je obično posledica velikih prirodnih nepogoda (zemljotresi, poplave, požari i sl.), ali i izrazitih društvenih kriza, ratova, sankcija i sl. Kada se javi, umanjena reprodukcija traje kraći vremenski period, dok se privreda ne oporavi. Ako bi trajala duži vremenski period, bio bi ugrožen opstanak društvene zajednice.

 

 

Zaključak

Stalno obnavljanje proizvodnje nazivamo privrednim procesom ili reprodukcijom, pri čemu je ovaj proces sastavljen od četiri faze – proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Da bi nova proizvodnja mogla započeti, moraju se prethodno okončati sve četiri faze privrednog procesa. Za normalno odvijanje procesa reprodukcije neophodno je obezbediti sredstva za rad, predmete rada i radnu snagu.

Proizvodnja je faza privrednog procesa u kojoj radna snaga putem sredstava za rad deluje na predmete rada u cilju stvaranja novih upotrebnih vrednosti. S obzirom na konačnu namenu rezultata proizvodnje pojedinih privrednih grana, proizvodnju razvrstavamo na proizvodnju sredstva za proizvodnju i proizvodnju sredstava za potrošnju.

Raspodela je deo privrednog procesa u kojoj se zajednički rezultat društvene proizvodnje raspodeljuje na sve učesnike, a udeo u njoj je određen tržištem ili državnom regulativom. Može biti direktna i indirektna, odnosno namenska raspodela i raspodela među članovima društva.

Razmena je proces kojim se vrši prenos materijalnih dobara iz ruku jednih u ruke drugih proizvođača, odnosno potrošača, zbog čega se definiše i kao proces ponovne raspodele ili preraspodele materijalnih dobara. Razmena, takođe, može biti direktna i indirektna.

Potrošnja predstavlja proces trošenja materijalnih dobara radi podmirenja raznovrsnih potreba, kako pojedinca, tako i društva u celini, a može biti proizvodna i lična potrošnja.

U zavisnosti od obima proizvodnje, privredni proces ili društvena reprodukcija može biti prost ili jednostavan, proširen ili uvećan i umanjen ili opadajući.

Na osnovu svega gore navedenog možemo zaključiti da su proizvodnja,raspodela,razmena i potrošnja kao četiri međusobno povezane faze privrednog procesa neophodne za zadovoljenje čovekovih potreba.Kako osnovnih(fizioloških) tako i potreba za pripadnošću grupi(društveni karakter priozvodnje),a i viših potreba kao što su težnja za statusom i samoostvarenjem što možemo videti u svakodnevnoj borbi sa konkurencijom na tržištu i težnji da budemo bolji i uspešniji u svom poslu.

Literatura:

1. Dragišić, D.; Ilić, B.; Medojejević, B.; Pavlović, M.; Osnovi ekonomije, Centar za izdavačku delatnost ekonomskog fakulteta, Beograd, 2005.
2. Gnjatović, Dragana: Politička ekonomija i ekonomski sistem Jugoslavije (drugo izdanje), Policijska akademija, Beograd, 2000.
3. Ilić, B.; Kitanović, D.; Đokić, Z.: Politička ekonomija, šesto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Savremena administracija, Beograd, 2000.
4. Jokić, Slobodan, Osnovi ekonomije, Beograd: Proinkom, 2004.
5. Komnenić, Đ; Marinković, P; Pjanić, B.: Politička Ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1981.
6. Kovačević, Željko; Dašić, David Đ.: Principi tržišne ekonomije, Fakultet za političke i društvene nauke, Banja Luka, 2007.
7. Labus, Miroljub: Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 2002.
8. Vasiljević, Branko: Lekcije iz savremene političke ekonomije, Zavet, Beograd, 2003.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

  preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi