|
ODRŽIVOST ŽIVLJENJA SA ETIČKOG STANOVIŠTA
Nekada je čovek prema svemu što ga okružuje: drveću, životinjama, rekama...
postupao tako kao da svi oni poseduju svest. "Sredina divljaka bila
je puna bića sa dušom".
...„
Kako možete kupiti ili prodati nebo ili toplinu zemlje? ... Ako mi ne
posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?
Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih
dedova. Tako da će oni poštovati zemlju, recite vašoj deci da je zemlja
s nama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi činimo s našom, da je zemlja
naša majka. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek
pljuje na tlo pljuje na sebe samoga.To mi znamo: zemlja ne pripada čoveku;
čovek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja
ujedinjuje porodicu...
Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života;
on je samo struk u njemu. Šta god čini tkanju čini i sebi samome....“
Izvod iz poruke koju je 1854.godine uputio indijanski poglavica Sijetl
belom čoveku - američkom guverneru koji je od njega zahtevao da mu proda
indijansku teritoriju.
Kapital, birokratija i nauka – sveto trojstvo zapadnjačke modernizacije
– proglašava sebe nezamenjivim u novoj krizi i obećava da će boljim upravljanjem,
integralnim planiranjem i sofisticiranijim modelima sprečiti najgore.
Međutim, mašine koje racionalno koriste gorivo, analitičke procene rizika
životne sredine, sistematsko praćenje i merenje (monitoring) prirodnih
procesa i slični postupci, ma koliko mogu biti dobre namere, imaju zajedničke
dve pretpostavke: da će društvo uvek biti primorano da iskušava prirodu
do krajnjih njenih granica i da eksploatacija prirode ne bi trebalo ni
da je maksimalna ni minimalna, nego da je optimalna.
U Izveštaju Svetskog centra za resurse iz 1987. godine u programskom delu
na prvoj strani se kaže: „Ljudska rasa zavisi od životne sredine i mora
„zbog toga“ njome mudro upravljati“. Iz ove rečenice je jasno da je takmičarska
dinamika industrijskog sistema bezrezervno prihvaćena. Reči „zbog toga“
– ukazuju da su pozivi na obezbeđivanje opstanka planete Zemlje, kada
se pažljivije razmotre, najčešće samo pozivi na opstanak industrijskog
sistema.
Matrica života i rada nadrasta potčinjenost prirode koja je sada društveno
zarobljena, drobi same temelje etike i briše granice nedopustivog. Samo
značenje morala je relativizovano, zatureno u surovom takmičenju da se
dostigne tron bogatstva i prestiža.
Zato se etička pitanja -
Da li ljudi imaju dužnosti, obaveze i odgovornosti prema planetarnoj
životnoj sredini?
Da li ljudski etički principi i lični ljudski moral primoravaju na poštovanje
prema svetu prirode?
Da li je primena i poštovanje ovih etičkih principa u suprotnosti sa ljudskim
dobrima i interesima?
Da li ljudi imaju moralno pravo da potroše ono što je priroda gradila
milenijumima?
Da li postojeće generacije imaju pravo da "pljačkaju" planetu
od budućih generacija?
- još uvek svode samo na puka teoretisanja dok je praksa vođena drugom
filozofijom.
No, ovaj raskorak postaje sve veći balast za čovečanstvo.
Odgovor na pitanje: Kako dalje? – postaje imperativ današnjice.
Razvoj nauke i tehnike od ljudi zahteva sve više mudrosti. Međutim, iako
je naše vreme u pogledu znanja prevazišlo sva prethodna, ono još uvek
nije postiglo veću mudrost, s toga je prava istina da je čovečanstvu neophodna
nova perspektiva.
Od ogromne važnosti za budućnost Planete postaje pretresanje pitanja kakva
su: Kakav je bio naš dosadašnji razvoj civilizacije? Neplanski? Profiterski?
Bahat? Neodgovoran? Postoji li mogućnost da se udare temelji drugačijoj
filozofiji života? Koje vrednosti treba da izađu u prvi plan? Da li nam
je stalo do sreće i zadovoljstva budućih generacija?
Baš zato što se čovečansto danas nalazi na sudbonosnoj prekretnici u svom
razvoju - "biti ili ne biti", odgovori na ova i slična pitanja
jesu neminovnost, potreba i primarni zadatak današnjice. Preciznije, pred
čovekom je dvostruki zadatak; Sa jedne strane on mora prilagoditi Zemlju
sebi jer je ona za njega izvor egzistencije, zatim sebe zemlji, a s druge
strane mora obezbediti mehanizme njene zaštite. Jer kroz odnos zajedništva
prirode i čoveka može se osigurati život sadašnje ali i buduće generacije.
Otuda je potreba razvijanja odgovornosti i ekološke etike kako kod pojedinca
tako i kod organizovanog društva od ogromne važnosti jer se ovim smanjuje
rizik i neizvesnost opstanka.
Ekološka etika predstavlja
sistematičan opis moralnih odnosa izmedju ljudskih bića i njihovog prirodnog
okruženja. Moralne norme upravljaju ljudskim ponašanjem prema svetu prirode.
Ekološka etika objasnjava
karakter ekoloskih normi, prema kome i prema čemu ljudi imaju odgovornosti
i kako se te odgovornosti opravdavaju.
Ekološka etika je „potreba drugačijeg paradigmatskog
pristupa razvoju i okolini“ i naglašavanje da je odgovornost za okolinu
ujedno i odgovornost za život. Ekološka etika aktualizira se u postmodernom
društvu kao posledica opšte dugotrajne ekološke indiferentnosti modernog
društva.
To nije neka nova etika, već novo etičko refleksivno polje ljudskog delovanja
na području životne sredine. Brojne su komponente pojma ekološke etike,
kao što su pluralizam vriednosti, moralne norme, savremena multikulturalnost,
ekonomska i socijalna pravda itd.
Ekološka kriza shvata se i kao čovekova kriza – kao kriza mogućnosti i
orijentacija u odnosu na dosadašnje verovanje u neograničen napredak i
optimizam budućnosti u okvirima moderne paradigme. „Okolina“ više nije
puki objekt na raspolaganju. Okolina je konkretna priroda. Čovek je istovremeno
njegov sastavni deo, od njega zavisi i prema njemu ima neke obveze.
Preuzimanje odgovornosti za održivi razvoj, što uključuje i odgovornost
za okolinu, treba da ide od pojedinca prema institucijama. Međutim, tu
se ne radi o odgovornosti koja proizlazi iz „etike načela“ nego se radi
upravo o konkretizaciji tih načela, o delatnom obrascu održivog razvoja.
Odgovornost za okolinu nužno pretpostavlja neke relacije subjekta i objekta,
pa tako i pitanja: ko je odgovoran (subjekt), za šta je odgovoran (područje),
pred kim (kome) je odgovoran (instanca). Pored moralne odgovornosti, postoji
pravna, socijalna, politička, profesionalna itd. odgovornost. Jedna ne
isključuje drugu.
Naime, još u šesnestom veku Montenj je tvrdio da surov odnos prema životinjama
vodi do neprimerenog odnosa prema ljudima. Zagovarajući osećanja dužnosti
čoveka prema životinjama koje poseduju osećajnost, biljkama, drveću čovek
zahteva da ljudski susret s prirodom bude utemeljen na moralnim obzirima,
ne zbog vrednosti biljnog i životinjskog sveta već zbog same ljudskosti.
U ovakvom misaonom ritmu i Bentem i Šopenhauer će graditi svoje teorije.
Iako je i dalja potraga za ekološkim smislom ipak pod prevagom antropocentrizma
ne bi bilo pravilo da joj se ne prizna humanost kojom je i pored svega
bila prožeta.
Vreme pokazuje da period tvrdog antropocentrizma mora proći. Polje etičkog
rasuđivanja se mora proširivati, tako da ekološka etika postane univerzalna
etika. Naime, budućnost Planete se može osigurati pomeranjem klatna od
antropocentrizma ka ekocentrizmu. Kako je ustanovio norveški ekolog Arne
Nes (Arne Naess), osnivač dubinske ekologije, glavni postulat života mora
biti stanovište da je sve na planeti Gei moralno povezano i ravnopravno,
te da je obaveza čoveka da vodi brigu o drugim vrstama i o Planeti ne
samo zbog sebe već i zbog njihovog dobra.
Ovo potvrđuju i drugi teorijski pokušaji i na njima utemeljene teorije
okoline kakve su: biocentrična, praktična filozofija prirode, etika okoline
,etika odgovornosti, ekološka etika, holistička ekologija. Zajednički
imenitelj svih ovih teorija jeste: Kritika antropocentrizma, kritika ekstremnog
individualizma, poriv ka ostvarivanju nove celine, manje - veće odricanje
od nekih elemenata standarda života (sve do asketizma), skeptičan stav
prema modernoj nauci i tehnici, proširenje zajednice moralnih subjekata
i moralnih objekata.
Naravno da nijedna ekološka etika ne može potpuno isključiti čoveka i
njegove zahteve i stremljenja. "U tom smislu antropocentrizam
ostaje kao momenat u ekoncentričnoj etici koja ne isključuje i ne favorizije
čoveka. U interesu samog čoveka jeste da je u središte postavljen ekosistem
a ne čovek. Ako je trajan opstanak čovečanstva vrednost, onda je ekološka
etika i više humanistička negoli antropocentrična".
Čovek ima pravo na prirodu kao sopstvenu životnu osnovu jer je i sam njen
deo. Pravo na prirodu, međutim, ne podrazumeva njeno bezskrupulozno iscrpljenje,
tj. pretvaranje u potrošno dobro, već znači potrebu za sopstvenom reprodukcionom
osnovom.
Dakle, postoji kolizija između dve suprotstavljene filozofije - antropocentrizma
i ekocentrizma.
Postavlja se pitanje – Kuda vodi filozofija antropocentrizma?
Antropocentrizam je filozofski pogled na svet koji smatra da je čovek
središte sveta i krajnja svrha njegovog razvitka. Ova filozofija zastupa
gledište da samo ljudi imaju suštinsku vrednost i moralno dostojanstvo
i da ostatak sveta prirode ima vrednost samo ukoliko služi čoveku.
Duboko ukorenjeni antropocentrizam u tkivo modernog društva, za koga je
priroda samo objektivna datost tj. koji pothranjuje instrumentalni oblik
odnosa prema prirodi još uvek sprečava potpuno utemeljenje nove logike
života i kulture rada. U teorijskom diskursu eksperata životne sredine
sve se više potvrđuje zajednička saglasnost o nužnosti preoblikovanja
vrednosne skale. Vekovni poklič u ime ekonomskog rasta i materijalnog
obilja, sve više osporava diktat novih vrednosti kakve su: sloboda, zdravlje
i znanje.
S druge strane, ekocentrizam prepoznaje ekosferu, pre nego pojedinačne
organizme, kao izvor života. Prepoznaje mrežu života i prepoznaje da nijedan
organizam nije vredniji od drugog.
Filozofija duboke ekologije ukazuje na čovekovu iskonsku povezanost sa
prirodom. Ako se ljudi identifikuju sa prirodom, tada briga o prirodnom
svetu postaje deo brige o sebi samima.
Međutim, holistički pristup ekocentrizmu negira sav trud koji je čovek
do sada uložio da izmeni i poboljša uslove života. On ukazuje da je deo
čovečanstva zaboravio koliko je strašno biti zavisan od prirode, koliko
je ona istovremeno čarobna i surova, nema i bezosećajna na čovekovu patnju
i njegove potrebe.
Pomeranje iz filozofije antropocentrizma ka filozofiji ekocentrizma koja
zahteva promenu načina mišljenja a ono mora da se manifestuje u promeni
načina življenja.
Ekonomija je ponudila čoveku obećanje spasa u formi zavodljive slike budućnosti
oslobođene prislile rada i materijalne oskudice. Obilnom upotrebom pogonske
energije državnog egoizma ograničene realnosti, ekonomija je u varijanti
industrijske razvojne paradigme uspela savladati plavu planetu i potpuno
kolonizovati ovaj živi svet. Sopstvena, ekonomska logika maksimizacije
profita po svaku cenu, dovela je osamostaljeni državni um u nezavidan
položaj zatočenika jedne infantilne pretpostavke, prema kojoj su zalihe
strateških resursa, od kojih u krajnjoj liniji zavisi dinamizam kapitalizma,
u svakom pogledu neiscrpne. Nepojmivi otpor te, gotovo lirske iluzije,
na široki raspon argumenata pojašnjava zašto su propali svi dosadašnji
pokušaji da se spašavanje prirodne i ljudske sredine postavi kao središnje
načelo naše civilizacije.
Ekonomisti ekološka dobra tretiraju kao dar prirode, a ne ograničeni resurs
(čije je iskorištavanje regulisano zakonima ekonomske racionalnosti).
I premda je egzistencijalni značaj ekoloških dobara izvan svake sumnje,
ekološko blagostanje nije kapitalizovano, tj. ne tretira se kao proizvodni
činilac (izuzetak je zemlja, čija je cena iskazana i obračunata zemljišnom
rentom). Ekonomisti ekološke troškove nazivaju negativnim eksternalijama,
i skloni su ih u svakoj prilici odgurnuti od sebe u smeru države, potrošača
ili budućih generacija. Ekonomisti duboko veruju da je državni uspeh (mere
ga rastom društvenog bruto proizvoda) u uslovima stalno rastućih potreba
neophodan, a neželjene negativne posledice percipiraju kao nužno zlo.
Ono što je ekonomistima stvar zdravog razuma, za ekologe je neobjašnjivo
nerazumno. Uspeh se više ne može meriti jedino ostvarenim profitom. Mora
postojati granica materijalnom bogaćenju. Ekolozima je podjednako neprihvatljiv
birokratski manirizam otuđenih centara državne i političke moći (koji
su obučeni da prelivaju staro meso novim umacima) i impotentni akademizam
naučne zajednice (koja je pre često sklona da gubi vreme, preraspodeljujući
s velikom domišljatošću platnene ležaljke na palubi “Titanika”).
U potrazi za širim smislom individualnog i društvenog blagostanja nužno
je preispitati neke ključne i očigledno zastarele pojmovne obrasce i kategorije
političke ekonomije. U potrazi za uravnoteženijim i delotvornijim modelom
odnosa privatno-preduzetničke inicijative i regulacije u domenu očuvanja
prirodnje i ljudske okoline nužno je izaći iz samonametnutog i potpuno
neprikladnog ekonomističkog okvira, i prepustiti inicijativu autonomnim
subjektima ekološki osveštene zajednice.
Današnja civilizacija razvijena je na paradigmi stalnog materijalnog rasta
i dostizanja beskrupulozne potrošnje prirodnih resursa. Posledice su poznate.Čovečanstvo
ulazi u treći milenijum sa globalnim ekološkim problemima: S jedne strane,
industrijalizacija omogućava poboljšanje životnog standarda velikog broja
ljudi na Zemlji ali s druge strane negativno utiče na kvalitet životne
sredine i zdravlje čoveka. Čovek je konačno shvatio da je pitanje dalje
strategije opstanka drugačiji odnos prema životnoj sredini. U suštini
ekološka kriza je nerazdvojivi deo velikih civilizacijskih zbivanja. Pre
svega duboka kriza jednog načina proizvodnje, modela potrošnje i privrednog
rasta, uz istovremeno gubljenje osnovnih ljudskih vrednosti.
Takav život izveo je čoveka iz ravnoteže sa prirodom, čiji je on samo
deo, i ona se može povratiti samo temeljnim socio-kulturnim alternativama
u načinu prizvodnje i potrošnje, stvaranjem nove ekološke svesti i ekološkog
ponašanja.
Osnovni elementi teorijski i empirijski stečene ekološke svesti su ekološko
znanje, vrednovanje ekološke situacije i ekološko ponašanje. Pri tom,
ekološku svest ne čine samo saznanja o odnosu prirode i društva, o narušavanju
ekološke ravnoteže i potrebi zaštite životne sredine, već i savest, odnosno
spremnost pojedinaca i društvenih grupa da se u toj zaštiti angažuju i
da se odgovorno i ekološki opravdano odnose prema sredini u kojoj žive.
Priroda je izvor života koji se mora sačuvati. A da bi to postigao čovek
ne sme da remeti njenu ravnotežu, međuzavisnost i raznovrsnost i veliku
moć samoreprodukcije.
Sticanje saznanja o potrebi zaštite životne sredine treba da omogući i
redefinisanje čovekovog odnosa prema prirodi i promenu njegovog ponašanja
pri čemu je osnovni uslov poštovanje prirodnih zakonitosti. Ono ne podrazumeva
samo upoznavanje prirodnih i društvenih nauka neophodnih za razumevanje
i rešavanje ekoloških problema i zagađivanja životne sredine, već pretpostavlja
i dogradnju moralnih principa i formiranje novog sistema vrednosti čoveka
u odnosu na prirodu i okruženje: čovek može i mora da bude samo korisnik
prirode, a ne i njen neograničeni gospodar. Ako ništa drugo, sebe radi,
čovek mora da vodi računa o tome da ne uništi spostvenu živtnu sredinu,
a time i sebe samog. Dosadašnji antropocentrizam mora biti zamanjen ekocentrizmom.
Najveća svetska konferencija o zaštiti životne sredine i razvoju, održana
juna 1992. godine u Brazilu, rezultirala je dokumentima („Rio deklaracija“,
Konvencija o klimi, Konvencija o biodiverzitetu i Agenda 21 za 21. vek)
u kojima se međunarodna zajednica zalaže za održivi (usklađeni) razvoj
zasnovan na ekološkim principima i pod kojim podrazumeva mudro upravljanje
prirodnim dobrima, očuvanje biodiverziteta i samoreprodukcije prirode,
racionalnu potrošnju i štednju energije i prirodnih bogatstava, naročito
neobnovljiviih, reciklažu i tzv. čiste tehnologije, preduzimanje mera
zaštite životne sredine, a sve radi zadovoljavanja potreba sadašnjih i
budućih generacija.
Najbitniji uslov realizacije „održivog razvoja“
jeste „održivo življenje“.
Bez korenitih promena u shvatanju života, sveta, i svoga mesta u njemu,
savremen čovek nema mogućnosti da obezbedi opstanak budućim generacijama
i svemu živom na Planeti. U tom je pravcu ključni korak, dugoročno i plansko
razvijanje interdisciplinarnog znanja o životnoj sredini u toku čitavoog
životnog veka svakog žitelja Zemlje. Cilj je razvijanje svesti o osnovnim
karakteristikama životne sredine, o odnosima u njoj i prema njoj, kao
preduslova čovekove težnje za njenim očuvanjem i unapređivanjem, za sadašnje
i buduće generacije.
Inače, u praksi, ekološke principe održivog (usklađenog) razvoja poštovale
su još drevne civilizacije, koje su živele u daleko većem skladu sa prirodnim
okruženjem. Prve „definicije“ održivog razvoja odnosno prihvatanje osnovnih
ekoloških zakonitosti, ilustrovano potvrđuju ne samo tragovi i poruke
najstarijih čovekovih podataka – crteži, figure i spomenici koje nam je
ostavio, već u suštini sve religije i verovanja čoveka od najstarijih
dana do danas. Razmišljanja i učenja o odnosima čoveka i životne sredine
unapređivana su tokom vekova. Istorija obrazovanja i vaspitanja za zaštitu
životne sredine na međunarodnom nivou, u stvari, tekla je paralelno sa
razvojem razmišljanja o životnoj sredini i održivom ( usklađenom) razvoju,
kao novoj filosofiji življenja, novom pogledu na svet.
Ideologija neograničenog rasta u poslovanju i razvoja lišenog bilo kakvih
etičkih kriterijuma pokazala se pogubnom za okolinu i za samoga čovjeka.
“Održivi razvoj” se temelji na intergeneracijskoj solidarnosti i pravednosti,
iz njega je moguće izvesti određene principe i norme ponašanja koje bi
trebale u budućnosti omogućiti jednu ekonomiju koja neće biti vođena jedino
principom rasta i profita. Održivi razvoj nastoji spojiti stručno-ekonomski
i moralno-etički element. On omogućava i proširenje i hrišćanskog principa
odricanja u korist drugoga, u svekoliki ekonomski svet uključuje dimenziju
budućnosti, na jedan drugačiji način razmatra odnose među ljudima kao
i odnose čovek – priroda.
Postoje mnoge teškoće oko ostvarenja takvog razvoja. One su prvenstveno
u potrebi globalizacije svesti i delovanja, u relativizaciji dogme o slobodnom
tržištu te u potrebi etike ekonomskih struktura.
Osnovni problem na putu prema održivom razvoju, kako tvrdi, Fritjof Capra,
je naše nastojanje da zadržimo sliku sveta koja je već prevladana, mehanističku
sliku života koja se bazira na Njutnovoj fizici. Ovu prevladanu paradigmu
Capra je u svojoj uticajnoj knjizi "The Turning Point" (Prekretnica,
1982) okarakterisao na sledeći način:
„Slika sveta ili paradigma koja se sada lagano povlači vladala je
našom kulturom nekoliko vekova i tokom ovog razdoblja je imala jak uticaj
na celi svet. Ona sadrži nekoliko ideja i pretpostavki vrijednosti - među
ostalim i stav da je univerzum mehanistički sistem koji se sastoji od
materijalnih delova, sliku tela čoveka predstavljenog kao mašina, predstavu
života u društvu, kao stalne borbe za održanje egzistencije, veru u neograničeni
materijani napredak koji se može ostvariti ekonomskim i tehnološkim porastom,
i na kraju, ali ne i manje bitno, da društvo u kojem je sve što je žensko
uvijek podređeno onom što je muško proizilazi iz prirodnih zakona. Svi
ovi principi su se tokom poslednjih dekada pokazali kao veoma ograničeni
i da im je hitno potrebna radikalna promena." Ova nova formulacija
sledi novu paradigmu, paradigmu jedne celine i ekološkog pogleda na svet.
Capra upotrebljava i pojam "sistematsko razmišljanje": Teorija
koju su u poslednjoj dekadi razvile prirodne nauke o živim sistemima predstavlja
idealan naučni okvir za formulisanje novog ekološkog razmišljanja i poimanja
...Živi sistemi su integralne celine čije se karakteristike ne mogu redukovati
na manje jedinke. Najvažnije za sistemsku teoriju je saznanje da je celina
uvek nešto više od pukog zbira pojedinačnih delova. U tom smislu prihvatljive
su samo one mere koje su održive, dakle one koje ni u kom slučaju ne štete
celom sistemu. Na taj se način osniva nova ekološka paradigma koja predstavlja
idealnu osnovu održivog razvoja.
PROMENE U SISTEMU VREDNOSTI IZAZVANE NOVOM PARADIGMOM
Naša je sadašnjost neizbežno prošlost budućih generacija i o njihovim
mogućnostima u toj budućnosti odlučuje već danas.
Kakvu to etiku promoviše potrošačko industrijsko društvo? Etiku koja potencira
veću potrošnju, veću zavisnost svakog pojedinca u društvu - što je veći
pritisak na celovitost porodice i solidarnost među ljudima, više je samostalnih
pojedinaca, više kupljenih jedinica proizvoda po članu društva. Što je
manje pojedinaca koji među sobom nešto dele to je više proizvoda potrebno
svakome od njih, je veća zavisnost od banaka i naravno osećaj usamljenosti
i frustriranosti biva nadomešten medijima koji opet propagiraju i direktno
i prikriveno da je sreća i oslobađanje od frustracija u novoj kupovini.
U začaranom krugu nastajanja novih frustracija javljaju se nove, dotad
nepostojeće potrebe koje se zadovoljavaju novim potrošnjama. Neumerena
potrošnja koja iz toga proističe vodi neumerenoj proizvodnji, a ova pak
iscrpljivanju prirode i njenoj degradaciji.
I tako antropocentrizam i egoizam trenutno postojećeg, savremenog čoveka,
doveli su ga do svojevrsnog slepila, nesposobnosti da otvorenih očiju
sagleda svet i svoje mesto u njemu, nesposobnosti da zadrži iskonski predodređenu
slobodu. Čovek se otuđuje od svojih iskonskih potreba i nagona, gubi moć
da osigura budućnost i za sebe i za buduće generacije.
Pred tako egističnu jedinku postavlja se, nova moralna dilema –da li je
njegova obaveza briga o budućim generacijama? I samo postojanje takve
dileme ukazuje na raskorak čoveka i prirode. Takva vrsta sebičnosti nije
poznata u svetu prirode i ukazuje na čovekov stepen otuđenja od nje. U
samoj definiciji života je potreba za produženjem vrste. Savremenom čoveku
je teško nametnuti moralnu obavezu da ostavi na raspolaganju prirodne
resurse budućim generacijama, čovečanstvu koje još nije ni postalo, jer
on nema sposobnost da sagleda patnju i omogući život ni svojim savremenicima,
koji nisu imali tu sreću da žive u razvijenom društvu.
Kako takvog čoveka navesti da čini nešto što njemu lično ne koristi, da
postupa ispravno i to ne iz sopstvenog interesa i ne za sopstveno dobro,
i da pri tome ostane bez bilo kakave direktne nadoknade za napor koji
je uložio.
Veliki izazov leži na društvu - kako izmeniti u potpunosti način razmišljanja
savremenog čoveka, kako ga navesti da voli bližnjeg svoga, sve živo što
obitava na planeti, kako ga navesti da živi manje ugodno, manje rasipno,
odgovorno i nesebično?
ODRŽIVO ŽIVLJENJE
Princip promene načina ponašanja je jedan od značajnih uslova za ostvarivanje
održivog razvoja. Promenom načina ponašanja vrši se pomak u ljudskom ophođenju
prema životnoj sredini: od destruktivnog ka zaštitničkom. Ovaj princip
je stoga u uskoj sprezi sa ekološkom svesti i ekološkom etikom.
Princip načina potrošnje je jedan od najznačajnijih principa održivog
razvoja zaštite životne sredine i predstavlja promenu potrošačkog mentaliteta
koji se odlikuje umerenošću i skromnošću u trošenju resursa kako u proizvodnji,
tako i u potrošnji, koja zadovoljava samo osnovne i neophodne ljudske
potrebe i ne predstavlja želju za luksuzom i raskoši.
S globalizacijom sveta, naročito s ekološkom krizom, ugrožavaju se perspektive
života - uslovi i raznolikost života. Zato se analizira oikos savremenog
sveta, u kojem život postaje tržišna kategorija.
Zahtev za primanjem, prihvatanjem, čuvanjem i negovanjem života u najširem
smislu reči predstavlja imperativ odgovornosti koju život uključuje u
sebi. Život je neprikosnoven i odgovornost za život ne odnosi se samo
na čoveka nego i na prostor čovekova života, koji sačinjava zapravo čovekov
dom – životnu sredinu. Iako je čovek istovremeno "dvojako biće":
biološko (prva priroda) i socijalno (druga priroda), on na Zemlji živi
celovit život fizičkog i duhovnog sveta, za koji se priprema edukcijom.
Sadržaj edukacije za život na Zemlji su vrednosti: život, zajedništvo,
suživot i odgovornost, a njen metod trajni dijalog zasnovan na verodostojnosti
subjekata.
Edukacija za život na Zemlji pretpostavlja spoznaju da je Zemlja složen
i osetljiv sistem života, da je čovek celovit život - fizički i duhovni,
uverenje da edukacija pruža veće šanse opstanku, suživotu i "kulturi
života", te da postojećem svetu treba slika "novog sveta"
- nova paradigma.
Postoje različiti pristupi ekoetici; obično se razlikuju plitka (shallow)
i duboka (deept) ekologija. Cilj “plitke ekologije” je zdravlje i blagostanje.
Najviša ekološka norma “duboke ekologije” je vitalna potreba svega živoga
koja ima prednost pred svim perifernim interesima. Moderne eko-etike žele
u diskusiju o propasti i spašavanju ekosistema uključiti političko-pravni
aspekt današnjice.
EKOLOŠKA SVEST
Novi način razmišljanja na koji nas primoravaju nastale promene u odnosu
čoveka prema prirodi, preduslov je i posledica nove ekološke svesti. Osnovni
uzrok ekološke krize je čovekova tehnizovana svest , koja vrlo lako može
preći u destruktivnu svest. Najveći moralni problemi današnjice izviru
iz loše postavljenih i življenih međuljudskih i društvenih odnosa.
Ekološki problemi su poseban tip društvenih problema. Stoga ispravno rešavanje
ekoloških problema nužno zahteva ekološku etiku koja će se ozbiljno pozabaviti
i društvenim odnosima. Bez obzira na svoje temelje, ekološka etika, u
svojoj biti, ostaje etika odgovornosti.
Ekološka će svest biti prepoznatljiva po jednoj specifičnoj, novoj duhovnosti
koja odiše solidarnošću i altruizmom, umerenošću, ozbiljnošću, samokontrolom
i požrtvovnošću.
Održivi razvoj je istovremeno jednostavan i komplikovan. S jedne strane
intuitivno razumemo o čemu je tu rieč: "Ne smemo zaklati kravu od
koje sutra očekujemo da nam daje mlijeko," kaže se u narodu. S druge
strane, teško je zamisliti društvo koje zaista ide putem održivog razvoja,
jer bi se u tom slučaju sve moralo promeniti, pa i mi sami. Održivi razvoj
je mnogo više od tehnokratskog pojma za inteligentno preraspoređivanje
resursa, mnogo više od pojmova Svetska banka ili UN.
„Ideja održivog razvoja će dobiti svoju pokretačku snagu onog trenutka
kada se napravi novi civilizacijski nacrt, nacrt koji zapravo već postoji
u našoj tradiciji i u ljudskoj psihi. Tradicija i inovacija ne moraju
predstavljati dvije sukobljene strane. Zajedničko razmišljanje o vrednostima,
idejama i snovima su važni kulturni resursi.“ (Ulrich Grober)
Poznati naučnik i istraživač Fritjof Capra tvrdi da je ključno za funkcionionalnu
definiciju ekološkog razvoja shvatanje da ne moramo ponovo izmisliti ljudsku
zajednicu, nego da je moramo organizovati ugledajući se na prirodne ekosisteme.
Najvažnija karakteristika zemaljskog sistema je njegova stalna sposobnost
da održava život. Zbog toga bi održiva ljudska zajednica trebalo da bude
organizovana tako da njen način života, njene ekonomske i fizičke strukture
i tehnologije ne smetaju stalnoj sposobnosti prirode da se održava, već
da joj u tome pomognu. Održive zajednice svoj način života razvijaju u
stalnoj interakciji s drugim ljudskim i neljudskim živim sistemima. Održivi
razvoj ne negira promenu odnosa i stvari, on nije statično stanje, već
dinamičan proces koevolucije.
ODRŽIVA BUDUĆNOST
"Budućnost je vrijeme kajanja za ono što danas nisi učinio a
što si mogao učiniti."
Lav Tolstoj
Rezignirana reakcija pojedinca na globalne probleme je da ne može ništa
da uradi da se stvari promene. Odgovor koji nudi koncept održivog razvoja
je da pojedinac ima moralnu odgovornost, i da svojim načinom življenja
može i mora mnogo toga učiniti. Održivi razvoj ne obuhvata samo sve nivoe
od globalnog do lokalnog, održivi razvoj tiče se i individualnog nivoa:
bez napora i truda svakog pojedinca u pravcu održivog življenja, ne može
ni doći do promene u smislu održivog razvoja.
Održivi razvoj postavlja drastične zahteve za promenom u gotovo svim područjima
života. Ne samo da se moraju promeniti naše potrošačke navike, što je
samo po sebi već dovoljno teško, već mora doći do promene svesti u područjima
ekonomije, društva i politike. Neodrživi načini potrošnje i proizvodnje
predstavljaju osnovni ekološki problem na svim nivoima - od lokalne do
globalne zajednice. Promena potrošačkih navika pretpostavlja principijelnu
promenu sistema vrednosti i načina života. No, promena načina razmišljanja
i delovanja potrošača ne može biti nametnuta od neke više instance.
Savremenom čoveku mora biti jasno na koji način proizvodi nastaju i kako
dolaze do njega, moraju mu se pokazati cene koje prikazuju i "ekološku
istinu" i moraju im biti ponuđene varijante koje štite životnu sredinu.
"Živeti održivim životom znači živeti zdravo, dobro, u partnerskom
odnosu s drugima, tolerantno, čuvajući vrednost stvari, savesno uživati
i konzumirati proizvode. To znači i paziti na kvalitet i ne povinovati
se svakom modnom kriku, ali i ne prezirati modu. Održivo konzumirati znači
imati uvek na umu da je bolje neprijatelj dobrog, imati na umu da zajedništvo
i individualizam idu jedno uz drugo baš kao i partnerstvo i samostalnost.
Održivi stil života je umetnost pravilnog ponašanja unutar pogrešnih struktura.
Zbog toga je za održanje i unapređenje ovakvog načina života potrebno
oboje - politika odozgo i delovanje odozdo. Samo ako uspemo ostvariti
sve ovo, možemo očekivati nastanak održivih struktura proizvodnje, potrošnje
i ekonomije." (Joachim H. Spangenberg / Sylvia Lorek)
Program održivog življenja nalaže ekologiju akcije – ekologiju delovanja.
Čovek je ključan i moćan akter ekosistema jer menja tokove i procese i
usmerava i oblikuje „mrežu života“.
Na putu ekološkog delovanja i ponašanja može se javiti niz prepreka;
Teškoće prilikom shvatanja: o ekološkim problemima se može saznati samo
neposredno;
Teškoće informisanja: uzročno-posljedične veze se teško shvataju; Prepreke
na emocionalnoj osnovi - strahovi, potiskivanja, izgovori; Antropološke
prepreke: ekološko civilizovanje je u suprotnosti s elementarnim shemamam
ponašanja; Sociokulturološke prepreke - ekološko ponašenje se teško može
pomiriti s važećim sistemom vrednosti; Teškoće prilikom posredovanja -
nedostaje pristup informacijama i slikama; Teškoće zbog prebacivanja krivice
- ekološko-socijalna dilema; Teškoće zbog vremenske perspektive - posledice
savesnog ponašanja pojedinac ne može sam doživeti.
ZAKLJUČAK
Nade da će doći do velikog preokreta u odnosu prema prirodi i načinu življenja
su ipak na čoveku koji mora smoći snage da izmeni svoj odnos prema prirodi,
ali i da preispita svoje etičke i moralne principe.
Potrebno je proširiti i produbiti znanje o prirodi od molekularnog nivoa
do nivoa ekosistema kroz multidisciplinarna naučna istraživanja sintetizovana
u prirodnoj nauci utkanoj u viđenje sveta modernog čoveka - ekologiji.
Ekologija nije samo nova svest, već i nova akcija umrežavanja potencijala
i kapaciteta, pokretanja, dizajniranja eko-ciklusa.
Neophodna su znanja koja zahvataju globalne temeljne probleme, kao i veze
delova i celina čime se stvaraju nova shvatanja života i prirode – nov
pogled na svet.
Čovečanstvo mora spoznati svoj zemaljski identitet – zajedničku planetarnu
sudbine svog života na planeti Zemlji.
Poriv za uspostavljanjem kvaliteta života podrazumeva: privrženost porodici,
vazduhu koga udišemo, vodi bez koje ne možemo, pejzažu koji nas okružuje,
optimalne uslove u kojima živimo, zdrav porodični, školski, kulturni obrazac...
Postavlja se pitanje – kada je nastupio trenutak nestanka te iskonske
etičnosti i povezanosti sa prirodom, kada je nestala ta mudrost u odnosu
sa prirodom? Problem distanciranja i otuđenja čoveka od sopstvene „prirodne
“suštine, potekao je iz dva izvora: tehnologizacije koja je obuzela i
ljudsku svest učinila ga u velikoj meri nezavisnim od susovosti prirodnih
uslova i fizičkog distanciranja od sveta prirode. Da bi došlo do preokreta
u svesti savremenog čoveka otuđenog od prirode, potreban je trenutak duboke
spoznaje, do koga može doći samo ukoliko je čovek u kotaktu u prirodom.
Da bi došlo do promene svesti savremenog čoveka ključni je momenat iskustvena
spoznaja prirode i pronalaženje sopstvenog, zaboravljenog, iskonskog identiteta.
Kada dođe do tog dubokog iskustva, čovek će shvatiti kako zavisi od dobrobiti
prirode, i koliko je ona važna za njegovu psihičku i fizičku dobrobit.
Kao posledica, rađa se prirodna sklonost da se zaštiti ne-ljudski život
i potreba da se postupa i živi na odgovoran i eko-etičan način. Druga
bića i Zemlja kao celina uključeni su u proces razvijanja čovekovih unutrašnjih
potencijala. Na taj način čovek prolazi kroz proces samo-ostvarenja. Proces
samo-ostvarenja podrazumeva razvijanje širokog poistovećivanja u kome
osećanje sopstva nije više ograničeno samo na lično sopstvo već obuhvata
mnogo veću celinu – ekološko sopstvo.
Spoznaja ekološkog sopstva biće snažan pokretač osvešćivanja koje rezultuje
ekološkim delovanjem – održivim življenjem.
LITERATURA:
1. De Žarden, Džozef R.(2006)
Ekološka etika. Uvod u ekološku filozofiju. Službeni glasnik, Beograd
2. Smrečnik, Tomislav.(2002)
Socijalna ekologija. Osnovne teme i teorijske perspektive.Fakultet civilne
odbrane, Beograd.
3. Marković, Danilo Ž. (2005)
Socijalna ekologija. Edit print, Beograd.
4. www.betterworldlinks.org/book21c.html
5. Đukanović, Mara (1996)
Etika i životna sredina. Zbornik „Ekologija i etika“, Eko centar, Beograd
6. www.fritjofcapra.net
7. Segan, Karl; Drajan, En.
Seni zaboravljenih predaka. (2005)
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD |
|