ЕКОЛОГИЈА

РАЗВОЈ ЕКОЛОГИЈЕ

ПРЕДМЕТНА ОДРЕЂЕНОСТ ЕКОЛОГИЈЕ

Од грчке речи oikos – дом, станиште, хабитат.
Први пут је реч екологија употребио Ернест Хекел 1866. у књизи Природна историја стварања (Natural History of Creation). Првобитно је настала као грана зоологије и то као истраживање односа између животињских врста и њихове органске и неорганске средине.

Настаје као посебна научна дисциплина у оквиру биологије. Сматра се и да је њен стварни творац Чарлс Дарвин (1809 – 1882), зачетник нове екологије. Он сматра да појам борбе за опстанак обухвата сплет међусобних односа живих бића, једних према другима и према неживој природи. Ти односи морају бити у развитку, дакле узајамни и променљиви и прожети увек новим супротностима, условљавајући прилагођавање организма на променљивост спољашње средине.

Дажо, француски теоретичар, дефинише екологију као науку која изучава услове становања бића и средине у којој живе. Синиша Станковић је дефинише као сплет међусобних односа између живих бића, једних према другима и према условима неживе природе.

Основни елементи сваке дефиниције екологије су:
• жива бића
• средина (околина)
• међусобни утицај живих бића у средини
• однос живих бића и средине.

Према подели живих бића разликују се:
• екологија биљака
• екологија животиња
• хумана екологија (прву катедру за хуману екологију отворио је Е. Л. Бенкс у Кембриџу)

Хумана екологија

Потпуно нова научна дисциплина. Први пут термин употребљавају Барџес и Парк 1921. године са значењем медицинске науке која изучава утицај средине на човека, његово здравље и њихову међузависност. Хумана екологија изучава специфичне односе између човека и његове околине иако те односе изучавају и друге науке са различитих аспеката.

Циљ хумане екологије је да успостави равнотежу у природи и друштву, са акцентом на друштвеним чиниоцима, те она истражује природу структуре заједница.

Екологија је проузроковала одређена научна опредељења , међу којима је најзначајнији интерес за истраживанје феномена средине и феномена хабитабилности. Оријентација екологије на истраживање феномена средине и феномена хабитабилности условљена је:
• садржајем екологије који обухвата везу човек – средина и средина – човек
• специфичношћу средине која окружује човека
• развојем интересовања за регионалну проблематику

Екологија је са фундаменталних позиција прелазила на терен изучавања односа активности човека и животне средине, а пошто се човек види као друштвено биће, било је потребно да то изучавање постане специфичан терен екологије, који ће узети у обзир вредности и институције човечанства при одређивању односа према друштвеној околини.

Четири основне теме хумане екологије су:
• околина
• становништво
• технологија
• организација

Хумана екологија дакле обухвата изучавање структуре и развоја становништва које се прилагођава околини узимајући у обзир технологију и организацију.
Хуманој екологији и екологији се приговара прогнозерска карактеристика јер се временом из биологије претворила у науку са општом вредношћу – правом које не може да оправда, као и да превише уноси биолошке законе у односу човека и средине.

Са друге стране, социјална екологија, ондосно еколошка социологија иде корак напред даље уважавајући односе човека и његове животне средине, друштвене процесе и интеракције у којим се ови односи одвијају, одређујући човека као природно и као друштвено биће. Иако полази са становишта екологије, односно хумане екологије, она изучава однос човека и средине са социолошког становишта.

НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОЛОГИЈЕ

Иако су односе између живих бића и остале природе разматрали још грчки мислиоци Аристотел, Теофраст и Хипокрит, римски песник Вергилије и филозоф Лукреције, екологија у правом значењу речи настаје релативно касно, тек у другој половини 19. века, а снажније се развија тек половином 20. века. Екологија настаје онда када економска активност човека деградира природну околину доводећи у питање сам опстанак човека. Развој екологије је био условљен сазнањем да је економски развитак дошао у сукоб са друштвеним напретком који је постао спутан низом еколошких појава.

У развоју екологије разликују се пет посебних фаза:
1. Проучавање животне средине појединих врста. Развој екологије отпочео је проучавањем и описивањем природе, да би средином двадесетих година дошло до проучавања заједница врста, односно развитка синекологије (екологије заједница врста) и њена два основна појма: ланац исхране и пирамида бројева. Ланац исхране почиње од нижих ка вишим врстама (биљке, месождери, биљоједи, човек), где се број јединки смањује од основе према врху.

2. Проучавање екосистема. Екосистем је основна јединица проучавања у екологији. Први је реч употребио Артур Џорџ Тенсли 1935. са значењем ентитета јасно одређеног у простору и времену, са свим органима који га чине, физичким условима климе и тла, као
и међусобним односима у њему самом. Сви екосистеми се састоје из неживих (абиотичких) елемената, животног простора и живих бића (биотичких елемената) у којима влада одређена равнотежа, хомеостазија. Екосистеми мора, воде на копну и копна.

3. Проучавање међуутицаја екосистема. Везује се за период педесетих година. Долази до преклапања екосистема, па је тешко одредити границе међу њима јер су међусобно зависни. Утицаји: размена енергије, ланац исхране, циркулација кисеоника и угљен-диоксида. Екосистеми су способни за саморегулацију.

4. Проучавање биосфере. Биосфера је јединство свих екосистема на Земљи . У биосфери се врши кружење материје кроз ланац исхране. Чине је атмосфера, хидросфера, литосфера и педосфера.

5. Проучавање човека у биосфери. Проучава положај човека у биосфери као природно-друштвеног бића. Брзина промена све више расте са напретком цивилизације. Иако жели да је подреди себи, човек је у потпуности завистан од природе. У овом светлу је потребно развити еколошку политику.

РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ

Појмови у екологији

БИОЦЕНОЗА представља животну заједницу свих живих бића – биљака и животиња – која настањују исту средину. Настала је од речи bio – живот и ceno – заједница. Чине је три компоненте:
• Фитоценоза – заједница биљака, подела биљних врста према станишту
• Зооценоза – заједница животиња
• Микроценоза – заједница микроорганизама
ЕКОСИСТЕМ представља јединство живе и неживе природе, тј. јединство:
• Биотичких фактора – узајамни утицај биљака, животиња и човека.
• Абиотичких фактора – утицај неживе природе на жива бића.

Екосистем је систем живих бића – биоценозе – и животне средине – биотопа – у коме владају еколошки односи. Биотоп представља део ограниченог простора са скоро истом, једнаком комбинацијом еколошких фактора.
Појам ЕКОСИСТЕМА први је увео Артур Џорџ Тенсли 1934. Постоји велики број екосистема који се не могу тачно разграничити, али се један може уливати у други.
Руски еколог Сукачов (1947.) је инсистирао на термину БИОГЕОЦЕНОЗА (bios=живот, ge= Земља, koinon= заједница) јер је она природни еколошки систем на планети Земљи, док је екосистем универзални термин.
Биоми су међусобно повезани екосистеми, регионалне целине, који образују велике еколошке системе. Екосистеми и биоми чине биоциклусе којих на Земљи има три: биоциклус слатких вода (реке, језера, баре), биоциклус сланих вода (мора, океани) и биоциклус копна.
Сви еколошки системи заједно чине екосистем огромних размера- биосферу која се може одредити и као екосфера.

ОДНОС ГЛОБАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ И СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ

Однос човека и животне средине због своје сложености није предмет само једне научне дисциплине. Социјална екологија, као једна од тих дисциплина, упућена је на друге са сличним предметом проучавања. Као гране посебне екологије наводе се:
• Аутоекологија – проучава интеракције биљних и животињских организама на животну средину.
• Фитоекологија – проучава биљне врсте и биљне заједнице и њихов однос са околином.
• Зооекологија – проучава животињске врсте, њихове заједнице и међусобни однос са околином.
• Синекологија – (од речи syn што занчи заједно) проучава акције организама према факторима средине и међусобно.
• Хумана екологија – проучава све промене у средини настале људском активношћу, њихове узроке и последице.
• Демекологија – проучава услове при формирању популације, односе заједница унутар њих.

• Културна екологија – проучава прилагођавање друштва средини у којој живи. Увео је Џ. Стјуарт, а првобитно је обрађивала однос културе и средине.
• Екологија урбаних средина – проучава односе у изграђеној средини.
• Екологија загађених средина – проучава односе организама у загађеној средини.
• Ејдекологија – екологија врста, за сада најмање разрађена грана савремене екологије.

ЖИВОТНА СРЕДИНА И ЊЕНИ ЕЛЕМЕНТИ

ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И ЊЕНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ

Сфера дефинисања животне средине обилује бројним теоретским поставкама и дефиницијама различитих аутора. Животна средина се дефинише различито код домаћих и иностраних аутора. Различити преводи енглеских појмова ˝environment˝ или ˝human environment˝ не мора да значи да се под свима њима подразумева само животна средина.

ЖИВОТНА СРЕДИНА = ЕКОСФЕРА = БИОСФЕРА + ТЕХНОСФЕРА

Дефиниције екологије:
Хекел - Сложени односи које Дарвин назива борбом за опстанак.
Текел - Наука о економији, животним организмима и њиховој борби коју Дарвин зове борбом за опстанак.
Киселев - Проучавање закономерности живота у конкретним срединама.
Станковић - Наука о домаћинству живих бића.
Ђорђевић, Ј. - Проучавање средине у којој живе и успостављају своје односе жива бића, а нарочито однос између те природне средине и групе живих бића.
Вернадскиј - Биосфера је Земљин омотач у којем се одвија живот различитих организама који насељавају површину копна, земљишта (тла), ниже слојеве атмосфере и хидросферу. Она представља резултат интеракције живе и неживе материје и обухвата хидросферу до дубине 12 km, ниже слојеве атмосфере (до висине 15 – 18 km) и горњи слој литосфере (до дубине 5 km).
Јанковић Ђорђевић, В. - Однос биоценозе према спољашњој средини.

Дефиниције животне средине:
Општа енциклопедија - Животну средину чине природна и друштвена средина под утицајем човека.
Кузмановић - Животна средина је скуп природних, вештачких, физичких, хемијских и биолошких фактора и сила које окружују човека.
Марић Животна - средина је простор у коме је човек стално и активно присутан.
Стојков - Животну средину чине природни фактори, вештачки које је створио човек и апекти људских стања.
Бакотић - Животна средина обухвата све што је човеку познато.
Чок - Животна средина је однос између човека и средине у којој живи.
Жорж - У животној средини постоји дијалектички однос између људских колектива.

Дефиниције екосистема:
Миљковић - Целина биљног, животињског света и човека и неживе средине коју живи свет насељава и са којом стоји у нераскидивим међуодносима. Црнобрња - Сложен однос живих врста на одређеном локалитету.

Реч екологија настала је од грчке речи oikos – дом, станиште, хабитат и logos – реч, мисао, тако да се може одредити као однос живих бића према њиховој средини. Први пут је реч екологија употребио Ернест Хекел 1866. у књизи Природна историја стварања.
Из наведених дефиниција се може закључити да је животна средина јединствен систем међусобно повезаних фактора који окружују човека у простору у коме живи и ствара услове живљења. Животну средину чине три подсистема: природни, друштвени и технолошки.

Закон о заштити животне средине Србије из 1991. и Савезни закон из 1998. животну средину дефинишу као укупан простор у коме човек живи и у коме су смештена насеља, индустријски и други објекти. Према Уставу свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању. Требало би да то чини Завод за заштиту здравља. Свако, а посебно Република Србија, одговоран је за заштиту животне средине. 22. децембра 2004. донет је Закон о заштити животне средине који важи и сада је у Службеном листу

Британски закон из 1990. наводи да се животна средина састоји од ваздуха, воде и земљишта, простора унутар зграда и природних и радом створених структура изнад или испод земљишта.
Речник америчке Агенције за заштиту животне средине појам енвиронмент одређује као збир екстерних услова који утичу на живот, развој и преживљавање организма.

ТЕОРИЈЕ О ЗАШТИТИ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

Човек је временом толико користио богатства природе да је отпочео период деградације средине. Како ситуација постаје алармантна, јер су природна богатства исцрпива, јављају се теорије и предлози модела за излазак из еколошке кризе. У зависности од тога у којој је земљи теорија настала, долази до различитих закључака и предлога. Почетак теоријских разматрања потиче из Велике Британије из друге половине 19. века, што је и разумљиво због њеног индустријског развоја. Међутим, све теорије које су се појавиле, дале су парцијална решења за излазак из кризне ситуације. Само синтезом свих тих теорија може се сагледати целина проблема.

—Теорија бентамиста је добила име по Џеремију Бенатмију, богаташу који је живео у радничкој класи. Он се залагао за побољшање хигијенских услова у радничким четвртима, због чега му се често замерало да је главни циљ био обезбеђивање ефикаснијих услова рада. Ово је било доба у коме је написан роман Оливер Твист који најбоље описује услове тог времена.
—Теорија малтузијанства је добила име по Томасу Малтусу који је предвидео нестанак човечанства у случају да не дође до равнотеже између броја становника и производње хране. Истиче рат као једно од средстава за успостављање равнотеже. Малтус предлаже склапање бракова у познијим годинама и сексуалну уздржљивост, контролу рађања радничке класе и других нижих социјалних слојева.
—Теорија ¨тихо пролеће¨ — Педесетих нагло креће примена хлорованих угљоводоника, ДДТ-а како би се поспешио допринос у пољопривреди. Али су се временом приноси смањивали због загађења животне околине.
—Теорија ¨цене економског раста¨ се појавила 1967. у истоименој Мишановој књизи. Он се залаже за стабилну привреду и указује да се при производњи и формирању цене производа мора водити рачуна о загађењима која се јављају као последице производње.
—Теорија ¨граница раста¨ —1 968. године оснива се Римски клуб, са ставом да проблеми загађености и брзог демографског раста имају светски карактер и да се решење мора тражити за глобално друштво. Од 5 извештаја истичу се два:
—У првом се наводи да се катастрофа може спречити једино смањењем стопе рађања, ако је потребно и на драстичне начине.
—Други извештај наводи да привредни раст исцрпљује ресурсе, што има за последицу нагло опадање производње хране.

ОСНОВНЕ СФЕРЕ ЗЕМЉЕ

АТМОСФЕРА је ваздушни омотач око Земље, који постоји захваљујући њеној гравитацији и пружа се вертикално неких 3000 km у висину. Атмосферски омотач штити Земљу од прекомерног хлађења и загревања, као и од штетног UV зрачења. Захваљујући атмосфери настаје ефекат стаклене баште.
Чине је пет основних слојева:

• Тропосфера је најгушћи и најнижи слој и пружа се до просечно 12км висине. Она је најосетљивији слој атмосфере и у њеним нижим слојевима се одржава живот. Чини је смеса гасова: 78% азота, 21% кисеоника, 0,9% аргона, и 0,034% угљен-диоксида. Ваздух је основни услов живота јер садржи кисеоник који је неопходан за живот и CО2 који је неопходан за процес фотосинтезе.

• Статосфера на висини 22-27 km концентрише озон формирајући озонски омотач који штити Земљу од УВ зрачења, и тако штити живот. Човекова загађивања ваздуха утичу на разарање дебљине озонског омотача (стварање озонских рупа), али и подстичу стварање штетног озона тропосфере.
• Мезосфера се налази изнад страто сфере, о овом слоју атмосфере се зна јако мало.

• Термосфера (јоносфера) је део Земљине атмосфере где је количина јона довољно велика да утиче на простирање радио таласа. Јоносфера почиње на висини од 50 km од површине Земље, али се лакше уочава на висини од 80 km. Чине је смесе гаса неутралних атома и молекула (углавном кисеоник и азот). За њу је карактеристичан брз раст температуре и појава поларне светлости.
• Егзосфера је највиши слој Земљине атмосфере, налази се изнад јоносфере. У њој има мало гасова, водоника и хелијума. Представља место на коме атмосфера постаје део свемира.

Атмосфера је загађена антропогеном активношћу. Сагоревањем фосилних горива избацује се угљен-диоксид у ваздух. Највећи загађивачи атмосфере су: термоелектране, индустрија грађевинског материјала, хемијска индустрија, рафинерија нафте, саобраћај и димњак из домаћинстава. Крчењем шума се смањује апсорпција угљеника и повећава количина CО2 у атмосфери, али и емисија метана из земље. Загађивање ваздуха за последицу има промену климе на Земљи, што мења и целокупни живи свет. Атмосфера је у непосредном додиру са литосфером и хидросфером.

ЛИТОСФЕРА је чврсти, камени омотач Земље који чини Земљину кору, дебљине 6-70 km. Састоји се од:
• Магматских
• Седиментних
• Метаморфних стена

Литосферу чине два слоја:
 Горњи гранитни слој чине силикати алуминијума (¨sial¨)
 Доњи базалтни слој чине једињења силицијума и магнезијума (¨sima¨)

Према Вашингтону и Кларку у састав литосфере улазе 92 хемијска елемента, а најзаступљенији су:
• кисеоник (47%)
• силицијум (27%)
• алуминијум (9%)
• гвожђе (5%)
• калцијум (4%)
• магнезијум (2%)

Иако садржи све минералне елементе неопходне биљкама, тек дезинтеграцијом стена и стварањем земљишта или педосфере (просечна дебљина 2m) долази до њихове селекције и концентрације. Али и на слојевима литосфере могу живети одређене бактерије, лишајеви. Процес настајања земљишта је лаган и дуготрајан. Испод литосфере пружају се омотач језгра и језгро Земље, на дубини од 6.300 km.

ХИДРОСФЕРА је водени слој на Земљи који обухвата све природне воде:
• морске (слане) воде
• бочате (полуслане)
• копнене (слатке) воде – речне, језерске, подземне, изворске, минералне
• метеорске воде – кишница, снег, лед

Хидросфера има несталан хемизам. У води су растворене разне минералне соли, калцијум, једињења фосфора и азота, такође и гасови од којих је посебно битан кисеоник.
Све су укључене у циклус кружења воде море-ваздух-копно-море под утицајем Сунчеве свелтости и сила Земљине теже. Мора и океани чине 2/3 површине Земље. Највећи део водене масе налази се у океанима и морима око 97%, а свега 2% водене масе на поларним леденим површинама , те би прекомерно отапање леда довело до подизања нивоа светских мора.

БИОСФЕРА је део Земље на ком се одвија живот. Обухвата делове атмосфере, литосфере и хидросфере који се мењају успостављањем специфичних еколошких односа, те се може назвати и екосфером. Она је хијерархијски највиши ниво организације еколошких система.
Горња граница се налази на око 10-12 km од површине земље - тропосфера, док је доња граница на копну на дубини од 2-3 km. У хидросфери на дубинама од око 10 km у афотичној абисалној зони океана.
Највећа концентрација живих бића је на површинским деловима копна, водених басена (до 200 m дубине, докле допиру зелене биљке) и приземним слојевим ваздуха.

Биосфера је веома танак површински слој осталих сфера Земље, али од пресудног значаја за опстанак живота на Земљи. Основни трансформатор енергије због фотосинтезе. Она је веома динамичан еколошки систем, променљив у времену и простору. Без биосфере Земљом би доминирала инертна хемијска неорганска једињења, органске супстенце би нестале, а сви хемијски процеси готово замрли.
На просторну организацију утиче неравномеран распоред копнених и водених површина. Мора и океани чине 2/3 површине Земље, а само 1/3 заузима копно. Главна маса копна налази се на северној, а мањи део на јужној хемисфери. Ове опште геолошке одлике се одражавају на глобални распоред климе и других услова живота. Клима се мења од екватора ка половима за око 0.6 C на сваких 100 km. Постепена промена климатских фактора условљава одређену правилност у смени биома и екосистема, што представља просторну динамику биосфере. Тако се дефинишу и биоми, односно зонобиоми: тропске шуме, саване, пустиње, медитеранска вегетација, листопадне лишћарске шуме, степе, тајге, тундре до зонобиома поларних пустиња.

ПОСЛЕДИЦЕ УГРОЖАВАЊА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ КОЈИ СЕ ПРОГЛАШАВАЈУ КАО ВАНРЕДНА СТАЊА

Све опасности које угрожавају животну средину могу се сврстати у две основне групе:

Неке од ових опасности, као што су рат и елементарне непогоде су одувек погађале цивилизацију, док другу групу представљају загађење еколошког система и велики техничко-технолошки удеси.

Опасности разликујемо према:
• времену појаве и трајања
• интензитету дејства
• врсти опасности.

Мирнодопске несреће се према обиму и величини последица могу поделити на:
 акциденте (1-100)
 удесе (1000-10000)
 катастрофе (преко 10000)
 катаклизме.

Рат је свакако највећа опаности која прети савременом човечанству. РХБ загађење околине у организам може доспети путем воде, ваздуха и хране а узроковано је радиолошко-хемијско-биолошким оружјем у рату. Продор ових материја у организам може бити индиректан или директан.
Мирнодопске опасности се дешавају изненада и на ужем подручју, њихове последице по животну средину су мање и знатно брже се могу санирати. Ратна дејства се воде на делу или укупној територији и изазивају велика разарања и губитке цивилног становништва, који расту из рата у рат. Савремени рат је геноцидни и екоцидни, те је потребно организовати цивилну заштиту као компоненту система одбране. Захваљујући цивилној заштити у Другом светском рату, као и регионалним ратовима 1945-1990. смањени су губици у људству за 35-50%, а материјална штета 50-60%. Са друге стране, учинак цивилне заштите код мирнодопских опасности није показао значајне учинке.

МИРНОДОПСКЕ ОПАСНОСТИ КОЈЕ УГРОЖАВАЈУ ЉУДЕ И ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Тешка економска и еколошка криза савремене цивилизације довела је до неконтролисаног демографског раста у најсиромашнијим деловима света (до 2020. бар 10 милијарди становника). Поред тога, бар 1.3 милијарде становништва живи у крајњем сиромаштву и нема чисте воде за пиће.
Ванредна стања у време мира могу бити:
• елементарне непогоде са катастрофалним последицама:
—земљотреси
—пожари
—поплаве
—оркански ветрови
—снежне лавине...

• техничко-технолошки удеси са катастрофалним последицама:
—Рударске несреће
—Експлозије у рударској индустрији
—Епидемије заразних болести
—Загађење извора питке воде
—Велике саобраћајне несреће...
• угрожавање животне средине агресивним, токсичним и опасним материјалима.

Ако је систем цивилне заштите недовољно стручно организован, последица тога би била мала ефикасност.

Природно-елементарне непогоде

Подразумевају ванредна стања која настају деловањем природних сила без људске воље:
• сеизмолошке:
—земљотреси
—клизишта (ерозиони процеси)

• метеоролошке
—снежни наноси
—олујни ветрови

• хидролошке непогоде
—поплаве
—суше

Од краја прошлог века ове непогоде се прогнозирају, те се може претпоставити када ће до њих доћи. Елементарне непогоде настају и шире се сопственом логиком и при том стварају еколошке последице. те се мора остварити сарадња са суседним земљама и међународним организацијама како би се што ефикасније поступило.
Фреквеција ванредних стања се од 1980. у старој Југославији константно увећава, да би штета само од суша 1990. године била 2,5 милијарде долара.
Сеизмолошке опасности

У групу сеизмолошких опасности спадају земљотреси и клизишта чијим деловањем долази до промене структуре земљине коре и тла.

ЗЕМЉОТРЕСИ

Земљотреси постоје од кад постоји и планета Земља. Подручје Медитерана, коме припада и наша земља, представља један од сеизмички најактивнијих региона света. Ову област карактеришу чести земљотреси са плитким жариштима (од 0-70 km дубине) са

катастрофалним последицама. Према узроку настајања постоје:

• вештачки (антропогени) који настају због техничке делатности човека који је у току свог развоја произвео таква средства која нарушавају равнотежу у атмосфери, биосфери и геосфери. Јачина ових земљотреса достиже јачину и до 5 Меркалијеве скале.

• природни:
—Тектонски спадају у најјаче и најмногобројније. Око 90% потреса припадају овој врсти. Узрок је разламање Земљине коре и померање већ раседнутих блокова. Они највише деградирају животну средину. Сви земљотреси на простору бивше Југославије су тектонског порекла са укупно 13 сеизмогених подручја (у СРЈ 6, а у Србији 5)
—Вулкански су условљени вулканском активношћу у подручјима где има вулкана. Иако је разорно дејство јако, оно је просторно ограничено
—Урвински су карактеристични по томе што се њихови узроци налазе на површини Земље и дејствују на малом простору, услед рушења таваница пећина и подземних шупљина. Они изазивају потресе који се не осећају на великим одстојањима нити имају велику снагу, па зато најмање деградирају животну средину.

Јачина земљотреса се мери по два различита основа, међусобно зависна али суштински различита. Изражавају се различитим скалама:
• РИХТЕРОВА СКАЛА служи за мерење јачине енергије у жаришту земљотреса. Има 9 .
• МЕРКАЛИ-КАНКАНИ-СИБЕРГОВА СКАЛА има 12 - и њом се мере рушилачки ефекти земљотреса на површини земље. То је тзв. Скала Интензитета која је код нас била у употреби све до 1989. године. Од те године је код нас у употреби Медведев-спонхојер-Карника скала која је уствари модификована МКС скала.

5 трусних подручја у Србији:
1. Војводина
2. Централна Србија (Лазаревачко, Рудничко и Копаоничко подручје)
3. Громадне планине српскомакедноско-кристаласте масе
4. Источна Србија
5. Косово

Према јачини енергије у жаришту земљотреса у последњем веку се издвајају:
 Мексико 1985. 8,2 степена (5000 погинулих)
 Иран 1990. 7,7 степени (преко 35000) и 1997. 5,5 степени (500)
 Јужни Јапан 1995. 7,2 степена (преко 5000).

Свестан да се природни процес не може спречити, човек настоји да што боље упозна његове особине и прилагоди му себе и своје грађевине. У зависности од јачине земљотрес изазива више ефеката:
—психолошки (страх, паника)
—механички (рушилачки)
—педолошки и геолошки (промене изгледа земљине површине)
—хемијски ефекат

КЛИЗИШТА

У нашој земљи има велики број клизишта, али су неравномерно заступљена. Клизишта, као и одрони, су појаве нестабилности земљишта која настају због природних геолошких услова или човекове делатности.
Разликују се:
• природна, која су, према истраживањима, најучесталија у периоду фебруар – мај, док их у летњем и јесењем периоду ређе има.
• техногена клизишта која су наспала људском делатношћу.

У нашој земљи их има неколико хиљада, од којих је стотина великих и сложенх. Штетне последице су:
 смањење обрадивог земљишта
 уништавање биљака
 угрожавање извора пијаће воде
 прекид у саобраћајницама
 угрожавање градова...

Санирање клизишта спада у ред најтежих задатака грађевинарства. Међутим, клизишта не изазивају велике еколошке последице, сем када се дешавају удружено са другим непогодама или у ратним условима.

Метеоролошке непогоде

Метеоролошке непогоде су појаве у природи на које човек није у могућности да утиче. Јављају се повремено, наносе велике материјалне штете али деградирају и животну средину. Ту спадају:
• електрична пражњења
• огромне количине кише
• град
• оркански ветар
• висок снежни прекривач
• поледица
• магле

ВЕТАР

Јавља се повремено, али за кратак период може да узрокује велики број жртава и почини велику материјалну штету. Од свих метеоролошких непогода, на нашим просторима најчешћи је ветар.
У Србији су познати:
 кошава
 бура
 југо

Њихова брзина се креће 10-50м/с, и према тој брзини земља је подељена на три зоне:
1. зона – континентални део, умерено јаки ветрови
2. зона – подунавље, јаке кошаве
3. зона – обухвата приморски појас, јаке буре

Улога ветра, као фактора угрожавања животне средине, огледа се кроз:
• еколошку димензију (разорно, механичко дејство):
—одроњавање земљишта
—уништавање шума
—уништавање и смањење воћарских и пољопривредних култура.
• хемијски ефекат – шири загађујуће материје на већим површинама које могу бити производ пожара или других акцидената
• дефлацију – настанак ерозија, подразумева премештање честица земљишта и разношење пепела. Тиме се проузрокује огољавање корена биљке што доводи до њеног сушења. Разношење пепела, као продукта рада термоелектрана, преко обрадивог и плодног земљишта умањује његов квалитет.
Негативне последице ветрова су стварање сметова, рушење црепова а често и целих кровова, прекид ПТТ- а, ометање пловидбе на мору и рекама и отежавање туризма.

Хидролошке непогоде

Представљају подгрупу природно – елементарних опасности:
• морски таласи
• поплаве
• лавине

ПОПЛАВЕ

Србија је хидролошки сиромашно подручје (око 84% вода долази из суседних држава), али је врло често приликом падавина долазило до изливања Велике Мораве, Дунава и Тисе. Прва поплава забележена у Србији била је 1580. године у долини Зете, а највећа у мају / јуну 1965. Штете од поплава су у СФРЈ расле у периоду 1986-8, затим нагли пад 1989. и кулминација 1990. (105 km2 поплављеног земљишта)

Основни узроци настанка поплава су:
• деградација шума (сеча и уништавање ситног растиеа)
• недовољно чишћење наноса у водотоцима и акумулацијама
• промене климе
• надовољно одбрамбених насипа
• пожари који уништавају шуме и биљни свет
• ерозије које угрожавају велике површине обрадивог земљишта
• човек – услед непридржавање законских прописа и непознавања природних законитости

Од свих природних катастрофа поплаве су најзаступљеније, и притом причињавају огромне штете: дављење живог света, рушење кућа, прекид саобраћајница, уништавање усева. Велике еколошке штете се дешавају услед рушења брана на акумулацијама, тада настају поплаве великих размера загађујући околно земљиште.

Карактеристике ових несрећа су:
 манифестују се у кратком времену
 објекти и насеља на путу нестају за кратко време
 талас плави великом брзином огромна подручја
 последице се могу мерити са штетама од ратног разарања.
Рушење брана се може искористити и у ратне сврхе.

Негативне последице поплава на животни свет су:
• механички ефекат:
—рушење саобраћајница
—прекид ПТТ саобраћаја
—плављење стамбених објеката
—плављење пољопривредног земљишта
—уништавање усева
• загађење воде услед продирања у изворишта.

Техничко-технолошке несреће

Чине их хаварије на нуклеарним постројењима и у хемијској индустрији, пожари и несреће на раду, превоз опасних материја, одлагање отпада и биолошки удеси (епидемије животиња и биљака).

НУКЛЕАРНИ ЕНЕРГЕТСКИ РЕАКТОРИ

Нуклеарна енергија се све више користи као енергетски извор јер залихе фосилних горива неће још дуго трајати. Процењује се да ће течна фосилна горива трајати до 2025, а чврста до 2400. године.
Прва нуклеарна електрана (снаге 3 МW) подигнута је у месту Обнинск 1954. године. У САД-у прва електрана је била у Шипинг Порту.
Данас постоје 442 нуклеарна постројења, 35 у изградњи и 95 угашених. Снабдевају 15% струје у свету, у Француској 75% електричне енергије се производи у нуклеарним постројењима. У нашем окружењу се налази 10 нуклеарних рекатора и још 10 у изградњи. То су:
• Чернавода (Румунија)
• Кршко (Словенија)
• Бохунице (Словачка)
• Козлодуј (Бугарска)

У случају рата највише су угрожене Европа и САД јер имају највише нуклеарних рекатора, који представљају стратешке циљеве за уништавање.

Иако представљају савршенство у поређењу са класичном индустријом, не треба заборавити на њихову разорну моћ. 4 хаварије пре Чернобила (1986) десиле су се у САД у периоду 1960-1979, чије су последице биле само мали број озрачења и обољења. Чернобил је, са друге стране, изазвао последице по животну средину у целој Европи. Радиоактивна прашина се ширила око 200 km од центра акцидента што за последицу има обољења унутар наредних 50 генерација, посебно код оних особа које су после акцидента живеле у региону великих киша.
Код нас је акцидент у Институту Борис Кидрић у Винчи 1958. имао за последицу смрт једног и обољење осам радника

Коришћење нуклеарне енергије у цивилне сврхе намеће два питања:
• безбедност нуклеарних реактора
• загађивање животне средине нукларним отпадом.

Досадашњи радиациони удеси указују на следеће:
• дешавали су се изненада и тешко их је контролисати
• људи су мало познавали последице
• најчешћи узрок је грешка људског фактора
• неопходно је организовање ефикасног система РХБ заштите у циљу спречавања и отклањања могућих последица

Постоји 5 основних проблема везаних за употребу нуклеарне енергије:
—Контроверзна гледишта о доприносу рутинских нуклеарних постројења
—уклеарни отпадни материјал и његово складиштење
—оправдани страх од хаварија на науклеарним постројењима
—страх од употребе нуклеарног горива у терористичким акцијама
—енормно скупа цена подизања и одржавања ових објеката.

Складиштење радиоактивног материјала

Нуклеарни отпадни материјал састоји се од фусионих продуката, цепања језгра U-235 (цезијум, стронцијум, криптон) или од њихових радиоактивних изотопа. Радиоактивни изотопи поседују дуго време полураспада, неки стотине а неки хиљаде година. Време полураспада:
 U-238 4,47 милијарди година
 U-234 250 хиљада година
 радијум 1600 година
 олово 22,3 године.

После престанка рада нуклеарне централе остаје:
• високорадиоактивни материјал (талог и течности)
• нискорадиоактвни материјал (реакторско гвожђе, цеви, воде)

У 15 држава САД постоје закони према којима је у забрањено смештати радиоактивни материјал. Роналд Реган је 1983. донео акт по коме ће се радиоактивни материјал одлагати на три локације на западу (Невада, Вашингтон и Тексас) и на три локације на истоку чија имена нису откривена. Најпознатије светско складиште је Аикен Кантри у Јужној Каролини.

Дошло се до закључка да се високо радиоактивни материјал мора сместити у стаклене или порцуланске, а затим у челичне контејнере и закопати их на дубини око 750 метара. Идеална структура земљишта за места закопавања оваквог материјала је гранит, басалт, со. Француска овај метод користи од 1978.

У Србији се, са друге стране, постоји велики проблем складиштења нуклеарног отпада. Реактор у Винчи већ деценијама не функционише. Радиоактивни материјал је привремено смештен у одговарајуће контејнере и складиштен у простор поред зграде у којој је смештен реактор. У неколико медицинских установа (радиологија, нуклеарна медицина) постоји нуклеарни отпад који је смештен у истој згради у којој се одвија свакодневна здравствена делатност.

Постоје 2 врсте радијације:
• природна – космичко зрачење и радијација Земље
• вештачка – нуклеарне пробе, зрачења, медицински апарати.
Од 1981. примењује се SI систем, јединица је један греј (=100 рада), јединица од једног џула која се апсорбује у маси од 1 kg. За мушкарце је дозвољено 0,5-1 Gy, а од 1-2 наступа стерилитет. Код жена наступа стерилитет од 3 Gy.

ХЕМИЈСКА ИНДУСТРИЈА И АКЦИДЕНТИ

Отрови су супстанције синтетичког, биолошког или природног порекла и препарати произведени од тих супстанција који унети у организам могу угрозити живот, здравље људи или штетно деловати на животну средину.

Хемијско загађивање животне средине настаје услед акцидената у:
• производним погонима у којима се производе или употребљавају
• индустријским складиштима опасних супстанци
• средствима и путевима превоза опасних супстанци
• стовариштима, складиштима опасних отпадака

Производни погони као извори хемијског загађења

Према подацима ЕПА (Environmental Protection Agency) познато је око 5 милиона хемијских супстанци од којих је само 53000 опорезовано, а сваке године се синтетише до 1000 нових хемијских производа. Из овога закључујемо да не постоји довољно познавање токсичних ефеката тих производа, како би се ти ефекти могли предупредити. Историју индустријског прогреса пратили су бројни хемијски акциденти. ИЛО (Међународна организација за рад) је регистровао 1990. око 1000 већих хемијских акцидената.

Најкритичније године прошлог века биле су 1981. (Сајгон), 1984. (Бопал) и 1986. (Базел); до највише акцидената дошло услед екплозија гаса; навећи број мртвих био 2 500 а повређених цак 20 пута више.

После несреће у Севезу 1976. ЕУ је усвојила Севезо директиву: документ за припему, превенцију и одговор на хемијске акциденте. „Севезо водич“ је 1988. допуњен АПЕЛОМ, којим су посебно разрађени елементи за формирање:
 критеријума за процену локалне припремљености
 плана за одговор у случају акцидента
 матрице за евалуацију таквих планова.
Истовремено се радило и на процени ризика од присуства штетних и опасних хемикалија, а Европска федерација за хемијско инжењерство 1985. прави упутство „Анализа ризика у процесним индустријама“. Поред тога се развила и Квантитативна анализа за хемијске процесе.

Наша земља је прихватила стратегију Светске здравствене организације – WHО „Здравље за све до 2000. године“. У нашој земљи је највећи број акцидената био праћен пожаром, експлозијом и емисијом отровних гасова (најчешће амонијака) чиме се ремети природна равнотежа у атмосфери. Највеће људске штете су биле 1997. у Петрохемији у Панчеву (1м, 6п) и Милану Благојевићу у Лучанима (4м, 8п).

Индустријска и друга складишта опасних супстанци

Поред производње хемијских супстанци и њихове даље примене у индустрији, велики проблем сваке хемијске индустрије је и складиштење. Непридржавање мера складиштења опасних супстанци може изазвати несрећу. У периоду 1984-89. десио се највећи број хемијских несрећа при складиштењу опасних супстанци. Године 1984. у Бопалу десила се највећа позната хемијска несрећа у складишту опасних хемијских супстанци, када је ослобођено 40 тона метил-изоцијаната са фофозгеном, при чему је погинуло 2500 а повређено 50000 људи. Најчешћи узроци су експлозије при чему долази до ослобађања отровних гасова, док је у Бајзи 1994. дошло да загађења подземних вода.
Последице се манифестују кроз број мртвих и повређених, рушење стамбених објеката, уништавање флоре и фауне.

Средства и путеви за превоз опасних материја

Хемијски удеси се дешавају и при транспорту, а тако је непредвидиво не само време него и место где ће се они десити. За транспорт опасних материјала се користе:
 вагон-цистерне
 ауто-цистерне
 бродови-танкери.

Најкритичнији периоди при транспорту хемијских супстанци били су 1976-78 (Хјустон, Велес, Лос Алфагес) и 1984-87. (Железник, Аризона, Зеница, Шабац, Нови Сад, Ниш) када је долазило до експлозија, изливања и ослобађања хемијских материја у атмосферу на аутопутевима, пругама, слетањем цистерни или истицањем отрова из цистерне. У Београду су се 2002. године десила 2 еколошка акцидента, први на железничкој станици на Дорћолу (изливање 607 тона амонијака), а други на путничкој станици Топчидер при чему је дошло до изливања азотне киселине.

Последице су:
• стварање отровног облака
• напуштање стамбених објеката
• тровање
• оштећење дисајних органа
• присуство опасних материја у пијаћој води
• опасност да токсична материја дође до реке.

Транспорт опасних материја регулисан је Законом о транспорту опасних материја, по коме се те материје класификују у 14 група.
Највећу опасност за животну средину представља транспорт нафте морима и океанима. У последњих 75 година страдало је више од хиљаду танкера, а од 1966-76. (Обала Бретање) 160 танкера носивости 5,5 милиона тона. Долазило је до изливања и до 223 хиљаде тона нафте, загађене су плаже у дужини до 100 миља, изливањем нафте стварају се нафтне мрље (1t = 1km2). Од марта 1985. сви танкери веће носивости морају да поседују заштитне системе са инертним гасом као и систем за стабилизацију терета.

Стоваришта – складишта опасних материјала и врсте отпада

При одабирању локације за стовариште мора се водити рачуна о свим елементима да не би услед акцидента дошло до већих загађења. Са повећањем чврстих отпадака јавља се и проблем њиховог уклањања.

Отпад може бити:
—Чврсти отпад је сваки неупотребљиви предмет који власник одложи, намерава да одложи или је принуђен да одложи.
—Комунални отпад је чврсти отпад настао у урбаним срединама кога чине резиденцијални и комерцијални отпад.
—Индустријски отпад је отпадни материјал који настаје у индустријском процесу а не утиче штетно на животну средину и здравље људи.
—Медицински отпад подразумева сав отпад настао у здравственим установама без обзира на његов састав, особине и порекло.

— Радиоактивни отпад представља материјал контаминиран радиоизотопима који се користе у индустрији, медицини или у истраживачке сврхе.
—Високорадиоактивни отпад је материјал из нуклеарних реактора и сличних постројења и састоји се од истрошених штапина за које је потребан непрекидан процес хлађења и које се морају правилно складиштити.

Одлагање чврстих отпадака – депоније као извори угрожавања људи и материјалних добара

Иако је још 48. године пре наше ере у време Јулија Цезара било забрањено бацати смеће по улици, први контејнер је постављен тек 1884. у Паризу. Са порастом стандарда иде и пораст потрошње. Сваки Европљанин годишње произведе око 500 kg смећа, од ког је 30% органског порекла, 28% папир, 16% пластика, 8% стакло, 4% алуминијум и челик, а остали део чине опасно смеће и кабасто ђубре.

Више од 55% баченог смећа се рециклира и добија нови живот. Преради се 80% баченог алуминијума, 75% челика, 50% хартије и 45% пластике. Део органског смећа се преради у ђубриво, а други део остаје на трули на специјалним депонијама. Greenpeace се залаже за рециклажу сваког смећа сем пластике уз паролу: не купујте ништа што је у пластичној амбалажи.

Многе земље су из практичних разлога увеле систем одвојеног одлагања – више контејнера од којих је сваки предвиђен за један тип отпадака, а које контролишу камере или систем бар-кода.

Наше депоније су у већини случајева лоциране близу насеља где се загађују воде, животна средина и здравље људи. Ако дође до пожара, загађена територија се проширује, а уколико је земљиште порозно, може доћи до загађења удаљених водовода. Све ово се коси са чланом 11 Правилника о критеријумима за одређивање локације и уређење депонија отпадних материја.
Од могућих незгода на депонијама треба истаћи пожаре, експлозије, задимљавање околине и смрад депоније.

ПОЖАРИ

Ватрена стихија изазива у човеку страх највећих размера.
У зависности од врсте захваћених објеката разликујемо пожаре:
• у стамбеним насељима
• у индустрији
• у складиштима лакозапаљивих и експлозивних материја
• у шумама и пољима
Индустријски пожари наносе највеће губитке, а највећа опасност присутна је у индустрији хартије и целулозе, боје и лакова, нафтнопрерађивачкој и гумарској индустрији итд. Пожар великих количина лакозапаљивих материјала тешко се гаси и представља дуготрајно жариште.

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD