УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ

Може се рећи да живимо у свету отпада. Раст популације и продукција све већих количина отпада чини да депоније постају све бројније и све више деградирају животну средину. Депоније заузимају велике површине обрадивог земљишта, прерастају у неконтролисана сметлишта са високим ризиком од удесних ситуација и захтевају огромне трошкове санације и рекултивације. Огромна количина отпада настаје сваког дана у свету, како у насељима, тако и у пољопривредним подручјима.
Сваке године у океан доспева око 10 милиона тона нафтних деривата а у реке и мора преко 500 милијарди тона индустријског отпада. Индустријски погони и саобраћај избаце у атмосферу око милијарду тона аеросола и исто толико пепела.
На депонијама отпад се скупља годинама. Отпад се скупља како на специјализованим депонијама, тако и на дивљим сметлиштима.На дивље депоније стиже и до 70 % укупног отпада.
Биохемијски процеси разлагања отпада негативно утичу на животну средину. Депоније комуналног отпада загађују земљиште и биљке, ваздух, подземне и површинске воде, на њима се у огромним количинама размножавају пацови, мишеви и инсекти, што доприноси ширењу инфекција. Настала ситуација представља реалну претњу људском здрављу- како садашњих тако и будућих генерација. Зато се данас у читавом свету намеће проблем заштите животне средине путем управљања отпадом.
Састав отпадних материја је веома различит и укључује чврсти комунални отпад, индустријски, као и пољопривредни, медицински, електронски и друге врсте отпада мешовитог састава.
Посебан проблем представља опасни отпад (хемијски, биолошки и нуклеарни) са изразитим загађујућим ефектом и многим негативним последицама по људско здравље и животну средину.
И док је у земљама у развоју, почетком 90-тих година 20.века, долазило 100-330кг чврстог отпада по глави становника, у европској унији тај број је износио 414, а у Северној Америци 720кг. У свим земљама света, долази до повећања, како у апсолутној количини произведеног отпада, тако и у количини отпада по особи.
Проблем је у томе што се већина отпада не прерађује, већ се одвози на депоније које заузимају велике површине у околини градова и представљају опасно загађујуће супстанце ваздуха, воде и земљишта.

МЕНАЏМЕНТ И ВОЂСТВО

У 19.веку је власник капиталистичког предузећа истовремено био и контролор, управљач, надзорник и предузетник. Крајем 19.века раздвајају се функције управљања и функције својине.
Постоји тесна веза између менаџера и организације. Не може се замислити менаџмент без организације. Констатација важи и у обрнутом смислу. Менаџери и руководећи кадрови су битан фактор у формирању циљева организацију примењивању циљева организације, за менаџера се везују и процеси планирања, избора кадрова, вођење и организовање фиеме. Менаџер мора показивати креативне компетенције у погледу примењивања кoleктивних циљева. То значи да менаџер мора тумачити циљеве организације у посебним околностима. Организација не може да постоји без имагинације и концепције. Коришћење знања и искуства у организацији, њена комерцијална реорганизација тражи имагинацију, пројектовање циљева шта и како треба да се ради.
Менаџер треба да има предузетничку визију која израста у пословни концепт. Концепција је предузетнички инпут. Уколико постоји имагинација будућности од стране менаџера, тада говоримо о томе да менаџер „примењује“ будућност у односу на садашњост.
Успех менаџера зависи од тога у којој мери може посредовати комуникационим каналима концепцију фирме. Он не може сам реализовати концепцију. Концепција се може реализовати само посредством интерне поделе рада, координацијом између активности припадника фирме. Наравно, његов успех зависи од тога у којој се мери припадници фирме могу прилагођавати концепцији менаџера.
Ауторативна форма вођења фирме – оријентација на апсолутни мониторинг припадника фирме.
Партиципативни облик вођенај фирме – менаџер поред себе има групу са којом сарађује.

ЕКОЛОШКИ МЕНАЏМЕНТ

2.1. Појам еколошког менаџмента

Постоји више дефиниција еколошког менаџмента, јер се многи научници баве а поготово данас овом тематиком и значајом екологије за нормалан живот и опстанак најпре човечје па и осталих врста на планети.
Једна од најчешће коришћених, признатијих гласи да је еколошки менаџмент “систем управљања заштитом животне средине, с циљем да се у индустрији идргуим гранама успостави систематизован приступ који обезбеђује да се разлози који се тичу животне средине (“екологије”) уграде у бизнис стратегију и праксу”.

2.2. Дефинисање појма животне средине

Према ISO 14001 и ISO 14004 животна средина је дефинисана као “окружење у којем одређена организација ради, укључујући ваздух, воду, земљиште, природне ресурсе, флору, фауну, људе и љихове узајамне односе”, с тим да се даје и прецизније одређење појма “окружење” кроз константацију да се оно “протеже од оног у оквиру организације до глобалног система”.

Док према енциклопедији “Животна средина и одрживи развој”, животна средина подразумева “комплекс свих утицаја ван (споља, због чега се употребљава и термин спољашња средина) одређеног организма, који долазе како од неживе природе, одностно физичко-хемијских услова средине, тако и од других живих бића, те скупно делују на дати организам (биљку, животиљу, бактерију, итд), на оном месту на којем живи”. Према томе, за сваки појединачни организам околна, животна средина је и нежива природа, одређена условима (температуром, влажности итд.) и расположивим ресурсима (енергија, вода, минерални елементи), као и жива природа, коју чине друга жива бића са којима је у непосредном или посредном контакту.

2.3. Појам екологије

Према економској пословној енциклопедији екологија је “наука о узајамним односима између организма и његове живтоне седине, који условљавају физичку егзистенцију јединки, популација као и читавих врста живих бића”.

ОДЛАГАЊЕ ЧВРСТОГ ОТПАДА НА ДЕПОНИЈАМА

Депоније су места за одлагање чврстог отпада. Постоји неколико врста депонија зависно од начина одлагања отпада и заштитних мера у циљу спречавања аерозагађења и загађивања подземних вода.
Одлагање отпада на отвореним површинама без заштитних мера загађује атмосферу и хидросферу. Изградња санитарних депонија предвиђа полагање слојева заштитних материјала у сврху спречавања контакта материја из чврстог отпада са водоносним хоризонтима и атмосферским ваздухом.
У новије време се као алтернатива за отворене депоније користи одлагање отпада у утробу Земље. На тај начин се избегава загађење ваздуха и размножавање непожељних животиња. Ова метода одлагања отпада има своје мане:
1. Загађивање подземних вода, уколико се направи неправилан избор места подземне депоније.
2. Образовање метана и загађење атмосфере. Закопани отпаци се налазе у средини без кисеоника, услед чега долази до њиховог разлагања. Образује се биогас који се састоји од различитих угљоводоника а највише од метана. Биогас се шири хоризонтално и може доспети у подруме зграда и у додиру са отвореним пламеном може се запалити и експлодирати.
3. Улегање земљишта. У процесу разлагања отпада долази до смањивања његове запремине, што изазива нестабилност и улегање земљишта. Зато је изградња зграда и других објеката на таквом земљишту непожељна.

3.1. Стратегије за изградњу и контролу депонија

При изградњи депонија постоје три стратегије :

1. Отпад се складишти на земљишту које има одговарајуће особине и способност самопречишћавања, да би се распростирање штетних материја у околну средину.
У том случају земљиште представља једину баријеру за загађујуће супстанце. Зато земљиште треба бирати на одговарајући начин, тако да задовољи одређене биолошке и хемијске критеријуме (нпр. глина, гранулометријски састав).
2. Стратегија ограничавања- састоји се у максималном ограничавању инфилтрације загађујућих супстанци са депоније у земљиште на неки од следећих начина:
• Покривањем депоније материјалом који не пропушта воду, да би се минимизирало продирање атмосферских и површинских вода и доношење загађујућих супстанци у земљиште.
• Постављањем на дно депоније изолационог слоја да би се спречило продирање воде.
• Дренажни систем сакупља воду која је прошла кроз горњи покривач. Та вода се поново прочишћава или се поново враћа у депонију.
3. Најсавременија концепција разматра депонију као својеврстан хемијски реактор. Савремени прилаз се састоји у задржавању идеје о ограничавању, али на контролисан начин, тако што се формира контролисан хемијски реактор.

УПРАВЉАЊЕ ИНДУСТРИЈСКИМ ОТПАДОМ

Технолошко- техничке активности стварају неколико стотина врста отпада али за поновну употребу се користи неколико врста: метал, пластичне масе, папир, стакло.
Поново коришћење материјала решава читав низ питања из области заштите животне средине: смањује се потреба за примарним сировинама, смањује се загађење воде и земљишта.
Индустријски отпад се дели на:
• метални отпад,
• отпад дрвета,
• отпад пластичних маса и других материјала,
• индустријско смеће.

Ради смањивања количине отпада у основној производњи целисходно је развијање и увођење малоотпадних, безотпадних и комплетних технологија.
Безотпадна технологија треба да обезбеди:
• развој и производња нових артикала узимајући у обзир могућност њиховог поновног коришћења;
• прераду производног и употребног отпада у нове производе;
• коришћење затворених система индустријског водоснабдевања.

УПРАВЉАЊЕ ОПАСНИМ ОТПАДОМ

Према дефиницији Америчке Агенције за заштиту животне средине опасан отпад је било који отпад који је запаљив, корозиван, реактиван или токсичан.
Опасан отпад данас се може наћи на сваком кораку. Истраживања су показала да су главни извори ове врсте отпада:
• хемијска индустрија, са око 60% целокупног индустријског опасног отпада;
• металопрерађивачка индустрија, са око 20%;
• војна индустрија;
• фармацеутска индустрија;
• клинички центри;
• домаћинства и
• мала предузећа.

5.1. Опасни медицинско-ветеринарски отпад

Под медицинско-ветеринарским отпадом подразумева се сав отпад настао у здравственим и ветеринарским установама, без обзира на његов састав, особине и порекло.
То је хетерогена мешавина комуналног смећа, инфективног и лабораторијског отпада, амбалаже, лекова и другог фармацеутског и хемијског отпада.
Опасни медицински отпад који чини 14% укупне количине медицинског отпада састоји се од следећих група отпада:
1. Инфективни отпад- прибор из микробиолошке лабораторије, материјал и прибор који је дошао у додир са крвљу инфективних болесника или је употребљен при хируршким захватима, отпад са хемодијализе, рукавице, отпад заражених експерименталних животиња.
2. Оштри предмети- игле, шприцеви, скалпели и други предмети који могу изазвати убод или посекотину.
3. Патоанатомски отпад- делови људског тела (ткива, органи одстрањени у току хируршких захвата), огледне животиње, анатомски делови животиња.
4. Фармацеутски отпад- лекови и хемикалије који су враћени са одељења где су примљени или им је истекао рок важења.
5. Хемијски отпад- одбачене чврсте, течне или гасне хемикалије које се употребљавају у медицинским или експерименталним поступцима, чишћењу или дезинфекцију.
6. Радиоактивни отпад- контаминиран материјал, опрема, раствори, лешеви експерименталних животиња.
7. Отпад са садржајем тешких метала је отпад са присутним једињењима живе, олова, арсена као и термометри, апарати за мерење крвног притиска.

У установама ветеринарске медицине отпад настаје у следећим објектима:
• ветеринарским клиникама
• истраживачким лабораторијама института,
• ветеринарским станицама,
• ветеринарским амбулантама,
• бројним фармама за узгој крупне и ситне стоке.

СПРЕЧАВАЊЕ ЗАГАЂЕЊА И СМАЊЕЊЕ КОЛИЧИНЕ ОПАСНОГ ОТПАДА

Заштита од загађења је срж управљања опасним отпадом.
Владе држава такође истичу спречавање загађивања као кључни принцип у борби за смањење опасног отпада.Тешки метали и органска једињења су најчешћи састоји опасног отпада.
Просечно домаћинство у свакодневном животу користи хемикалије које постају опасан отпад и то у количинама које су забрињавајуће и које могу постати велики проблем.
Немачка и САД су знатно испред свих осталих земаља на пољу управљања опасним отпадом.
Огромне количине неразврстаног отпада одлажу се на депоније. То је условило низ проблема и компликација у покушају враћања таквих материја у поступак производње.
За решавање проблема опасног отпада неопходне су следеће мере:
• Налажење замене за материјале који касније кроз процес производње постају опасан отпад.
• Контролу производње, транспорта, прераде и складиштење опасног отпада.
• Праћење и безбедно складиштење опасног отпада.
• Руковање опасним отпадом у складу са прописима.
• Надгледање места одлагања опасног отпада.
• Смањење коришћења опасних материја
• Усавршавање места за одлагање опасног отпада.
• Прерада опасног отпада.

БИОРАЗГРАДЊА ОТПАДА

Биоразградња или компостирање има велику перспективу за прераду органске компоненте комуналног отпада. Прерада једне тоне органског отпада може дати 500м3 биогаса, који садржи до 70% метана и угљен-диоксида с топлотним капацитетом до 24000кЈ/м3.
Врло је битно присуство бактерија и других компоненета биоте. Бактерије по количини и разноврсности знатно премашују друге групе микроорганизама. Бактерије обављају процес фиксације азота, од чега зависе биолошка активност и плодност земљишта. Значајан део чврстог комуналног отпада чине остаци хране. Они имају велику густину и влажност.
Увођење технике биоразградње омогућава решавање проблема отпада. Биоразградња отпада може се реализовати у градовима средње величине и у сеоским срединама, пре свега на мањим фармама и у пластеницима.
Предност биоразградње је еколошка чистоћа, пошто су њени крајњи производи оргнска ђубрива, биогас(енергент) и вода која се може користит у привреди и домаћинству. Метода биоразградње широко се примењује у привредној пракси многих земаља за енергентске потребе и добијање квалитетног органског ђубрива, као и смањење депонијских површина прерадом комуналног отпада, у цилју заштите обрадивог земљишта и биодиверзитета.

7.1. Технологија биолошке разградње органског отпада

Микроорганизми представљају неодвојиву компоненту еколошог система биосфере. Захваљујући њиховој огромној делатности ослобађа се огромна количина кисеоника, што обезбеђује живот на Земљи.
Током векова одигравала се биолошка разградња органског отпада под дејством микроба. Данас је човек научио да управља овим процесом, синтетишући посебне групе микроорганизама. Да би се обавила микробиолошка разградња отпада биљног и животињског порекла неопходно је знати хемијску структуру његових саставних делова. Та структура се мења у зависности од састава прехрамбених производа из којих настаје отпад.
Основни ''испоручиоци'' отпада органског порекла су предузећа прехрамбене и преређивачке индустрије, пољопривредни произвођачи као и неке установе.
Искоришћавање остатака хране и индустријског отпада биљног и животињског порекла обавља се на следећи начин:
• одлагањем на депониу чврстог отпада са осталим комуналим и индустријским отпадом;
• коришћењем органског отпада као ђубрива на пољопривредним површинама;
• сахрањивањем лешева домаћих животиња;
• спаљивањем отпада на дивљим депонијама индустријских и пољпоривредних предузећа;
• испуштање производног отпада у канализациони систем града;
• одлагањем отпада на дивље депоније.

Не постоје увек еколошки и економски ефективне методе прераде отпада. Основне методе обраде су спаљивање и пресовање отпада и његово одлагање на депонијама чврстог отпада, што није оправдано ни еколошки ни економски. То се односи и на комуналан отпад чији је удео у укупној маси чврстог отпада доста висок.
Увођењем технологоје биоразградње омогућава се решавање ових проблема. Биоразградња се широко примењује у привредној пракси европских земаља. Многе западноевропске фарме задовољавају своје потребе за енергијом и органским ђубривима применом ове методе.
Метода биоразградње органског отпада користи се у Норвешкој и Канади, како у домаћинствима тако и у индустрији. У Кини је такође распрострањена.
Може се закључити да је метода биоразградње економски ефективна. Њеном применом се може остварити добит продајом ђубрива, које представлја вредан производ.

РЕЦИКЛАЖА

Рециклажа је издвајање материјала из отпад и његово поново коришћење. Укључује сакупљање, иѕдвајање, прераду и израду нових производа из искоришћених ствари или материјала. У рециклирање спада све штосе може поново искористити а да се не баци.
Без увођења рециклаже у свакодневи живот немогуће је замислити целовит систем управљања отпадом.
У свету постоје центри за рециклажу који искоришћавају материјал од старих ствари да би направили нове, док код нас таквих центара још нема. Постоје ретки центри Папир сервиса где може да се однесе стари папир и у замену за њега да се добије ситан новац. У Србији такође не постоји центар за рециклирање стакла и годишње се баци на стотине хиљада флаша, иако би стакло могло поново да се користи.
Рециклажом се постижу следећи стратешки циљеви:
• Штедња сирових ресурса ( сви материјали потичу из природе и има их у ограниченим количинама).
• Штедња енергије ( нема трошења енергије у примарним процесима, као ни у транспорту који те процесе прати, а добија се додатна енергија сагоревањем материјала који се не рециклирају).
• Заштита животне средине (отпадни материјаи деградирају, па се рециклажом штити животна средина).
• Отварање нових радних места ( процеси у рециклажи материјала подразумевају улагање знања и рада, што ствара потребу за радним местима).

8.1. Материјали за рециклажу

У погледу могућности поновог искоришћавања, материјали могу бити :
• Рециклабилни ( могу се искористити поновним враћањем у процес производње после рециклаже)
• Нерециклабилни ( не могу се вратити у производни процес и користе се за добијање енергије- спаљивањем или се на еколошки безбедан начин складиште на депонијама)
• Опасни ( материјали који су штетни за човека и животну средину)
• Безопасни (материјали који нису штетни за човека и животну средину)

8.2. Врсте рециклаже

По начину враћања материјала у процес поновног коришћења, рециклажа може бити:
• Примарна ( рециклажа којом се после одговарајуће припреме материјала исти користи за добијање производа).
• Секундарна ( рециклажа у којој се конвенцијално нерециклабилни материјал прерађује коришћењем нових технологија до максимално могућег искоришћења).

8.3. Рециклажа пластичног отпада

Поново коришћење амбалажног отпада доприноси смањењу количине отпада и загађивања животне средине, штедњи извора сировине, штедњи енергије.
Карактеристика пластичних материја је да се оне веома тешко разлажу у природи. Инвазија производа од пластике донела је са собом проблем депоновања њених остатака.
Постоји више начина рециклаже пластичних маса, мада се у суштини сви своде на исте операције. Технолошки процес се састоји из седам фаза:
1. Сакупљање отпада
2. Идентификација и селекција
3. Млевење
4. Испирање
5. Центрифугирање
6. Сушење материјала
7. Складиштење

Пластични отпад из домаћинства се ставља у исти кош са осталим отпадом који доводи до његовог оштећења, а самим тим и ошијег квалитета. Овај проблем се покушава решити разврставањем отпада по контејнерима у зависности од врсте ( стакло, фартија, пластика...). У већини земаља Европске Уније овакав начин прикупљања и примарног сортирања увелико је у
пракси.
У првој деценији 21. Века у САД се накупило око 30 милиона тона пластичног отпада. Због проблема одлагања овог отпада, поново коришћење заузима све значајније место. Сваки Американац годишње употреби 86 кг пластике од чега је 27 кг амбалажа. У Немачкој се рециклира око 800 хиљада тона пластике, што представља 80% годишњег обима пластичног отпада. Велика Британија рециклира око 200 хиљада тона пластике што је веома мало у односу на укупну количину.
Од 2000. Године прерада пластичног отпада је повећана, с тим да се један део пластике враћена на депоније. То је остатак који се не може прерадити.
Велика пажња се посвећује стварању пластићних маса које ће моћи да се разлажу под дејством микроорганизама. То су такозване биоразградљиве пластичне масе. Не могу се сви производи од пластике заменти биоразградљивом пластиком.
Пластични отпад у Србији прерађује се у недовољној мери, и ако су потенцијали велики. Ради се о преради отпада познатог састава и порекла. Капацитети којима се врши прерада такође су веома скромни.

8.4. Рециклажа акумулатора

Огромне количине неселектираног отпада таложе се на депоније. Стари акумулатори су током година одлагани на депоније без икакве припреме земљишта. При томе је долазило до значајног загађења земљишта оловом, киселинама и осталим неорганским материјама из акумулатора.
Процес рециклаше старих акумулатора подразумева иѕдвајање и прераду одређених компоненти и безбедно одлагање отпада који се јавља као остатак након рециклаже. И поред велике економске оправданости и значајног утицаја на очување животне средине, прерада старих акумулатора није нарочито популарна технологија. Веома мали број предузећа се бави овим послом и због отежаних услова сакупљања старих акумулатора на дивљим депонијама, којих код нас има у великом броју, а подразумевају таложење свих врста отпадних мтерија, при чему је врло тешко извршити селекцију. Статистика показује да се у Србији баци ¼ од укупног
броја акумулатора. Једна од најзначајнијих сировина која се добија рециклажом старих акумулатора је олово.

8.5. Рециклажа возила при крају животног циклуса

Аутомобил је производ високе сложености. Делови аутомобила се производе од различитих материјала али је доминантна заступљеност ливеног гвожђа и челика.
У садашњим постројењима за рециклажу могуће је рециклирати око 80% од масе аутомобила. Процес рециклаже аутомобила је сложен због великог броја различитих материјала који улазе у састав аутомобила.
Стакло које чини 3% од масе аутомобила, тренутно се не прерађује у погонима за производњу стакла, због свог сложеног хемијског састава, већ се уситњено користи у грађевинарству као додатак бетону.
Флуиди у аутомобилима (гориво, различите врсте уља и расхладне течности) чине 2% од масе аутомобила. Ови флуиди у процесу рециклаже аутомобила значајно компликују сам процес, због свог хемијског састава и своје токсичности.Гума, која чини 5% од укупне масе аутомобила, одлази даље на индустријску прераду и нашла је примену за добијање различитих производа (подне облоге, заштитне ограде, додатак асфалту).
Делови аутомобила који представљају велику опасност по животну средину су: акумулатори, прекидач на бази живе и различите врсте филтера.
Са овим деловима аутомобила треба поступати са великом пажњом и посебно третирати.
Тренутно се примењују две технологије рециклаже аутомобила, које се разликују у самом начину сортирања материјала који сачињавају аутомобил. Прва технологија заснива се на оптичкој сепарацији, док друга технологија користи комбинацију више метода (уситњавање, гравитацијске и специјалне методе сепарације).

СТРАТЕГИЈА УПРАВЉАЊА ОТПАДОМ

Сакупљање, транспорт, складиштење и третман отпада носе са собом бројне ризике по безбедност и здравље запослених у индустрији отпада.
Управљање отпадом је систем делатности и активности који подразумева превенцију настајања отпада путем редуковања амбалажних материјала, смањење количине отпада, развој навика сортирања отпада код становништва. Неопходно је трајно одржавати и реновирати постројења за третман отпада и успоставити систем праћења на депонијама.
У индустрији отпада постоје многи негативни чиниоци и ризици, где је неопходна санитарна и еколошка инспекција са одређивањем утицаја депонија на животну средину и здравље становништва.
Стратегија управљања отпадом Републике Србије предвиђа следеће активности:
• Увођење формално-правног механизма, као што је стицање знања у области управљања отпадом.
• Стицање и унапређивање образовања и обуке лица која управљају отпадом.
• Оснивање националног тела одговорног за развој образовних програма и обуке у домену управљања отпадом.
Постоје начини да искоришћење отпада буде што обимније, квалитет прерађених сировина бољи а број учесника у процесу рециклаже већи што води заштити животне средине.
Већина земаља света прихвата стратегију европске уније која се односи на:
• истраживање и развој нових технологија за рециклажу,
• оптимизацију система сакупљања и сортирање отпада,
• смањење екстерних трошкова поновне употребе отпада,
• компјутеризоване системе управљања отпадом,
• размену и продају отпадног материјала.

Рециклажа и безбедно збрињавање отпада је растући индустријски сектор у коме се запослени суочавају са новим здравственим и безбедоносним ризицима. Бројне опасности и ризици различитог карактера у индустрији прераде чврстог комуналног отпада, упућују на значајно и стратешки оправдано место образовања као једне од основних превентивних мера у систему управљања отпадом.
Инспекција свих облика делатности, повезаних са рециклажом отпада и безбедним одлагањем на санитарним депонијама постоје главни облик минимизације ризика и негативних утицаја депонија на животну средину и људско здравље.

ЗАКЉУЧАК

Неке врсте отпада представљају велику потенцијалну опасност за животну средину и здравље људи. Друштво није одмах и у потпуности схватило ову опасност. У многим земљама још увек не постоје прописи о поступању с отпадом. Ипак је, захваљујући напорима многих земаља у тражењу поузданог механизма заштите од неодговарајућег коришћења, одлагања и транспорта опасног отпада 1989. године донета Базелска конвенција „О контроли прекограничног превоза и одлагања опасног отпада“.
Количина опасног отпада је знатно порасла у последњем периоду због различитих врста пестицида који се примењују у пољопривредии индустријског отпада који садржи канцерогене и токсичне материје.
Погоршавање глобалне еколошке ситуације- глобално отопљавање, смањивање озонског омотача, повећање киселости животне средине уз појаву киселих киша и пратеће појаве глобалних еколошких проблема: уништавање шума, деградација земљишта, угрожавање биодиверзитета и залиха чисте питке воде- представља резултат погоршања еколошке ситуације у различитим земљама и региона, где је загађење животне средине најинтезивније.
Смањење загађења животне средине је битан циљ одрживог управљања отпадом. Рециклажа спада у утилизационе методе које за циљ имају максимално искоришћење енергије и сировина из отпада. Већина земаља одлучује се за рециклажа јер у њима поред елиминације отпада виде и економску рачуницу.
Рециклажом се чувају сировине и енергија. Од одбачених и бескорисних производа добијају се сировине које би се у другачијој ситуацији морале урпити из природних извора.
Раст популације и продукција све већих количина отпада чини да депоније постану све бројније и све више деградирају животну средину. Депоније заузимају велике површине обрадивог земљишта, прерастају у неконтралисана сметлишта са високим ризиком од удесних ситуација и захтевају огромне трошкове санацје и рекултивације
Да би се смањила количина створеног отпада неопходно је унапредити стратегију управљања отпадом почев од минизације отпада на извору, преко поновог коришћења секундарних сировина, рециклаже и до одлагања.

ЛИТЕРАТУРА

1. Anntonhy Giddens, Sociology, Polity press, Cambridge, 2001.
2. Еколошки менаџменту условима глобализације, Драгољуб Тодић, Мегатренд универзитет, Београд 2008.
3. Еколошки менаџменту условима глобализације, Драгољуб Тодић, Мегатренд универзитет, Београд 2008.
4. Проф. др Лариса Коломеицева – Јовановић, Хемија и заштита животне средине, Београд 2010.
5. Јовановић Л. (2000.): Рециклажа као битан елемент одрживог развоја I – ISO14000, Аранђеловац 2000.
6. Јовановић Л. (1999.): Екоменаџмент у функцији заштите животне средине у градовима, Еколошки покрет Новог Сада, Нови Сад 1999. године
7. http://www.forum.ftn.uns.ac.rs/index.php?act=attach&type=post&id=5558
8. http://hr.wikipedia.org/wiki/odlagaliste_otpada
9. http://staklenozvono.rs/?p=1254
10. www.dominomagazin.com
11. http://krize.medijskestudije.org
12. www.ecologija.org.rs/casopis.html
13. http://www.reciklaza.in.rs
14. http://www.cpc-serbia.org

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD