KJOTO PROTOKOL
Kjoto protokol je protokol koji je dodatak United Nations Framework Convention
on Climate Change (UNFCCC), tj Konvenciji Ujedinjenih Nacija o klimatskim
promenama, koji je usmeren na borbu protiv globalnog zagrevanja. UNFCCC
je međunarodni ekološki sporazum koji se tiče postizanja stabilizacije
koncentracije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte (gasovi staklene
bašte) u atmosferi, na nivou koji bi sprečio kritične antropogene promene
klimatskog sistema Zemlje.
Kjoto Protokol
Protokol je inicijalno usvojen 11. Decembra 1997. godine u Kjotou,
Japanu, i stupio je na snagu 16. Februara 2005. godine.
Od Novembra 2009. godine 187 zemalja su ptpisale i retifikovale ovaj sporazum.
Po Protokolu, 37 industrijalizovanih zemalja (zvane „Zemlje Aneksa I”)
obavezale su se na smanjenje četiri gasa staklene bašte (ugljen dioksid,
metan, azot oksid, sumporheksaflorid) i dve grupe gasova (fluorougljovodonici
i perfluorokarbonska jedinjenja) koje proizvode.
Zemlje Aneksa I, su se sporazmele da smanje svoju ukupnu emisiju gasova
staklene bašte za 5.2% od nivoa na kom su oni bili 1990. godine. Ovo ne
uključuje emisije prouzrokovane međunarodnom aviotransportom i brodskim
saobraćajem, ali su u dodatku industrijskim gasovima, kojima se bavi Montreal
Protocol on Substances that Deplete the Ozone Layer (Montrealski protokol
o supstancama koje utiču na smanjenje ozonskog omotača) iz 1987. godine.
Kao benchmark, nivoi emisije iz 1990. Godine, su prihvaćeni Konferencijom
potpisnica UNFCCC gde su vrednosti potencijala globalnog zagrevanja izračunati
od strane IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change) u svom Second
Assessment Report (drugi izveštaj o proceni). Ove cifre se koriste za
prevođenje raznih gasova staklene bašte u ekvivalente emisije ugljendioksida
uzimajući u obzir sve izazivače (izvore).
Ovaj protokol dozvoljava nekoliko takozvanih fleksibilnih mehanizama,
kao što su trgovanje emisijama, mehanizam čistog razvoja, i zajedničku
implementaciju, da bi se onogućilo Zemljama Aneksa I da ispune svoje ciljeve
u smanjenju emisija gasova staklene bašte, tako što im je omogućeno da
kupuju smanjenja emisija, bilo preko finansijske razmene, projekata koji
smanjuju emisije zemljama koje ne pripadaju Aneksu I, od drugih Zemalja
Aneksa I, ili od Zemalja Aneksa I koje su ispunile više od predviđenog.
Svaka od Zemalja Aneksa I je obavezna da oreda godišnji izveštaj o svim
emisijama gasova staklene bašte i njihovim izvorima, kao i o načinima
za njihvo redukovanje i redukovanim količinama po UNFCCC i Kjoto Protokolu.
Ove zemlje određuju osobu (zvanu „izabrani nacionalni autoritet”) da pravi
ove izveštaje i da njima upravlja. Ovakvu osobu su izabrale i sve zemlje
koje nisu potpisnice Aneksa I. Na slici 1. je prikazano učešće u Kjoto
Protokolu, od Juna 2009. godine gde su tamno zelenom prikazane zemlje
koje su potpisale i ratifikovale sporazum (Kjoto Protokol), siva predstavlja
još ne odlučene, a crvenom su prikazane zemlje bez namere da potpišu.
Slika 1. Učešće u Kjoto Protokolu
Ciljevi Kjoto Protokola
Kjoto Protokol je predviđen da smanji globalne emisije gasova staklene
bašte. Cilj je u stvari, stabilizacija i rekonstrukcija koncentracije
gsaova staklene bašte u atmosferi na nivou koji će sprečiti opasne antropogene
promene klimatskog sistema.
Cilj Kjoto Protokola je bio da ustanovi legalno obavezujući međunarodni
sporazum, u kome se sve nacije koje učestvuju, obavezuju da se bave pitanjem
globalnog zagrevanja i emisije gasova staklene bašte. Cilj oko koga su
se potpisnice sporazumele je smanjenje gasova staklene bašte u proseku
5.2% do 2012. godine od nivoa na kom su bili 1990. godine.
Nasuprot popularnom verovanju, Protokol ne ističe 2012. godine, već se
samo radi o obavezi da do 2012. godine Zemlje Aneksa I moraju ispuniti
svoje obaveze koje se tiču smanjenja emisije gasova staklene bašte koje
su ustanovljene za prvi period (2008-2012).
Pet principa Kjoto Protokola su:
1. Obaveza smanjenja emisije gasova staklene bašte koji su legalno
obavezujući za Zemlje Aneksa I, kao i obaveze za ostale potpsnice sporazuma;
2. Implementacije za ispunjenje ciljeva Protokola. Spremanje politika,
i mera koje smanjuju emisiju gasova staklene bašte, kao i korišćenje svih
dostupnih mehanizama, kao što su zajednička implementacija, mehanizam
čistog razvoja, i trgovanje emisijama koji će biti nagrađeni kreditima
koji dozvoljavaju više emisija u svojoj zemlji.
3. Minimiziranje uticaja na zemlje u razvoju ustanovljavanjem fonda za
adaptaciju klimatskih promena
4. Računovodstvo, izveštavanje i revizija, u cilju osiguranja integriteta
Protokola
5. Saglasnost (sa Protokolom), oformljavanjem komiteta koji će osiguravati
integritet Protokola.
Ciljne emisije do 2012 i fleksibilni mehanizmi
39 od 40 Zemalja Aneksa I su ratifikovale Protokol. Od ovih, 34 su se
obavezale da smanje emisije gasova staklene bašte koje priozvode u odnosu
na njihove nivoe iz 1990. godine, u skladu sa Aneksom B Protokola.
Po Protokolu, Zemlje Aneksa I su se obavezale na naicionalne ili zajedničke
ciljeve smanjenja (ranije zvane, kvantifikovana ograničenja emisije i
emisioni ciljevi), koji iznose: 8% zajedničkog smanjenja za Evropsku Uniju
i druge, 7% za SAD (ovo nije obavezujuće jer SAD nisu pootpisnice), 6%
za Japan i 0% za Rusiju. Sporazum dozvoljava povećanje emisiije za Australiju
od 8% i 10% za Island. Ove emisije ne uključuju emisije prouzrokovane
avio i brodskim saobraćajem.
Protokol obezbeđuje nekoliko fleksibilnih mehanizama koji omogućavaju
Zemljama Aneksa I da postignu ciljne emisije gasova staklene bašte, tako
što će skupljati emisione kredite. Ovi krediti se mogu prikupiti finansiranjem
projekata koji smanjuju emisije u zemljama koje nisu potpisnice Aneksa
I ili u drugim Zemljama Aneksa I ili kupovinom kredita od Zemalja Aneksa
I sa viškom kredita (zemlje koje su prebacile svoje ciljeve). U ove mehanizme
spadaju trgovina emisijama, mehanizam čistog razvoja i zajednička implementacija.
U praksi ovo znači da zemlje koje nisu potpisnice Aneksa I nemaju restrikcije
u vidu nivoa emisije, ali imaju finansijske podsticaje da razvijaju projekte
koji utiču na smanjenje emisiije gasova staklene bašte da bi dobili emisione
kredite koji mogu biti prodati Zemljama Aneksa I, podržavajući održivi
razvoj.
Kao dodatak, fleksibini mehanizmi dozvoljavaju Zemljama Aneksa I sa efikasnim
industrijama koje emituju male nivoe gasova staklene bašte, i visokim
ekološkim standardima da kupuju emisione kredite na svetskom tržištu,
umesto da smanjuju emisije u zemlji. Zemlje Aneksa I će po pravilu želeti
da prikupljaju emisione kredite što je jeftinije moguće, dok će zemlje
koje nisu potpisnice Aneksa I želeti da maksimiziraju vrednost emisionih
kredita koje su dobili od svojih projekata za smanjenje emisije gasova
staklene bašte.
UNFCCC je usvojio princip takozvanih zajedničkih, ali drugačijih odgovornosti.
Ovo znači da:
• Najveći deo prošlih i trenutnih globalnih emisija gasova staklene
bašte potekao iz razvijenih zemalja;
• Emisije po glavi stanovnika u zemljama u razvoju su još uvek na niskom
nivou;
• Deo globalnih emisija koje potiču iz zemalja u razvoju će porasti u
skadu sa društvenim i razvojnim potrebama;
• Kina, Indija i ostale zemlje u razvoju nisu uključene u bilo koja numerička
ograničenja Kjoto Protokola, zato što one nisu glavni doprinosioci emisiji
gasova staklene bašte u periodu industrijalizacije pre potpisivanja sporazuma
(Kina je od tada postala najveći izvor gasova staklene bašte). Međutim,
čak i bez ovakve odgovornosti u Kjoto Protokolu, zemlje u razvoju su takođe
obavezne da dele zajedničku odgovornost svih zemalja za smanjenjem emisije.
• Protokol definiše mehanizam saglasnosti, kao saglasnost za praćenje
ispunjenja obaveza i penale za ne ispunjenje istih.
Protokol takođe reafirmiše princip po kom razvijene zemlje moraju da
plaćaju milijarde dolara i da dopremaju tehnologiju drugim zemljama za
istraživanja i projekte vezane za proučavanje klimatskih promena. Ovaj
princip je prvobitno bio usvojen u UNFCCC.
Trgovanje emisijama
Najveći kupci emisionih kredita su često individualne kompanije koje
očekuju da premaše svoju kvotu u poslovanju pa imaju višak finansijskih
resursa ili jednostavno misle da neće moći da ispune emisiona očekivanja.
Kupci ovih kredita mogu biti i vlade država, koje nisu u stanju da na
drugi način ispune emisione obaveze.
Pošto je ovim kreditima moguće trgovati i imaju transparentne cene, finansijski
investitori mogu da ih kupuju na tržištu u cilju špekulacije, ili da ih
vezuju za buduće ugovore.
Izvor ovih kredita su Clean Development Mechanism (CDM) tj mehanizam čistog
razvoja i Joint Implementation (JI) projekti zajedničke implementacije.
CDM omogućava stvaranje emisionih kredita razvijajući projekte koji pomažu
smanjenju emisija gasova staklene bašte u zemljama koje nisu potpisnice
Aneksa I. Sa druge strane JI omogućava da krediti budu konvertovani od
postojećih kredita unutar Zemalja Aneksa I.
Dodatni razlog za kupovinu ovih kredita jesu penali u slučaju ne ispunjenja
obaveza iz Protokola.
Ovi penali su sledeći:
• Zemlja koja nije ispunila svoju obavezu se dodatno obavezuje za smanjenje
od 30% i naravno da nadoknadi razliku koju u prethodnom periodu nije ispunila;
• I zabranjuje joj se da truguje kreditima dok ovaj penal ne podmiri.
Visoka cena Kjoto Protokola (uticaj Kjoto Protokola na poslovanje)
Kao primer u ovom delu su uzete SAD jer su one jedan od najvećih izazivača
efekta staklene bašte i nisu potpisnice protokola. Ovo je usled mišljenja
da će potpisivanje ovog protokola imati izrazito negatvan uticaj na celu
ekonomiju SAD.
Negativne kritike Američkih stručnjaka iz oblasti ekonomije su u glavnom
usmerene na negativan uticaj koji Kjoto Protokol može imati na celokupnu
industriju, uključujući postrojenja za obradu i pravljenje aluminijuma
i gvožđa, a i proizvodnju papira, preradu nafte, automobilsku industriju.
Oni smatraju da bi samo direktni troškovi enegrije porasli za najmanje
50%, što bi proisteklo iz smanjenja utpotrebe fosilnih goriva kao što
su ugalj i nafta i prelaska na alternativna goriva.
Ovo ne bi pogađalo samo navedene industrije, već bi ovim rigoroznim merama
bile pogođene i veće bolnice, škole, hoteli i slično, tj svi koji na neki
način zavise od foslinih goriva, a ona su im potrebna u većoj meri, za
grejanj, hlađenje ili jednostavno proizvodnju.
Pored ovoga, da bi pratilo kako se svaki vat električne energije proizvodi
i troši, Environmental Protection Agency (EPA), tj Agencija za zaštitu
zivotne sredine, bi morala da smisli sistem u poređenju sa kojim bi trenuti
sistem praćenja poreza izgledao smešno jednostavno, a kazne bi mogle da
budu jako visoke ili čak i da se pretvore u kazne zatvorom.
Ovo bi moglo da ugrozi poziciju SAD na međunarodnom tržištu i stavi u
bolju poziciju zemlje kao štto su Kina i Brazil, zato što oni ne moraju
da plaćaju više za energiju nego što su do sada kao što bi morale SAD,
ako bi potpisale ovaj sporazum. Sporazum bi obavezao i potrošače i preduzeća
da smanje emisije za oko 30% u odnosu na to kolike bi inače bile u periodu
od 2008 do 2012.
Na sve ovo se čak postavlja pitanje šta bi se desilo ako SAD ne bi uspele
po potpisivanju da ostvare planirane emisije, a ne budu u mogućnosti da
kupe kredite. Iz ovih razloga Američki stručnjaci smatraju da bi potpisivanje
moglo da ima izuztno negativan uticaj na njihovu ekonomiju.
Uticaj Kjoto Protokola na Poljoprivredu
Ovaj deo se takođe odnosi na primer SAD. Usled činjenice da je poljoprivreda
u SAD izvor emisije gotovo petine gasova staklene bašte, potpisivanje
Kjoto Protokola bi moglo da poveća troškove poljoprivrede između 10 i
20 miljardi dolara godišnje, tj da smanji prihode Američkih domaćinstava
između 24 i 48 procenata.
Naravno, više cene goriva, motornog ulja, đubriva i ostalih operativnih
troškova bi značili i i više cene hrane, samim tim bi se smanjio i izvoz.
Ovaj protokol može biti najveća trenutna pretnja Američkoj poljoprivredi.
U Tabeli 1 je prikazan uticaj viših torškova energije na poljoprivredu.
Tabela 1. Uticaj viših torškova energije na poljoprivredu
Iz navedenog se može zaključiti da, Kjoto Protokol kadda bi se uveo, izazvao
bi veliki ekonomski stres u poljoprivredi SAD. Profiti poljoprivrednika
bi opali za čak 84%, a u proseku oko 50%, u slučaju da se cena godiva
poveća za 0.50$ po galonu (3.78 litara) da bi se smanjila emisija gasova
staklene bašte. Ukupni godišnji rashodi poljoprivrednika bi se popeli
za 10 do 20 milijardi dolara dok bi neto profit opao između 24 i 48 procenata.
Mnogo poljoprivrednici, a posebno oni koji su tek na početku poslovanja
bi bili primorani da napuste posao.
Usled navedenog, poljoprivrednici imaju značajan ulog u debati oko globalnog
zagrevanja. Milioni poslova i hiljade porodica zavise od ovoga.
Iz ovoga se jasno vidi zašto SAD imaju negativan stav prema Kjoto Protokolu.
Dodatne Kritike Kjoto Protokola
Postoje zagovornici toga da ovaj protokol ne preduzima dovoljno da bi
kriva emisije gasova staklene bašte dovela na željeni nivo. Drugi smatraju
da cena Kjoto Protokola prevazilazi korist koja se od njega dobija, treći
smatraju da su standardi koje postavlja Kjoto previše optimistični. A
postoje i oni koji smatraju da je pristup Kjoto Protokola potpuno pogršan
i da treba preduzeti potpuno drugačije mere. Na Slici 2. Su prikazane
emisije ugljen diokskida u periodu od 1800. do 2000. godine.
Slika 2. Emisije ugljen diokskida u periodu od 1800. do 2000. godine.
Oni smtraju da razvijene nacije nastavljaju sa poslovanjem kao što su
i do sada, zato što očekuju da će moći da kupe kredite dajući male količine
novca zemljama u razvoju. Ovim se ne postiže sam cilj Kjoto protokola
a to je smanjenje emisije gasova staklene bašte.
Čak i zemlje koje preuzele na sebe najveće obaveze, kao što je Japan na
primer, kada se uzmu u obzir njihove stvarne emisije i korišćenje fosilnih
goriva može se videti da su se u stvari povećale i to sve u cilju uvođenja
sistema koji treba da smanje emisije. Iz ovoga se može zaključiti da uvođenje
ovih sistema, koje je dugoročno, na kratki rok može imati negativne posledice
po atmosferu, tj po sam cilj Kjoto protokola. I zbog toga ovo se mora
uzimati u obzir kada se proračunava koliko se stvarno mogu smanjiti emisije
i u kom vremenskom periodu. Naime, ako bi sve zemlje potpisnice, istovremeno
započele uvođenje ovih promena, moglo bi se očekivati da se emisije povećaju
i to izazove nenadoknadivu štetu, kao što je izumiranje biljnih i zivotinjskih
vrsta usled promena temperature i topljenja lednika. Ovo bi se moglo dogoditi
jer je za promene koje su predviđene potrebna velika količina energije,
a trenutno sve najveći deo sveta oslanja isključivno na foslina goriva
koja izazivaju upravo emisije koje su predviđene za smanjenje po Protokolu.
Predlog je da se uvede dodatni porez na emisiju gasova staklene bašte
koji bi bio u srazmeri sa ekološkim otiskom koji se tom emisijom izaziva.
Ali se ovde postavlja pitanje kako bi taj porez u stvari uticao na ciljeve
i naravno na poslovanje. Za očekivati je da bi se ovakvim merama u stvari
postiglo isto što i povećanjem cene goriva koji su SAD predvidele ako
bi potpisale Kjoto.
Dalje, postoje sukobi mišljenja u pogledu toga što se za bazni period
uzima 1990. godina, a i ne uzimaju u obzir emisije po glavi stanovnika
nego ukupne.
Sve navedeno implicira da je potrebno razmatrati i stalno poboljšavati
ne samo sopstveno poslovanje, nego i sam Protokol i ciljeve i načine na
koje se oni mogu ostvariti.
Cost-benefit analiza
Ekonomisti su pokušali da analiziraju ukupnu neto korist Kjoto Protokola,
kroz cost-benefit analizu. Ovde postoje neslaganja usled toga da postojie
neizvesnosti koje se tiču ekonomskih promenjivih. Neke od procena čak
tvrde da je posmatrati Kjoto Protokol tj pratiti učinak, mnogo skuplje
nego ne pratiti ga, tj da Kjoto protokol ima marginalnu prednost u odnosu
na situaciju u kojoj bi se jednostavno adaptirali a globalno zagrevanje.
Nedavni koncezusni projekat iz Kopenhagena, je predvideo da Kjoto protokol
i ako smanjuje emisije i usporava proces globalnog zagrevanja ima samo
marginalnu ukupnu korist. Ovo osporavaju protivnici ovi tvrdnje tako što
iznose činjenicu da su ovo samo početni brojevi koje treba ispuniti, i
da će oni u budućnosti ustvari imati mnogo veći uticaj na ukupan rezultat
Promene u emisiji gasova staklene bašte od 1990. godine
Sve mere Kjoto protokola su dovele do sledećih rezulatata:
Tabela 2 prikazuje listu promena emisija gasova staklene bašte od 1990
do 2007 godine nekih zemalja koje su potpisnice UNFCCC.
Tabela 2. Promena emisija gasova staklene bašte
od 1990 do 2007 god.
U Tabeli 3. su prikazane emisije 20 zemalja u periodu od 1992 do 2008
godine koje emituju najviše gasova staklene bašte.
Tabela 3. Emisije 20 zemalja u periodu od 1992
do 2008 godine koje emituju najviše gasova staklene bašte
Revizije Kjoto Protokola i dalji planovi
Kada je bio donošen Protokol je ostavio neka pitanja da budu razmatrana
u budućnosti. Jedna od sednica za ovo pitanje je bila šesta Konferencija
potpisnica (COP6). Na COP6, održanoj u Hagu krajem 2000. godine, na kojoj
strane nisu uspele da se usaglase, jer je sa jedne strane bila EU (koja
je bila zagovornik težih uslova), a sa druge strane, SAD, Kanada, Japan
i Australija (koji su bili za to sa sporazum bude manje zahtevan i fleksibilniji).
U 2001. godini održan je nastav predhodnog sastanka (COP6bis), u Bonu,
gde su zahtevani uslovi bili usvojeni.
COP7 je održavan od 29. Oktobra 2001. do 9. Novembra 2001. godine u Makarešu
u cilju ustanovljavanja konačnih detalja vezanih za Protokol.
Prvi sastanak potpisnica The first Meeting of the Parties Kjoto Protokola
(MOP1), je održan u Montrealu i trajao je od 28. Novembra 2005. do 9.
Decembra 2005. godine, zajedno sa COP11.
Australija je 3. Decembra 2007. godine ratifikovala Protokol za vreme
prvog dana COP13 na Baliju.
U neobavezujućoj Wašingtonskoj Deklaraciji, koja je dogovorena 16. Februara
2007. godine, vlade država Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Rusije,
Velike Britanije, SAD, Brazila, Kine, Indije, Meksika i Juzne Afrike su
se dogovorile oko naslednika Kjoto Protokola.
Na 33. samitu G8, 7. Juna 2007. godine, vođe zemalja G8 su se složile
da u najmanju ruku prepolove emisije gsaova staklene bašte do 2050. godine.
Poslednji sastanak u vezi sa ovim se održao u Kopenhagenu, Danskoj, i
trajao je od 7. Decembra 2009. do 18. Decembra 2009. godine.
Cilj COP15/MOP5 UNFCCC je bio da se ustanovi ambiciozni globalni klimatski
sporazum za period od 2012, kada istekne Kjoto Protokol.
Ova konferencija jeste postigla vezujući sporazum za post-Kjoto period.
Ali ovaj sporazum nije dobio koncenzus.
Za vreme konferencije, neke zemlje su istakle koje akcije predlažu u slučaju
da se ovaj sporazum prihvati. Na kraju takav sporazum ipak nije prihvaćen,
ali su dogovoreni sledeći sastanici koji se tiču ovog pitanja u 2010,
2011 i 2012. godini.
COP16 se očekuje da će biti održan u Meksiku od 29. Novembra 2010. do
10. Decembra 2010. godine.
COP17 je planiran da se održi u Južnoj Africi od 28. Novembra 2011. do
9. Decmbra 2011. godine.
Zaključak
Iz svega navedenog može se zaključiti da je Kjoto Protokol tj sledeći
koji će doći posle njega neophodan u cilju očuvanja života kavim ga poznajemo,
jer sadašnja industrijalizacija proizvodi suviše veliku količinu zagađenja
koja ima za posledicu promene naše klime tj globalno zagrevanje. Ovim
tempom će relatvino brzo doći do tačke na kojoj će se temperatura promeniti
dovoljno da se lednici na polovima u potpunosti otope, Golfska struja
će usled toga stati i nastupiće novo ledeno doba. Ceo ovaj proces preti
i izumiranju braojnih životinjskih
i biljnih vrsta usled promena u klimi, tj atmosferi. Ovo znači da
je nekakva promena neophodna, ali se postavlja pitanje njene isplativosti
i efektivnosti.
Kako je već izloženo, neke zemlje se plaše da će ovakav pristup imati
veće štete nego koristi, i to ne samo po njihove ekonomije nego i po stanovništvo
koje ne bi usled povećanih troškova energije moglo da ostvari profit od
svojih preduzetničkih poduhvata. Proizvodi koji bi dolazili iz ovih zemalja
bi imali znatno višu cenu, i samim tim ne bi imali konkurentski položaj
koji su imali pre sporazuma. Ovo bi impliciralo da Kjoto protokol određuje
konkuretnske sposobnosti modernog poslovanja i može se protumačiti kao
izrazito negativan uticaj ovog Protokola.
Međutim s obzirom na opšte prihvaćeno naučno mišljenje koje se tiče emisije
gasova staklene bašte ne može se ignorisati problem koji imamo i ovakve
ili slične mere su neophodne u cilju očuvanja Planete Zemlje. Ostaje da
se vidi da li će nekakav sporazum biti postignut na nardenim sednicama
UNFCCC.
Literatura
1. http://www.ucar.edu/news/record/#kyoto posećen 03.01.2010.
2. http://findarticles.com/p/articles/mi_m4070/is_n135/ai_20860166/
posećen 03.01.2010.
3. http://en.wikipedia.org/wiki/Kyoto_Protocol posećen 05.01.2010.
4. http://unfccc.int/files/essential_background/kyoto_protocol/application/pdf/kpstats.pdf
preuzet 30.12.2009.
5. http://www.accf.org/publications/50/impact-of-kyoto-protocol-on-agriculture
posećen 03.01.2010.
6. http://unfccc.int/kyoto_protocol/items/3145.php posećen 03.01.2010.
7. http://www.eea.europa.eu/publications/eea_report_2006_9/eea_report_9_2006.pdf
preuzet 30.12.2009.
8. http://www.guardian.co.uk/environment/2007/feb/16/usnews.greenpolitics
posećen 06.01.2010.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD |