|
OPASAN OTPAD U POLJOPRIVREDI
Prelaskom
u novi milenijum čovečanstvo se našlo pred velikim brojem izazova. Svedoci
smo svakodnevnih upozorenja koja ukazuju na velike probleme koji se javljaju
u svim oblastima čovekovog života i rada, bilo kao pojedinca, bilo kao
člana uže sredine ili ljudske zajednice u celini. Porazna je činjenica
da su u najvećoj meri čovek i njegova težnja za napretkom u svakom smislu
rezultirala pojavom najvećeg broja problema koji su naša stvarnost, a
problemi će se u velikoj meri odraziti i na život budućih generacija.
Već nekoliko decenija stručnjaci ukazuju na realne opasnosti od zloupotrebe
prirode i njenih resursa u cilju zadovoljenja narastajućih potreba stanovništva
naše planete.
Praistorijski čovek je živeo u savršenom skladu sa prirodom. Broj stanovnika
je bio izuzetno mali, prirodni resursi praktično neograničeni a potrebe
pojedinca minimalne i svedne samo na potrebe obezbeđivanja golog opstanka.
Svoje potrebe za ishranom čovek je zadovoljavao lovom i sakupljanjem plodova
u neposrednom okruženju, voda za piće je bila obilato na raspolaganju,
staništa su bila prirodni zakloni. U takvoj zajednici, priroda i čovek
su proživeli srećno desetine hiljada godina. Prelaskom na poljoprivrednu
proizvodnju i pripitomljavanjem životinja u određenoj meri se narušava
dotadašnji sklad.
U stalnoj potrazi za hranom, čovek počinje da krči i pali šume, sprovodi
prve primitivne pokušaje ukrštanja domaćih životinja, prestaje sa dotadašnjim
nomadskim načinom života i stvara prve manje i veće naseobine. Sve navedeno
rezultira pojavom prvih problema koje je sa sobom nosio život u većim
zajednicama na relativno ograničenom prostoru.
Sadašnje stanje je izuzetno alarmantno. Decenije nemilosrdnog krčenja
velikih šuma ostavile su za sobom pustoš. Urbanizacijom i izgradnjom potrebne
infrastrukture ogromne površine obradivog zemljišta su nepovratno degradirane.
Eksploatacija rudnog bogatstva, nafte i gasa ostavlja za sobom pustinje.
Industrijska postrojenja svih vrsta stvaraju profit ne vodeći računa o
tome da svakodnevno zagađuju vodu, vazduh i zemljište. Intenzivan saobraćaj
zagađuje vazduh čak i više nego industrija. Otpad je zakrčio planetu.
Sa lica zemlje nestale su brojne biljne i životinjske vrste, a neke su
pred izumiranjem. Polovina svetskog stanovništva nema dovoljno kvalitetne
vode za piće i pati od neuhranjenosti i gladi. Trećina čovečanstva nema
nikakvo mesto za stanovanje. Već nekoliko godina unazad stižu alarmantna
upozorenja zdravstvenih radnika o bolestima čiji je glavni i jedini krivac
zagađenje svega oko nas. U novi milenijum ulazimo sa ogromnim demografskim,
energetskim i drugim problemima, dok priroda više nije u stanju da pruži
mogućnosti da se nagomilani problemi reše.
1. Otpad od poljoprivedne mehanizacije
Proces savremene poljoprivredne proizvodnje za sobom ostavlja i posledice
u vidu određenih količina otpadnih materija koje potiču od poljoprivredne
mehanizacije. U navedene materije spadaju rabljena maziva, rabljeni antifriz,
potrošeni delovi (pneumatici, akumulatori, prečistači i si.) otpadne vode
od održavanja mehanizacije i ostalo. Određene otpadne materije spadaju
i u opasne materije. Ukoliko takve materije i njihovi nusprodukti dospeju
u tlo, vodu i vazduh, one predstavljaju potencijalnu opasnost po čoveka
i njegovo okruženje. Rezultat zagadenja je poremećaj životne sredine lokalne
flore i faune koji se i ne mora odmah ispoljiti, all dejstvo može trajati
veoma dugo, pa i godinama u slučaju nekih supstanci.
Mnoge otpadne materije u sebi nose i sirovinski i energetski potencijal.
Pravilnim razvrstavanjem, sakupljanjem i ponovnim korišćenjem (reciklažom)
smanjuje se količina otpada i štede sirovine i energija. Medutim, bez
obzira na postojeću zakonsku regulativu u oblasti manipulacije otpadnim
materijama, kao i na apele vezane za pravilno odlaganje i mogućnost recikliranja
mnogih otpadnih materija, eksploatacija poljoprivredne mehanizacije je
identifikovana kao potencijalni izvor zagadenja i iz njega proisteklih
opasnosti.
Sa ekološkog aspekta, proces savremene poljoprivredne proizvodnje, pored
utroška energenata, na prvom mestu fosilnog porekla, te emitovanja štetnih
gasova iz motora SUS poljoprivredne mehanizacije, takođe ima štetne posledice
u vidu generisanja određenih količina čvrstih i tečnih otpadnih materija
koje potiču od eksploatacije i održavanja mehanizacije. Bez obzira na
način održavanja mehanizacije i na njenu tehnološku razvijenost, čak i
kod najsavremenijih i najnaprednijih mobilnih sistema primenjenih u poljoprivrednoj
proizvodnji, zamena potrošnih elemenata i radnih fluida je neizbežna.
Mnoge otpadne materije mogu imati vrednost kao sekundarne sirovine velikog
energetskog ili sirovinskog potencijala, ali određene materije se mogu
smatrati i opasnim. Da bi se te materije mogle kvalitetno iskoristiti
na odgovarajući način, neophodni su postupci u smislu njenog sakupljanja,
razvrstavanja, pravilnog skladištenja i distribucije do odgovarajućih
centara za dalje procesiranje. Međutim, bez obzira na postojeću zakonsku
regulativu u oblasti manipulacije otpadnim materijama, kao i na apele
vezane za pravilno odlaganje i mogućnost recikliranja mnogih otpadnih
materija, eksploatacija poljoprivredne mehanizacije je identifikovana
kao potencijalni izvor zagađenja i iz njega proisteklih opasnosti.
1.1. Otpadne materije poljoprivredne mehanizacije
Otpadne materije od eksplatacije i održavanja poljoprivredne mehanizacije
mogu se podeliti na:
• otpadne tečnosti (rabljeno ulje, antifriz),
• delovi (pneumatici, akumulatori, metalni i nemetalni delovi...) i
• prateće otpadne materije (otpadna voda od pranja mehanizacije, radionički
otpad, ambalaža...)
Ulja, maziva i druge materije koje se koriste pri reparaciji mehanizacije
(ulja za mašinsku obradu i si.) i tečnosti za druge procese u okviru poljoprivredne
proizvodnje nisu uzeta u razmatranje.
Rabljena ulja su otpadne materije koje nastaju prilikom redovnog održavanja
poljoprivredne mehanizacije. Ulja se koriste za podmazivanje motora i
transmisije ili kao radni medijum u hidrauličkom sistemu. U njima je sadržan
velik procenat veoma toksičnih i kancerogenih supstanci što ih čini opasnim
otpadom, tim pre što zbog toga što su u tečnom stanju i lako mogu prodreti
u tlo i vodu. Prečistači za ulje, ukoliko su sa metalnim kućištem (tzv.
"spin-on"), nakon skidanja mogu u sebi sadržati i do pola litre
ulja, pa da bi se mogli tretirati kao običan čvrst otpad, potrebno je
ocediti zaostalo ulje iz njih.
Upotrebljeni antifriz (na bazi etilen-glikola) je produkt redovnog održavanja
motora mobilnih sistema u poljoprivredi. U zavisnosti od vrste i proizvođača
antifriza i od fabričkih preporuka, intervali zamene se kreću od jedne
do pet godina. Antifriz je otrovan ako se proguta (utiče na centralni
nervni sistem), a zbog slatkog ukusa može biti privlačan deci ili životinjama.
Nekorišćeni antifriz je ipak biorazgradiv i vremenom će se etilen-glikol,
ako dospe u tlo, razložiti na ugljenik i vodu. Međutim, u korišćenom antifrizu
se, osim etilen-glikola, mogu nalaziti i tragovi teških metala i drugih
supstanci (npr. olovo, kadmijum, bakar, hrom, benzen i antikorozivni aditivi)
koje ga čine opasnim otpadom. Ako dospe u kanalizaciju, zemlju ili vodu,
antifriz može biti smrtonosan za biljni i životinjski svet.
Zamena pneumatika se vrši prema stanju, a kriterijumi zamene poljoprivrednih
pneumatika su pohabanost rebara ili mehanička oštećenja. Iako se ne tretiraju
kao opasan otpad, dimenzije i oblik pneumatika su takvi da za njihovo
skladištenje treba veoma mnogo prostora. Skladištenje isluženih pneumatika
mora biti takvo da se izbegnu potencijalne opasnosti od požara, kao i
mogućnost da dođe do zadržavanje vode u njima, jer bi to moglo predstavljati
podlogu za razvoj neželjenih insekata (komaraca npr.).
Akumulatori se menjaju prema stanju, tj. smatraju se neispravnim kada
vise ne mogu pouzdano pokrenuti motor poljoprivredne mašine ili vozila.
Olovni akumulatori u sebi imaju rastvor sumporne kiseline što ih svrstava
u opasan otpad.
Plastični otpad po pravilu potiče od ambalaže (pakovanja eksploatacionih
tečnosti i tečnih hemijskih poljoprivrednih sredstava, od jedne, pet ili
deset litara) i brzo se nagomilava na deponijama, zbog slabe razgradljivosti
plastičnih materijala. Sa druge strane, nerazgradljivost plastičnih masa
je prednost u smislu da zbog toga plastika direktno ne zagađuje zemljište
i vodu.
U poljoprivrednoj mehanizaciji preovladuju metali na bazi gvožđa (sivi
liv, čelik i čelični limovi), a njihova reciklaža postaje aktuelna na
kraju radnog veka elemenata i sistema mašina ili oruđa.
U nemetalne otpatke koji spadaju u opasni otpad spadaju elementi koji
sadrže azbest, kao što su zaptivni materijali i frikcione obloge kočnica
i spojnica. Iako je upotreba azbesta za navedenu svrhu smanjena u poslednjim
godinama, u postojećim agregatima, a i na tržištu se još uvek mogu naći
kompozitni vlaknasti materijali sa azbestnim vlaknima.
Otpadne vode nastaju na lokacijama na kojima se vrši održavanje i reparacija
poljoprivredne mehanizacije. Ovde se takode mogu ubrojati i otpadne vode
koje nastaju pranjem sredstava mehanizacije korišćenim za manipulaciju
sredstvima za zaštitu bilja. Izlivanjem u prirodne vodene resurse (direktno
ili preko kanalizacije) ili u zemljište, bez prethodnog tretmana, predstavljaju
opasnost za prirodne procese ili za obnovu kvaliteta i količine vode,
te umanjuje mogućnost njihovog višenamenskog korišćenja.
2. Reciklaza otpada od poljoprivredne mehanizacije
Sagledavajući mogućnosti i sadašnje stanje deponovanja određenih vrsta
materija, staro gvožđe i čelik, obojeni i laki metali i akumulatori spadaju
u najtraženije sekundarne sirovine, te se za njih može reći da se na teritoriji
AP Vojvodine recikliraju gotovo u celini. Kritičan otpad u oblasti održavanja
i eksploatacije poljoprivredne mehanizacije predstavljaju korišćena ulja
i pneumatici, iz razloga količina, njihovih karakteristike u smislu uticaja
na okolinu i uslova deponovanja.
Skladištenje otpadnih ulja mora biti tako izvedeno da ono ne može curiti
iz posuda niti da u posude može dospeti atmosferska voda. Da bi se mineralno
motorno, hidrauličko i transmisiono ulje moglo predati na reciklažu, ne
sme se mešati sa sintetičkim uljima, sa gorivima niti sa bilo kakvim drugim
otpadnim tečnostima. Staro mineralno ulje se pravilno može iskoristiti
na dva osnovna načina:
• Kao sirovina za izradu novog ulja (najveći procenat predaje rabljenog
ulja na rerafinaciju od ukupne količine sakupljenog ulja imaju Italija
- 83%, Nemačka - 61%, Danska - 42% i Francuska - 35%), što je preporučljiv
način rada zbog mogućnosti višekratne reciklaže. Efikasnost postupka rerafinacije
može biti i do 70¬80%, što znači da bi se od sakupljenog otpadnog ulja
u AP Vojvodini godišnje moglo dobiti od 1200 do 1500t rerafinisanog baznog
ulja.
• Kao izvor toplotne energije, kontrolisanim sagorevanjem u namenskim
gorionicima koji omogućavaju potpuno sagorevanje i imaju zadovoljavajuću
emisiju produkata sagorevanja. Sagoreva se samo staro ulje ili njegova
mešavina sa gorivima (koinsineracija), ali se time sirovina trajno uništava.
Reciklaža antifriza ili njegovo posebno odlaganje kao potencijalno opasnog
otpada se ni u AP Vojvodini, a ni sire, ne primenjuje. Recikliranje antifriza
se zasniva na filtriranju i/ili destilaciji, zajedno sa ostalim postupcima
za odstanjivanje kiselih jedinjenja, metala, kamenca i korozije (neutralizacija,
jonizacija). Nakon odstranjivanja kontaminanata, bazni antifriz se oplemenjuje
dodavanjem aditiva kojim će mu se obezbediti potrebne karakteristike za
ponovnu upotrebu (antikorozivnost, sprečavanje penušanja, sprečavanje
formiranja kamenca...). Pravilnim sakupljanjem i reciklažom antifriza
moguće je povratiti čak i do 90% količine HT3. Uslov za to je da se antifriz
ispušten iz motora skladišti u hermetički zatvorenim i označenim posudama,
bez mešanja sa drugim otpadnim tečnostima.
Najveća količina pneumatika pripada teškim vanputnim vozilima poljoprivredne
mehanizacije. Kako je udeo pneumatika prečnika preko 20" veći od
50%, to dodatno otežava skladištenje i transport ove vrste otpada. Osnovni
načini iskorišćavanja pneumatika kao sekundarne sirovine su:
• Kontrolisano spaljivanje na visokim temperaturama, npr. u cementarama
gde se može dobiti određena količina toplotne energije (približno trećina
od energije uložene za izradu pneumatika).
• Korišćenje celih pneumatika u razne svrhe (ne za mobilnu mehanizaciju):
niskogradnja, železnica i si.
• Sečenje na manje komade, nakon čega se izdvaja metal. Tako dobijen materijal
može se koristiti u različite svrhe (putevi, različiti proizvodi, ispune
i si.)
• Devulkanizacija, nakon čega se guma ponovo može vulkanizovati za upotrebu
u različitim proizvodima. Cena i niži kvalitet proizvoda razlog su za
malu primenu ovog postupka
• Protektiranje pneumatika drumskih vozila, ali ne i pneumatika poljoprivredne
mehanizacije, jer se se takav postupak obnove ne primenjuje.
Sva tri osnovna sastojka akumulatora (olovo, kiselina i kućište) po pravilu
se recikliraju u celini. Olovo se koristi u fabrici akumulatora za izradu
novih ploča u akumulatorima, kućište se lomi i drobi radi izrade granulata
za izradu novih kućišta. Kiselina se neutralise u odgovarajućem pogonu,
takode u fabrici akumulatora. Ostaju jedino relativno male količine nusprodukta
prerade olova.
Plastična ambalaža se posle upotrebe može iskorititi na sledeća dva osnovna
načina:
• u energetske svrhe (kontrolisanim spaljivanjem), u svrhu smanjivanja
količine i obima ambalažnog otpada i delimičnog ili potpunog odstranjivanja
opasnih karakteristika, i
• za reciklažu, kao prerada plastičnog otpada za prvobitnu namenu (topljenjem
ili hemijskom obradom).
Na plastičnoj ambalaži uglavnom postoji znak da je materijal namenjen
reciklaži, kao i oznaka o kojoj vrsti plastike je znak. Recikliranjem
plastičnih masa moglo bi se uštedeti do 90% energije u odnosu na onu potrošenu
na njenu proizvodnju. Međutim, formulacije plastičnih masa su različite,
i one često nisu međusobno kompatibilne. Zato je pravilno razvrstavanje
prema vrstama plastike od velikog značaja za kvalitet reciklaže. Drugi
problem je zaprljanost plastične ambalaže različitim supstancama, koja
dodatno usložnjava i poskupljuje postupke prerade plastičnog otpada. Ti
razlozi čine odlaganje plastične ambalaže postaje rastući problem u sferi
manipulacije otpadom.
Ostale otpadne materije koje potiču od održavanja poljoprivredne mehanizacije
(stari prečistači, ambalaža, otpaci koji sadrže azbest i si.), ako se
ne mogu iskoristiti u drugu svrhu (npr. opet kao ambalaža), deponuju se
sa ostalim čvrstim otpadom na deponije ili spaljuju. Mnoge od tih materija
predstavljaju iskoristive sekundarne sirovine (plastična i metalna ambalaža),
ili opasan otpad (prazna ambalaža opasnih materija, azbestni materijali,
neoceđeni prečistači za ulje...). Iako je zakonom određeno da se sa takvim
materijama postupa na poseban način, može se reći da uslovi za primenu
zakonskih odredbi nisu stvoreni.
3. Zagađivanje hemikalijama
Zagađivanje hemikalijama dobija svake godine sve veće razmere. Zemljište
se zasipa svakojakim hemikalijama, veoma često nekontrolisano, a veliki
broj jedinjenja ostaje nepromenjen i dospeva preko ishrane u čovečiji
organizam gde pokazuje različito dejstvo. Neke od njih su izrazito toksične,
dejstvo pojedinih još nije sasvim ispitano, ali je za veliki broj njih
karakteristično da se nagomilavaju u čovečijem organizmu i mogu da izazovu
različite posledice. Danas se korišćenje poljoprivrednog zemljišta gotovo
ne može zamisliti bez upotrebe pesticida, herbicida i fungicida. Alternative
kojima bi se u širokoj praksi zamenili pesticidi gotovo nema i treba računati
na njihovom primenom i u budućnosti. Pesticidi koji se danas koriste su
najčešće male perzistentnosti (postojanosti) i njihova degradacija se
obavlja relativno brzo u zemljištu. Međutim, masovnost njihove primene,
dozacije, učestalost primene, širok spektar delovanja, a često i visoka
otrovnost primenjenih supstanci mogu u kraćem vremenskom intervalu da
izazovu drastične promene u kvalitetu i plodnosti zemljišta.
U našoj zemlji se već dugo godina uzastopno vrše sistematska istraživanja
ostataka pesticida u zemljištu. U svim analiziranim uzorcima nađeni su
ostaci jedinjenja iz grupe hlorovanih ugljovodonika, lindana, aldrina,
dialdrina, DDT-a i drugih jedinjenja, s tim što su po pravilu veće koncentracije
zabeležene u zemljištu društvenog sektora i to najviše u zemljištu zasađenom
vinogradima.
Osim pesticida, zemljište se masovno zasipa fertilnim sredstvima (mineralnim
đubrivima), što je dovelo do zagađenja zemljišta i drenažnih voda sa teškim
metalima, nitratima i fosfatima. Ovde naročito treba spomenuti kadmijum
i olovo koji u posebnim uslovima, u zemljištu sa velikim pH vrednostima
putem lanca ishrane dospevaju u biljke (koje imaju sposobnost njihovog
nagomilavanja) i preko njih direktno (slučaj sa salatom i rotkvicama)
ili indirektno (preko ovsa, odnosno mleka i mesa) prodiru u ljudski organizam.
U ljudskom organizmu olovo i kadmijum se nagomilavaju i čine velike zdravstvene
probleme.
Mere zastite, ukratko, podrazumevaju smanjenje upotrebe zagađujućih materija
u poljoprivredi, dobro organizovanje deponija, zasađivanje biljaka koje
su u stanju da upijaju zagađujuće materije, pa i otrovne. Na primer, ljubičica
može da živi u zemljištu bogatim arsenom. I slične druge akcije koje imaju
za cilj očuvanje zemljišta. Za sve ovo je potrebna dobra volja države,
koja u našem slučaju još uvek nije spremna na takve poduhvate, a nema
ni osnovne zakone vezane za zaštitu životne sredine.
4. Generisanje i tretman opasnog otpada u Republici Srbiji
Jedan od najvećih problema u Republici Srbiji je odlaganje i tretman
opasnog otpada. U grupu opasnog otpada možemo svrstati i industrijski,
elektronski, električni i medicinski opasan otpad. Kod nas nisu razvijena
postrojenja za tretman i odlaganje opasnog otpada, niti odgovarajući prostor
za skladištenje istog. Tako da velike količine opasnog otpada na kraju
završe na komunalnim ili divljim deponijama, a male količine se izvezu.
Zaključak
Zagađenje predstavlja značajan ekloški problem u Srbiji, koji je nastao
kao posledica slabih okvira ekološke politike i njenog sprovođenja i desavanja
u zemlji i regionu u proteklih 15 – 20 godina. Ekonomski instrumenti su
usmereni samo na ubiranje taksi, a ne na svoju osnovnu funkciju, a to
je da omoguće podršku za ekološki odgovorno ponašanje.
U Srbiji je prisutan i problem degradacije standarda i kvaliteta života,
koja kod stanovništva umanjuje motivaciju, da se uopšte brine o životnoj
sredini. Takođe, zastarela tehnologija i uopšte loši uslovi u privredi,
nisu stvorili uslove za uvođenje postrojenja, koja će doprineti zaštiti
životne sredine. Zagađenju u Srbiji posebno doprinosi nedostatak zakona,
uopšte o životnoj sredini, koji uključuje ključne zahteve Evropske unije
za zaštitu životne sredine.
Predlog mera za dalje delovanje
Treba se zalagati za usvajanje zakonskog okvira koji će jasno definisati
upravljanje otpadom i odgovornost za odlaganje otpada kao i kaznene mere
za nepravilno odlaganje otpada. Zalagati se za izgradnju Reciklažnog centra
koji će prvenstveno služiti za reciklažu opasnog otpada, ali i za reciklažu
drugih vrsta otpada.
Različitim merama, bilo podsticajnim ili kaznenim primorati proizvođače
da stvaraju proizvode koji je reciklabilni. Zalagati se da uvođenje standarda
iz oblasti zaštite životne sredine bude i zakonska obaveza privrednika,
jer primena standarda, kao što je to ISO14001 našim privrednicima može
pomoći da budu konkurentniji na svetskom tržištu.
Literatura
• Ružić D., Muzikravić V., Poznanović N. Otpadne materije poljoprivredne
mehanizacije na teritoriji AP Vojvodine, 2008
• Đukanović, M.: Ekološki izazov, Nolit, Beograd, 1991.
• www.poljoprivreda.info
• www.ekoforum.org.yu
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD |
|