|
Ekološka odgovornost u tranzicionoj ekonomiji
Među mnoštvom egzistencijalnih kriza, sa kojima se danas čovečanstvo
susreće, ekološka kriza zauzima posebno mesto. Zaštita i unapređenje čovekove
sredine postali su globalan problem savremenog društva.
Životna sredina kao oblast istraživanja i ekološka odgovornost na početku
XXI veka, privlače pažnju naučnika i praktičara različitih nauka. Postojeći
problemi se nameću nauci i operativi, naglašenom aktuelnošću i akutnošću,
a sve jasnije dolazi se do zaključka da zdrave životne sredine nema previše,
da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih
objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim
i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje.
Negativne posledice ljudskog uticaja i industrije na životnu sredinu prevladale
su u razvoju tranzicionih ekonomija toliko da su stvorile uslove ekološke
krize koja je u stanju da prirodnu sredinu učini nepogodnom za život čoveka.
Smena negativnih uticaja čoveka na životnu sredinu pozitivnim, danas je
jedan od osnovnih zadataka za dalji održivi razvoj čovečanstva.
Suočene s problemima rasta i njegovim socijalnim posledicama, tranzicione
zemlje nastoje po svaku cenu da otvore nove prostore rasta u novim sektorima,
šteteći time osnovama samog sistema. Njihova osnovna nada leži u novim
tehnologijama kao podsticaju životnosti sistema, a ne u promeni socijalnih
odnosa. U tome im pomaže i ekološka kritika koja u najvećem delu zahvata
posledice, a ne socijalne uzroke u samom sistemu.
1. Eksterni faktori zagađenja
Društvena reprodukcija zahteva adekvatno tretiranje prirodnog okruženja.
Kreiranje zajedničke politike, koja uvažava principe ekonomje i održivog
razvoja, upućuje na nužnost dinamičkog ukrštanja ekonomskog, socijalnog,
ekološkog i institucionalnog podsistema. U smislu održivog razvoja, odnosa
ekonomije i ekologije, akcenat je dat na osnovu percepcije životne sredine
kao izvora resursa za ekonomske aktivnosti.
Ekološki pokret tako često zadovoljava široke mase simpatizera i aktivista
na "sitnim" uspesima, ali i nosioce kapitala na upozorenjima
u kom smeru treba investirati kapital kako bi svi u društvu bili zadovoljni.
Tako se deo ekološke kritike i njeni nosioci funkcionalno uklapaju u sam
sistem i njime se nadopunjavaju kao njegov ekonomski i socijalni barometar.
Ubrzana industrijalizacija i iskorištavanje neobnovljivih izvora sa zagađivanjem
okoliša, vode privredu prema samorazaranju i katastrofičnim ratovima za
hranu, energiju, prostor i vodu. Zagađivanje životne sredine, pre svega,
vode i vazduha, su pojave koju ekonomisti nazivaju eksternim efektima.
Oni su posledica nesavršenog delovanja tržišnog mehanizma.
Kada neka fabrika ispušta hemikalije u obližnju reku, ona time povećava
troškove prečišćavanja vode, preduzećima lociranim nizvodno. To su negativni
eksterni efekti. Nasuprot tome, pozitivni eksterni efekti, su aktivnosti
lica koja omogućavaju koristi drugima.
U zemljama u tranziciji stanovništvo nije dovoljno motivisano da poboljšava
kvalitet ne samo životne sredine, nego i faktora proizvodnje. U tržišnim
privredama, koristi takvih pozitivnih aktivnosti odražavaju se na tržišnu
cenu imovine ili faktora proizvodnje. Problemi negativnih eksternih efekata
često mogu da se prevaziđu definisanjem prava vlasništva, jer to pravo
omogućava vlasniku da kontroliše eksploataciju resursa i naplaćuje naknadu
za korišćenje.
U određenim slučajevima, privatna tržišta mogu da reše problem eksternih
efekata bez uplitanja države. Optimalan način za to je internalizacija
eksternih efekata.
U savremenim uslovima masovne proizvodnje pitanje negativnih eksternih
efekata se nameće samo od sebe. Tržišta često nisu u mogućnosti da izvrše
efikasnu alokaciju prirodnih resursa. To su svi slučajevi kada nastaju
eksterni efekti. Dominantno shvatanje ekonomista jeste da bi mehanizmi
slični tržišnim mogli da obezbede efikasno privatno i društveno ponašanje.
2. Ekonomski instrumenti ekološke politike
U cilju konkretizacije zaštite životne sredine i realizacije koncepta
održivog razvoja, neminovno se nameće pitanje ekonomskih instrumenata.
To su instrumenti, koji usmeravanju ekonomske subjekate kroz internalizaciju
troškova životne sredine ili troškova iscrpljivanja prirodnih izvora.
Upotrebom ovih instrumenata ne deluje se direktno na primenu drugačije
tehnologije ili ekoloških standarda, već se nepravilnosti nastoje ispraviti
ekonomskim intrumentima.
Ekonomski instrumenti zaštiti životne sredine do pre dvadesetak godina
koristili su se samo u izuzetnim slučajevima, jer je njihova upotreba
nailazila na snažno protivljenje i kod industrije i u javnosti. Međutim,
zahtevi za ostvarenjem "održivog" razvoja tražili su stvaranje
novih vrsta i oblika instrumenata, kojima bi se delovalo na globalno zagađenje.
Ekonomski instrumenti su jedna od grupa instrumenata u oblasti zaštite
životne sredine, čiji je cilj postizanje određenih ekoloških poboljšanja.
Osnovna svrha primene ekonomskih instrumenata je da se obezbedi adekvatno
određivanje cena ekoloških-prirodnih resursa, kako bi se obezbedila njihova
efikasna upotreba i pravilna alokacija. Ukoliko ekološki resursi dobiju
realnu, adekvatnu cenu, kao i svako drugo dobro, može se očekivati da
će tada njihovo tretiranje biti kao i kod svakog drugog faktora proizvodnje,
što podrazumeva efikasnu alokaciju ograničenih resursa.
Aktivniji način učeća države u smanjenju zagađenja je kroz subvencionisanje
smanjenja zagađenja. Umesto da oporezuje zagađenje, država je u mogućnosti
da subvencioniše izdatke na smanjenju zagađenja. Ukoliko neće imati direktnu
korist od smanjenja zagađenja, preduzeće nije motivisano da investira
u kontrolu i redukciju zagađenja, u slučaju nepostojanja kazni.
U uslovima tržišne privrede zaštita životne sredine postiže se:
• pozitivnim preventivnim delovanjem zagađivača posebno ka smanjenju i
otklanjanju zagađivanja;
• odgovornim javnim delovanjem društvene zajednice (posebno lokalne i
regionalne zajednice).
Ekonomski instrumenti treba da doprinesu što većem integrisanju ekološke
politike sa ostalim politikama. Posebno se to odnosi na sistem pravilnog
formiranja cena ekoloških resursa, što treba da vodi lakšem uklapanju
politike zaštite životne sredine u ceo fiskalni i sistem cena.
Da bi se obezbedilo efikasno privatno i društveno ponašanje postoje sledeći
ekonomski instrumenti:
• Naknade i porezi za emisije. Naknade za emisije su
direktne uplate bazirane na procenama ili konkretnim merenjima koncentracije
i vrste emisije. U zemljama u tranziciji, se najčešće tiču velikog broja
proizvođača i često se kombinuju sa kaznama.
• Korisničke naknade i porezi. Ovaj instrument ima lokalni
karakter. Sredstva prikupljena na ovaj način, služe za finansiranje konkretnih
ekoloških problema lokaliteta: odlaganje i prikupljanje otpada, obrada
komunalnih voda, eksploatacija sirovina, lovišta, parkova, ribnjaka i
slično. Centralizovan prihod, koji prevashodno nije namenjen zaštiti životne
sredine, već povećava lokalne i državne prihode je upravo porez.
• Kazne. Porezi i kazne su najjednostavniji mehanizami.
Kada je proizvodnja uzrokovala negativni eksterni efekat, pravilno utvrđena
kazna ili porez, suočavaju proizvođača sa društvenim posledicama svog
privređivanja. Smisao ovog instrumenta je da izjednači privatne i društvene
troškove i koristi. Kada se proizvođaču naplati kazna u iznosu graničnih
troškova zagađenja, granični privatni i društveni troškovi će se izjednačiti.
Proizvođač može da smanji zagađenje smanjenjem obima ili načina proizvodnje.
Promene u načinu proizvodnje mogu uzrokovati izdatke za uređaje za kontrolu
kontaminacije, ili da promene input (sirovinu).
• Naknade za proizvode. Proizvodi koji uzrokuju zagađenje
okoline tokom proizvodnje, potrošnje ili u obliku otpada, opterećuju se
procenjenim društvenim troškovima. Cilj je prilagoditi relativne cene
proizvoda, u cilju smanjenja njihove tražnje, a tako prikupljena sredstva
služe finansiranju izmenjenog načina proizvodnje, koji je ekološki prihvatljiviji.
• Garancija izvršenja. Proizvođači ili korisnici prirodnih
resursa, su u obavezi da polože garanciju, čime garantuju poštovanje uslova
zaštite životne sredine. Po izvrženju obaveza, garancija se vraća proizvođaču.
• Odštete. Za funkcionisanje ovog ekonomskog instrumenta,
neophodna je uloga države koja ima obavezu kreiranja i garantovanja prava
na nadoknadu štete ili regulisanja odštete kroz fondove (fondovi za zagađenje
voda, fondovi za ugrožavanja biodiverziteta, fondovi za naftne mrlje i
slično). Nadnada se odnosi na slučajeve kada je dominantan deo prihoda
namenjen pokrivanju troškova i zaštiti životne sredine (na primer, sredstva
su prikupljena kroz fondove za zaštitu voda i životne sredine).
Ekonomisti koji se zalažu za novčane kazne, imaju stav da se povećanjem
novčanih kazni utiče na smanjenje nivoa zagađenja na željeni nivo. Subvencije
za smanjenje zagađenja će verovatno dovesti do prekomerne proizvodnje
proizvoda koji uzrokuju zagađenje iako omogućavaju efikasno smanjivanje
zagađenja. Međutim, državna regulativa ostavlja malo prostora da preduzeća
dobrovoljno smanje zagađenje ispod određenog nivoa ili standarda, bez
obzira sa koliko niskim troškovima bi se suočili, jer postoji razlika
između poimanja privatne i društvene koristi i troška, dok god se blagodeti
čiste vode, vazduha, biodiverziteta i slično, posmatraju bez ekonomske
vrednosti, već kao nešto što dolazi samo po sebi
Negativni efekti ekonomskih instrumenata moraju se neutralisati:
• određivanjem izuzetaka u tačno propisanim okvirima, i
• davanjem subvencija u određenom iznosu.
Od ekonomskih instrumenata se očekuje da budu efikasni instrumenti politike
zaštite i očuvanja životne sredine, očekuje se da obezbede incijativu
za inovacije u zaštiti i očuvanju životne sredine.
Pored ekonomskih instrumenata za zaštitu životne sredine postoje još regulatorni
instrumenti, kao i njihova kombinacija sa instrumentom javnog mnjenja
i internalizacijom troškova zaštite i očuvanju životne sredine.
Regulatorni instrumenti definišu se kao institucionalne mere usmerene
direktno na ponašanje zagađivača prema okolini putem:
- regulacije procesa ili korišćenih proizvoda;
- ograničavanja ili limitiranja ispuštanja određenih zagađvača;
- ograničavanja nekih aktivnosti za određeno vreme, u određenim zonama
kroz licence, postavljanje standarda i sl.
Njihovo osnovno obeležje je da zagađivaču ne ostavljaju mogućnost izbora:
ili se prilagođava ili plaća kazne. U praksi se, međutim, striktna granica
između ekonomskih i regulatornih mera često ne može povući. Tako, na primer,
mnoge regulatorne mere predviđaju određene finansijske implikacije, što
je karakteristično za ekonomske instrumente.
2.1. Ekonomski instrumenti ekološke politike u tranzicionim zemljama
Glavna prednost ekonomskih instrumenata je ta što oni inkorporiraju ekološke
potrebe direktno u mehanizam tržišnih cena. Efikasnost ekonomskih instrumenata
je zbog svoje fleksibilnosti data zagađivačima kao podloga za kreiranje
potrošački-efektivne podobne startegije. Ekološki doprinosi kao što su
naplate i takse su direktna plaćanja od strane zagađivača.
Predlozi za prošireno korišćenje ekonomskih instrumenata za rešavanje
problema zagađenja je delom blokirano u tranzicionim zemljama, usled postojećih
regulatornih institucija. Ono na šta se cilja i očekuje jeste da bi tranzicija
trebala da omogući integralnu primenu ekonomskih instrumenata u ove svrhe.
Ono što je interesantno za tranzicione zemlje jeste da veliki broj ulaganja
u ekološke svrhe zapravo odlazi na ulaganja za tehnologije tretmana otpadnih
voda i generalno na probleme menadžmenta otpada. Nacionalni izvori finansiranja
za troškove javnog sektora uključuju prihode lokalnih vlasti, transfera
sa centralnog državnog budžeta i "mekih zajmova" iz ekoloških
fondova. Mnoge tranzicione zemlje su uključile privatni sektor u javne
projekte infrastrukture i zaštite životne sredine, kroz različite oblike
partnerstava.
Jedna od najvažnijih institucionalnih promena jeste decentralizacija moći
i odgovornosti. U slučaju javnih ekoloških usluga, mnogo je veća verovatnoća
da dođe do preklapanja između lokalnih potreba i ponude usluga. Ipak,
postoje i određeni nedostaci decentralizacije:
• mnoge lokalne vlasti nemaju iskustva i znanja u implementaciji sistema
ekološkog menadžmenta;
• nemaju dovoljno finansijskih sredstava da sprovode preuzetu odgovornost
u datim oblastima.
Mnoga ekonomska poboljšanja povezana sa privatizacijom mogu dovesti do
potencijalnih poboljšanja životne sredine. Glavni izvori ovih poboljšanja
su:
- Efikasnije korišćenje prirodnih resursa
Većina oblika privatizacije uvodi efektniji integralni oblik menadžmenta,
što vodi većoj pažnji posvećenoj smanjenju otpada, efikasnijem korišćenju
sirovina i tehnologija i sveobuhvatnom porastu produktivnosti. Privatizacija
može da otvori mogućnost za restruktuiranje industrije, koja, kada je
u javnom vlasništvu, stagnira usled nedovoljne posvećenosti države.
- Povećano uvođenje menadžmenta životne sredine
Restruktuiranje industrije ima za cilj da poboljša efikasnost i profitabilnost
preduzeća u promenljivom ekonomskom okruženju. Ova poboljšanja donose
direktne ekonomske koristi.
- Povećan pristup kapitalu i veća ulaganja u čistije tehnologije
Mnogim preduzećima je potreban kapital za investiranje. Obično moraju
da poštuju prioritete prilikom sačinjavanja godišnjeg budžeta, a privatizacija
može da poveća količinu kapitala za ulaganje omogućavajući preduzećima
pristup izvorima investitora. Nova ulaganja kapitala predstavljaju čistije
i efikasnije tehnologije.
- Pristup tržištima za proizvode i usluge u skladu sa očuvanjem
životne sredine
Formiranje konkurentskog izvoza bio je jedan od glavnih ciljeva privatizacije
u mnogim tranzicionim zemljama. Veći pristup novim tržištima, posebno
tržištima sa čvrstim regulativama o zaštiti životne sredine i zahtevima
za poslovanjem i pružanjem usluga koje ne ugrožavaju životnu sredinu,
stvara mogućnosti za nove poslovne poduhvate i poboljšanja standarda životne
sredine.
- Mere zaštite životne sredine mogu se razlikovati od
vlasništva, sektora i veličine kompanije. Kompanije sa centrima u zemljama
sa čvršće regulisanim odredbama zaštite životne sredine, obično su suočene
sa većim zahtevima da poboljšaju svoje poslovanje u skladu sa životnom
sredinom, nego preduzeća sa centrima u zemljama koje nemaju jasno definisan
program zaštite životne sredine.
Ekološka zaštita se ne temelji na tržišnom principu, odnosno cena te zaštite
ne može odražavati retkost resursa niti osigurati njihovu optimalnu alokaciju,
kao što je to slučaj sa "običnim" robama i uslugama na tržištu.
Fondovi za životnu sredinu imaju važnu ulogu u finasiranju troškova zaštite
životne sredine. Sredstva fonda se obično koriste za investicije smanjenja
zagađenja vazduha, vode, i upravljanje otpadom. To se vrši pretežno na
dva načina: direktnom finansijskom podrškom korisnika (preduzeća, opština
ili drugih institucija), i kroz ulogu posrednika mobilišući finansijske
resurse iz drugih izvora za sufinasiranje infrastrukturnih projekata sa
uticajem na poboljšanje životne sredine. Fondovi su veoma važni instumenti
politike u procesu tranzicije jer su direktno uključeni u obezbeđivanje
investicija za poboljšanje stanja životne sredine. U većini tranzicionih
zemalja fondovi su pravna lica koja ostvaruju prihod od propisanih naknada,
i koja su u različitom stepenu, pod nadzorom Ministarstva za životnu sredinu.
ZAKLJUČAK
Osnovni cilj i/ili zadatak ekonomije u odnosu na prirodnu sredinu svodi
se na iznalaženje takvih postupaka i metoda kojima će se, putem proizvodnog
procesa, obezbediti najefikasnija moguća "prerada" resursa prirode
u dobra i usluge za zadovoljavanje nekih od mnogobrojnih ljudskih potreba.
Nasuprot tome, osnovni "interes" ekologije, takođe sa ciljem
zadovoljavanja određenih čovekovih potreba, je da prirodnu sredinu, sa
svim njenim resursima, očuva nepromenjenom.
Ovakav karakter odnosa ekonomije i ekologije prema prirodnoj sredini izražava
se u osnovnim svojstvima, koje prirodna sredina ima za čoveka:
1. pojavljuje se kao davalac obnovljivih i neobnovljivih sirovina koje
se koriste kao inputi u procesu proizvodnje,
2. poseduje takve javne resurse koji u svom prirodnom stanju obezbeđuju
zadovoljenje čitavog niza čovekovih egzistencijalnih i izvedenih potreba,
3. pruža zemljište kao mesto i prostor za obavljanje svih čovekovih, pa
time i ekonomskih aktivnosti.
Suprostavljenost ciljeva ekonomije i ekologije sa stanovišta upotrebe
prirodne sredine i njenih resursa, najizraženije dolazi do izražaja kroz
suprotstavljenost ekoloških principa i mera zaštite prirodne sredine i
primeni tržišta, kao osnovnog mehanizma alokacije društvenih resursa koji
koristi ekonomija.
Suprotstavljenost ekonomije i ekologije se, praktično, svodi na problem
pronalaženja i primene takvog mehanizma alokacije društvenih (tako i prirodnih)
resursa koji će, uz realizaciju svoje osnovne funkcije u vidu maksimiranja
(ekonomske) efikasnosti te alokacije, obezbediti i maksimalno očuvanje
ekološke ravnoteže.
Teorijski posmatrano, kada bi se plan primenjivao kao jedini i isključivi
mehanizam alokacije svih resursa jednog društva, "sukob" između
potrebe "ekonomske eksploatacije" i "ekološke nedodirljivosti"
prirodne sredine i njenih resursa pojavio bi se kao manje izražen, bar
sa stanovišta jedinstvenosti korišćenja mehanizma alokacije ukupnih društvenih
resursa.
LITERATURA
1. Bogdanović S., Zaštita životne sredine Republike Srbije – Između
politike i prakse približavanja EU, Novi Sad, 2008.
2. Drašković B., Ekonomija prirodnog kapitala, Institut ekonomskih nauka,
Beograd, 1998.
3. Environmental financing in Centarl nad Eastern Europe 1996-2001.,
Regional Environmetal Center.
4. Panayotou T., Instruments of Change – Motivating and Financing Sustainable
Development, UNEP, Earthscan Publication, 1998.
5. Petrović N., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja, IV skup
privrednika i naučnika, Zbornik radova "Menadžment, tehnologije
i inovacija", novembar, Beograd, 2006., str. 220-221.
6. Vukićević M., Ekonomija životne sredine, Pravni fakultet, Univerzitet
u Novom Sadu, 2000.
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi
SEMINARSKI RAD |
|