SEMINARSKI RAD IZ FINANSIJSKOG
MENADMENTA
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Finansijske prevare i obmane
Danas
su međunarodno, finansijsko i poslovno okruženje suočeni sa opasno naraslim
obimom pojava finansijskih prevara, koje ugrožavaju dugoročnu ekonomsku
stabilnost svetske privrede i predstavljaju limitirajući faktor daljeg
harmoničnog privrednog razvoja, pogotovu napore za smanjenje narasle nezaposlenosti,
koja sve više izaziva socijalne tenzije, političke sukobe i dovodi do
opšte nestabilnosti narocito u zemljama u tranziciji. 1. Glavni uzroci finansijskih prevaraNekvalitetni, nepotpuni i neistiniti finansijski izveštaji, koje podnose
menadžeri preduzeća, banaka, osiguravajućih društava, javnih fondova i
ostalih finansijskih institucija vlasnicima kapitala i ostalim relevantnim
korisnicima, mogu se označiti jednim od glavnih uzroka učestalih pojava
prevara i pronevera, i u svetu i u našoj zemlji . Isto tako, poznate su
i posledice grešaka prilikom donošenja pogrešnih propisa o dvojnim koeficijentima
za vrednovanje osnovnih sredstava ill ,,zakonsko" dozvoljavanje mendžmentima
preduzeća da mogu samostalno odlučivati o potrebi revalorizacije obrtne
imovine, naročito zaliha vrednog materijala i robe, što su mnogi iskoristili
da ne revalorizuju takve zalihe u društvenim preduzećima i preko noći
se obogatili prisvajajući društveni kapital koji im je poveren na upravljanje.
Ovi ,,vešti mendžeri" u ,,svojim" društvenim preduzećima kupuju
tu istu robu za svoja privatna preduzeća po nerevalorizovanim knjigovodstvenim
cenama, iznose na tržiste i prodaju po višim tržišnim cenama, pri čemu
ostvaruju ogromne razlike u svoju korist, što predstavlja legalizovanu
prevaru i protiv zakonito otuđivanje društvenog kapitala. Ove pojave,
pored ostalog, dovode do ozbiljnog socijalnog raslojavanja društva, podstiču
sivu ekonomiju i uskraćuju državi priliv odgovarajućih javnih prihoda.
2. Pojam, glavni tipovi i otkrivanje prevara
U prespektivi na tržištu kapitala treba očekivati čitav niz krupnih promena kojima će se prilagođavati, tj. adaptirati i prevare. Novim oblicima prevara moraće se konstantno prilagođavati nezavisni revizori, finansijski inspektori, kontrolori, sudski veštaci, kao i ostali eksperti koji učestvuju na njihovom otkrivanju. Donošenjem uputstava za primenu SAS-82 (,,Posebne aktivnosti u otkrivanju prevara pri reviziji finansijskih izveštaja"), krajem 90-ih, prošlog stoleća, urgentno se reagovalo na specifične forme prevara zapažene na finansijskom tržištu, posebno na berzama, koje su se ogledale u kupoprodaji akcija i drugih hartija od vrednosti, koje se tretiraju kao posredničke prevare ili brokerske prevare.
|
Glavni
tipovi prevara: |
Obuhvataju: |
Investicione prevare | Prevare u vezi sa akontacijama provizija, prevare pri avansnim plaćanjima, robne prevare, prevare pri prodaji inostranog zemljišta, berzanske prevare, blagajničke prevare, neosnovano dobijanje franšiza i sl. |
Bankarske i finansijske prevare | Otkrivanje i dokazivanje prevare u osiguranju, hipotekarne prevare, prevare sa čekovima i kreditnim karticama, prevare zadržavanja transfera itd. |
Direktorske i kompanijske prevare | Stečajne prevare, prevare dugog opstajanja firme, posredničke prevare, prevare u prodajnim transakcijama, prevare obračuna plata, prevare sa novcem, prevare sa zalihama i slično. |
Pomorske prevare | Smanjenje zapremine, prevare u obračunu pomorskih tarifa i slične pojave. |
Kompjuterske prevare | Kompanijske prevare uz pomoć kompjutera, prevare sa neautorizovanim softverom, prevare sa kompjuterskim prekidima i slično |
Nove probleme sa povećanjem kompjuterskih prevara izazvao je brzi razvoj
kompjuterskih tehnologija u preduzećima, bankama, platnom prometu, na
berzama, kod brokerskih posrednika, upravama javnih prihoda, elektrodistribuciji,
pošti i kod drugih institucija gde je intenzivna kompjuterska obrada poslovanja
sa stanovništvom i velikim brojem poslovnih komitenata.
Aktivnosti na otkrivanju i preventivnoj zaštiti od prevara usmeravaju
se u sledeća tri pravca, i to:
1. dopunom i usavršavanjem zakonodavne regulative protiv prevara;
2. donošenjem novih međunarodnih revizijskih procedura i standarda koji
nezavisne revizore obavezuju da, kada u toku revizije finansijskih izveštaja
primete da postoje indikacije prevara, pristupe intenzivnim ispitivanjima
i otkriju prevare, koje će obelodaniti korisnicima revizijskih izveštaja;
zaoštravanje revizijske odgovornosti za otkrivanje prevara doprineće smanjenju
ovih pojava u praksi;
3. organizovanjem samozaštite protiv prevara na berzama, u preduzećima,
bankama i drugim značajnim institucijama, što je i najvažniji pravac aktivnosti
protiv prevara u privredi.
Kod svih učesnika na tržistu kapitala, posebno berzanskih posrednika,
banaka i u velikim preduzećima, za trajnu aktivnost protiv prevara, koja
treba da obeshrabri svakog potencijalnog počinioca prevare, potrebno je
formirati koordinacione timove koji bi bili odgovorni za planiranje, primenu
i kontrolu svih aktivnosti na otkrivanju prevara i preventivnoj zaštiti
od njih. Koordinacioni timovi moraju da imaju jasno definisanu ulogu i
široka ovlašćenja, koja će im omogućiti pristup svim informacijama, (a
posebno računovodstvenim), potom široka ovlašćenja, dobro poznavanje organizacije,
tehnologije i procedure poslovanja, kao i da poseduju korporativnu lojalnost
i visoki lični i poslovni moral. Primarno ih treba usmeriti ka proveri
postojećih kontrolnih sistema u okruženju, od najvišeg nivoa kontrole,
koji sprovodi najviši nivo menadžmenta do najnižeg nivoa operativnog menadžmenta,
radi otkrivanja slabih tačaka u kontrolnim sistemima i sprečavanja potencijalnih
prevara. Od istraživanja i otkrivanja učinjenih prevara uvek je bolja
preventivna zaštita od prevara, odnosno bolje je motivisati najviši nivo
menadzžmenta preduzeća ili banke ka neposrednom širokom planu preventivnih
mera i aktivnosti protiv mogućih prevara, nego ispitivati njihovu eventualnu
odgovornost prilikom otkrivanja pojedinih prevara. U sadašnjim tranzicionim
uslovima preventivne mere protiv prevara su vitalni elementi poslovne
politike preduzeća i banaka. Posebno je vazno da najviši rukovodioci preduzeća
ili banke pozitivno deluju na niže rukovodioce i zaposlene u organizacionom
lancu na lojalnost firmi i zaštitu poslovnih interesa i imovine. Najviši
nivo mendžmenta treba da podstiče uspostavljanje korporativne regulative,
sistem odgovornosti i prenos precizno definisanih i kontrolnih ovlašćenja
na niže rukovodeće nivoe, čime će se uspešno delovati protiv prevara unutar
sistema.
Za određeni vremenski period donose se planovi preventivne zaštite od
prevara, a njihovo sprovođenje je uslovljeno sistematskom kontrolom funkcionisanja
internih kontrolnih sistema i proverama izvršenja planova. Organizovanje
periodičnih anketa i izrada upitnika na koje direktori nižih nivoa i zaposleni
obavezno odgovaraju jeste jedna od relativno novijih metoda kontrole planova.
Pomenuti upitnici obično sadrže sledeća pitanja:
1. kakvi su stav i držanje menadžmenta prema prevarama;
2. da li organizaciona struktura podržava procedure protiv prevare;
3. da li zaposleni uzimaju po dva odvojena godišnja odmora;
4. da li je podela odgovornosti adekvatna;
5. da li je menadžment u stanju da ostvaruje kontrolu;
6. da li se redovno dostavljaju pripremljeni izveštaji;
7. da li se redovno vrše pregled i analiza dostavljenih izveštaja;
8. kakva su bitna zapažanja iz izvestaja itd.
U procesu uspešnog funkcionisanja finansijskog tržišta ključni faktor
predstavljaju sadržajni, tačni i blagovremeni finansijski izveštaji preduzeća
banaka, ostalih finansijskih institucija, brokera (posredničkih organizacija)
i si. Od prezentiranih informacija u finansijskim izveštajima, koji treba
na objektivan i istinit način da prikažu efekte uspesnošti menadžmenta
određenog privrednog entiteta u upravljanju poverenim kapitalom, zavisi
formiranje cena akcije na berzama, komercijalnih zapisa i ostalih hartija
od vrednosti. Zaostajanjem računovodstvene teorije i prakse finansijskog
izveštavanja u odnosu na aktuelne potrebe njihovih korisnika, limitirane
su u poslednje vreme tendencije globalnog razvoja tržista kapitala. Naime,
zahteva se poboljšanje njihovog sadržaja u skladu sa izmenjenim potrebama
prakse, s jedne strane, kao i veća pouzdanost i blagovremenost sastavljanja
i prezentiranja korisnicima, s druge strane. Tradicionalni finansijski
izveštaji (koji fokusiraju suviše informacija o prošlosti, a nedovoljno
o potrebama budućnosti) nisu više dovoljni za uspešnije upravljanje kapitalom
u novom tržišnom okruženju. Oni ne sadrže adekvatne informacije o kritičnim
tačkama u poslovanju, koje izazivaju odgovarajuće finansijske rizike,
niti omogućavaju kreiranje dugoročnih strateških odluka ili objektivnije
vrednovanje poslovnih aktivnosti za donošenje optimalnih upravljačkih
odluka.
Napustanje tradicionalne forme, sadržaja i vremenskog prikazivanja finansijskih
izveštaja upravo zahtevaju savremene potrebe vezane za brzi izlazak iz
sadašnje krize ili podsticaj intenzivnijeg razvoja finansijskog tržišta,
kao ključnog faktora budućeg privrednog razvoja. Sredinom 90-ih prethodnog
stoleća, Američki institut javnih ovlašćenih računovoda (AICPA), najveća
profesionalna organizacija računovoda i revizora u svetu je, uočavajuci
ovu potrebu, formirala specijalni komitet za unapređenje sistema finansijskog
i poslovnog izveštavanja, poznato kao Jenkinsov komitet. Jenkinsov komitet
je predložio novi model finansijskog i poslovnog izveštavanja, koji se
značajno razlikuje od sadašnjih finansijskih izveštaja. Novi model finansijskog
izveštavanja se zasniva na znatno većem obimu informacija o budućnosti
i u tom smislu: više fokusira faktore koji treba da utiču na kreiranje
dugoročnih vrednosti, uključujući i nefinansijske mere za ostvarivanje
finansijskih ciljeva i bolje usklađuje informacije za eksterne korisnike
sa informacijama koje su neophodne menadžmentu firme, banke itd. U toku
rasprave o predlozima Jenkinsovog komiteta ukazano je na opasnosti koje
mogu doneti krupne inovativne promene tradicionalnih fi¬nansijskih izveštaja,
vezano za obezbeđenje novih sadržaja, koji mogu biti predmet ozbiljne
odgovornosti.
Osnovni problem u poboljšanju sistema finansijskog izveštavanja je kako
uključiti mnoštvo novih informacija koje su tačne i verifikovane, a maksimalno
izostaviti informacije koje se formiraju na bazi procena i subjektivnog
prosuđivanja. Nepouzdane informacije povećavaju finansijske rizike i broj
mogućih sudskih sporova između korisnika takvih izveštaja na tržištu kapitala,
sastavljača takvih finansijskih izveštaja, nezavisnih revizora koji su
ih uslovno verifikovali i berzanskih posrednika. Buduće izmene u sistemu
finansijskog izveštavanja treba, pre svega, da identifikuju novi siguraiji
računovodstveno-informacioni sistem u smislu povećanja kvaliteta i upotrebljivosti
finansijskih informacija. Razvoj računovodstva će se u bliskoj budućnosti
zasnivati na izgradnji kompleksnog informaciono-upravljačkog i kontrolnog
sistema, koji će obezbeđivati neophodne informacije u realnom vremenu
za potrebe same organizacije, njihove investitore, kreditore, dobavljače,
kupce, finansijske analitičare i druge korisnike. Od računovodstvene profesije
se očekuje da brzo transformiše sistem sastavljanja istorijskih finansijskih
izveštaja u nove sisteme real-time ili ,,Just-in-time" informacije,
koje će se bazirati na interaktivnim komunikacionim sistemima. Drugim
rečima, budući razvoj novog sistema finansijskog izveštavanja treba, pored
ostalog, da smanji mogućnost finansijskih prevara preko nepouzdanih, zastarelih,
netačnih, nekompetentnih i neatestiranih računovodstvenih informacija.
,,Due diligence" je engleska reč koja se na našim prostorima koristi
kao domaća reč i za koju ne postoji adekvatan prevod. Slično nekim drugim
terminima kao što su broker, diler, berza, softver, koristi se u izvornom
obliku.
Prema merodavnim rečnicima engleskog jezika za pojam ,,due diligence"
su date sledeće definicije: briga da razumna osoba izvrši određenu radnju
u okolnostima da izbegne nanošenje štete drugim osobama ili njihovoj imovini;
istraživanje ili analiza kompanije ili organizacije radi pripreme poslovne
transakcije (kao na primer poslovno spajanje ili kupovina hartija od vrednosti);
proces u kome, kupac ili investitor u određenu kompaniju ili određeni
biznis istražuje evidencije predmeta kupovine radi saznavanja da li postoje
,,skriveni kosturi u ormaru".
Kao pojam i profesionalna aktivnost due diligence označava proveru poslovnog
i finansijskog stanja i perspektive razvoja privrednog društva. Navedeno
značenje due diligence-a govori a obuhvatnosti i preciznosti postupka
dijagnoze stanja i procene poslovne i finansijske perspektive privrednog
drustva .
U transakciji ,,Mergers & Acquisitions" ili drugačije rečeno,
kupovine privrednog društva due diligence predstavlja detaljno ispitivanje
društva koje je potencijalni predmet preuzimanja, koje predvodi kupac
s ciljem stvaranja sigurnosne mreže koja bi trebalo da minimizira rizik,
odnosno umanji opasnost od eventualnih iznenađenja koja bi se mogla pojaviti
pa okončanju transakcije. To je proces u kojem potencijalni investitor
prikuplja informacije o ciljanoj kompaniji, njenom poslovanju i okruženju
u kojem posluje, kako bi se obezbedio da će doneti adekvatnu investicionu
odluku. I prodavac može obavljati due diligence motivisan prvenstveno
obezbeđenjem bolje pregovaračke pozicije, jer bi se upoznao sa svojim
eventualnim slabostima, zatim potvrdio koje su mu prednosti i jake strane
i napokon uverio se u tačnost podataka kojima raspolaže. Due diligence
označava i procenu koristi, obaveza i odgovornosti vezanih uz moguću kupovinu
ili na drugi način sticanja ucešća u privrednim društvima, odnosno banci.
Provodi se kako bi se obezbedilo da prodavac ne bi namerno ili nenamerno
pogrešno informisao investitora, te zbog toga investitor mora nezavisno
istraziti i potvrditi informacije. Inherentni rizik same akvizicije se
znatno povećava ukoliko se due diligence ne provede, odnosno kupiti privredno
društvo bez prethodnog prikupljanja potrebnih informacija može rezultirati
značajnim finansijskim gubicima za ulagača.
Due diligence se podrazumeva u sledecim slučajevima, i to: vlasničko restrukturisanje
i emisija hartija od vrednosti; transakcije tipa ,,Mergers & Acquisitions",
nove emisije deonica (posebno ako se one realizuju u višim iznosima i
putem javnog poziva za upis deonica), zajednička ulaganja (joint venture);
sporazumi o poslovno tehničkoj saradnji sa dobavljačima i/ili kupcima;
započinjanje novih poslova koji se elaboriraju u posebnim dokumentima
(kao što su investicioni projekti ili biznis planovi); osvajanje (penetracija)
novih trzista; traženje većih iznosa kredita kada potencijalni kreditor
(poverilac) radi proveru zajmotražioca u obliku due diligence-a, i si.
Od prirode i sadržine poslovnog poduhvata ili poslovne transakcije zavisi
ko kada i kako želi raditi due diligence. Po pravilu radi ga investitor,
tj. privredno društvo kao učesnik spajanja ili preuzimanja i kupca hartija
od vrednosti odnosno akcija kao načina restrukturiranja putem spajanja
ili preuzimanja. Due diligence moze raditi kreditor, najčešće banka kao
depozitno-kreditna finansijska institucija. U nekim slučajevima due diligence
radi i prodavac kao ciljana kompanija. Kompanija koja se preuzima ili
spaja sa drugom, većom kompanijom. Ta mogucnost izrade due diligence-a
se svakako odnosi i na zajmo¬tražioca koji svoj kreditni zahtev obrazlaže
investicionim projektom ili biznis planom. Dobiti odgovor na pitanje svrsishodnosti
i opravdanosti preuzimanja nameravanog poslovnog poduhvata, ključni je
cilj due diligence-a. Pouzdanost očekivanog odgovora će biti direktna
posledica kvaliteta i verodostojnosti izvora informacija na kojima se
zasniva zaključak due diligence-a.
Zaključak due diligence-a se daje u vidu preporuka učesnicima odlučivanja
da započnu pregovore o realizaciji poslovnog poduhvata ili da se od toga
odustane .
Kako kompanijama iz tradicionalnog, tako i onim iz informatičkog biznisa
neophodan je due diligence. Bitnih razlika u samom postupku obavljanja
due diligence-a nema i bez obzira na karakter imovine kompanije tj. fizički
opipljiva (tangible) ili neopipljiva (intangible). Navedenu imovinu, kao
uostalom i obaveze, je potrebno što je moguće realnije proceniti, uz napomenu
da je procena intelektualne imovine (patenti, licence, trgovačke marke
i si.) delotvorniji i zahtevniji zadatak od procene realne imovine (poslovni
prostori, oprema, zalihe i si.). Due diligence-om je potrebno uzeti u
obzir i planove razvoja, ne samo ciljane kompanije (prodavca), vec i investitora
(kupca) i sačiniti projekciju potencijalnog konsolidovanog bilansa buduće
kompanije koja nastaje preuzimanjem ili spajanjem.
Naš Zakon o privrednim društvima, reguliše četiri pravne forme privrednih
društava, i to: ortačko; komanditno; društvo sa ograničenom odgovornošću
i akcionarsko drustvo. Za sve navedene oblike organizovanja privrednih
društava preporuka je due diligence. U načelu, due diligence akcionarskih
društava je jednostavnije nego due diligence društava sa ograničenom odgovornošću,
dok je u skupini akcionarskih društava to lakše učiniti za javna nego
za privatna akcionarska društva. U obrnutom slučaju radi se o privatnom
akcionarskom društvu. Javna akcionarska društva su obavezna: da svoje
finansijske izveštaje dostavljaju Komisiji za hartije od vrednosti (regulatoru
tržista kapitala) i/ili berzi; zatim, da objavljuju skraćenu verziju finansijskog
izveštaja sa izvodom iz mišljenja nezavisnog eksternog revizora o finansijskom
izveštaju i da, na kraju, objave sve događaje od posebnog uticaja na njihovu
poslovnu i finansijsku poziciju (disclosure). Međutim, due diligence se
u privatnim kompaijama mora uraditi sa posebnom pažnjom, zato što akcionarska
društva koja ne kotiraju na berzi nisu u obavezi objavljivanja svojih
finansijskih izveštaja, kao što ih ne moraju dostavljati Komisiji za hartije
od vrednosti i berzi, a isto tako, nisu u obavezi pribavljanja mišljenja
nezavisnog eksternog revizora o svojim finansijskim izveštajima. I pored
činjenice da due diligence predstavlja kvalitetnu proveru poslovnog i
finansijskog kredibiliteta privrednog društva, apsolutna zaštita investitora
i poverilaca jednostavno nije moguća. Naime, izvesnu garanciju verodostojnosti
i pouzdanosti informacija (koje se nalaze u finansijskim izveštajima),
investitorima i poveriocima bi trebala predstavljati realnost da se finansijski
izveštaji moraju raditi u skladu sa strogim Međunarodnim standardima finansijskog
izveštavanja i revizije, uključujući i Međunarodne računovodstvene standarde.
Ipak, s obzirom na negativna iskustva iz nedavne prošlosti (Enron, Worldcom
i si.), sa izvesnom dozom pažnje i opreznosti bi se moralo prosuđivati
o pouzdanosti finansijskih izveštaja. S razlogom se kaže, da su finansijski
izvestaji kao egzotični parfemi, vrlo lepo mirišu, ali nisu za jelo. Njihova
verodostojnost se, u izvesnoj meri relativizuje, što od stručnjaka koji
obavljaju due diligence zahteva znatno veću pažnju i povećava njihovu
odgovoraost.
Investitori i kreditori trebaju pomoć eksperata iz područja računovodstva,
revizije i finansija, jer zaštita koju im obezbeđuju regulatorne institucije
(kao i ona koja proizilazi iz standarda finansijskog izveštavanja), nije
dovoljna. S obzirom na to, da je u svakom slučaju konačna odluka kod investitora
i poverilaca, a i posledice su njihove, znači nije ih moguće zaštititi
od njih samih.
U anglosaksonskom i evropskom (kontinentalnom) pravu su prisutne razlike
u tretmanu investitora i poverilaca (kupaca) i ciljane kompanije (prodavca).
Pored toga, pravni sistemi nekih zemalja su čak bazirani na običajnom
(nepisanom) pravu (praksi), izvedenom iz ranijih sudskih odluka (common
law). U prekograničnim poslovnim kombinacijama i transakcijama (za koje
se obavljaju due diligence-i) različite pravne reči i prakse pojedinih
zemalja stvaraju ozbiljne poteškoće.
U stručnoj literaturi tri područja se navode kao posebne vrste i tipovi
due diligence-a, i to: finansijski, tržišni (komercijalni) i pravni .
I drugi značajni aspekti se mogu smatrati predmetom due diligence-a, kao
što su čovekova okolina, informatičke tehnologije, ljudski resursi i si.
Naglasak će se staviti na problematiku koja naglašeno karakterizira poslovnu
delatnost ciljane kompanije ali, ipak, tri navedena aspekta due diligence-a
su najznačajnija. Činjenica je da su finansijski, tržišni i pravni due
diligence međusobno tesno povezani, a najčešća veza je između finansijskog
i tržišnog due diligence-a. Naime, finansijskim due diligence-om je obuhvaćen
pretežni deo tržišnog due diligence-a, a sličnost je, takođe, da oba odgovaraju
na veći broj istih pitanja iako su to očigledno dva različita područja
due diligence-a. Ono po čemu se ova dva tipa due diligence-a razlikuju
jeste činjenica da za finansijski due diligence koristimo finansijske
izveštaje ciljane kompanije, dok za tržišni pribavljamo, uglavnom, informacije
izvan ciljane kompanije. Treći segment due diligence-a, tj. pravni sadrži
regulatorni okvir prethodna dva osnovna aspekta, odnosno finansijskog
i tržišnog due diligence-a. U njemu se postepeno tretiraju imovinski odnosi
i vlasnička struktura kapitala ciljane kompanije, eventualna intelektualna
prava, ugovori sa posebnim partnerima, prava zaposlenih. Zbog svega navedenog,
pravni due diligence je zahtevniji od finansijskog i tržišnog due diligence-a.
Centralna tačka ukupnog due diligence-a je, u izvesnom smislu, fi¬nansijski
due diligence, a s obzirom na to da se svaka činjenica iz tržišnog, pravnog
ili bilo kog drugog aspekta due diligence-a reflektuje u finansijskom
due diligence-u neophodna je tesna saradnja među timovima .
Najveću specificnu težinu ima finansijski due diligence, tj. njime se,
u vidu zajedničkog imenitelja iskazuju svi faktori poslovanja privrednog
društva. Zdravlje privrednog društva manifestuje se osnovnim finansijskim
izveštajima koji služe kao osnovna podloga za istraživanje i analizu finansijske
situacije, kao i postavljanje dijagnoze zdravlja kompanije . Međutim,
polazeći od činjenice da nedostaci kompanija mogu biti prikriveni i da
ih je teško identifikovati izuzetno je važno znati čitati i analizirati
finansijske izveštaje. Neke nedoslednosti, nelogičnosti, pa čak i nepravilnosti
u pripremi i objavljivanju finansijskih izveštaja, u pojedinim slučajevima,
previde čak i renomirani revizor.
Američka Komisija za hartije od vrednosti (SEC), je provela, pre nekoliko
godina, nakon prvih finansijskih skandala postupak revizije revizorskih
znanja, posebno tadašnjih Big Five svetskih revizorsko-konsultantskih
kuća, od kojih je jedan AA (,,Arthur Anderson") nešto kasnije, zajedno
sa Enron-om bankrotirao. Neprihvatljiva računovodstvena praksa je, smatrali
su u SEC-u, doprinosila ulepšavanju finansijskih izveštaja po osnovu kojih
su onda profesionalni posrednici promovisali hartije od vrednosti, posebno
one čijom trgovinom su dobijali obimnu posredničku proviziju. Neverodostojnim
finansijskim izveštajima, upravo tada su cene deonica na berzama bile
hipertrofirane. Najveća pretnja kvalitetnom due diligence-u su upravo
finansijske prevare i obmane koje se, u stručnoj literaturi, definišu
kao namerno nerealno (iskrivljeno) prikazivanje osnovnih elemenata finansijskih
izveštaja privrednih društava. Kreću se obično, od bezazlenih, tj. umerenih
promena računovodstvenih procena do vrlo opasnih preterivanja u iskazivanju
lažne dobiti.
U postupku finansijskog due diligence-a posebnu pažnju treba obratiti
na sledeće dve osnovne strategije manipulisanja računovodstvom, i to strategija
hipertrofirane dobiti u tekućem periodu (precenjivanjem prihoda i/ili
podcenjivanjem troškova), s ciljem da se učini dopadljiva investi¬torima
i kreditorima; strategija iskazivanja nižeg iznosa dobiti u tekućem periodu
(podcenjivanjem prihoda i/ili precenjivanjem troškova), s ci¬ljem da se
tekuća dobit odlaže za naredni period i finansijski rezultat tekućeg perioda
prezentuje lošijim od realnih.
Howard Schilit, ističe sedam osnovnih oblika manipulisanja računovodstvom,
koji se označavaju kao ,,sedam smrtnih grehova u računovodstvu" na
koje u postupku finansijskog due diligence-a finansijski analitičari,
revizori i računovode moraju obratiti posebnu pažnju. Kao okvir za ,,maštovite"
manipulacije u računovodstvu, zato su i lansirani termini ,,kreativno"
i ,,agresivno" računovodstvo.
Strukturu prvog osnovnog oblika manipulisanja računovodstvom (ranije knjigovodstveno
obuhvatanje prihoda ili knjigovodstveno obuhvatanje prihoda sumnjivog
kvaliteta) čine: prihod proknjižen, a usluga još nije izvršena; prihod
proknjižen, a kupac nije potvrdio prijem robe; prihod proknjižen mada
kupac nema obavezu plaćanja; prodaja i fakturisanje robe podružnici; kompenziranje
neke vrednosti sa kupcem i knjiženje kompenzacije kao prihoda.
Knjiženje lažnog prihoda ,,drugi je smrtni greh računovodstva", a
čine ga: gotovina primljena iz kredita proknjižena kao prihod (kamate
na kredit kao prihod); prinos na investiciju proknjižen kao prihod; rabat
dobavljaču vezan za buduće kupovine proknjižen kao prihod.
Treći osnovni oblik manipulisanja računovodstvom (povećanje prinosa jednokratnim
zaradama), sastoji se iz: povećanja profita prodajom podcenjene imovine;
uključivanja prinosa ili zarade od investicije kao dela prihoda; prikazivanje
prinosa ili zarade od investicije smanjenjem sopstvenih troškova; stvaranje
prinosa reanžiranjem (preuređenjem) pozicija u bilansu stanja.
Prikazivanje tekućih troškova u narednim ili u prethodnom poslovnom periodu,
četvrti je osnovni oblik računovodstvenih manipulacija, sa sledećom strukturom:
razgraničenje normalnih operativnih troškova; promena računovodstvenih
politika i iskazivanje tekućih troškova u prethodnom poslovnom periodu;
veoma sporo amortizovanje troškova; izbegavanje da se smanji vrednost
ill da se otpiše oštećena imovina ili imovina van upotrebe.
Izbegavanje da se proknjiže obaveze ili njihovo adekvatno smanjenje, ubraja
se u peti osnovni oblik manipulisanja računovodstvom, a čine ga: propuštanje
da se proknjiže troškovi i obaveze koji se moraju pokriti odnosno izmiriti;
smanjenje obaveza promenom računovodstvenih pretpostavki; prikazivanje
sumnjivih rezervi kao prinosa (prihoda); kreiranje lažnih rabata; prihod
proknjižen kada je primljena gotovina iako buduće obaveze ostaju.
U šesti osnovni oblik računovodstvenih manipulacija ubraja se prikazivanje
tekućeg prihoda u narednom poslovnom periodu, sa sledećom strukturom i
to stvaranje rezervi i njihovo prikazivanje kao prinosa (prihoda) u narednom
poslovnom periodu; nepravilno držanje prihoda pred zaključivanjem akvizicije
(preuzimanja).
I, na kraju, prikazivanje budućih troškova u tekućem poslovnom periodu
kao posebnih troškova, sedmi je osnovni oblik manipulisanja računovodstvom,
a čine ga: naduvavanje iznosa posebnih troškova; neodgovarajuće prikazivanje
troškova istraživanja u vezi sa stru
Posebne teškoće i posledice po investitore i poverioce (od relativno bezopasnih
do vrlo opasnih posledica) izazivaju posledice različitih kombinacija
prilikom međusobnog povezivanja navedenih osnovnih oblika računovodstvenih
manipulacija. Prednja konstatacija posebno se odnosi na relacije prve
i pete (tretman primljenog avansa od kupca), forme računovodstvenih trikova,
zatim, druge i šeste i, na kraju, pete i sedme grupe obmane putem računovodstva.
U postupku due diligence-a, pored navedenih upozorenja, posebnu pažnju,
prema A. Reed Layoux i Charles M. Elson-e, treba obratiti na sledeće mogućnosti
za manipulisanje računovodsvom:
- složeni poslovni aranžmani se čine nedovoljno razumljivim i imaju
nedovoljnu praktičnu vrednost (namerno komplikovanje procedura i mera);
- velike transakcije se obavljaju u poslednji čas sa značajnim uticajem
na periodične i godišnje finansijsko izveštavanje o prihodima;
- promena revizora zbog neslaganja sa menadžmentom i angažovanje revizora
koji će imati pozitivno mišljenje o finansijskim izveštajima;
- preoptimistične prognoze menadžmenta o perspektivi kompanije;
- finansijski rezultati koji se prikazuju tako dobri i mnogo bolji od
konkurencije, a da su malo verovatni;
- veoma disperzivne poslovne jedinice sa decentralizovanim upravljanjem
i nedovoljnim sistemom internog izvestavanja;
- insistiranje generalnog ili finansijskog menadžera da prisustvuje svim
sastancima Odbora za reviziju sa internom kontrolom ili eksternim revizorom;
- dosledna podudarnost planiranih i ostvarenih finansijskih rezultata;
- ograničenja u direktnoj komunikaciji između interne kontrole i Odbora
za reviziju;
- računovodstvene metode preferiraju formu u odnosu na sadržaj poslovne
transakcije;
- insajderska trgovina akcijama kompanije i si.
Ključnu ulogu u praktikovanju finansijskih prevara u kompanijama imaju
računovode i revizori, a mogu ih obavljati pod pritiskom menadžmenta (što
je najčešći slucaj), ili iz ličnih pobuda u vlastitom aranžmanu (pri čemu
je njihova odgovornost veća, a štetne reperkusije za profesiju znatno
teže). Da bi se sprečile ili svele na minimum računovodstvene manipulacije,
kompanije (posebno javne) moraju formirati odelenja interne kontrole i
odbore za reviziju. Pre samog postupka due diligence-a (ili u njegovoj
prvoj fazi obavljanja), neophodno je proceniti stepen razvijenosti i snagu
uticaja interne kontrole u upravljanju kompanijom. Tri su ključna polja
delovanja internih kontrola, i to: realizacija plana poslovanja i ostvarivanje
osnovnih poslovnih ciljeva; zatim, pouzdanost finansijskog izveštavanja;
i, napokon, usaglašenost odluke menadžmenta, nadzornog odbora i skupštine
kompanije, kao i sadržine njenih finansijskih izveštaja sa zakonima i
propisima regulatornih institucija. U navedenom smislu, interne kontrole
prate politiku i procedure poslovnih aktivnosti kompanije i nastoje prepoznati
osnovne rizike kojima je ona izložena, te obezbediti da se za akcionare
i druge zainteresovane pripremaju fer i korektni finansijski izveštaji.
Specijalisti iz računovodstvene, finansijske i pravne profesije stalno
su zaposleni u internoj kontroli kompanije, a glavne aktivnosti na obavljanju
due diligence-a nose, uz zaposlene u računovodstvu i finansijama i stručnjaci
interne kontrole.
Da bi finansijski izveštaji bili sastavljeni u skladu sa Međunarodnim
računovodstvenim standardima, kao i Međunarodnim standardima finansijskog
izveštavanja, odgovoran je i Odbor za reviziju , (koji ima najmanje tri
člana koji su poslovno i interesno nezavisni od kompanije, a profesionalno
su u području računovodstva i finansija) sa zadatkom da vrše nadzor pripreme
i dostavljanja finansijskih izveštaja regulatoru tržišta kapitala ili
berzi, kao i nadzor nad segmentom upravljanja rizicima poslovne kompanije.
Due diligence će biti relativno lakše obaviti, a njihovi nalazi će biti
pouzdaniji, ukoliko je rad Odbora za reviziju temeljitiji i sadrzajniji.
Na finansijskim izveštajima ciljne kompanije dominantno se zasniva finansijski
due diligence. Poslovna i finansijska situacija se dijagnosticira putem
osnovnih indikatora poslovanja kompanije (key ratios), a koji se izvode
iz njenih finansijskih izveštaja. Bilans stanja (balance sheet) pokazuje
imovinsku snagu kompanije, tj. sta ona poseduje (imovina, sredstva), s
jedne strane, kao i čime to i kako se kompanija finansira (izvori sredstava),
s druge strane. Ovaj finansijski izveštaj se iskazuje na određeni dan.
Strukturu imovine kompanije čine: tekuća (gotovina, hartije od vrednosti.
potraživanja i zalihe) i stalna imovina (zemljište, građevinski objekti,
oprema i si.). Naravno, deo imovine kompanije može se nalaziti i u formi
intelektualnih prava, dugoročnih investicija u drugim kompanijama, odgođenih
troškova, goodwilla i sl. Dugovi i trajni (sopstveni) izvori (capital)
kompanije osnovni su izvori sredstava za finansiranje. Promeni vrednosti
podložne su sve pozicije bilansa stanja izuzev gotovine (a i ona u inflatornim
uslovima), zbog čega ih je potrebno procenjivati. Procenu vrednosti vrše
investitori (poverioci), kao i kreditori. Specifične metode procene zahtevaju
tri skupine imovine, i to: imovina koja se koristi u poslovnom procesu,
zatim, imovina koja je izvan upotrebe i intelekrualna imovina.
Bilans uspeha (profit and loss account) indicira kako je kompanija napravila
i potrošila novac. Tri su ključne komponente bilansa uspeha, i to: prihodi
od prodaje i/ili pružanja usluga, zatim, troškovi (operativni troškovi
i kamate) i dobit (EBT - earning before taxes, dobit pre poreza; EAT -
earning after taxes, dobit nakon poreza, neto dobit i zadržana dobit nakon
izdvajanja za dividende).
Sliku izvora finansijskih sredstava i njihovog korišćenja pruža gotovinski
tok (cash flow), koji predstavlja pregled priliva i odliva gotovine kompanije.
Tri su osnovna tipa gotovinskih tokova, i to: operativni (poslovne aktivnosti
kompanije); investicioni (ulaganja u realna dobra i hartije od vrednosti);
finansijski (finansijske transakcije kompanije).
Brojni indikatori poslovanja kompanije (kao i njihove različite klasifikacije)
postoje u računovodstvenoj i finansijskoj literaturi, a smatraju se osnovnim
alatom analize fmansijske situacije (racio analize). Mogu se klasifikovati
u tri grupe, i to: finansijske indikatore koji se dobijaju kao rezultat
odnosa veličina iz bilansa stanja; zatim, finansijske pokazatelje koji
su rezultat odnosa veličina iz bilansa uspeha; i kombinovani ili hibridni
finansijski indikatori koji se izračunavaju iz veličine bilansa stanja
i bilansa uspeha. Iz međusobnog odnosa veličina iz bilansa stanja izračunavaju
se in¬dikatori likvidnosti (liquidity ratio) i indikatori zaduženosti
(debit ratio). Odnos tekuće imovine i tekućih obaveza indicira na tekuću
likvidnost kao pokazatelj sposobnosti kompanije da izmiri svoje dospele
obaveze. Ubrzani ili tzv. kiseli (quick, acid ratio) indikator likvidnosti
dobija se iz odnosa tekuće imovine umanjene za iznos zaliha i tekućih
obaveza. Indikator zaduženosti, koji pokazuje kvalitet finansijske poluge
(financial leverage), rezultat je odnosa ukupnih dugova (obaveza) i ukupne
imovine firme. Stepen zaduženosti (dug prema akcijskom kapitalu), rezultat
je odnosa dugova plus kamate i akcijskog kapitala. Neto obrtna sredstva
dobijaju se kao razlika između tekuće imovine i tekućih obaveza. O uspešnosti
upravljanja imovinom, obavezama i kapitalom kompanije govore koeficijenti
bilansa uspeha, koji u velikoj meni zavise od sposobnosti menadžmenta
kompanije. Među posebno interesantne indikatore uspešenosti ubrajaju se
sledeći: bruto profitna marža; zatim, neto profitna marža; pokriće kamata
i si. Na pitanje šta kompanija ima i kako time upravlja odgovor se dobija
iz kombinacije veličina iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Interesantni
su sledeći indikatori: obrt imovine; zatim, pokazatelj efikasnosti upotrebe
duga; potom, povrat na imovinu, nakon toga, povrat na kapital, itd. Posebna
pažnja u finansijskom due diligence-u (tj. analizi finansijske situacije),
poklanja se tržišnim indikatorima, i to sledećim: zarada po deonici (earning
per share - EPS); tržišna kapitalizacija prema prihodima kompanije; koeficijent
odnosa cena i dobiti (P/E ratio). U prepoznavanju kvalitetne poslovne
i finansijske situacije kompanije, uglavnom, nema poteškoća jer postojeći
analitički instrumentarijum omogućava brzo izračunavanje koeficijenata
koje treba prevesti na jezik dijagnoze. Međutim, koeficijente finansijske
analize nije moguće generalizovati zato što zavise od vrste delatnosti,
veličine kompanije, poslovnog okruženja i sl., zbog čega je neophodno
indikatore kompanije komparirati sa indikatorima kompanija iste (srodne)
delatnosti ili sa industrijom u celini.
lako se statističkim praćenjem u odredenom vremenskom periodu indikatori
pokušavaju uprosečiti i objektivizirati (u formi benchmarkinga), propisane
standardizovane veličine tih indikatora, jednostavno ne postoje. Drugim
rečima, njihov značaj ne treba fetišizirati i glorifikovati zbog toga
što, na primer, za jednu kompaniju koeficijent tekuće likvidnosti nešto
iznad jedan može biti zadovoljavajući, dok za neku drugu kompaniju nevolje
sa izmirenjem obaveza mogu nastati i pri koeficijentu većem od tri, itd.
U ovom periodu su izuzetno važne ekspertske analize odnosno ocene stručnjaka
koji su iskusni u poslovnim analizama. Procena poslovne perspektive ciljane
kompanije je delikatniji i profesionalno odgovorniji deo posla, jer budućnost
ne mora odgovarati prošlosti. Finansijski analiticari koji rade na due
diligence-u bi, upravo zbog toga, trebali proveravati i nalaze istraživačkih
insititucija koje se bave analizom finansijskih izveštaja kompanije. Na
taj način odnosne analize mogu biti u funkciji preventivnog alarmiranja
na potencijalne nevolje koje bi kompaniju mogle da snađu.
U novembru 1996. godine, Međunarodni komitet za revizorske standarde
(ASB), utvrdio je dva uputstva za primenu SAS-81. ,,Revizija investiranja"
kojim je utvrđena revizorska procedura provera računovodstvenih podataka
o nedefinisanim investicijama u obavezama i hartijama od vrednosti kod
preduzeća i banaka, kao i nedefinisanih investicija neprofitnih organizacija.
Ova procedura, pored ostalog, proširuje obaveze nezavisnog revizora, uključujući
i revizorsku odgovornost za detaljnije provere kod berzanskih posrednika
(brokera) u pouzdanost evidencija o poverenim hartijama od vrednosti i
objektivnom potvrđivanju njihove berzanske vrednosti, kako bi se onemogućile
eventualne finansijske prevare i zaštitili budući kupci akcija.
Drugo uputstvo SAS-82 odnosi se na otkrivanje prevara u finansijskim izveštajima.
Nova uputstva se primenjuju na reviziju računovodstvenih izveštaja počev
od 1997. godine i definišu proširenu obavezu revizora da detektuje materijalno
netačno prikazivanje informacija kojim se prikrivaju finansijske prevare.
Do sada mnogi nezavisni revizori nisu dovoljno razumeli javne kritike
o njihovoj odgovomosti za otkrivanje prevara. Da bi se obezbedila veća
zaštita javnih interesa i zaostrila odgovornost revizora u otkrivanju
prevara, novo uputstvo SAS-82 preciznije definiše revizorsku odgovornost,
kako sledi:
«Revizor je odgovoran da planira i izvede reviziju i da dobije razumna
uveravanja o tome da finansijske informacije ne sadrže materijalno pogrešne
prikaze, uzrokovane bilo greškom ili prevarom. Zbog prirode revi¬zorske
evidencije i karakteristika prevara, revizor treba da je u stanju da dobije
razumno, ali ne apsolutno uveravanje, da su pogrešni prikazi, izazvani
bilo greškama ili prevarom, a nisu sadržani u materijalima računovodstvenih
izveštaja, koji su otkriveni.»
Novo uputstvo SAS-82 mnogo preciznije obavezuje revizora da bolje proceni
revizorski rizik u vezi sa materijalnim greškama i nezakonitim radnjama
koje mogu biti sadržane u materijalno netačnom prikazivanju finansijskih
izveštaja. Posebno je značajno to što se sada klasifikuje odgovornost
u više oblasti. Prvo, ističe se novi pojam ,,prevara". Drugo, utvrđuje
se novi obavezni deo sadržaja u izveštajima revizora u pogledu odgovornosti
za otkrivanje prevara, što će doprineti povećanju kvaliteta nezavisne
revizije i većoj javnoj zaštiti vlasnika kapitala, investitora, kreditora,
deponenata, poslovnih partnera i drugih prilikom korišćenja tako atestiranih
finansijskih izveštaja u finansijskim i poslovnim transakcijama.
Zaključak
Budući da su vremena sve više turbulentnija i neizvesnija u pogledu poslovanja i opstanka na tržištu, mnoga preduzeća (pored vođenja brige o ostvarenim rezultatima, zaposlenim, rizicima u poslovanju i sl.) moraju adekvatnu pažnju da posvete i sprečavanju finansijskih prevara koje ih mogu zadesiti. Mnogi zaposleni u velikim preduzećima, vođeni ličnim interesima, mogu iskoristiti svoj dominantan položaj u kompaniji i izvršiti odgovarajuće malverzacije putem falsifikovanja bitnih finansijskih izveštaja, na taj način obmanjujući najširu javnost. Izuzetno je loše, što danas (naročito kod nas) se «vrhunski menadžeri i stručnjaci» udružuju i na osnovu zajedničkih dogovora obavljaju prevare. Ne bih mogli završiti rad na ovu temu a da ne spomenemo prevare na našim prostorima, a koje su bile vrhunac iskorišćavanja poverenja ljudi, deponenata, štediša – primer “Difiment” banke i “Jugoskandik” banke i njihove visoke kamatne stope na uloge, veštačko izazivanje stečaja preduzeća da bi se prevarili poverioci a potom, uz nepažnju nadležnih sudova, na prevaru formirala fantomska preduzeća za dalje malverzacije i tzv. «pranje» novca. Naravno, ovakvi slučajevi nisu nikako mogli da prođu bez znanja državnik činovnika koji su zajedno sa «stručnjacima» “plenili” sve što su hteli, i vršili kriminalno prelivanje društvenog kapitala u lični posed. Rešenje za finansijske prevare svakako treba tražiti u zakonima i zakonskim procedurama, koje se kod nas, na žalost, i dalje ne poštuju i ne važe podjednako za sve.
Literatura:
1.Prof. dr Slobodan V. Vidaković, Eksterna revizija finansijskih izveštaja, Mala knjiga, Novi Sad, 2007.
preuzmi seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski Radovi