TRŽIŠTE KAPITALA

Šta se podrazumeva pod samim kapitalom? Da li je to nekakva materijalna stvar, da li je to novac, mašina, preduzeće ili nešto drugo?
Kao odgovor, moglo bi se reći da nijedna materijalna stvar sama za sebe nije i ne može biti kapital. Oni u određenim društveno-ekonomskim odnosima postaju kapital. Ustvari, kapital je društveni odnos proizvodnje, koji omogućava da se materijalna stvar, materijalno dobro stalno uvećava ili samooplođuje.

Izraženo uvidu formule, kapital je:

N – R – N1 (višak vrednosti)

To znači da ulaganje novca mora obezbediti njegovo uvećanje:

N = N + m

Primer:
Izvršena je nabavka robe u vrednosti od 10.000 din. Roba je prodata za 11.000 din. Razlika od 1.000 din. predstavlja uvećanje, tj. kapital.

Dakle, možemo da zaključimo da je tržište kapitala skup institucija, finansijskih instrumenata i mehanizama, pomoću kojih se novčana sredstva nude i traže dugoročno. To je specijalnizovano tržište na kome se trguje dugoročnim novčanim sredstvima – kapitalom i dugoročnim vrednosnim papirima. Shodno tome, kada su nekome potrebna investiciona sredstva, on ih može obezbediti na tržištu kapitala, emitujući obveznice (zajmovni kapital) ili emitujući akcije (akcijski kapital).

Tržište kapitala možemo podeliti na:

1) Tržište kredita
a) Kreditno-investiciono tržište
b) Hipotekarno tržište

2) Tržište vrednosnih papira:
a) Tržište obveznica
b) Tržište akcija

VRSTE TRŽIŠTA KAPITALA

Kreditno-investiciono tržište je tržište na kome se nude i traže sredstva za investicije (duži period). Tu se pojavljuju banke, preduzeća i drugi finansijski subjekti, zavodi za osiguranje, investicioni findovi itd.

Hipotekarno tržište – kapital se koristi u formi hipotekarnih kredita.

Tržište hartija od vrednosti dugoročnog karaktera ili tržište efekata, predstavlja specifičan oblik tržišta kapitala.
Javlja se kao:

- primarno, ili emisiono i
- sekundarno tržište.

Primarno tržište kapitala odnosi se na prvu emisiju efekata, tj. hartija od vrednosti, i to obveznica i akcija. Cilj - pribavljanje, prvenstveno novčanih sredstava.
Sekundarno tržište kapitala odnosi se na kasniju kupovinu i prodaju ranije emitovanih hartija od vrednosti na primarnom tržištu.

Emisije hartija od vrednosti

1. Direktna - emitent vrednosti papira i investitor su u direktnoj vezi, bez posrednika (banke);
2. Indirektna - obavezno posredovanje banke;
3. Interna emisija - vrši se kada se emisija vrši na osnovu dobiti stvorene u preduzecu. Dividenda se ne isplaćuje u gotovom, već se emituju dividendne akcije.

Sa aspekta mesta na kome se obavljaju operacije sa hartijama od vrednosti, tržište kapitala predstavlja jedinstvo:

a) berzanskog prometa i
b) vanberzanskog prometa.

Berzanski promet – predstavlja ukupnost transakcija na službenom delu berze hartija od vrednosti, odnosno efekata, kao instituciji tržišta kapitala.
Vanberzanski promet – predstavlja tržišne transakcije sa hartijama od vrednosti, koje se realizuju izvan službenog dela berze. Po svom obimu, ovaj promet je veći od berzanskog.

Ostvaruje se:

• u okviru berzanskog poslovnog prostora, na svim mestima i u svim prostorijama koje su izvan onih koje se smatraju službenim;
• u bankama i drugim finansijskim institucijama - posrednicima na tržištu kapitala i naziva se međubankarski promet hartija od vrednosti tržišta kapitala ili tzv. „šalter-promet efekata“, i
• između učesnika na tržištu kapitala, direktno i neposredno van berze i banaka i naziva se slobodnim prometom hartija od vrednosti ili „telefonski promet efekata“

KAPITAL I NJEGOCI VLASNICI

1. Izvori kapitala

Štednja kao izvor kapitala:

Kapital je odložena potrošnja na rok duži od jedne godine. Osnovni motiv odlaganja potrošnje je adekvatnije trošenje u narednom periodu. To je i osnov za uspešno funkcionisanje tržišta kapitala. Dakle, štednjom se proizvodi kapital.
Vremenski rok odlaganja trošenja sredstava zavisi od:

stope ostatka ličnog dohotka i akumulacije;
stope očekivanih prihoda u narednom periodu;
stepena razvijenosti instrumenata za stimulisanje odlaganja trošenja, odnosno štednje, i
stepena razvijenosti i uspešnog funkcionisanja sekundarnog tržišta hartija od vrednosti.

a) Stopa ostatka ličnog dohotka (plate) i akumulacije

D = P + Š

Veća štednja - veća je i mogucnost da će i vremenski period odlaganja potrošnje biti duži od 12 meseci.

Primer:
D = 1.000 din.; P = 600 din.; Š = 400 din..
U toku godine iznos od 400 din., tj. štednje se potroši. Je li ostvaren kapital ?
NE !
Š = 400 din.. U toku godine potroši se 300 din.. Ostalo je 100 din. Iznos od 100 din. predstavlja kapital.

b) Stopa očekivanog prihoda, ili visina prihoda koja se očekuje u narednom periodu kao naknada za odloženo trošenje, tj štednju, ako je već, biće i dužina roka odlaganja trošenja veća od 12 meseci i obrnuto.

c) Stepen razvijenosti instrumenata za odlaganje trošenja, tj. štednje, predstavlja razvijenost bankarsko - finansijskog sektora, posebno funkcionisanja sekundarnog tržišta hartija od vrednosti, jer ono direkno određuje dužinu roka odlaganja trošenja.

2. Transformacija novca kao izvor kapitala

Suština je u “prerađivackoj” funkciji bankarsko–finansijskog sektora, da štednju, čiji je rok odlaganja trošenja kraći od 12 meseci, transformiše na rok duži od 12 meseci. Ovo je motiv svake banke, jer na taj način obezbeđuje veće prihode. Na taj način, uporedo sa ličnom koristi, banka obezbeđuje korist i za ukupni privredni sistem, jer značajnim iznosima kapitala omogućava uspešno funkcionisanje tržišta kapitala.
Ukupan iznos kapitala formiran iz navedena dva izvora predstavlja ponudu tržišta kapitala. Vlasnici štednje su učesnici na tržištu, a oni su: pojedinci; privredni subjekti; državni ili paradžavni subjekti, institucije i organizacije svih vrsta i bankarsko–finansijske institucije svih oblika i vrsta.

3. Korisnici kapitala

Korisnici kapitala su:
 - pojedinci - pri korišćenju hipotekarnih – stambenih kredita
 - privredni subjekti svih oblika; kao i svi oblici državnih i paradržavnih institucija i organizacija mogu biti korisnici kapitala u svim njegovim pojavnim formama,
 - bankarsko-finansijske organizacije svih oblika i vrsta, mogu se javiti u trostrukoj ulozi:

a) kao korisnici kapitala u svoje ime i za svoj račun;
b) kao korisnici kapitala u svoje ime, a za tuđi račun; i
c) kao korisnici kapitala u tuđe ime i za tuđi račun.

Ukupan iznos kapitala koji se traži na tržištu kapitala čini tražnju kapitala.

4. Oblici korišćenja kapitala

Svi oblici kapitala mogu se grupisati u dve grupe:
 oblik zajmovnog kapitala, i
 oblik akcijskog kapitala.

a) Zajmovni kapital
Vlasnik kapitala je poverilac, a dužnik je korisnik kapitala.
Zajmovni kapital se može pojaviti u formi:

 investicionog kredita;
 hipotekarnog kredita, i
 dugoročnog zajma.

Dugoročni zajam je dugoročni kredit, obezbeđen emisijom dugoročnih hartija od vrednosti.

5. Tržišni materijal

Hartije od vrednosti se nazivaju - EFEKTI. Sveukupnost hartija od vrednosti ili efekata, koji su u funkciji tržišta kapitala, čini tržišni materijal tržišta kapitala. To su, u stvari, oni efekti, putem kojih se formira i realizuje ponuda i tražnja na tržištu kapitala.

Hartije od vrednosti na tržištu kapitala

1. Pojam hartije od vrednosti

Hartija od vrednosti je pismeni dokument ili isprava, koja imaocu iste daje određeno imovinsko pravo, koje se može koristiti samo pod uslovom zakonskog vlasništva nad tom hartijom od vrednosti.
To je dokument koji mora da ispunjava odredene uslove, i to:
 da je pismena isprava;
 da je u toj pismenoj ispravi odredeno imovinsko ili lično pravo i da je korišćenje i ostvarivanje tog prava veoma jasno uslovljeno zakonskim vlasništvom, posedovanjem te hartije od vrednosti.

2. Bitni elementi hartije od vrednosti

Da bi se jedna pismena isprava mogla smatrati hartijom od vrednosti, neophodno je da na svom blanketu ima sledeće elemente:
- naziv hartije od vrednosti;
 -naziv i sedište izdavaoca hartije od vrednosti;
 -tačno označenu obavezu izdavaoca, koja proizilazi iz hartije od vrednosti;
 -naziv firme ili ime lica na koje hartija od vrednosti glasi;
 -mesto i datum izdavanja i serijski broj, i
 -potpis izdavaoca hartije od vrednosti.

3. Vrste hartija od vrednosti

a) Akcija
b) Obveznica;
c) Blagajnički zapis;
d) Komercijalni zapis;
e) Bankarska potvrda o depozitu (depozitni certifikat);
f) Bankarski akcept.

4. Kriterijumi podele hartija od vrednosti

1. Prema mogućnosti prenošenja:
a) hartije od vrednosti koje glase na ime, i
b) hartije od vrednosti koje glase na donosoca.

2. Prema vrsti prihoda:
a) hartije od vrednosti sa varijabilnim prihodom u formi dividende,
b) hartije od vrednosti sa čvrstim (fiksnim) prihodom u formi kamate,
c) hartije od vrednosti sa mešovitim prihodom u formi kamate i dividende.

HV – varijabilni prihod = AKCIJA

Akcija je hartija od vrednosti, koja glasi na deo akcionarskog kapitala. Varijabilnog je karaktera, što znači da vlasniku ne obezbeđuje unapred poznat, niti zagarantovan prihod. Prihod je isključivo zavisan i uslovljen rezultatima rada privrednog subjekta, koji je do sopstvenog kapitala došao upravo emisijom tih efekata. Osim toga, visina prihoda, bez obzira na ostvarene rezultate rada, zavisna je i od odluke skupštine svih vlasnika akcije. Iz tih razloga, prihod može biti različit od jednog do drugog obračunskog perioda.
Akcija simbolizuje vlasništvo:
a) nad određenim delom kapitala; i
b) nad određenim delom imovine (suvlasništvo).

Posmatrano sa aspekta vlasništva nad imovinom jednog privrednog subjekta, postoji veliki broj organizacionih formi i oblika, putem kojih se vrši osnivanje i rad privrednih subjekata. Najznačajniji su:
 akcionarska i
 suvlasnička društva.

Akcionarska društva (AD) predstavljaju privredne subjekte, koja su upisana u sudski registar sa tačno određenim iznosom osnivačkog – akcionarskog kapitala, uplaćenog od strane akcionara – vlasnika. Dakle, osnivanje AD se ostvaruje emisijom i plasmanom akcija.
Suvlasnička društva predstavljaju takve privredne subjekte, kod kojih je u registar privrednih subjekata upisana imovina svakog od suvlasnika posebno, bez obzira na način i oblik tog ucešća. To dalje znači da obaveza uplate ucešća ne mora biti izvršena samo uplatom u kapitalu, što je slučaj kod AD, već može biti izvršena i unošenjem određene imovine (zemljišta, osnovnih sredstava itd.).

Akcijski kapital – pribavljanje slobodnih sredstava na fiannsijskom tržištu i njihovo angažovanje u rentabilnije svrhe.

Vrste akcija:
1. Akcija na donosioca i na ime;
Kriterijum je vlasništvo.
Vlasnik akcije koja glasi na donosioca, za isplatu dividende, mora, uz zahtev za isplatu, da podnese i odgovarajući kupon za dividendu koja dospeva.
Akcija koja glasi na ime, vlasnik akcije mora biti unet u popisnu knjigu AD. Prenos prava vlasništva vrši se indosiranjem tih prava na novog vlasnika i upisom prenosa u knjigu akcionarskog društva. U mnogim zemljama akcije na ime su zakonska obaveza, u slučaju da iznos akcije nije u punom iznosu isplaćen.
2. Akcija sa nominalnom vrednošću i bez nominalne vrednosti;
3. Obične i povlašćene akcije;
Obične predstavljaju onu vrstu akcija, koje vlasniku iste garantuju ostvarivanje i
realizaciju materijalnih i nematerijalnih prava iz akcije.
Povlašcene ili preferencijalne akcije - dividenda je unapred određena, tj. poznata, a samim tim garantovana.
4. Akcije sa garantovanom dividendom i bez garantovane dividende;
5. Akcije koje daju veći broj glasova, sa ograničenim pravom glasa, bez prava glasa
i sa kumulativnim pravom glasa;
6. Konvertibilne akcije;
Predstavljaju akcije koje mogu biti zamenljive prema želji vlasnika.
7. Akcije sa odloženim plaćanjem dividende;
Dividende su akcije kod kojih se unapred utvrdi rok u kojem se neće isplaćivati dividenda. Posle tog toka, dividenda se konvertuje u obične akcije.
8. Otvorene i zatvorene akcije;
Prve su sve akcije određene za kupovinu i prodaju na zatvorenom tržištu. Zatvorene - kupovina i prodaja u postojećim AD.
9. Nove akcije.

Osnovne razlike izmedu akcije i obveznice:
1. Obveznica je za emitenta efekata dužničkog karaktera, a akcija vlasničkog karaktera,
2. Obveznica se stiče u posed isplatom u gotovom novcu ukupne kupoprodajne cene, a akcija se može steći uplatom u gotovu,
3. Akcije se na tržištu mogu prodavati po nominalnoj ceni, nešto ispod ili iznad nominalne cene, što nije karakteristika za obveznice,
4. Obveznica, čiji kurs u principu, zavisi od kamate na tržištu novca i kapitala, ne bezbeđuje vlasnika od posledica inflacije dok akcija - da.

Instrumenti tržišta kapitala

1. Obveznice,
2. Deonice,
3. Fjučersi,
4. Opcije,
5. Varanti, i
6. Swap (swap ugovori)

Obveznica

Izdavalac se obavezuje da će izvršiti isplatu iznosa navedenog u obveznici donosiocu. Emisijom obveznica pribavljaju se dugoročna sredstva na određeni rok. Stvara se kreditni dužnicko–povrilački odnos, pa je obveznica kreditni dugoročni vrednosni papir, sa unapred utvrđenim rokom dospeća, kojim je dug podeljen u jednake delove. Unutar toga roka obveznica se može prenositi i vršiti njena kupoprodaja.
Obveznica ima:
- Plašt - suština finansijskih odnosa izmedu emitenta i vlasnika
- Talon - ostvaruje se periodična naplata.

Deonica

Predstavlja dokument o uloženim sredstvima preduzeće. Na osnovu nje vlasnik ili donosilac iste ima odgovarajuća prava, proporcionalna iznosu sredstava uloženih u vlasničku glavnicu preduzeća.

Prava proizilaze iz bitnih elemenata dionice:
a) fiksnog iznosa naznačenog u samoj deonici;
b) vrste dionice;
c) rokovima isplate dividendi.

Prava mogu biti:
a) materijalnog karaktera
- pravo u ostvarenoj dobiti;
- pravo prvootkupa novoemitiovanih deonica;
- pravo na proporcionalni deo likvidacione mase, u slučaju likvidacije preduzeća i
b) nematerijalnog karaktera
- pravo učešća u radu skupšine deoničara;
- pravo dobijanja svih poslovnih informacija, i
- pravo kontrole poslovanja preduzeća uvidom u poslovne knjige.

Prava se ostvaruju individualno, u zavisnosti od broja deonica. Zatim, kolektivno ili preko izabranih menadžera preduzeća.
U skladu sa brojem deonica isplaćuje se i dividenda (osnovni motiv).
Deonice su instrumenti, pomoću kojih preduzeće (korporacija) obezbeđuje potrebna novčana sredstva za svoje poslovanje i za svoj razvoj. To su vrednosni papiri koji nemaju određeni rok dospeća.

Vrste deonica preme kriterijumima:

Prava:
- obične i
- prefercijalne deonice;

Vlasništva:
- deonice na ime i
- na donosioca;

Garancija dividende:
- garantovane i
- negarantovane deonice;

Prava kupovine:
- otvorene i
- zatvorene deonice, i

Redosled izdavanja:
- deonica prve, druge i n-te emisije.

Fjučersi

Fjučersi su standarizovani ugovori o kupoprodaji vrednosnih papira.
Bitni elementi:
- predmet - količina finansijskih instrumenata (prvenstveno obveznica);
- vreme – budući tačno utvrđen dan;
- cena - ugovorena;
- zaključenje ugovora – direktno i indirektno

Suština: ugovor se zaključuje “danas”. Razmena neke robe (vrednosnih papira, valuta, roba) izvršiće se u budućnosti, na tačno određen dan, i po tačno utvrđenoj ceni. Ugovor se završava isporukom i plaćanjem. Cene se upoređuju, i to: cena na dan sklapanja ugovora i tržišna cena na ugovoreni dan. Kada cene rastu, kupac ostvaruje profit. Obratno, kada cene padaju profit ostvaruje prodavac.

Primer:
Cena ugovorena = 100 din.; Cena tržišna = 95 din.; - prodavac je u dobitku.

Opcije

Jesu pisani, finansijski ugovori, izdati prilikom emisije vrednosnih papira, ili pak kasnije tokom emisije, tj. na sekundarnom tržištu. Na osnovu ovih ugovora vrši se kupoprodaja vrednosnih papira ili dobara u određenim iznosima, cenama i vremenu.
Opcije daju prava imaocu, a ne stvaraju obavezu da se i realizuju. Njihova vrednost povezana je sa vrednošću deonica ili obveznica.
Opcije su tzv. derivatni vrednosni papiri, kojima se može trgovati na tržištu kapitala. Na njihove cene utiče niz faktora:
- promene tekuće cene: rast cena povećava i cenu opcije;
- dužina vremena dospeća opcije (duži rok utiče na porast premija opcijskih ugvora);
- visina dividende na obične deonice (viša dividenda na obične deonice, niža vrednost opcije);
- sposobnost učesnika na tržištu da održavaju podešenu opciju.

Varanti

Varant predstavlja pravo, koje se pridružuje uz obveznicu i deonicu (preferencijalnu), koje dopušta kupovinu običnih deonica. Izdaju se sa ciljem da se poveća atraktivnost emisije obveznica ili preferencijalnih deonica.

Tržišta zamene (Swap ugovori)

Pojavila su se u toku osamdesetih godina na evrotržištima. Suština: omogućuje se onome ko pozajmljuje na jednom tržištu kapitala da ostvari pristup na drugom tržištu kapitala, putem neograničenih partnera u poslu razmene.
Preduzeća emituju dug uz fiksnu kamatnu stopu valute, koju neko od njih može obezbediti. Posle mogu zameniti iznose i pretpostaviti međusobnu obavezu za otplatu glavnice i kamate;
Tipovi zamena:
a) terminske i otplatne,
b) opcije na zamenu,
c) zamene sa pozivom i
d) zamene vezane za indeks.

Učesnici na tržištu kapitala

U svim zemljama u kojima postoji i radi tržište kapitala, učesnici su:
1. Investitori, vlasnici kapitala u ulozi prodavača;
2. Preduzetnici, korisnici kapitala u ulozi kupaca;
3. Posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija, specijalizovanih
finansijskih instucija, kao i berzi, i
4. Država, u ulozi regulatora i kontrolora.

Investitori imaju primarno mesto i značaj u odnosu na druge učesnike. Oni su istovremeno i vlasnici kapitala. Njihov kapital je osnov za stvaranje nove nacionalne vrednosti, bogatstva i prosperiteta.

Posrednici - posmatrano kvalitativno, posrednici zauzimaju najvažnije mesto na tržištu kapitala. U njih spadaju:
- banke i druge bankarske organizacije, kao posrednici između investitora i korisnika kapitala,
- investicioni fondovi i druge finansijske institucije, kao institucionalizovani posrednici investitora, i
- berze kao specijalizovane institucije tržišta kapitala.

Banke i druge bankarske organizacije – su najbrojniji i najvažniji ucesnici na tržištu kapitala. Javljaju se u ulozi:
a) investitora, plasirajući svoj kapital na tržištu kapitala u svoje ime i za svoj račun;
b) korisnika, uzimajući kapital od investitora u svoje ime i za svoj račun;
c) komisonara, plasirajući kapital investitora u svoje ime, a za njegov račun, i
d) čistog posrednika obavljajući sve transakcije na tržištu kapitala u ime i za račun investitora, odnosno korisnika kapitala.

Ucešće banaka u krupnim tržišnim odnosima na tržištu kapitala kreće se od 40% do 90%.
Na tržištu kapitala javljaju se:
- depozitne banke;
- investicione;
- hipotekarne, i
- univerzalne banke.

Štedionice su specifične finansijske organizacije. Stoga, i njihova uloga na tržištu kapitala je nešto drugacija u odnosu na banke. Osnivaju ih država ili najčešce opština.

Uloga na tržištu kapitala se sastoji u:
- mobilizaciji kapitala, putem izdavanja–emitovanja sopstvenih ili, najcešce, komunalih HV-efekata, zajmovnog karaktera, na kom području ostvaruju velike rezultate;
- plasiranju mobilisanog kapitala svojim komitentima;
- transformaciji novca u kapital, pri čemu beleže velike rezultate, čak veće i od depozitnih banaka, jer imaju veliki broj svojih filijala;
- značajnom obimu transakcija na sekundarnom tržištu.

Investiconi fondovi i druge finansijske institucije kao učesnici na tržištu kapitala. Investicioni fondovi - nastali su usled brzog razvoja TK u industrijski razvijenim zemljama (SAD, Japan). Ipak, prvi oblici se susreću u Belgiji, a početkom prošlog veka u Engleskoj. Dotadašnji bankarski sektor postao je kočnica daljeg razvoja tržišnih odnosa i TK uopšte. Njihovim osnivanjem upotpunjena je struktura bankarskog finansijskog sektora. Povećana je konkurentnost. Ostvaren je savremen pristup tržišnim transakcijama, što je dovelo do naglog razvoja TK.

Osiguravajuća društva i penzioni fondovi raspolažu sa ogromnim iznosom mobilisanog kapitala putem tzv „automatske štednje“, kojom se ostvaruju redovna plaćanja:
- premije za socijalno osiguranje i zaštitu, za fondove zdravstvene zaštite, za
nezaposlenost i sl.
- premije za osiguranje života i imovine, za osiguravajuće fondove, i
- za penziju ili rentu u penzione fondove.

Ostale specijalizovane finansijske institucije

1. Holding kompanije, korporacije i drugi oblici AD, koja imaju sopstvenu finansijsku instituciju za obavljanje transakcija sa kapitalom. Osnovni motiv Holding kompanija i drugih AD, u principu, nije zarada po svaku cenu, već pre svega, finansijsko povezivanje privrednih subjekata iste ili slične djelatnosti, odnosno grane - horizontalni holding ili raznih privrednih subjekata, koji u osnovi koriste istu sirovinu – vertikalni holding.
2. Specijalizovane institucije za preuzimanje i plasman emisije i preprodaju efekata - osnovni motiv - zarada. Ostvarivanje – na razlici u ceni. Nastupaju uvek u svoje
ime i za svoj račun. Ponekad se i udržuju i tako nastupaju na TK izazivajući značajne oscilacije.
3. Na hiljade privatnih brokerskih i posredničkih institucija i konsalting firmi, koje imaju licencu za čisto posredovanje između invenstitora i korisnika kapitala tzv. agenata ili agencija. Privatne brokerske i posredničke institucije imaju specifičnu ulogu na TK, jer nastupaju uvek kao posrednici između investitora i korisnika kredita. Samim tim tržišne transakcije obavljaju za tuđe ime i za tuđi račun, a nikada u svoje ime i za svoj račun. Provizija je osnovni izvor prihoda. To određuje i veličinu ovih institucija (od jednog čoveka - agenta sopstvene brokerske kuće do brokerskog saveza i kompanija).

Berze efekata kao učesnik na tržištu kapitala

Postoje u svim zemljama gde postoji tržište kapitala. Osnovni cilj – da nakon dnevne koncentracije ponude i tražnje za kapitalom, na jednom mestu omogući:
a) razmenu ponude sa tražnjom na maksimalno mogućem kvalitativnom i kvantitativnom nivou,
b) utvrđivanje tržišne vrednosti efekata, a time i realne vrednosti ukupne imovine i nacionalnog bogatstva, i
c) stabilnost tržišnih uslova i odnosa u transakcijama sa kapitalom.

Država, kao učesnik na TK javlja se u ulozi:
- investitora;
- korisnika;
- regulatora;
- kontrolora.

Reč „berza“ potiče od francuske reči „bourse“ - mesto gde su se sastajali trgovci početkom XV veka. Nastale su sredinom XVI veka u Londonu, 1566. – „Royal Exchanvaleurs“ - današnja „Stock Exchange“ i u Parizu 1563 – „Bourse de valeurs“.
Berza predstavlja organizovani prostor (tržište), na kojem se kupuje određena roba. To je poslovni objekat, gde se kupuje i prodaje novac, hartije od vrednosti, devize i roba.
U zavisnosti od toga šta je predmet trgovine dele se na:
1. Efektne berze;
2. Novčane berze;
3. Devizne berze, i
4. Robne ili produktivne

TRŽIŠTE RADA

Tržište gde se kroz ponudu i potražnju osigurava zapošljavanje radnika u nekom društvu te određuje temeljna cena rada za pojedine poslove.
Uključuje organizacije i institucije koje nude zaposlenje, radnike koje traže zaposlenje i metode koje povezuju potencijalne zaposlenika s izvorima posla i zapošljavanja.

Stanje u Srbiji

Tržište rada u Srbiji nije pogođeno kao u zemljama u okruženju, na šta ukazuje podatak da je broj nezaposlenih, na godišnjem nivou, povećan za svega 10.000, a da je od maja ove godine taj broj u konstantnom padu . U 10 meseci ove godine u Srbiji, uz direktno finansiranje iz budžeta, zaposleno je oko 40.000 ljudi.
Kroz vladin program „Prva šansa” zaposleno je 16.000 mladih pripravnika, kroz javne radove više od 12.000, a kroz ostale oblike finansijske pomoći još oko 10.000 ljudi.
Tokom ove godine „preko” Nacionalne službe posao pronašlo 490.000 osoba koje su bile na evidenciji te službe, a da se uz njeno posredovanje, preko, na primer, sajmova, zaposlilo još 115.000 ljudi.
Ocena je da u različitim delovima Srbije nedostaju zdravstveni radnici, a da su tražena zanimanja još u građevini i zanatima vezanim za građevinu, arhitekturi, invformacionim tehnologijama i turizmu.

Socijalno partnerstvo i tržište rada

U narednim pasusima, daje se prikaz značenja socijalnog partnerstva i njegov uticaj na trište rada.
Postoje brojne definicije socijalnog partnerstva, ali nije poznata nijedna opšeprihvaćena definicija. Međutim, dodirne tačke svih ili većine definicija pokazuju da je socijalno partnerstvo pre svega zajednička saradnja s jedinstvenim ciljem uspeha, razmena informacija i zajedničko rešavanje problema, kao i pronalaženje ravnoteže između dva suprotna polariteta: socijalne sigurnosti i fleksibilnosti uz stalno obrazovanje i usavršavanje socijalnih partnera.
Pod pojmom socijalno partnerstvo može se obuhvatiti:
– socijalno prepoznavanje različitih interesa socijalnih partnera,
– prezentovanje pojedinačnih interesa svakog socijalnog partnera i usklađivanje sa interesima suprotne strane,
– organiziovano delovanje socijalnih partnera radi kvalitetnijeg regulisanja rada i tržišta rada.

Socijalni partneri su reprezentativna tela koja deluju na temelju dobijenih mandata, a njihova je legitimnost utvrđena u skladu s potrebnim nivoom reprezentativnosti.
Socijalni bi partneri trebali imati jako zajedničko uverenje kako je socijalno partnerstvo dugorono održivi model koji će svi istovrsno razumeti i promovisati, te u kojem će definisati dinamiku svog delovanja. Model socijalnog partnerstva treba podrazumevati zajedničko delovanje u skladu s dogovorom socijalnih partnera, pretočeno u nacionalni sporazum, odnosno konsenzus o saradnji. Ako sporazum nije utemeljen na međusobnom dogovoru, omalovažava se uloga poverenja kao istinskog temelja provođenja vrlo zahtevnog socijalnog dijaloga.
Direktno delovanje socijalnog partnerstva u funkciji trišta rada ogleda se od veličine preduzeća pa sve do tela zakonodavne vlasti u skupštinskim odborima. Unutar preduzeća to se ostvaruje putem sindikalnih poverenika, radničih veća i predstavnika radnika u nadzornim odborima. Na nivou skupa preduzeća, grane pojedine vrste industrije i na nacionalnom nivou, to se ostvaruje kolektivnim pregovaranjima. Na nacionalnom i regionalnom nivou bitno je delovanje predstavnika socijalnih partnera u telima koja utiču na funkcionisanje tržišta rada kao što su zavod za zapošljavanje, zavod za zdravstveno osiguranje, zavod za penzijsko osiguranje, veće za zaštitu na radu, a kao savetodavno telo izvršne vlasti važan su činilac i privredno-socijalna veća.
Socijalno partnerstvo se prema nivoima delovanja tako može podeliti na mikro, mezo i makro nivo socijalnog dijaloga.
Delovanje socijalnog partnerstva u mikroekonomskim jedinicama, odnosno u trgovačkim društvima jedan je od bitnih elemenata dobrog poslovanja. Naime, socijalni dijalog koji je osnova za utvrđivanje troškova i uslova rada direktno utiče na troškove poslovanja, ali i na proizvodnost društva. Osim troškova i uslova rada koji se utvrđuju kolektivnim pregovorima kao osnovnim socijalnim dijalogom, socijalno bi partnerstvo trebalo biti bitna sastavnica utvrđivanja sistema obrazovanja zaposlenih u preduzećima, zaštite zdravlja radnika, ali i utvrđivanja budućih potreba za radnicima. Stalnim obrazovanjem i osposobljavanjem radnika potiču se motivisanost zaposlenih i povećava proizvodnost rada. Uz to, radnici time osiguravaju svoju budućnost jer je obrazovanje i usavršavanje najučinkovitija garancija njihove veće zapošljivosti. Osim toga, uspešno sprovođenje restrukturisanja ili drugih većih promena unutar firme mnogo je lakša pomoću socijalnog dijaloga. Nepostojanje socijalnog dijaloga može dovesti do ozbiljnih problema, pa i onemogućiti poslovanje trgovačkog društva. Nametnute cene, uslovi rada i promene u firmi negativno utiču na njihovo prihvatanje, što se nužno odražava na proizvodnost rada, narušavanje međusobnih odnosa i poverenja, a sve to može stvoriti negativnu percepciju javnosti i rezultirati lošim finansijskim pokazateljima.
Važna je, takođe, uloga socijalnog partnerstva na mezonivou socijalnog dijaloga u
brojnim regionalnim telima koja imaju direktan uticaj na tržište rada u smislu cena, uslova i kvaliteta rada. Na tom nivou socijalnog dijaloga bitna je odrednica kolektivno pregovaranje na nivou grane kojim se dogovaraju specifičnosti svake pojedinačne delatnosti.
Najizloženije područje socijalnog partnerstva jeste nacionalni makronivo koji se provodi kolektivnim pregovaranjem, delovanjem u nacionalnim telima, unutar privredno-
socijalnog veća te unutar zakonodavnog tela. Privredno-socijalno veće predstavlja nacionalno telo koje čine predstavnici reprezentativnih socijalnih partnera, a savetodavno je telo izvršne vlasti u državi.
Moguće je ostvariti samo često mukotrpnim pregovorima kako bi je potpuno prihvatili svi u nju uključeni subjekti. Ako se reforme tržišta rada provode bez delovanja socijalnog partnerstva, mogu se očekivati otpori na svim nivoima koji će otežati ili čak onemogućiti postizanje očekivanih rezultata.

LITERATURA

• www.agr.hr/cro/nastava/bs/moduli/doc/ag1179_pojmovnik.pdf
• 16322097--Trziste-Novca-i-KapitalaSKRIPTA[1]
• http://www.seebiz.eu/sr/makroekonomija/srbija/slobodan-ilic-trziste-rada-u-srbiji-nije-snazno-pogodeno,62438.html
• Ana CVITKOVIĆ, Vladin ured za socijalno partnerstvo, Zagreb, UDK 321:331.5

 preuzmi seminarski rad u wordu » » »

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD