Kamatna stopa na finansijskom tržištu
Razvoj
moderne robne proizvodnje i kreditnog sistema kontinuirano stvara različite
oblike platnih i kreditnih instrumenata kojima se registruju, prenose
i realizuju novčane obaveze i potraživanja različitih učesnika u procesu
reprodukcije. Funkcije ovih instrumenata su različite: potvrđuju prava
i obaveze iz robnog prometa, izražavaju kreditne odnose, omogućavaju transfer
rizika sa jednog na druge ekonomske subjekte, svedoče o ulaganju u realne
oblike kapitala i slično. Oni su, prema tome, formalizovan izraz ekonomskih
transakcija, s obzirom da se zakonski detaljno utvrđuju pravila njihovog
izdavanja, a i sami mogu biti predmet manje ili više detaljno regulisanih
transakcija.
Finansijsko tržište obavlja alokaciju
akumulacija ( štednje ) u cilju njene najefikasnije upotrebe u proizvodnji.
Vlasnici viškova (kapitala) stavljaju svoj kapital na raspolaganje proizvodnim
subjektima u vidu kredita ili vlasničkih ulaganja. Ovaj proces kreira
finansijske instrumente, odnosno potraživanja vlasnika viškova i obavezu
proizvodnog subjekta. Iako kreditni instrumenti u suštini predstavljaju
transfer akumulacije (štednje) u okviru ekonomskog sistema, posledice
tog transfera nisu iste. Vlasnik kapitala, koji je dao kredit, ima pravo
na povraćaj pozajmljene sume uvećane za kamatu u ugovorenom roku. Sa druge
strane, vlasnik kapitala koji je trajno stavljen na raspolaganje nekom
drugom korisniku akumulacije ( trajno je razdvojena funkcionalna sposobnost
kapitala od vlasništva nad kapitalom ) ima samo pravo na prinos, odnosno
na deo viška koji pozjmljeni kapital proizvodi.
Odlučujući je uticaj finansijskog tržišta na osnovne kategorije finansijskog
sistema, posebno na regulatorne veličine – tržište kamatne stope i normativnu
diskontnu stopu.
Investicione odluke preduzeća zavise od informacija koje se dobijaju sa
finansijskog tržišta. Kamatna stopa je ključni parametar finansijskog
tržišta. Tržište vrši kreiranje i vrednosvanje finansijske aktive na osnovu
prinosa i rizika finansijskog instrumenta. Prinos izražava očekivani povraćaj
koji ulaganje kapitala donosi, a rizik izvestnost prinosa. Vlasnik kapitala
odlučuje se na ulaganje sa stanovišta odnosa prema zadovoljavanju tekućih,
odnosno budućih potreba. Sa razvojem kreditnog sistema, umesto da kapital
troši, vlasnik može da ga stavi na raspolaganje drugom ekonosmkom subjektu,
koji investira u proizvodni proces. U tom slučaju, kamata je za vlasnika
kapitala cena odricanja od tekuće potrošnje – štednje, odnosno ona sa
druge strane za preduzetnika predstavlja cenu nedostajuće akumulacije.
Kamatna stopa u osnovi izjednačava buduće vrednosti novca sa sadašnjom
vrednošću.
1. Pojam i uloga formiranja kamatne stope
Kamata je cena koju zajmoprimac – dužnik plaća zajmodavcu –
kreditoru za upotrebu pozajmljene sume – glavnice u određenom vremenskom
periodu. Kamata se izražava kroz kamatnu stopu kao odnos nominalnog
iznosa kamate i glavnice. Uobičajeno je da se kamata vezuje za godišnji
period. Ako je, na primer, dužnik pozajmio 100 novčanih jedinica na period
od jedne godine sa obavezom da uz glavnicu vrati i 10 novčanih jedinica
kamate po dospeću, kamatna stopa će iznositi 10 % ( izražena apsolunim
brojem ona je 0,10 ). Prema tome, u kvanitativnom pogledu kamatna stopa
je izraz cene ustupljenih sredstava. Kvalitativno, ona je cena upotrebe
kapitala, te je stoga uslovljena njegovom sposobnošću da kreira višak.
U najopštijem izrazu, kamatna stopa izražava cenu korišćenja kreditnih
i novčanih resursa na finansijskom tržištu. Visina kamatne stope kao cene
korišćenja kreditnih i finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti
sredstava u odnosu na vreme njihovog korišćenja. Stopa korisnosti sredstava
uvek je veća u sadašnjem vremenu u odnosu na neko buduće vreme, pa je
i kamatna stopa kao izraz cene korišćenja odgovarajućih novčanih i finansijskih
resursa različita i saglasna određenoj stopi njihove korisnosti. To je
i osnovna razlika sadašnje i buduće potrošnje, odnosno odlaganja potrošnje
u obliku štednje i sticanja imovine u nekom budućem vremenskom periodu.
Uopštavajući to sa stanovišta makro aspekta, može se reći da kamatna stopa
predstavlja instrument uravnotežavanja između obima štednje i ponude kapitala
( kredita ) sa težnjom finansisjkih resursa i mobilnosti kapitala . Za
poslovanje banke je važno poznavanje suštine i uloge kamatne stope na
makro, ali i na mikro nivou. Mikro aspekt kamatne stope, sa stanovišta
banke, u pogledu upravljanja rizikom kamatne stope veoma je značajna.
Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima promenljivost kamatne stope
može biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke, naročito u nestabilnim
ekonomskim uslovima ( kakvi su, na primer, uslovi inflacije ).
Kamatna stopa je bitan, a može se reći i najvažniji instrument funkcionalnog
poslovanja banke. U uslovima deregulacije bankarskog poslovanja i dinamičkih
promena u bankarskom okruženju, kamatne stope banke se često menjaju i
usklađuju sa novonastalim uslovima poslovanja banke. To se odnosi na aktivne
i na pasivne kamatne stope. Promeljivost kamatnih stopa je bitna karakteristika
poslovne politike banke i ključni faktor uspešnog poslovanja banke. Od
obima i stukture produktivne aktive banke i visine aktivnih kamatnih stopa
zavisi nivo ukupnog kamatnog prihoda banke. Visina pasivnih kamatnih stopa
utiče na ukupne kamatne izdatke banke.
2. Kamatna stopa na finansijskom tržištu
Razlika prihoda između ukupnih aktivnih i ukupnih pasivnih kamatnih
stopa predstavlja neto kamatni prihod banke. Neto kamatni prihod banke
je osnova ukupnog prihoda svake komercijalne, odnosno poslovne banke.
U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda prihodi po osnovu aktivnih
kamata čine 70 % - 80 % ukupno ostvarenog prihoda banaka po svim osnovama.
Ostatak, tj. 20%-30% prihoda banaka čine nekamatni prihodi, tj. prihodi
od raznih vrsta usluga, zatim provizije, naknade i duge vrste prihoda.
Što se naših banaka tiče, ovaj odnos je još više u korist kamatnih prihoda
– čini čak i do 95% ukupnih prihoda banaka, dok su drugi prihodi simbolično
zastupljeni u stukturi ukupnih prihoda banke.
Međutim, deregulacija domaćeg finansijskog tržišta i veći stepen konkurentnosti
u poslovanju među domaćim bankama dovode do smanjenja ukupnog nivoa kako
aktivnih tako i pasivnih kamatnih stopa. Takve tendencije dovode i do
apsolutnog smanjenja razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa
u našim bankama ( engl. spread ), što se odražava na uspešnost poslovanja
naših banaka, tj. na smanjenje profitabilnosti. Ovakava kretanja imaju
za rezultat da i naše banke preduzimaju određene korake u pravcu povećanja
drugih nekamatnih izvora prihoda i tako relativiziraju uticaj smanjenja
neto kamatne margine na svoju profitabilnost.
Osnovne ekonomske funkcije kamatne stope su:
- Omogućavanje tekućoj štednji da se pretvori u investicije u cilju
podsticanja ekonomskog rasta;
- Racionalno raspolaganje ponudom kredita obezbeđenjem zajmovnih fondova
za investicione projekte koji imaju najveći očekivani prinos;
- Uspostavljanje ravnoteže između ponude i tražnje novca i
- Kao sredstvo ekonomske politike kamatna stopa utiče na obim štednje
i investicija.
3.Teorija kamate i kamatne stope
Tokom čitavnog XIX i XX veka kamata nije bila monetarni fenomen.
Naime, klasična teorija smatrala je da je kamata sastavni deo profita
koji se prenosi na zajmodavca aktom otplate kredita pokazujući na taj
način da predstavlja rezultat proizodne funkcije realnog kapitala ( proizvodna
teorija kamate ). Zajmodavac prenosi na preduzetnika funkcionalnu sposobnost
kapitala i naplaćuje kamatu za ustupljeni kapital. Postojanje profita
( prinosa ) na uloženi kapital u procesu proizvodnje je izvor kamate kao
što je postojanje proizvodnog kapitala nužno za valorizaciju štednje,
jer, vladanje nad sadašnjim novcem je vladanje sadašnjim resursima, koji
mogu biti pretvoreni u buduće robe, uz profit. Postojanje profitne stope
jedan je od razloga što stanovništvo, koje bi moglo i samo da uposli novac
profitabnlno nije voljno da ga ustupi bez neke naknade“ (Fon Hajek, 1941.
god.).
Podela profita na:
- Kamatu – koja pripada zajmodavcu i
- Preduztničku dobit – koja pripada preduzetniku,
Određena je ponudom i tražnjom zajmovnog kapitala. Klasična teorija pretpostavlja
indeničnost akumulacije – štednje i investicija, odnosno sam čin štednje
je istovremeno i čin investiranja, čime se zanemaruje karakter kamate
kao vremenske vrednosti novca. Ovo obeležje kamate važno je posebno sa
stavnovišta vrednovanja različitih investicionih mogućnosti.
Marks je delio shvatanje klasične teorije. To je proisticalo kako iz uticaja
klasika, tako i po Hilferdingovom mišljenju, iz uticaja okolnosti engleskog
novčanog sistema tog doba.
Klasična teorija nije poznavala posebne zakonitosti formiranja kamatnih
stopa na tržištu novca i kapitala, nezavisno od stanja proizvodnje. Takođe
ona nije objašnjavala posebne razloge sklonosti zajmodavca ka štednji
koji bi, nezavisno od ustupanja akumulacije preduzetnika, mogli da objasne
kamatu. Obrazloženje ovog drugog pitanja inicirao je tek Bern Barvek,
početkom XX veka. On je smatrao da je kamata premija na sadašnja dobra
koja se ostvaruju u razmeni za buduća dobra. Vlasnici budućih dobara spremni
su da sadašnja dobra uzmu na zajam i pored toga što plaćaju premiju, iz
tri osnovna razloga :
- Zato što očekuju da će u budućnosti biti bogatiji
- Zato što su im buduća zadovoljstva slabija od sadašnjih
- Zato što im svojina nad sadašnjim dobrima pruža mogućnost da ih proizvodno
uposle radi sticanja prihoda.
Za vlasnike ustupljene štednje predstavlja uzdržavanje od potrošnje i
to u cilju veće potrošnje u budućnosti. „Kamata proizilazi iz uzajamnog
delovanja (psihološki) vremenskih okolnosti i fizičke proizvednosti investicije“
.
Prirodni nastavak Bern Baverkove teorije dao je i Fišer polazeći od premise
o uzdržavanju i mogućnosti proizvodne primene akumulacije. Prema Fišeru
kamatna stopa je određena odnosom ponude štednje i tražnje za investicionim
kapitalom.
Osnovni izvor ponude je stanovništvo. Kod stanovništva štednja se javlja
kao razlika između tekućeg dohotka i tekuće potrošnje. Pretpostavka teorije
je da stanovništvo ima vremensku preferncu – više voli tekuću u odnosu
na buduću potrošnju. Da bi se pak odreklo tekuće potrošnje, ono mora da
ima veću potrošnju u budućnosti. Stepen povećanja zadovoljstva koje donosi
veća buduća potrošnja određuje obim odricanja od tekuće potrošnje.
Tražnja za investicionim kapitalom uglavnom proizilazi iz proizvodnog
sektora. Obim ove tražnje određen je stopom prinosa investiranog kapitala.
Ravnotežna kamatna stopa uspostavlja se dejstvom ponude i tažnje za akumulacijom
kao tačka u kojoj ponuda kapitala odgovara težnjom za investicionim sredstvima.
3.1 .Savremene teorije
Klasična teorija ispoljila je osnovnu slabost kroz nedovoljnu obuhvaćenost
faktora koji mogu uticati na ponudu i tražnju na finansijskom tržištu,
posebno svih raspoloživih dohodaka. Ne zanemarujući doprinose klasične
teorije, savremene teorije pružaju razuđenija analitička sredstva za razumevanje
savremnog finansijskog tržišta.
Teorija preferencije likvidnosti
Ovu teoriju formulisao je Džon Majnard Kejnz . Kejnzova osnovna namera
bila je da pokaže da određivanje kamatne stope ne vrši realna ekonomija
. Ova teorija polazi od perfektne likvidnosti kao osnovnog obeležja novca
i želje vlasnika da novac zadrži u likvinom obliku radi obezbeđenja buduće
potrošnje (sklonost ka potrošnji i želji ka likvidnošću). Da bi se vlasnik
novca odrekao od sadašnje likvidnosti, on mora dobiti nagradu u vidu kamate.
Isti je slučaj i ukoliko uloži novac u druge oblike manje likvidne imovine,
odnosno u obveznice koje prema Kejnzu predstavljaju jedino ulaganje.
Tražnja za novcem, odnosno želja za likvidnošću, potiče iz tri osnovna
motiva:
- Transakcioni motiv – označava tražnju za novcem u
svrhu kupovine robe i usluga. Ovaj motiv znači da vlasnik uvek mora imati
novčana sredstva za tekuću potrošnju. Obim transakcionog novca je određen
nivoom ekonomske aktivnosti.
- Motiv sigurnosti – predpostavlja posedovanje novčanih
rezervi u slučaju nepredviđenih trošenja u budućnosti. Držanje novca u
transakcione i sigurnosne svrhe na kraći rok može se smatrati za konstantno.
- Špekulativni motiv – težnja vezana za ovaj motiv menja
se s obzirom na manju ili veću izvesnost promene cena obveznica, kao jedinog
alternativnog načina korišćenja novca. Ako kamatna stopa na obveznice
raste, porašće i oporunitetni trošak držanja novca (gubitak moguće kamate)
i količina novca koja se traži će pasti.
Postoji, dakle, negativna korelacija između špekulativne tražnje za novcem
i nivoa kamatnih stopa.
Prema tome ukupna tražnja za novcem imaće dve komponente:
1. konstantnu – koja izražava transakcionu i
sigurnosnu tražnju
2. varijabilnu – koja izražava špekulativnu
tražnju.
Ponuda novca, sa druge strane, predstavlja konstantnu veličinu, budući
da je elastičnost ponude novca jednaka nuli, kao što je elastičnost zamene
novca jednaka nuli. Ovo se naročito odnosi na papirni novac čiju emisiju
kontrolišu emisione ustavnove. Iz tih razloga ponuda novca nije elastična
u odnosu na kamatnu stopu.
Ravnotežna kamatna stopa na kratak rok utvrđena je rezultatom odnosa ponude
i tražnje novca.
Prema Kejnzu, kamatna stopa predstavlja psihološki fenomen i proizilazi
iz vladajućih gledišta o njenoj budućoj očekivanoj vrednosti. Svaki nivo
kamatne stope koji se sa dovoljno ubeđenja prihvata kao verovatno trajan
– i biće trajan .
Na promene ravnotežne kamatne stope utiču, pre svega, promene u tražnji.
Tražnju mogu promeniti varijacije u dohotku i nivou cena. Rast dohotka
ima za posledicu rast tražnje za novcem, jer sa porastom dohotka raste
i sklonost ka potrošnji, kao i obim transakcija posredstvom novca.
Sa rastom cena (inflacija) raste i želja da se poveća količina novca koji
se koristi, kako bi se očuvala realna kupovna snaga. Sa strane ponude
novca, promenu ravnotežne stope može izazvati promena u emisiji novca:
povećanje emisije značiće smanjenje ravnotežne kamatne stope. Ovaj Kejnzov
nalaz osporio je Milton Fridmen smatrajući da rast emisije može imati
i suprotnu posledicu – rast ravnotežne kamatne stope, kroz uticaj na efekte
dohotka, nivoa cena i očekivane inflacije .
Teorija preferncije likvidnosti dala je osnovu za analizu fenomena tržišta
novca i mehanizma uticaja na kratkoročne kamatne stope, posebno uticaja
države. Ona, međutim ima nekoliko upropašćenih metodoliških postavki od
kojih su osnovne: reduciranje investicionih alternativa i neelastičnosti
ponude novca.
Ova teorija je ograničena i usmerenjem na objašnjenje fenomena tržišta
novca i stoga je, u krajnjoj liniji, dopuna klasične teorije.
3.2. Teorija kreditnih fondova
Ova teorija objašnjava formiranje kamatne stope delovanjem ponude i tražnje
za kreditnim kapitalom. Sa druge strane, predpostavljeno je i povratno
dejstvo kamatne stope na ponudu i tražnju kreditnih fondova.
Tražnja za kreditnim kapitalom potiče iz aktivnosti sektora domaćinstva,
preduzeća i države, kao i tražnje inostranih zajmopimaca:
- Tražnja domaćinstva je relativno neelastična u odnosu na kamatnu
stopu, jer je stanovništvo više zaiteresovano za druge uslove zajmova;
- Sektor privrede angažuje kreditna sredstva za investiciona ulaganja
(elastična tražnja) i obrnuta sredstva(neelastična tražnja); ukupna tražnja
ovog sektora za kapitalom veća je ako je kamatna stopa niža;
- Tražnja državnog i inostranog sektora neće zavisiti od promene kamatne
stope.
Ponuda kreditnog kapitala ima osnovu u domaćoj stednji, trošenju akumulisanih
stokova novcem, kreiranju novca od strane banaka (depozita multiplikacije)
i inostranim kreditima. Domaća štednja potiče, uglavnom, iz sektora stanovništva.
Štednja se može formirati na sledeće načine:
- pod uticajem efekta dohotka (utvrđivanjem određene
svrhe i cilja štednje); rast kamatne stope izazvaće pad štednje i
- pod uticajem efekta bogatstva (oređenog nivoa potrošnje)
\ rast kamatne stope izazvaće rast štednje.
Stanovništvo će tezaurisati novac i trošiti ga u zavisnosti od opšteg
nivoa ponude i tražnje za novcem.
Najstabilnija komponenta štednje preduzeća biće zadržana dobit. Amortizacioni
fondovi preduzeća povećavaju ponudu kreditnih fondova i relatno su neelastični
na promene u kamatnoj stopi. Drugi fondovi preduzeća biće elastičniji.
S obzirom da teorija kreditnih fondova predpostavlja integrisanost nacionalnog
finansijskog tržišta sa svetskim (prisustvo stranih učesnika na domaćem
finansijskom tržištu), ravnotežna kamatna stopa podrazumevaće da postoji
i ravnotežni devizni kurs. Osim toga, ona će biti u ravnoteži ako su ostvarene
predpostavke opšte ravnoteže ekonomije, novčanog tržišta, tržišta kapitala
i deviznog tržišta .
3.3. Teorija racionalnih očekivanja
Osnovna teorija racionalnih očekivanja je efikasnost finansijskog tržišta.
Tržište je efikasno ukoliko su u kretanje kamatnih stopa i cena finansijskih
instrumenata uključene sve relativne informacije sa kojima učesnici na
tržištu raspolažu. Sa tog stanovišta, kamatna stopa će uvek biti u ravnoteži,
svako odstupanje od ravnotežne kamatne stope biće automatski korigovano
dejstvom tražnje i ponude.
Samo nova, neočekivana informacija, može izazvati promene nivoa ravnotežne
kamatne stope.
Predpostavke na koje se oslanja ova teorija su istovremeno i njena objašnjenja.
Ona važi samo za perfektno tržište.
4. Vrste kamatnih stopa
Banka kao finansijski posrednik posluje tuđim sredstvima, bilo da su
to:
Depozit – kao izvori sredstava, odnosno
Krediti – kao plasirana sredstva.
Banka ostvaruje prihod naplaćujući aktivnu kamatnu stopu na razne oblike
plasiranih sredstava, među kojima su najvažnije razne vrste kredita i
razne vrste hartija od vrednosti.
Pasivnu kamatnu stopu banka plaća na razne vrste izvora sredstava, među
kojima su najvažniji depoziti privrede i građana, odnosno štednja.
Suma ukupne aktivne kamate služi za podmirenje sume ukupne pasivne kamate
banke, a iz razlike aktivne i pasivne kamatne stope banaka podmiruje svoje
operativne troškove.
Način na koji će banka vršiti obračun kamata na plasmane (što predstavlja
prihod banke), a naročito kamata na kredite (s' obzirom da kreditni portfolio
ima centralno mesto u aktivi svake komercijalne banke) utiče se na veličinu,
realnost i stabilnost prihoda banke. U uslovima čestih ekonomskih promena
i nestabilnosti na finansijskom tržištu za banku je od primarnog značaja
da obezbedi projektovane prihode i projektovanu rentabilnost, odnosno
profit i dividendu. Pri tome je od izuzetnog značaja na svakom kreditnom
poslu, ne samo obebediti vraćanje glavnice i naplate ugovorene kamatne
stope već i da prihod banke od kamata ne bude obezvređen usled promena
u okruženju. To se postiže primenom odgovarujućih modela ugovaranja i
obračuna kamatnih stopa na banke.
Razlikuje se nekoliko vrsta kamatnih stopa:
1. nominalna kamatna stopa,
2. stvarna kamatna stopa,
3. realno pozitivna kamatna stopa,
4. realno negativna kamatna stopa,
5. relativna kamatna stopa i
6. konformna kamatna stopa .
Nominalna kamatna stopa može biti fiksna i varijabilna.
Fiksna nominalna kamatna stopa je navedena u ugovoru, tj. Precizno nominalno
ugovorena i po njoj banka vrši obračun kamate dužniku.
Visina varijabilne nominalne kamatne stope može se utvrditi na dva načina:
a) preko važeće kamatne stope na finansisjkom tržištu u momentu obračuna
kamate (npr. LIBOR → London Interbank Offred Rate ) i
b) preko ostvarene važeće stope inflacije u momentu obračuna kamata (fiksira
se fiksni deo kamatne stope i na njega se dodaje promenljivi deo vezan
obično za godišnju stopu inflacije).
U uslovima visoke inflacije obično se uvodi i revalorizacija realnog dela
kamatne stope, pa se taj zbir uvećava po stopi inflacije.
Stvarna kamatna stopa podrazumeva uvođenje u aranžman
oročenog depozita ili depozita po viđenju za vreme korišćenja kredita,
sve do njegove otplate.
Model obračuna stvarne kamatne stope može se izraziti sledećom jednačinom:
Ks = ( Kp – Knp/ K – Od ) x 100
Gde je:
Ks – stvarna kamata
Kp – plaćena kamata banci po kreditu
Knp – naplaćena kamata od banke po osnovu oročenog depozita
K – iznos odobrenog kredita i
Od – oročeni depozit.
Realno pozitvna kamatna stopa postoji onda kada je nominalna,
odnosno stvarna kamatna stopa veća od stope inflacije.
Realni deo kamatne stope izračunava se pomoću sledeće jednačine:
Krp = (Ks – Si /1 ± Si)x100
Gde je:
Krp – realni deo kamatne stope,
Ks - nominalna – stvarna kamatna stopa izražena decimalnim brojem
Si – stopa inflacije izražena decimalnim brojem.
Realno negativna kamatna stopa javlja se u situaciji
kada je nominalna odnosno stvarna kamatna stopa niža od stope inflacije.
Izračunava se prema istom modelu kao realno pozitivna kamatna stopa, s`tim
što je u ovom slučaju rezltat sa predznakom minus.
Relativna kamatna stopa predstavlja proporcionalni deo
godišnje kamatne stope koji se koristi za obračunski period kamata tokom
godine. Ovaj model se primenjuje kada je godišnja kamatna stopa relativno
niska i dovodi do toga da primenom ovog modela stvarna kamatna stopa bude
iznad nominalne kamatne stope.
Konformna kamatna stopa je diskontovana godišnja kamatna
stopa za obračunski period tokom godine. Obično se primenjuje kada je
godišnja kamatna stopa visoka, jer se preko obračuna ne povećava nominalna
ili stvarna godišnja kamatna stopa. Odnosno, stvarna kamatna stopa je
uvek jednaka nominalnoj godišnjoj kamatnoj stopi.
5. Modeli obračuna kamatnih stopa
Kamatna stopa je, dakle, cena pozajmljenih novčanih sredstava. Postoje
različiti načini izračunavanja kamatnih stopa vezanih za pojedine kreditne
i finansijske instrumente, odnosno operacije na finansijskom tržištu .
Prosta kamatna stopa utvrđuje odnos kamate i pozajmljenih
novčanih sredstava tj. glavnice u jednom obračunskom periodu, najčešće
u periodu od jedne godine, u kome se pozajmljena novčana sredstva koriste.
Formula proste kamatne stope na godišnjem nivou ima sledeći oblik:
I
i / = — x 100
P
Gde je:
i – godišnja kamatna stopa
I - glavmica
P – kamata
Formula proste kamatne stope može biti izražena u decimalnom obliku,
kao i u obliku razlomaka. Na primer, kamatna stopa od 6,5% je isto što
i 0,065 ili 6½.
Složena kamatna stopa koristi se za obračun kamate na
novčana sredstva investirana u više obračunskih perioda, kada se kamati
iz prethodnog obračunskog perioda pripisuje glavnica. Kao rezultat obračunava
se i kamata na kamatu. Složena kamatna stopa izvodi se iz sledeće formule:
FV = P(l+i)t
Gde je:
FV – buduća vrednost (iznos glavnice i akumulisane kamate do roka dospeća
kreditnog, odnosno finansijskog instrumenta)
P – glavnica,
i – godišnja kamatna stopa
t – vremenski period izražen kao jedna godina
i ima sledeći oblik:
FV
i =(/ ) l/t – l
P
Ako je, na primer, P = 100, FV = 121, t = 2 složena kamatna stopa iznosiće
10%.
Efektivna kamatna stopa je kamatna stopa koja se odnosi
na diskontni metod obračuna kamatne stope. Ona se utvrđuje na osnovu razlike
između nominalnog iznosa na koji glasi kreditni, odnosno finansijski instrument
i primljene novčane sume. Razlika između nominalnog iznosa i primljenog
iznosa predstavlja kamatu. Efektivna kamatna stopa izračunava se kao odnos
tako utvrđene kamate i primljene sume.
Na primer ako je nominalna suma P = 1000, a kamatna stopa i = 10%, onda
je neto primljena suma Pl = 900.
Efektivna kamatna stopa biće:
P - Pl
i ef = — h l00
Pl
Odnosno: ief = 11,11%
Sve navedene metode i modeli primene kamatnih stopa, kao i izračunavanje
kamatne sume sadrže manji ili veći kamatni rizik u uslovima stalnih promena
u okruženju banke.
6. Struktura kamatne stope
Dok opšti pristupi ukazuju na teorijsko uopštavanje osnovnog profila
kamate, analiza strukturnih aspekata treba da oslika globalnu konfiguraciju
kamatnih stopa na finansijskom tržištu.
Bitna su četiri osnovna strukturna aspekta kamate:
- Ročni
- Rizični
- Inflacioni
- Regulativni
6.1. Ročna struktura kamatnih stopa
Na strukturu kamatnih stopa veliki uticaj vrši rok dospeća finansijskog
instrumenta, odnosno vremenski period po čijem je isteku izdavalac obavezan
da isplati glavnicu i kamatu.
Finansijski instrumenti imaju veoma različite rokove dospeća:
1. jedan dan ( eng. overnight )
2. jedna godina ( kratkoročni )
3. od 5 do 10 godina ( srednjoročni )
4. preko 30 godina ( dugoročni finansijski instrumenti ), kao što su na
primer instrumenti hipotekarnog tržišta.
Rokovi dospeća uslovljavaju veoma heterogenu strukturu kamatnih stopa.
Odnos kamatne stope izražene u finansijskom instrumentu i roka njegovog
dospeća zove se ročna struktura kamatnih stopa. Ona se posmatra kod finansijskih
instrumenata koji imaju istu rizičnu strukturu kamatne stope, tj. isti
kreditni kvalitet.
Ročna transformacija sredstava predstavlja najvažniji i najčešći faktor
rizika kamatne stope poslovne banke. Ovde se mogu posmatrati različite
situacije:
- kad banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne
plasmane,
- kad banka delimičnmo koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne
plasmane,
- kamatna neusklađenost aktive i pasive.
Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge
rokove. Po pravilu, kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći,
a veća što je vreme plasiranja duže. Prema tome, struktura kamatnih stopa
je uslovljena elementima očeivanja, likvidnosti i ročne kamatne premije.
Elementi neizvestnosti u pogledu formiranja osnovnih determinanti prinosa,
racionalizacija troškova finansiranja i maksimizacija stopa prinosa rezultiraju
formiranjem šire ročne stukture kamatnih stopa. Disperzija ročne strukture
kamatnih stopa jednim delom se može objasniti i većim stepenom oscilatornosti
kratkoročnih kamata u odnosu na stabilniju liniju dugoročnih kamata. Otuda
će dugoročna kamatna stopa često predstavljati nivo prosečne kratkoročne
stope. Matematički posmatrano, to je geometrijska prosečna ponderisana
stopa kratkoročnih prinosa ili stopa na finansijskom tržištu.
Kratkoročna kamatna stopa formira se na novčanom tržištu
na osnovu ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih sredstava. Promene
obima tražnje mogu nastati usled promene obrasca ukupne privredne aktivnosti,
stope inflacije, opštih performansi privređivanja i delovanja sezonskih,
cikličnih i stohastičkih momenata. U periodima uspona privredne aktivnosti
i/ili povećanja stope inflacije, neizbežno dolazi do porasta tražnje za
kratkoročnim novčanim resursima. Porast tražnje za novčanim fondovima
može uslediti i na bazi strukturnih promena na tržištu hartija od vrednosti,
povećanja deficita državnog budžeta i smanjenja obima izvornih prihoda
države ( poreza). U periodima investicionih talasa dolazi do povećanja
tražnje za dugoročnim finansijskim fondovima, što se veoma brzo prenosi
i na povećanje tražnje za kratkoročnim novčanim resursima. Ako je obim
ponude kratkoročnih novčanih sredstava zadržan na konstantnom nivou, tada
će navedene promene tražnje novca dovesti do porasta kamatne stope. Pri
tome se polazi od bazične teorijske pretpostavke o razvojenosti tražnje
i ponude novca.
Nivo kratkoročne stope određen je:
1. mešavinom faktora oblasti tražnje i ponude novčanih resursa (likvidnosni
efekat),
2. formiranju poslovnih performansi privrede(dohodni efekat)
3. stabilnosti cena (inflacioni efekat).
Kratkoročna kamatna stopa vezuje se za kratkoročne bankarske kredite,
državne hartije od vrednosti, blagajničke zapise, bankarske sertifikate,
komercijalne papire preduzeća i sl.
Formiranje dugoročne kamatne stope je usko povezano sa kratkoročnom, mada
je jasno da su one pod uticajem faktora formiranja štednje i rentabiliteta
investicije. Iz tih razloga, dugoročne kamatne stope su u matematičkom
smislu geometrijski ponderisani prosek tekućih i očekivanih kratkoročnih
kamatnih stopa. Kada se takvom sintetizovanom proseku doda određena premijska
margina dobiće se prosečne dugoročne kamatne stope. Teorijski posmatrano,
dugoročne kamatne stope su determinisane faktorima formiranja štednje
i rentabiliteta investicija u makrosistemu, dok su znatno manje pod uticajem
monetarnih faktora. Primer tome je situacija u kojoj država, ukoliko namerava
da poveća priliv inostranog kapitala, utiče na povećanje dugoročnih kamatnih
stopa čime direktno utiče na atraktivnost ulaganja stranih investitora.
Iz tih razloga na finansijskim tržištima ekonomski razvijenih zemalja
u periodima aktivizacije tzv. investicionih talasa prisutne su povišene
kamatne stope, dok se u razdobljima dostignutog nivoa situacije investicija
i većeg obima dohotka per capita javlja stabilizacija ili čak smanjenje
kamatnih stopa. Veće stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao kompenzacija
za „žrtvovanje“ likvidnih sredstava na duži rok.
Novije teorije ističu funkcionalnu povezanost kamatnih stopa i dospelosti
finansijskih instrumenata preko specijalne „krive prinosa“. Tipične krive
prinosa izražavaju strukturu kamatnih stopa koja ne mora biti samo hipotetička.
U različitim periodima, one se na pojedinim finansijskim tržištima javljaju
i kao realan izraz iščekivanih prinosa finansijskih instrumenata . Polazi
se od konstantnih parametara rizika, stope inflacije i ostalih uslova,
da bi se utvrdila povezanost između rokova dospevanja i nivoa kamatnih
stopa. Najstandardnija normalna kriva prinosa, sa kamatnom stopom (prinosom)
koja raste sa rastućim rokom dospeća finansijskih instrumenata istog kvaliteta.
Oblik krive prinosa značajan je za ponašanje učesnika na finansijskom
tržištu, a posebno za finansijske posrednike koji obavljaju tzv. ročnu
transformaciju (kratkoročne obaveze koje emituju investitorima pretvaraju
u dugoročna potraživanja od svojih komitenata). Promene u krivi prinosa
koje odstupaju od njenog očekivanog oblika, mogu povećati troškove finansijskih
posrednika kroz rizik promene kamatne stope. Drugim rečima, više kamatne
stope na pasivu od kamatnih stopa na aktivu prouzrokuju gubitke za ovaj
tip finansijskih institucija. Sa druge strane, povezanost prihoda i dospeća
uticaće na odluku investitora o izboru ulaganja u pojedine finansijske
instrumente. Investitori će birati investicionu strategiju koja donosi
najveći prihod.
Na sledećem primeru vidljiv je značaj ročne strukture kamatne stope na
investicionu strategiju ulagača. Ako je kamatna stopa finansijskog instrumenta
A sa rokom dospeća od jedne godine jednaka 5%, a instrumenta B sa rokom
dospeća od dve godine iznosi 6% investitor može birati strategiju dvogodišnjeg
ulaganja polazeći od sledećih alternativa:
- uložiti u hartiju B,
- uložiti u hartiju A i posle dospeća reinvestirati u hartiju A.
Prva alternativa donosi investitoru prihod od 6%. Druga alternativa donosi
prihod koji će zavisiti od kamatne stope na finansijski instrument A u
drugoj godini. Da bi prva investiciona alternativa bila jednaka u prihodu
sa drugom alternativom, neophodno je da kamatna stopa na finansiji instrument
A u drugoj godini bude takva da prihod od dvogodišnjeg ulaganja u taj
instrument bude jednak prihodu na ulaganja u instrument B. Ova kamatna
stopa naziva se implicitna buduća kamatna stopa ( f ).
Opšta formula za implicitnu kamatnu stopu je:
(l+it)t
f = — - l
(l+it)t-l
Gde je:
it – prihod finansijskog insturmenta sa rokom dospeća u periotu t .
U našem primeru ona je 7%, što proizilazi iz sledeće jednačine:
( 1+0,06)=(1+0,05)(l+fl)
Gde je
fl = 0,07 odnosno 7%
Na tržištu se ne može očekivati da obe investicione alternative uvek
budu jednake sa stanovišta prihoda. Kamatna stopa na finansijki instrument
u nekom budućem periodu može biti različita od implicitne buduće kamatne
stope. Ako se u našem primeru očekuje da kamatna stopa na instrument A
u periodu reinvestiranja bude 6% onda se izbor investicione strategije
donosi na kraju druge godine.
Prema ovom kriterijumu povoljnija je druga investiociona alternativa,
jer donosi prihod od 12,4%:
Prva alternativa: (l+0,05)(l+0,06) = 11,3%
Druga alternativa: (l+0,05)(l+0,06) = 12,4%
Prema tome ako se implicitna buduća kamatna stopa i očekivana stopa razlikuju,
investitor nije ravnodušan na izbor između različitih investicionih alternativa
vezanih za ročnu stukturu kamatnih stopa.
Teorije koje objašnjavaju ročnu strukturu kamatnih stopa mogu se svesti
na četiri osnovne:
1. teorija očekivanja,
2. teorija likvidnosti,
3. teorija segmentacije i
4. teorija preferencijalnog segmenta.
Prema teoriji očekivanja očekivane kamatne stope na finansijskom tržištu
jednake su implicitnim budućim kamatnim stopama i stoga su investitori
ravnodušni prema ročnoj strukturi finansijskih instrumenata. Drugim rečima,
očekivana kamatna stopa na dugoročni finansijski instrument (im) jednaka
je implicitnim kamatnim stopama vezanim za seriju kratkoročnih kamatnih
stopa u periodu do dospeća dugoročnog finansijskog instrumenta, odnosno:
(im)+(ite + 1)+( ite + 2)+...+( ite +n)
im = ——————————————————————————
n
Ova jednačina važi za prostu kamatnu stopu.
Za složenu kamatnu stopu ona će biti predstavljena geometrijskim prosekom
serija kratkoročnih kamatnih stopa.
Investitor ostvaruje jednak prihod bilo da investira u dugoročnu hartiju
od vrednosti ili niz kratkoročnih hartija od vrednosti istog kreditnog
kvaliteta u nameravanom roku investiranja ( dospeća ). Kratkoročne i dugoročne
hartije od vrednosti su perfektni supstituti. Investitor će ostvariti
isti prihod ako u desetogodišnjem periodu ulaže u jednu hartiju sa rokom
dospeća od 10 godina ili sukcesivno u dve hartije sa rokom dospeća od
5 godina ili u 10 hartija sa rokom dospeća od 1 godine. Ako investitor
očekuje da će kratkoročne kamatne stope u datom periodu rasti, rašće i
prinos na dugoročne hartije od vrednosti: kriva prinosa imaće normalan
oblik. Ako se očekuje postojani nivo kratkoročnih kamatnih stopa u periodu
investiranja kriva prinosa imaće ravan oblik.
Teorija očekivanja pretpostavlja da su investitori orijentisani isključivo
na maksimizaciju prihoda i da su ravnodušni prema riziku, s obzirom da
su rizici minimalni ako su kratkoročne i dugoročne hartije perfektni supstituti.
Međutim, rizik vezan za ročnu strukturu finansisjkih instrumenata i te
kako postoji i to kao rizik reinvestiranja ( neizvestnost u pogledu kamatne
stope po kojoj će biti obavljeno novo ulaganje u hartije od vrednosti
po dospeću ) i rizik promene cene, koji je veći ukolko se investira u
hartije od vrednosti sa dužim rokom dospeća.
Teorija likvidnosti ima za osnov težnju ulagača u dugoročne
finansijske instrumente da, kao konpenzaciju za dugi rok investiranja,
dobiju premiju na instrumente. Investitori u dugoročne instrumente susreću
se sa većim cenovnim rizikom i shodno tome, sa neizvesnošću prihoda uslovljenom
fluktuacijom cena. Oni zahtevaju premiju na odustajanje od likvidnosti,
odnosno premiju na ulaganje u dugoročne instrumente . S`obzirom na tu
pretpostavku, prirodna je uzlazna (normalna) kriva prinosa na finansijskom
tržištu.
Ako se može dogoditi da kriva dobije inverzan oblik, to se objašnjava
činjenicom da očekivane opadajuće kamatne stope, u izvesnim okolnostima,
mogu premašiti likvidnosnu premiju.
Teorija likvidnosti je samo poseban slučaj teorije očekivanja. Ročna struktura
kamatnih stopa na razvijenom finansijskom tržištu na duži rok pokazuje
tendenciju koju implicira teorija likvidnosti .
Teorija segmentacije tržišta ili teorija težnje
ka osiguranju od rizika ima kao osnovu težnju investitora ka
minimizaciji rizika ulaganja a ne ka maksimizaciji prihoda. Finansijski
instrumenti nisu perfektni supstituti i ulagači biraju ulaganje koje donosi
najmanji rizik promene kamatne stope. Oni će biti skloni da izbor ročne
strukture instrumenata u koje ulažu vežu za ročnu strukturu izvora iz
kojih finansiraju ulaganje.
Posebno će finansijski posrednici, odnosno institucionalni investitori,
nastojati da uravnoteže strukturu svoje aktive sa strukturom pasive. Stoga
se finansijsko tržište ne može smatrati za globalni put pozajmljivih sredstava
nego za segmentirano tržište, odnosno seriju su-tržištu. U okviru svakog
od ovih segmenata ponuda i tražnja za sredstivma će oblikovati odgovarajuću
strukturu kamatnih stopa . Zajmoprimci ni u kom slučaju neće prelaziti
granice segmenata u koje ulažu, bez obzira na postojanje viših kamatnih
stopa u drugim sektorima (apsolutna averzija prema riziku).
Kompromisna teorija pod nazivom Teorija preferentnih segmenata ili složena
teorija kombinuje obeležja svih prethodnih teorija. Investitori se opredeljuju
za segment ročnosti koji najviše odgovara njihovim sklonostima ka riziku,
odnosno ka očekivanom prihodu. Oni nastoje da izbegnu rizik reinvestiranja,
odnosno promene cena birajući finansijski instrument koji odgovara vremenskoj
prefernciji odlaganja potrošnje i fiksiraju ročnost tog instrumenta.
Međutim, ukoliko kretanje kamatnih stopa u drugim sektorima pruža unosnije
mogućnosti investiranja koje mogu kompenzovati rizik ulaganja izvan granica
izabranog segmenta i rizik kamatne stope, investitori će kupovati instrumente
sa različitim rokovima dospeća. Prema ovoj teoriji, kretanje kamatnih
stopa na finansijskom tržištu omogućava, kao tipične, sve oblike krive
prinosa.
ZAKLJUČAK
Dugo su banke imale regulasane kamatne stope. Prvi začetci deregulacije
bankarskog poslovanja u visoko razvijenim privredama nisu zaobišli ni
ovu bitnu kategoriju determinantu uspešnog bankarskog poslovanja. Da bi
bili uspešni u savremenim uslovima, bankarski menadžeri moraju biti sposobni
da na racionalan način odgovore promenama tehnologije, regulacije, kamtnih
stopa, konkurencije i adekvatnosti kapitala. Pravilo „3-6-3“ koje znači:
uzmite novac uz kamatu od 3%, dajte ga u zajam uz kamtu 6% i budite na
partiji golfa u # sata posle podne, ne može se primeniti u banci pri današnjim
dinamičnim promenama u okruženju.
Promene obima ponude novčanih resursa nastaju usled zaokreta u monetarnoj
politici zemlje, strukturnih promena u međunarodnim ekonomskim odnosima,
promena stope štednje i inovacija u tehnologiji platnog prometa. Ekspanzivna
monetarna politika deluje na porast obima likvidnih novčačnih resursa
u sistemu, povećanje tražnje za alternativnim finansijskim aktivama i
obaranje nivoa kamatne stope. Povećani obim likvidnosti i smanjenje kamatne
stope pokreću mehanizme oživljavanja privrede i bržeg rasta dohotka. Povećani
dohodak usporava započeti trend rasta kamatne stope. U uslovima punog
korišćenja kapaciteta deluju inflacioni efekti na rast kamatne stope.
U razdobljima uspona ekonomske aktivnosti i poboljšanja ekonomskih performansi
dolazi do porasta tražnje za instrumentima mobilizacije resursa i finansijskih
investicija, na osnovu čega će uslediti povećanje kamatnih stopa. Porast
obima pozajmljivanja finansijskih resursa, namenjenih pokrivanju porasta
obima trajnih obrtnih sredstava, zaliha i deficita likvidnih sredstava
ima istosmerno kretanje sa kamatnom stopom. Oštrija restriktivna monetarna
politika u okviru stabilizacione politike uvek rezultira u povećanju kamatne
stope.
Kamatne stope se u tržišno orijentisanim ekonomijama formiraju na bazi:
bazičnih ekonomskih performansi sistema, balansa između štednje i investicija,
te ponude i tražnje na finansijskom tržištu. Težnja je usmerena na uspostavljanje
ravnotežne kamatne stope koja omogućava investiranje. Ravnotežna kamatna
stopa treba da bude korigovana za indeks očekivane inflacije i ne može
ispod stope inflacije. Centralna banka preko instrumenata monetarne politike
treba da pospešuje procese formiranja ravnotežne kamate u okviru čega
ključno mesto pripada diskontnoj ( eskontnoj ) kamatnoj stopi. Prilikom
formiranja zvanične ( eskontne ) kamatne stope Centralna banka respektuje
opšte troškove tržišnog formiranja kamatnih stopa, ali se želi i intervenisanje
u uslovima znatnijeg odstupanja kamata od ravnotežnih. Povećanjem ili
sniženjem nivoa eskontne kamatne stope izvršiće se odlučujući uticaj na
porast ili smanjenje tržišnih ( bankarskih ) kamata. Usled toga, može
se govoriti o čvrstim reverzibilnim uticajima između kamatne stope Centralne
banke i kamatnih stopa na tržištu, koje su najčešće vezane za kamate poslovnog
bankarstva. Takođe može se govoriti i o postojanju određene zone relativno
stabillnih kamatnih stopa, koje neznatno odstupaju od ravnotežne kamatne
stope i kada Centralna banka ne interveniše.
U okviru većine zemalja u razvoju ne postoje razvijena finansijska tržišta,
niti mnoštvo individualnih odluka poslovnih subjekata, štediša i investitora.
Kao i ostali osnovni instrumenti ekonomske politike i kamatna stopa je
pod čvrstom kontrolom administativnih centara, usled čega nema suptilnog
usklađivanja ekonomskih subjekata, efikasnog donošenja odluka i racionalnog
investiranja. Administrativno regulisanje svodi se na instaliranje obračunske
uloge kamatne stope, „plafoniranje“ ili apsolutno fiksiranje njenog nivoa.
Relativno nizak nivo akumulativnog potencijala privrede i ukupnog obima
nacionalne štednje, neadekvatna privredna struktura, hronična nestabilnost
osnovnih bilansnih agregata i nezadovoljavajuća struktura banaka i ostalih
finansijskih organizacija predstavljaju krupne barijere za funkcionisanje
normalnog finansijskog tržišta i parametara kamatne stope. Rigidnost instrumenata
kamatne stope ima snažne povratne efekte na održavanje veoma slabih ukupnih
ekonomskih performansi makroekonomskog sistema.
Osetljivost zarade banke na promene kamatnih stopa zavisi od strukture
dospeća u bilansu banke. Pri tome je važno naglasiti da banka uvek ima
kontrolu nad bilansom, ali skoro nema kontrole nad kamatnim stopama.
LITERATURA
- dr. Slavoljub Jović: Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd 1990. god.
- J. Shumpeter: Povjest ekonomske analize, Informator, Zagreb 1975.
god.
- John Maynard Keynes: Oputna teorija zaposlenosti, kamate i novca,
Kultura, Beograd 1956. god.
- Dr. Jovan Rodić: Poslovne finansije, Ekonomika, Beograd 1991.
- Nenad Vunjak Finansijski menadžment, poslovne finansije i poslovno
bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica 1994. god.
- redaktor: dr. Branko Vasiljević, Rizici u bankarstvu, FOKUS, Beograd
1990. god.
- Prof. Dr. Branko Vasiljević: Osnovi finansijskog tržišta, Princip,
Beograd, 1999. god.
- Prof. Dr. Uroš N. Čurčić: Bankarski portfolio menacment Feljton, Novi
Sad, 2002. god.
- Milutin Ćirović: Bankarstvo, Beograd 2006. god.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|