|
Finansijska kontrola i nadzor
Finansijsko
planiranje se pojavljuje kao metod i instrument finansijskog upravljanja
i predstavlja osnovu poslovanja. Dok finansijska kontrola predstavlja
pracenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje procesa realizacije tih
planova.
Ova vrsta kontrole ima dva aspekta: eksterni i interni.
Interna kontrola oznacava skup mera koje preduzima menadment u smislu
ostvarivanja poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati
na sledeci nacin, i to: zaštita imovine (sredstava) od preteranog
trošenja, obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih podataka; dosledna
realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva
i ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadmenta. Moe se
podeliti na administrativnu i racunovodstvenu kontrolu.
Informisanje i uveravanje mendmenta da se svi delovi preduzeca pridravaju
osnove poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu,
smatra se temeljnim zadatkom internog nadzora. A interni nadzor nikako
ne sme obavljati jedna osoba od njenog pocetka do kraja kako ne bi došlo
do zloupotrebe i prevare. Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji:
menadment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje.
Interna kontrola se sprovodi od strane revizora i to kroz dve faze: studiranja
i ocenjivanja.
U fazi studiranja revizor pribavlja dokaze putem tri forme, i to: standardni
upitnici za internu kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko
prikazivanje. Zatim daje ocenu na osnovu prikupljenih podataka i sastavlja
izveštaj.
Finansijska kontrola moe biti: preventivna
i naknadna.
Kod preventivne kontrole sticu se informacije ne samo o tome
kakve poslovne radnje treba obaviti, na koji nacin i u koje vreme, vec
kod nje postoje mogucnosti da se u slucaju negativne ocene takve radnje
mogu spreciti, ili kod vec zapocete radnje tok izvršavanja te radnje
moe obustaviti.
Naknadna kontrola omogucuje da se na osnovu pribavljenih informacija
sagledaju nedostaci u utvrdivanju i sprovodenju finansijske politike u
proteklom periodu. Na osnovu toga saznanja odgovarajuci organi u obavljenim
finansijama koriste naknadnu kontrolu kao osnov za donošenje poslovnih
odluka o buducim poslovima i, drugo, koriste je radi korekcije vec obavljenih
poslova, odnosno radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nuno
i mogucno.
Preduzece ne propušta svoj buduci razvoj stihiji, vec nastoji da
ga zasniva na dobrom projektovanju (dugorocnom, srednjorocnom, kratkorocnom)
svih svojih pojedinacnih vrsta aktivnosti i njegove individualne reprodukcije.
Bolje receno, ono sacinjava citav niz svojih poslovno-materijalnih planova
(nabavke, proizvodnje, prodaje, kadrova, uvoza, izvoza, unutrašnjeg
transporta, investicija itd.). Finansijsko planiranje se javlja kao metod
i instrument finansijskog upravljanja, jer ono treba vrednosno da sintetizuje
i uskladi sve naturalno iskazane materijalne planove, odnosno da od svih
njih napravi konzistentnu finansijsku celinu. Strucno i objektivno konstruisan
finansijski plan, treba da predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje
svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzecu, koje su prilicno
sloene.
Prema tome, finansijsko planiranje predstavlja predvidanje, odnosno unapred
projekcionirano usmeravanje, uskladivanje i rasporedivanje elemenata finansijske
funkcije preduzeca. Za razliku od poslovnog i racunovodstvenog planiranja,
ono ima za predmet planiranje finansijskih tokova i finansijskih struktura
i konstrukcija.
Povezanost planiranja i kontrole je stoga neminovna, jer ona u stvari
predstavlja proveru, nadzor i odstranjivanja odstupanja u realizaciji
tih planova.
Menadment savremenog privrednog društva suocen je sa potrebom
donošenja poslovnih odluka u vezi sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva.
Dobrim delom odluke koje menadment donosi zasnivaju se na informacijama
produkovanim u racunovodstvenom informacionom sistemu.
Sistem internog nadzora koji ukljucuje sve mere panje usmerene na
sprecavanje grešaka prekomernih troškova i prevare, proverava
i obezbeduje pouzdanost informacija. Kljucni zadatak internog nadzora
jeste da kontroliše sve delove preduzeca da li dosledno redukuju
poslovnu politiku usvojenu na pocetku poslovnog perioda, kao i da o tome
podnose informaciju menadmentu privrednog društva.
U uslovima delovanja sila slobodnog trišta pojacava se uloga
internog nadzora. Za pojacano interesovanje za uspostavljanje internog
nadzora razlog više su i prisustvo nelojalne konkurencije, povecane
korupcije i erozije poslovnog morala. Strukturu sistema internog nadzora
cine, u prvom redu, interna kontrola i, s druge strane, interna revizija.
Finansijska kontrola
Kontrola finansijskog poslovanja (finansijska kontrola) u preduzecu je
onaj vid društvene i interne strucne kontrole, cije zadatak pracenje,
ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje svih poslova koje obavlja finansijska
funkcija u njoj. Prema tome, predmet (objekt) ove kontrolne funkcije je
celokupno finansijsko poslovanje organizacije. To prakticno znaci da ona
treba da podvrgne svome ispitivanju i ocenjivanju sledeca poslovna podrucja
u preduzecu:
- blagajnicko poslovanje,
- finansijsko knjigovodstvo,
- poslovanje sa bankama,
- proces finansiranje investicije (kontrola investicionih zajmova),
- proces finansiranja redovnog poslovanja (kontrola kratkorocnih kredita),
- korišcenje deviznih kredita
- korišcenje finansijskih inostranih kredita,
- korišcenje zajednickih ulaganja,
- proces samofinansiranja (korišcenje dobiti i amortizacije),
- nacine medjunarodnih placanja (u stranoj valuti),
- proces novcanih finansiranja poslovnih partnera,
- proces robnih finansiranja poslovnih partnera,
- proces poslovanja na finansijskom trištu.
Ova vrsta kontrole ima dva aspekta: eksterni i interni.
1. Eksternu finansijsku kontrolu obavljaju sledeci društveni organi:
• finansijske inspekcije,
• devizne inspekcije,
• Slube platnog prometa,
• carinska kontrola
• zavodi za cene,
• organi Narodne banke i
• kontrolni organi banaka.
2. Internu finansijsku kontrolu vrše tzv. finansijski kontrolori
koji ovu funkciju obavljaju u sklopu integralne, interne kontrole poslovanja.
Inace, za internu finansijsku kontrolu vae sve karakteristike kompleksne
interne kontrole, kao što su: da je tekuca, da je parmanentna, da
je iznenadna, da je simultana, da je kontinuelna, da je odgovorna, itd.
Interna kontrola i nadzor
Osnovni i najvaniji oblik kontrole u preduzecu, s obzirom na njen
karakter, predstavlja interna kontrola, koja nije samo vana za vodenje
racunovodstvenih i finansijskih evidencija preduzeca, vec i za upravljanje
preduzecem. S obzirom na navedeno, za interne kontrole su zainteresovani
skoro svi, od eksternih revizora do uprave, borda direktora, akcionara
velikih javnih kompanija do drave.
Prema ISA 400, sistem interne kontole podrazumeva sve politike i postupke
(interne kontrole) koje je usvojila uprava nekog preduzeca kako bi joj
pomogli u postizanju cilja uprave vezanog za obezbedenje, koliko je to
prakticno moguce, redovnog i efikasnog obavljanja njenog poslovanja. ukljucujuci
poslovanje politike uprave, zaštitu sredstava, sprecavanja prevare
i greške, tacnost i kompletnost racunovodstvenih evidencija i blagovremenu
pripremu pouzdanih finansijskih informacija.
U sve poslovne aktivnosti preduzeca je utkan sistem interne kontrole
i njegovo postojanje je usko vezano za obavljanje poslovne delatnosti.
Efikasno poslovanje, finansijsko izveštavanje i uskladenost su tri
osnovne kategorije ciljeva menadmenta preduzeca. Vani ciljevi
kontrole operacija, aktivnosti redovnog poslovanja, su precizne informacije
radi donošenja internih odluka i zaštite sredstava. Ako nisu
adekvatno zašticeni kontrolama, fizicka sredstva, nematerijalna sredstva,
vani dokumetni i evidencije kompanije mogu da budu ukradeni, zloupotrebljeni
ili slucajno uništeni. Polazeci od cinjenice da menadment kompanija
ima zakonsku i profesionalnu odgovornost da obezbedi da informacije budu
pripremljene pošteno, da budu tacne i u skladu sa racunovodstvenim
standardima, vane su i finansijske kontrole. Preduzeca su u obavezi
da postupaju u skladu sa raznim zakonima i propisima, ukljucujuci i zakon
o preduzecima, zakon o porezima, kao i propise o zaštiti prirodne
sredine.
Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadment,
upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje. Najodgovorniji je izvršni
direktor koji treba da preuzme nadlenosti nad sistemom interne kontrole,
tj. da vodi i daje direktive višim menaderima. Najvecu mogucnost
da identifikuje i ispravi pokušaje mendmenta da se stavi iznad
kontrole i zanemari ili spreci komunikaciju sa potcinjenima ima upravni
odbor, cija je glavna obaveza da obezbedi rukovodenje, davanje direktive
i nadgledanje.
Nešto jednostavnija definicija internih kontrola ih oznacava kao
skup mera koje preduzima menadment u smislu ostvarivanja poslovnih
ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati na sledeci nacin,
i to:
- zaštita imovine (sredstava) od preteranog trošenja, neefikasne
upotrebe i mogucih prevara;
- obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih podataka;
- dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva;
- ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadmenta.
Informisanje i uveravanje mendmenta da se svi delovi preduzeca pridravaju
osnove poslovnog plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu,
smatra se temeljnim zadatkom internog nadzora. Da bi bila sposobna informisati
mendment preduzeca o tome da li svi segmenti preduzeca deluju u
skladu sa politikama i planovima mendmenta, interna kontrola mora
da bude organizaciono i licno ciljno struktuirana. Interna kontrola je,
u stvari, svojevrsni studij racunovodstvenog sistema koji sadri
raznovrsnost i bogatstvo evidencija, izveštaja, dokumenata i postupaka
o poslovnim transakcijama o preduzecu.
Od pet medjusobno povezanih komponenti, proisteklih iz nacina na koji menadment
vodi preduzece, sastoji se interna kontrola, i to: kontrolno okruenje,
procena rizika, kontrolne aktivnosti (procedure), informacija i komunikacija
i nadgledanje i pracenje
Vrste interne kontrole
S analiticke tacke gledišta interna kontrola se moe podeliti
na dve široke kategorije nadzornog delovanja, i to: administrativnu
kontrolu i racunovodstvenu kontrolu.
I jedna i druga kontrola su funkcije upravljanja, a u vecini slucajeva
se preplicu tako da se izmedju njih ne moe povuci neka precizna granica.
medjutim, u postupku revizije narocito kada se radi o eksternoj reviziji,
revizor se mnogo više bavi internom racunovodstvenom nego administrativnom
kontrolom. Iz navedenog razloga, teište u daljim razmatranjima
ce da bude na internoj racunovodstvenoj kontroli.
Na aktivnosti koje nisu direktno finansijskog karaktera odnosi se administrativna
interna kontrola, sa zadatkom da obezbedi efikasnost u poslovanju i da
se to poslovanje u svim sektorima i odelenjima preduzeca odvija u skladu
sa proklamovanom poslovnom politikom. Efikasne administrativne interne
kontrole imaju uticaja na uspešnost poslovanja, jer obezbeduju stabilan
ritam personalnog servisiranja poslovne aktivnosti i ostavljaju utisak
bezbednosti kod poslovnih partnera.
Racunovodstvena, odnosno finansijska kontrola ukljucuje finansijske aktivnosti
i obuhvata organizaciju, metodologiju i evidenciju s ciljem obezbedivanja
zaštite sredstava i verodostojnosti finansijskih izveštaja,
a koncipirana je na taj nacin da prui pouzdane dokaze: da su transakcije
obavljene prema ovlašcenjima mendmenta; da su transakcije evidentirane
na taj nacin da je, u prvom redu, omoguceno sastavljanje finansijskih
izveštaja (u skladu sa opšteprihvacenim racunovodstvenim principima
ili drugim kriterijumima koji se odnose na te izveštaje), i, potom,
da je obezbedeno prikladno iskazivanje vrednosti sredstava; da je pristup
i raspolaganje sredstvima dopušteno samo po ovlašcenju mendmenta;
da je knjigovodstveno stanje sredstava uporedivano sa postojecim stanjem
u odgovarajucim intervalima, kao i da su preduzimane adekvatne mere u
pogledu utvrdenih razlika (manjkova i viškova).
O internoj racunovodstvenoj kontroli se moe govoriti i kao o internoj
finansijskoj kontroli, kao što je to slucaj u Cadbury izveštaju
(Cadbury Report), koji internu kontrolu definiše kao kompletan sistem
kontrole, finansijskih i drugih, ustanovljenih da prue razumno uverenje
o efikasnosti i uspešnosti poslovanja, internoj finansijskoj kontroli
i uskladenosti sa zakonima i propisima.
Naknadni izveštaj Cadbury komiteta o internoj kontroli i finansijskom
izveštavanju, je definisao internu finansijsku kontrolu kao, interne
kontrole koje su ustanovljene da bi pruile razumno uverenje o zaštiti
sredstava od neovlašcene upotrebe ili prodaje i o vodenju odgovarajucih
racunovodstvenih evidencija i pouzdanosti finansijskih informacija koje
se koriste unutar preduzeca ili se objavljuju.
Definicija finansijske kontrole, u principu, iskljucuje pitanje uspešnosti
poslovanja, vrednosti novca i uskladenosti sa zakonskom regulativom. U
praksi, medjutim, razmatranje efikasnosti interne finansijske kontrole
moe zahtevati i razmatranje odredenih kontrola poslovanja i uskladenosti,
koje se odnose na aktivnosti koje imaju, ili bi mogle imati, potencijalno
znacajan finansijski uticaj na istinit i objektivan prikaz finansijskih
izveštaja.
Da bi interni nadzor mogao odgovoriti svojoj nadzornoj funkciji (da informiše
mendment o tome da li se poslovne aktivnosti preduzeca realizuju
prema utvrdenom planu), moraju mu se stvoriti na uvid elementi za uporedivanje.
Svaka poslovna transakcija, u navedenom kontekstu, treba da prode kroz
cetiri odvojene faze: u prvoj fazi treba da bude oznaceno ko odobrava
transakciju; u drugoj, transakcija treba da bude odobrena (parafirana);
u trecoj, treba da bude izvršena; i, u cetvrtoj, sledi evidentiranje.
Pravilno razdvajanje dunosti i odgovornosti predstavlja snaan
element nadzora, ili, konkretno, poslovnu transakciju diferenciranu u
navedene cetiri faze ne sme provoditi jedna osoba od pocetka do završetka.
Drugim recima, pomenute faze imaju kontrolnu ulogu, tako da osoba odgovorna
za sledecu fazu transakcije kontroliše rad izvršen u prethodnoj
fazi, a kontrolni ucinak se sastoji u tome što se eventualne greške
mogu otkriti, i otkloniti pre završetka transakcije.
Procedura odvijanja transakcije sadri elemente kontrole. Svako odelenje
prima pismeni dokaz o tome šta se dogodilo u prethodnoj fazi, pregleda
dokumente koji prate transakciju i uverava se da su prethodne radnje korektno
obavljene. Tako, na primer, ako odelenje kredita nije odobrilo kupca,
onda odelenje otpreme nece izvršiti isporuku.
U finalnoj fazi deluje racunovodstvo i evidentira prodaju kada primi pisane
dokaze: porudbinu kupca, odobreni kredit, otpremnicu i fakturu.
Nadzor insisitra na primeni principa nespojivosti (inkopatibilnosti),
dunosti i ovlašcenja. Glavna tacka nespojivosti nalae
da lica koja imaju pristup sredstvima nemaju pristup racunovodstvenim
evidencijama, cime se sprecavaju mogucnosti za razlicite mahinacije.
Determinante za ostvarivanje interne kontrole
Standardni sistem interne kontrole koji bi odgovarao potrebama svih preduzeca
ne postoji jer je poslovanje preduzeca uslovljeno individualnim determinantama,
kao što su: vrsta delatnosti, velicina, lokacija, i sl. Neki osnovni
faktori, medjutim, od kojih zavisi kvalitet interne kontrole, posebno u
velikim preduzecima, su sledeci, i to:
- Organizaciona struktura preduzeca,
- Adekvatna racunovodstvena struktura,
- Interna revizija,
- Kadrovi.
Limitiranost interne kontrole u sprecavanju pronevera
Znacajnu prepreku za obavljanje prevara i pronevera predstavlja snana
i dobro organizovana interna kontrola, ali, ipak, nije u stanju da ih
u potpunosti spreci. Mogucnosti da dode do pronevere su, drugim recima,
prisutne cak i u slucaju da preduzece ima adekvatan sistem interne kontrole
i ako se svake godine podvrgava eksternoj finansijskoj reviziji.
Razlog za navedeno lei u cinjenici što je obim interne kontrole,
koji preduzeca mogu da primenjuju, u velikoj meri ogranicen njenim troškovima.
Uspostavljanje i odravanje takvog sistema interne kontrole kojim
bi se u celosti onemogucile prevare koštao bi znatno više nego
što bi iznosili gubici od tih pronevera. medjutim, cak i da je ustanovljena
i sprovedena i najjednostavnija i najjeftinija interna kontrola, uprkos
pomenutom ogranicenju, mnoge prevare do kojih dolazi u praksi mogle su
biti sprecene ili blagovremeno otkrivene.
Ispitivanje interne kontrole od strane revizora
Prvu fazu rada revizora predstavlja isptivanje i ocenjivanje postojece
interne kontrole preduzeca. Osnovu za odredivanje obima i pravca revizije,
tacnije receno, predstavlja pomenuto ispitivanje i ocenjivanje. Naime,
sve poslovne transakcije koje su se odigrale u toku godine, pa cak ni
vecinu od njih, revizor ne moe da proveri. Do kog obima ce revizor
vršiti proveru i koja podrucja ce zahtevati intenzivnije ispitivanje
revizor ce odluciti na osnovu analize interne kontrole.
Proveru pozicija u bilansu stanja i bilansu uspeha revizor ce izvršiti,
ako se ispostavi da je sistem interne kontrole preduzeca adekvatan, metodom
testiranja i uzorka, koja bazira na pretpostavci da ce ispitivanja dela
knjienja ili drugih relevantnih podataka, otkriti iste osobenosti
kao i ispitivanje svih pozicija. Kao posebna celina, od koje je potrebno
ispitati reprezentativan broj pozicija, smatra se svaka kategorija transakcija
ili racuna.
Polazeci od cinjenice da je adekvatan sistem interne kontrole glavni faktor
u reviziji koju vrši eksterni revizor, postavlja se pitanje šta
on treba da preduzme ako utvrdi da interna kontrola ima ozbiljnih nedostataka.
Detaljnom proverom svih knjienja na racunima i svih transakcija,
teorijski gledano, revizor moe nadoknaditi nedostatak interne kontrole,
ali bi takav postupak bio nepraktican sem ako se ne radi o sasvim malim
preduzecima. Da bi revizor ustanovio da finansijski izveštaji u velikim
preduzecima na korektan nacin odraavaju finansijsku situaciju i
rezultate poslovanja preduslov je postojanje adekvatne interne kontrole.
Iz dve faze se sastoji ispitivanje interne kontrole od strane revizora,
i to: studiranja i ocenjivanja. U prvoj fazi revizor pribavlja dokaze
o karakteru sistema interne kontrole i nacinu na koji ona funkcioniše.
U drugoj fazi on ocenjuje dobre strane i slabosti sistema i proširuje
svoj program revizije s ciljem nadoknadivanja, odnosno kompenziranja nedostataka
interne kontrole. S druge strane, u podrucjima gde je interna kontrola
mocna, revizor ce ograniciti postupke ispitivanja realnosti finansijskih
izveštaja na neophodni minimum.
U fazi studiranja (prva faza) u praksi revizor o karakteru sistema interne
kontrole preduzeca klijenta pribavlja dokaze putem tri forme, tj. metode
(pojedinacno ili simultano), i to: standardni upitnici za internu kontrolu,
zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje.
Tradicionalnu formu ispitivanja i upoznavanja postojeceg sistema interne
kontrole predstavljaju upitnici za internu kontrolu. Sopstvene upitnike
za navedenu svrhu sacinile su mnoge velike i renomirane firme ovlašcenih
revizora. Dugogodišnje iskustvo sa standardnim upitnicima za internu
kontrolu, dovelo je do ustanovljavanja sledecih standarda koje treba da
ispuni adekvatna forma upitnika, i to:
- da obezbedi indikaciju izvora informacija koje su neophodne za odgovor
na svako pitanje iz upitnika i proveru, ako je potrebno,
- da obezbedi razlikovanje izmedju krupnih i sitnih nedostataka u internoj
kontroli;
- da obezbedi dovoljno detaljan opis nedostataka u internoj kontroli koji
omogucava sastavljanje pismenog izveštaja o tim slabostima.
Standardni upitnici za internu kontrolu su, uglavnom, sacinjeni na taj
nacin, tj. pitanja su tako formulisana da odgovor ,,ne" indicira
na slabosti u sistemu interne kontrole. Izvesne mogucnosti zloupotrebe
upitnika, vecina revizorskih formi, izbegava ili cak potpuno eliminiše
njihovu upotrebu za ispitivanje sistema interne kontrole. Medju najvece
slabosti prilikom korišcenja upitnika za internu kontrolu ubrajaju
se: prepisivanje odgovora iz upitnika od prethodne godine; zatim, mehanicko
ispunjavanje ,,da" i ,,ne" odgovora bez stvarnog razumevanja
i studiranja problema; i, tretiranje upitnika kao cilja umesto kao sredstva.
Tekstualno opisivanje i prikazivanje poslovnih tokova, knjigovodstva i
podele dunosti i odgovornosti koriste revizorske firme koje se više
ne slue standardnim upitnicima za internu kontrolu. Pomenuto opisivanje
navedenih objekata, obicno obuhvata identifikaciju lica koje obavljaju
odredene funkcije i koja mogu da indiciraju na detalje u vezi sa nacinom
izvršenja zadatka. Revizor nakon opisa postupka interne kontrole
moe da sumira svoju ocnu klasifikujuci svaki glavni deo sistema
interne kontrole kao ,,dobar",,,zadovoljavajuci" ili ,,slab".
Jedan od postupaka koji se (pored standardizovanih upitnika i tekstualnog
opisivanja), koristi u fazi studiranja interne kontrole je i šematsko
(graficko) prikazivanje sistema interne kontrole, a sastoji se u simbolickom
prezentiranju sistema, odnosno serije sukcesivnih procesa. Revizoru ce
priprema ovakvih šema omoguciti da brzo oceni efikasnost interne
kontrole i izbegne detaljno studiranje deskriptivno opisanih postupaka
ili dugackih upitnika.
Prilikom šematskog snimanja sistema interne kontrole osnovni princip
se sastoji u tome da se šemom obuhvata samo odredena vrsta poslovnih
promena koje imaju uticaja na formiranje i davanje revizorskog mišljenja
o realnosti i objektivnosti finansijskih izveštaja preduzeca. Tehnika
šematskog snimanja interne kontrole, pretpostavlja izradu posebne
šeme za svaki zaokrueni sistem obrade poslovnih promena ili
najveci deo jednog takvog sistema.
Kao što je vec napomenuto, šematski snimak sistema interne kontrole
treba da prikae tokove dokumentacije u sklopu racunovodstvenog sistema
odnosnog preduzeca, pri cemu treba izbegavati pravljenje isuviše
detaljnih i prenatrpanih šema, jer informacije u šematskom (grafickom)
prikazu treba da budu ogranicene na najvanije aspekte racunovodstvenog
sistema i kontrola ugradenih u racunovodstveni sistem odnosnog preduzeca.
Izveštaj o internoj kontroli
Vecina revizorskih firmi kada otkrije ozbiljnije nedostatke u internoj
kontroli praktikuje da sastavi izveštaj i uputi ga klijentu, odnosno
njegovom menadmentu. Izveštaj, koji se obicno sacinjava u formi
pisma koje sadri sugestije za otklanjanje nadenih nedostataka, slui
da minimizira obaveze revizora u slucaju da se kasnije otkrije velika
prevara ili drugi ozbiljni gubici. Pismom koje se odnosi na nedostatke
u internoj kontroli, s obzirom na nedostatke u internoj kontroli, s obzirom
na to da se upucuje menadmentu klijenta, simultano uspostavlja kontakt
koji na neki drugi nacin ne bi bio ustanovljen i ono pomae da se
izgradi adekvatnije razumevanje i vece respektovanje za usluge koje obavlja
eksterni revizor. S obzirom na cinjenicu da ocena o internoj kontroli
cesto predstavlja deo rada koji prethodi datumu revizije, pismo menadmentu
s glavnim nedostacima u internoj kontroli moe nekoliko nedelja da
prethodi formalnom izveštaju o reviziji.
Treba naglasiti to, da je bitan preduslov za vršenje funkcije finansijske
kontrole visokostrucno poznavanje pre svega, suštine i svih oblika
finansijskog poslovanja u preduzecu, a zatim ovladavanje metodama instrumentima
kontrolne funkcije.
Vrste finansijske kontrole
Finansijska kontrola moe biti:
1. preventivna i
2. naknadna.
Preventivna kontrola
Preventivnom kontrolom kao prethodnim nadzorom postavlja se cilj da se
pre izvršenja nameravanog posla utvrde cinjenice u vezi sa izvršenjem
toga posla i da se na osnovu informacija koje se tako pribavljaju ocene
da li je u pitanju smišljeno ili plansko postupanje, dakle celishodne
radnje. U tom smislu preventivna kontrola moe se koristiti kao metoda
u upravljanju finansijama jer se time obezbeduje da u nameravanim poslovima
nema necelishodnosti.
Preventivna kontrola se u savremenom poimanju kontrole smatra najefikasnijim
oblikom kontrole. To proizilazi iz cinjenice da se ovim oblikom kontrole
sticu informacije ne samo o tome kakve poslovne radnje treba obaviti,
na koji nacin i u koje vreme, pa se na osnovu ovih moe prosudivati
o pravilnosti i celishodnosti takve radnje, vec zahvaljujuci tome što
postoji mogucnost da se u slucaju negativne ocene takve radnje, ista moe
spreciti, ili kod vec zapocete radnje tok izvršavanja ove radnje
obustaviti. Ovaj nacin omogucuje poslovanje bez nepravilnosti i bez ikakvih
negativnih posledica koje mogu proizlilaziti iz nepravilnog poslovanja.
Prema tome, preventivnu kontrolu treba s pravom smatrati najefikasnijim
pomocnikom u upravljanju finansijama.
Razmatrajuci ulogu preventivne kontrole u upravljanju finansijama, moe
se uopšteno zakljuciti da se preventivnom kontrolom sprecavaju nepravilne
i necelishodne finansijske dipozicije, odnosno nepravilno raspolaganje
sredstvima. Pošto je kontrola u celini komponenta upravljanja, što
znaci da je to i preventivna kontrola, onda sledi da u samom upravljanju
postoji mehanizam za pribavljanje informacija na osnovu kojih se mogu
preduzimati korektivne radnje u finansijskom disponiranju.
Uobicajni oblik organizacije preventivne kontrole u finansijskom poslovanju
jeste kontrola u okviru likvidature. Postojanje likvidature predstavlja
metodološko rešenje koje obezbeduje da se obavljaju samo one
platne operacije koje su ispravne. A to znaci, da su takve platne operacije
usaglašene sa smišljenim planskim postupanjem pri radu, odnosno
da vode ka ostvarivanju opštih upravljackih ciljeva organizacije.
Predpostavka je da je kontrola vec u prethodnom radu detaljno upoznata
sa stvarnim kapacitetom i mogucnostima pojedinih sektora, slubi,
odeljenju. Na osnovu toga kontrola moe primenom metoda uporedivanja
da prui informacije o tome da li su planirane velicine u okvirima
mogucih velicina ili su ispod tih velicina, odnosno da li prelaze ove
velicine. U slucajevima kada su iskazane velicine manje od objektivnih,
što znaci da postoje namere ili nenamere ili nenamerne ili skrivene
rezerve, kontrola je u stanju da na ove ukae i da na taj nacin omoguci
njihovo objektiviziranje. Na taj nacin kontrola omogucuje da se na vreme
spreci neobjektivno ostvarivanje prebacaja plana i stim u vezi ostvarivanje
neophodnih preimucstava. Sem toga, preventivna kontrola stvara uslove
da se iskoriste svi objektivno postojeci kapaciteti i mogucnosti u onom
slucajevima kada su skrivene rezerve nastale nenamreno, usled nedovoljno
proucenog utvrdivanja postojecih kapaciteta.
Prema tome, moe se zakljuciti da preventivna kontrola obezbeduje
uslove za objektivno utvrdivanje mogucih ciljeva i sredstva za njihovo
ostvarivanje; stvara uslove za otklanjanje subjektivnih nedostataka i
namernih propusta u procesu sastavljanja poslovnih i finansijski poslova
i za objektiviziranje svih skrivenih rezervi. Na taj nacin, preventivna
finansijska kontrola predstavlja, kao što je vec receno, jednu od
aktivnosti finansijskog upravljanja.
Naknadna kontrola
Naknadna kontrola kao naknadni nadzor ima za cilj da posle obavljenog
posla utvrdi cinjenice u vezi sa izvršenjem toga posla i da tako
pribavljenim informacijama omoguci donošenje zakljucaka o tome da
li je postupanje u vezi sa ispitivanim poslom bilo smišljeno i plansko,
odnosno da li je obavljena radnja bila celishodna. Naknadna kontrola se
u tom smislu moe koristiti kao metoda upravljanja finansijama pošto
omogucuje da se na osnovu pribavljenih informacija sagledaju nedostaci
u utvrdivanju i sprovodenju finansijske politike u proteklom periodu.
Na osnovu toga saznanja odgovarajuci organi u obavljenim finansijama koriste
kao osnov za donošenje poslovnih odluka o buducim poslovima i, drugo,
da donese korektivne odluke radi korekcije vec obavljenih poslova, odnosno
radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nuno i mogucno.
Da bi naknadana kontrola mogla da obavi tu funkciju i da njene informacije
budu korišcene u tom smislu kao metod upravljanja finansijama, postavlja
se kao jedan od bitnih zahteva blagovremenost kontrolnih informacija.
Treba napomenuti da svaka informacija ima svoj kontrolni znacaj, jer informiše
o nacinu na koji je posao obavljen i rezultatima koji su ostvareni. No,
pri tome treba ipak rizikovati one informacije koje prua sam organ
koji posao obavlja i koji snosi odgovornost za pravilnost obavljenog posla
i za ostvarene rezultate, od onih kontrolnih informacija koje prezentira
poseban kontrolni organ koji nije bio zaduen za izvršenje posla
niti odgovora za rezultate i posledice. Naime, kvalitet ovih informacija
za donošenje korektivnih odluka moe se bitno rizikovati. Tako
na primer, informacije koje prua organ koji je posao izvršio
mogu biti u vecoj ili manjoj meri pod uticajem subjektivnih stavova, znaci
nedovoljno objektivno za donošenje poslovnih odluka u vezi sa buducim
poslovanjem. S toga takve informacije mogu u datim uslovima da imaju samo
relativnu vrednost.
Najveci problem i slabost naknadne finansijske kontrole je obicno njena
zakasnelost (docnja), koja onemogucava pravovremeno dejstvo u smislu ispravljanja
ili poništavanja pocinjenih grešaka. No u svakom slucaju i ona
je neophodna iako post factum utvrduje nepravilno i nedomacinsko korišcenje
sredstava. Zbog toga se vrši naknadno, a mnogi autori ovu vrstu kontrole
nazivaju internom finansijskom revizijom.
Finansijska kontrola predstvalja, kako je vec receno jednu od aktivnosti
u sistemu upravljanja finansijama, kojom treba pored obezbedenja efikasnog
nadzora nad obavljanjem svih poslovnih postupaka, da se obezbedi i upravljanje
finansijskim aspektom svih poslovnih procesa. Da bi se neposrednije sagledalo
kako je došlo do toga da takva delatnost bude od znacaja u preduzecu
i da ona predstavlja neophodnost, moe se videti iz sledeceg teksta:
„Dok su preduzeca bila još jednostavna a radni procesi
nisu bili komplikovani, odgovornost za upravljacke odluke nosio je po
pravilu samo jedan covek – preduzetnik. Problemi kontrole tada,
jedva su se i nazirali. Industrijskim razvojem pak u znatnoj meri je povecana
kolicina informacija koje je trebalo preradivati. Tako je preduzetnik
došao u poloaj da je odredene funkcije morao da delegira, a
delegiranje je potom zahtevalo i kontrolu, tako da se obim kontrolnih
informacija povecavo. “
Iz ovakvog shvatanja kontrole finansijske funkcije, razvila se pored
pomenute klasicne finansijske kontrole koja stavlja naglasak na formalni
aspekt, i druga vrsta finansijske kontrole vezana za upravljacki pristup
finansijama u preduzecu. Preciznije receno, ovaj vid finansijske kontrole
sastoji se u stalnom pracenju ostvarenja planiranih finansijskih velicina,
utvrdivanju velicine odstupanja, te omogucavaju, analize uzroka odstupanja
i donošenja kvalitetnih odluka, kako bi se ciljne planirane velicine
ostvarile.
Ovako shvacena aktivnost finansijske kontrole je zapravo delatnost informacionog
znacaja. Kontrolom se obezbeduju kontrolne informacije koje su potrebne
radi donošenja odredenih odluka u pogledu nacina izvršenja poslova,
te uspešnosti u poslovanju.
Zakljucak
Kontrolisanje se mora obavljati zbog toga što menader nije
u stanju da u potpunosti predvidi buducnost. Kada bi menader mogao
da predvidi takve stvari kao što su tranja na trištu,
opšti ekonomski uslovi, dostupnost i troškovi resursa, kao i
ljudski rad i tehnološki procesi, potreba za kontrolisanjem bi nestala.
Pošto se ne mogu u potpunosti predvideti buduci dogadaji, potreba
za kontrolisanjem je sasvim jasna. Kada se neki sistem pokrene da bi ostvario
neke ciljeve, spoljašnji i unutrašnji dogadaji koji se neprestalno
javljaju tee da izbace sistem iz ravnotee tako da iz jednog
ili drugog razloga ciljevi ne budu ostvareni.
U idealnom slucaju, kontrolisanje „gleda unapred“. To znaci
da ce menaderi pokušati da sprece moguca odstupanja od planiranih
aktivnosti, ako je to moguce, i/ili da sprece ponavljanje ranijih grešaka.
Ciklus kontrole u sistemu upravljanja finansijama, sastoji se iz tri
glavna dela, a to su:
1. izrada standarda poslovanja,
2. merenje i poredenje stvarnog poslovanja prema standardu i
3. preduzimanje korektivnih mera, ako je to potrebno.
Literatura
1) Vieweg R: Organisation und Revision, das Rechnungswesens bri automatisierter
datenverarbeiting, Neue Witschafts-Briefe + GMBH Herne, Berlin 1972.
2) Tepšic R.: Poslovne finansije, Informator, Zagreb, 1974.
3) Krasulja D.: Finansijsko planiranje u preduzecu, Ekonomski fakultet,
Beograd, 1974.
4) Mr Slavoljub Vujovic, Osnove finansijskog menadzmenta, Megatrend
univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2005.
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|
|