|
Pojam finansijskog menadmenta
Finansijski menadment se moe posmatrati:
1) kao naucna disciplina – proucava upravljanje
finansijama u preduzecu, tesno je povezan sa racunovodstvom i ekonomijom.
Razvio se iz nauke o finansijama tokom prošlog veka, narocito 20-ih
godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom
finansijskih trišta, pojavio veliki broj naucnih radova iz
ove oblasti.
2) kao funkcija preduzeca – obuhvata aktivnosti
preduzeca koje se odnose na sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom,
pri cemu je glavni zadatak obezbedenje stalnih izvora finansiranja. Upravljanje
finansijama se vrši preko upravljanja novcanim tokovima; finansijskom
delatnošcu se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog
prava i sl; finansijski menadment obuhvata planiranje, organizaciju,
motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadment ima posebno mesto u sistemu menadmenta,
zato što su finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom,
resursima, kadrovima itd. Greške u finansijskom menadmentu
mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge strane,
cesto se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski
menadment tek dobija pravi znacaj, dok je u zemljama trišne
privrede odavno postao znacajna naucna disciplina i prakticna delatnost.
2. Predmet finansijskog menadmenta
Predmet finansijskog menadmenta po tradicionalnom principu bio
je problem pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što
nije davalo odgovor na pitanje da li prduzece ulae capital u sigurnu
alternative.Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su
donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.
Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških
promena, veliki uspon doivljavaju finansijske institucije kao što
su penzioni fondovi i osiguravajuce organizacije. Zato je porasla i odgovornost
menadera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima (plate),
dravi (porezi), dobavljacima (naplata). Menaderi su zainteresovani
za uspeh preduzeca jer im to obezbeduje vece plate, a i zato što
su cesto akcionari. Nastala je potreba za korišcenjem naucnih metoda
u donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom
menadmentu.
Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup finansijskom
menadmentu polazi od naglog ekonomskog rasta i tehnoloških
promena, što je uslovilo da izuzetno poraste znacaj ogovornosti menadera
za uspeh preduzeca. On se pored problema nabavke kapitala bavi i aktivom
i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadment treba da obezbedi odgovore na tri vana
pitanja:
• Koju vrstu sredstava preduzece treba da pribavi?
• Koliki ukupan obim sredstava preduzece treba da ima?
• Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?
3. Uloga finansija u procesu reprodukcije
Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja
novcanih fondova privrednih subjekata i drave, i njihovog korišcenja
u cilju reprodukcije, podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba.
Proces reprodukcije se sastoji iz cetiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele
i potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje,
kada nastaje nova vrednost, medutim realno gledano finansijski resurs
nastaje samo u stadijumu razmene, kada se novostvorena vrednost realizuje.
Finansije se dele na tri oblasti: finansije privrednih subjekata, osiguranje
i dravne finansije. Unutar svake je moguce izdvajati posebne grupe.
Svaka oblast je specificna, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem
jedne drave. Njihova povezanost se ostvaruje posredstvom institucija
bankarskog sistema.
Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:
a) one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava, deonicarski kapital,
akcionarski kapital i sl.
b) one koji su na finansijskom trištu rezultat operacija hartijama
od vrednosti
c) one koje se ponovo raspodeljuju, budetske subvencije, naknade
osiguranja..
Mogu se izdvojiti (mada ne potpuno precizno) tri osnovna ciklusa delatnosti
preduzeca:
• Investicioni ciklus – sadri povratnu povezanost investicionih
(ulaganje finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlacenje dobiti)
operacija preduzeca;
• Ciklus tekucih operacija – sadri povratnu povezanost
operacija za snabdevanje, proizvodnju i plasman (u nekim preduzecima teško
je odvojiti investicione od tekucih operacija);
• Novcani ciklus – operacije koje su povezane sa upravljanjem
slobodnim novcanim sredstvima preduzeca: pokrivanje kratkorocnih finansijskih
potreba preduzeca korišcenjem kredita.
4. Finansijski sistem preduzeca i uticaj cena na finansijski
menadment
Finansijska sredstva su preduzecu neophodna za njegovo:
1. osnivanje – potreban je pocetni novac, kojim ce se obezbediti
neophodni cinioci proizvodnje;
2. poslovanje – treba finansirati tekuce poslovanje, obrtna sredstva,
solventnost i rentabilnost;
3. razvoj – da bi se omogucio razvoj, potrebno je obezbediti nova
ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeca imaju finansijske implikacije (pozitivne
ili negativne). Sve faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja,
finansiranje) treba posmatrati sa finansijskog aspekta. Sva imovina i
izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novcani tokovi prate se i iskazuju
novcano. Zarade, porezi, dividende i druge obaveze isplacuju se u novcu.
Zato je preduzece FINANSIJSKI SISTEM.
CENA je ekonomski instrument zahvaljujuci kome vrednost proizvoda dobija
novcani izraz i postaje objekat raspodele. To je jedan od osnovnih faktora
koji uticu na dalji proces raspodele: od cene zavisi kojom ce kolicinom
novcanih sredstava preduzece raspolagati; u okviru cene odreduju se proporcije
buduce raspodele.
Cena preko ponude i tranje utice na obim finansijskih izvora i finansijskih
tokova: što je viša cena, manja je tranja (osim kod najneophodnije
robe i kod robe specijalne potranje).
Cena utice na period obrta kapitala i kreditni rizik: odredivanjem odredenog
nivoa cene moe se ubrzavati ili usporavati obrt kapitala; prilikom
kretanja robe (ili fin. instrumenta) od proizvodaca (eminenta) ka potrošacu
(investitora), rizik od kvarenja ili gubitka se moe preuzeti ili
predati.
5. Glavni finansijski cilj preduzeca
Osnovni cilj finansijskog menadmenta na nivou drave je ucvršcivanje
sistema socijalnih odnosa – da slojevi društva ne budu u nedozvoljenom
stanju. Zato prilikom donošenja finansijskih odluka treba: proceniti
njihove posledice, nastojati da se smanje troškovi njihove realizacije
i sl.
Glavni finansijski cilj preduzeca je maksimalizacija profita. Za akcionare
je osnovni cilj maksimalizacija njihove imovine. To se postie povecanjem
trišne vrednosti akcija. Postoje tri glavne odluke od kojih
zavisi da li ce se povecati ili smanjiti vrednost akcija, a time i preduzeca:
1. Odluka o investiranju (ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu
utice na strukturu imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna,
dovešce do povecanja trišne vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju se definiše struktura finansiranja preduzeca,
tj. nacin pribavljanja sredstava za pokrice svih obaveza: iz sopstvenih
ili tudih, dugorocnih ili kratkorocnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadranom dobitku – ako su vece dividende,
veca je i tranja za akcijama; zadrani dobitak povecava trajni
kapital preduzeca, koji se moe koristiti za investiranje.
Ove tri odluke su meduzavisne. Treba teiti njihovoj optimalnoj kombinaciji
u odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom
ne ugrozi opstanak preduzeca.Cesto se kao nacin maksimilizacije profita
zagovara maksimilizacija zarade po akciji,što nije prikladan cilj.
6. Sporedni finansijski ciljevi preduzeca
Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jacanje
finansijske snage.
Neto dobitak je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje
preduzecu na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima
deli na:
• dividendni dobitak – iz koga se isplacuju dividende,
• zadrani dobitak – povecava trajni kapital, koristi
se za finansiranje razvoja, pokrivanje gubitaka
• rezerve – za pokrice poslovnog i finansijskog rizika.
Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se
taj dobitak npr. investira, akcionari od njega nece imati koristi. Cilj
je maksimalizacija neto dobitka što se postie maksimalizacijom
prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.
Finansijsku snagu cine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva:
uskladenost osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo neiskorišcenih
kapaciteta), uskladenost osnovnih i obrtnih sredstava (da ne bi došlo
do zastoja); uskladenost kratkorocnog i dugorocnog finansiranja, uskladenost
sopstvenog i tudeg kapitala, ocuvanje finansijske ravnotee.
Kvalitet finansijske snage cini trajna sposobnost: placanja obaveza u
roku (solventnost), kratkorocnog i dugorocnog finansiranja (tekuceg poslovanja
i razvoja), ulaganja u materijalnu i finansijsku imovinu, zadovoljenja
finansijskih potreba radnika, menadera i drave; ocuvanje i
povecanje imovine vlasnika.
Kvalitet finansijske snage je primaran, jer uslovljava mogucnost poslovanja,
dok kvantitet uslovljava obim poslovanja.
7. Organizacija finansijskog menadmenta
U malim i srednjim preduzecima finansijska delatnost se obavlja u drugim
sektorima: u knjigovodstvu, informatickoj slubi i sl. U velikim
preduzecima, finansijska delatnost je jasno raspodeljena izmedu finansijske,
informaticke i kontrolne slube.
Organizovati znaci stvoriti neku organizacionu strukturu. Izbor organizacione
strukture finansijskog menadmenta zavisi od velikog broja faktora,
kao što su: velicina organizacije, delatnost, trište,
tehnologija koja se koristi, vreme za dobijanje proizvoda, vreme za donošenje
odluka, informacioni sistem, tip menadmenta u preduzecu, organizaciona
kultura i organizaciono-pravna forma preduzeca.
Ovi faktori razlicito uticu i na sadraj delatnosti finansijskog
menadmenta. Delatnost finansijskog menadmenta moe da
bude strukturisana na sledeci nacin:
1) opšta finansijska analiza i planiranje;
2) obezbedivanje preduzeca finansijskim resursima (upravljanje izvorima
sredstava); i
3) raspodela finansijskih resursa (investiciona politika i upravljanje
aktivom).
8. Klasifikacija odluka fin. men; Suprotnost interesa i ciljeva u akcionarskom
društvu
Polazeci od efikasnosti, varijante odluka i sistema mogu biti:
• Obicne – efikasnost odgovara normama za tu privrednu granu.
Postoje tri tipa ovih varijanti: neefikasna varijanta (ne omogucava da
se problem reši), racionalna (omogucava) i optimalna.
• Sinergijske – kad se prihvate, efikasnost naglo raste. Sinergijska
rešavanja se javljaju npr. kod razrade novih tehnologija. U finansijskom
menadmentu se sinergijski efekat odlucivanja zove efekat poluge.
• Asinergijske – dovode do smanjenja efikasnosti (npr. zbog
kašnjenja u izvršavanju odluka).
Ako preduzece eli da poveca obim proizvodnje, da obnovi materijalnu
bazu i sl. mora da investira. Na donošenje odluke o investiranju
utice: vrednost projekta, vrsta investicije, rizik, uticaj na rentabilnost
i sl.
Postoje sledece raspodele investicija:
1. Prostorna – ako postoji nekoliko nez. projekata za koje nema
resursa, treba stvoriti inv. portfelj;
2. Vremenska – ako postoji nekoliko nezavisnih, dostupnih projekata,
koje preduzece ne moe istovremeno da realizuje u istoj godini, treba
optimalno rasporediti projekte po godinama.
Odluke finansijskog menadmenta moraju da obuhvataju sledece operacije:
1) otkrivanje problema;
2) prikupljanje informacija;
3) analiza informacija;
4) postavljanje cilja koji treba postici rešavanjem problema;
5) dekompozicija tog cilja na ciljeve svakog od subjekata koji se nalaze
u finansijskim odnosima;
6) odredivanje kriterijuma za ocenu efikasnosti svakog subjekta;
7) analiza mogucih posledica donošenja odluke;
8) razvoj i ocena razlicitih alternativa;
9) donošenje odluke, saopštavanje izvršiocima, izvršenje
i kontrola izvršenja.
Interesi akcionara – da uvecaju svoju imovinu, radnika – bolje
plate i bolji uslovi rada, i drave – da naplati vece poreze,
cesto su suprotstavljeni i iskljucivi. Ako se ciljevi menadera i
akcionara razlikuju, menadment moe delovati u sopstvenom interesu
umesto u interesu akcionara. Menaderi ce donositi optimalne odluke
samo ako su motivisani i ako ih akcionari kontrolišu.
9. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima
Ukupna sredstva za finansiranje poslovanja: kapital vlasnika, dug trecim
licima i zarada iz poslovanja, slue za pribavljanje osnovnih i obrtnih
sredstava.
Osnovna sredstva su sredstva koja se postepeno troše i due
se koriste u poslovanju: zemljište, gradevinski objekti, dugor. potraivanja...
Obrtna sredstva se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena
radi prodaje. Ova sredstva se cesto pretvaraju izjednog oblika u drugi
(novcani/naturalni) i obrcu se u kracim rokovima. To su: svi oblici novca,
kratkorocne hartije od vrednosti, kratkorocna potraivanja (ciji
je rok dospeca do godinu dana), sva imovina koja se u toku godine preobrne
u novac, sve zalihe.
Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim
ulaganjima u ukupna obrtna sredstva ostvari što veci obim poslovanja.
Time se maksimizira rentabilnost i odrava odgovarajuci nivo solventnosti.
Preduzece treba da utvrdi optimalan obim neto obrtnih sredstava –
razlika izmedu ukupnih obrtnih sredstava i kratkorocnih obaveza (obaveze
prema dobavljacima za nabavljanje sirovina i materijala, ukalkulisane
obaveze tekucih troškova poslovanja, i kratkorocni bankarski krediti).
Taj obim je pokazatelj (ne uzrok) solventnosti, uslovljava rentabilnost
i rizik, a proizilazi iz razlicitih kombinacija dugorocnih i kratkorocnih
izvora finansiranja.
10. Upravljanje zalihama
Zalihe obuhvataju veliki deo ukupnih poslovnih sredstava, pa zahtevaju
velika novcna ulaganja. Zato je vano odravati optimalan nivo
zaliha – onaj nivo koji stvara najnie ukupne troškove
u vezi zaliha. Troškovi upravljanja zalihama su:
1. Troškovi pribavljanja zaliha – nastaju prilikom
zamene utrošenih zaliha sirovina i materijala za potrebe proizvodnje,
kao i prilikom zamene zaliha gotovih proizvoda za potrebe prodaje. To
su troškovi: ispostavljanja porudbine, prijema, istovara, kontrole
i smeštaja zaliha...
2. Troškovi dranja zaliha – nastaju zbog postojanja
i dranja zaliha u preduzecu. To su troškovi uskladištenja,
vezivanja kapitala, porez na imovinu i sl.
3. Troškovi nedostatka zaliha – nastaju kad se pojavi
nedostatak zaliha sirovina i materijala neophodnih za potrebe proizvodnje,
kao i nedostatak zaliha gotovih proizvoda neophodnih da se zadovolje porudbine
kupaca. U ove troškove spadaju: propušteni prihodi od prodaje,
gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje, gubitak reputacije kod
kupaca...
Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama:
a) koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudbini – optimalna
velicina porudbine je ona koja prouzrokuje najnie ukupne troškove
pribavljanja i dranja zaliha;
b) u kojim intervalima pribavljati zalihe – optimalna ucestalost
pribavljanja zaliha je ona koja prouzrokuje najnie troškove
dranja i nedostatka zaliha.
11. Upravljanje novcem
Upravljanje novcem podrazumeva stalno balansiranje izmedu solventnosti
i rentabilnosti, što se ostvaruje uspostavljanjem optimalnog salda
gotovine. Svaki periodicni deficit gotovine (smanjenje solventnosti,povecanje
rentabilnosti) mora imati izvore pokrica, dok svaki suficit (smanjenje
rentabilnosti jer ne ostvaruje prinos,povecanje solventnosti) treba da
ima mogucnost za rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.
Pri odredivanju minimalno potrebnog slada gotovine potrebno je posmatrati
troškove koji nastaju u vezi sa gotovinom (troškovi dranja,
nedostatka i transakcija gotovine).
Optimalni saldo gotovine je onaj saldo koji minimizira ukupne troškove
gotovine, a to su: troškovi dranja gotovine – pa nije
ostvaren prinos, troškovi nedostatka gotovine – pa nisu iskorišceni
povoljnim uslovi nabavke, troškovi transakcija gotovinom –
administrativni, manipulativni, provizije.
Za odredivanje optimalnog salda gotovine najcešce se koristi finansijski
metod, koji polazi od cinjenice da minimalni saldo gotovine treba da bude
jednak prosecnom godišnjem saldu koji je neophodan za obavljanje
redovnih aktivnosti preduzeca.
PROSECNI SALDO GOTOVINE = Ukupni godišnji izdaci gotovine
Koeficijent
obrta gotovine
Koeficijent obrta gotovine pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi
u toku jedne poslovne godine. Gotovinski ciklus je broj dana koji protekne
od trenutka izdavanja do trenutka primanja gotovine. Koeficijent obrta
gotovine se dobija kada se broj dana u godini podeli sa (prosecnim) trajanjem
jednog obrta.
Zadatak finansijskog menadmenta je da skrati prosecno trajanje obrta,
tj. da poveca koeficijent obrta gotovine. Cilj preduzeca je da smanji
saldo i ukupne troškove gotovine.
Pri upravljanju gotovinom treba teiti da se što više
gotovine oslobodi i da se rentbilno uloi, ali da se pri tom ne ugrozi
solventnost. Privremeno slobodnu gotovinu treba ulagati u hartije od vrednosti,
da bi se ostvario prinos. Preduzece moe da pribavlja gotovinu emisijom
i prodajom hartija od vrednosti. Bezgotovinske naplate sa iro racuna
uplatioca stiu na iro racun preduzeca. Zadatak finansijskog
menadmenta je da što više sinhronizuje prilive i odlive
(zbog suficita i deficita). Gotovinom se placa samo kada se ne moe
izvršiti bezgotovinsko placanje (maloprodaja, usluge stanovništvu).
Gotovina se cuva u blagajni. Prihodovana gotovina se mora uplatiti na
iro racun, a gotovina za placanja se podie sa iro racuna.
Priliv novca podrazumeva: novac koji se naplati od prodaje, zaduivanje
(uzimanje kredita), ako vlasnici uvecaju kapital ili umanjivanje obrtnih
sredstava. Priliv slui u prvom redu za placanje nabavki, da obezbedi
kontinuitet poslovanja. Odliv novca podrazumeva: ulaganje u osnovna sredstva,
vracanje duga, isplatu dividendi i povecanje obrtnih sredstava. Razlikom
izmedu priliva i odliva uvecava se ili umanjuje saldo novca. Uskladivanjem
priliva i odliva odrava se solventnost.
Priliv novca se moe podsticati i ubrzavati, a odliv usporavati.
Medutim, i jedno i drugo imaju svoju cenu: troškovi pogodnosti za
ranije placanje (kasa-skonto i sl.), odnosno prihvatanje vecih kamata,
obezbedivanje placanja i sl.
12. Finansijsko prognoziranje i programiranje
Odlucivanje i prognoziranje su neraskidivo povezani. Vremenski period
od trenutka dobijanja informacije do trenutka izvršenja odluke naziva
se ciklus upravne odluke (Cu).
Cu = Vi + Vd + Vs , gde je: Vi vremenski interval od trenutka dobijanja
informacija do trenutka donošenja odluke; Vd interval za donošenje
odluke; i Vs za saopštavanje i izvršenje donete odluke.
U procesu razrade upravne odluke treba uraditi prognozu njene ostvarivosti,
što zavisi od finansijskih resursa, postojanja potrebnih organizacionih
struktura, motivacije izvršilaca...
Finansijsko prognoziranje je ispitivanje moguceg stanja, mogucih nacina
da se dostigne to stanje finansija u buducnoti, i procena verovatnoca
njihovog ostvarenja. Usmereno je na to da se odrede: moguci obim finansijskih
resursa u periodu za koji se vrši prognoziranje, izvori finansiranja,
i nacini njihovog korišcenja.
U finansijskom prognoziranju moe da se primeni metod postavljanja
prognostickog scenarija – utvrduje se logicni redosled dogadaja,
sa ciljem da se pokae kako moe korak po korak da se razvija
buduce stanje preduzeca, polazeci od postojece situacije. Vano je
da se odrede faktori koji omogucavaju dostizanje postavljenih ciljeva,
kao i da se odrede vremenske koordinate.
Osnovni ciljevi finansijskog programiranja su: preciziranje nacina postizanja
ciljeva; preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih
resursa; preciziranje potrošnje resursa; povecanje efikasnosti potrošnje
resursa i obezbedenje kontrole izvršavanja programa.
13. Pojam finansijskog planiranja
Finansijsko planiranje je iskazivanje raznih planova – nabavke,
proizvodnje, prodaje – u finansijskim pokazateljima. Planiranje
finansijskih sredstava se sintetizuje u finansijskom planu.
U finansijskim planovima se cilj finansijske politike – finansijska
snaga – u vrednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih
planova se vidi: šta se namerava uciniti, kako, ko ce cilj ostvariti,
kada i gde.
U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela
finansijskih resursa, obavezna placanja, rokovi realizacije finansijskih
mera. U vezi s tim, finansijsko planiranje se moe podeliti u dve
etape:
a) Planiranje finansijskih izvora i tokova, i
b) Sopstveno finansijsko planiranje.
Prema periodu za koji se vrši planiranje, postoje: dugorocno (za
period od 5 i više godina), srednjorocno (do 5 godina) i kratkorocno
planiranje (do godinu dana).
Finansijsko planiranje obuhvata:
1) plan bilansa uspeha,
2) plan bilansa stanja,
3) plan novcanih tokova, i
4) plan dugorocnih ulaganja (izraava obim, strukturu, trajanje ulaganja
i strukturu izvora finansiranja).
14. Svodno finansijsko planiranje
Svodno planiranje je izrada plana za preduzece kao celinu. Finansijsko
planiranje ima za zadatak da izradi i prezentira plan aktivnosti preduzeca
i njegovih potreba za poslovnim sredstvima u izvorima finansiranja koji
je izraen u monetarnoj formi. (Svodni plan nije prost zbir planova
organizacionih delova, on se odnosi na preduzece kao celinu – planovi
pojedinih organizacionih delova moraju biti uskladeni i usmereni ka istom
cilju.) Monetarni pokazatelji ukupne poslovne aktivnosti predstavlaju
prihodi, rashodi I finansijski rezultat koji se svodno prezentiraju periodicnim
bilansom uspeha. Pošto su nosioci prihoda, rashoda i finansijskog
rezultata razni proizvodi i usluge, oni (prihodi, rashodi i finansijski
rezultat) se u pripremi svodnog finansijskog plana moraju alocirati prema
nosiocima.
Planiranje prihoda i rashoda nije samo po sebi dovoljno. Preduzece mora
da planira ukupne i dodatne potrebe za poslovnim sredstvima bez kojih
finansijski rezultat nije moguce realizovati.
Najvaniji segment svodnog finansijskog plana je plan prodaje –
svi ostali planovi su uslovljeni tim planom Inicijalni plan je plan prodaje.
On se bazira na dugorocnom planiranju prodaje. Na bazi plana prodaje donosi
se plan proizvodnje i troškovi proizvodnje. Plan proizvodnje je osnova
za izradu plana nabavke i troškove nabavke.
Svi ovi planovi su preliminarni parcijalni planovi, ali se oni objedinjuju
u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Osim bilansa uspeha, preduzece
mora da planira i bilans stanja – mora da planira potrebe za poslovnim
sredstvima bez kojih se planirani obim aktivnosti i finansijski rezultat
ne bi mogli ostvariti. Ovaj plan obuhvata: planove ulaganja u pojedine
kategorije poslovnih sredstava (fiksna imovina, zalihe, potraivanja,
gotovina) i planove izvora iz kojih ta ulaganja treba da se finansiraju.
Vaan je i plan tokova gotovine, koji zauzima centralno mesto u
planu.
Godišnji finansijski plan ukljucuje plan i troškove prodaje,
plan i troškove proizvodnje, plan i troškove nabavke, plan troškova
istraivanja i razvoja, plan troškova administracije, plan kapitalnih
ulaganja, plan novcanih tokova, plan finansiranja i planirani bilans stanja
i uspeha.
Zato se godišnji finansijski plan naziva i svodnim finansijskim
planom..To je sveobuhvatni i koordinisan plan aktivnosti preduzeca i njegovih
potreba za poslovnim sredstvima i izvorima finansiranja za odredeni vremenski
period.
15. Plan bilansa uspeha i plan bilansa stanja
Plan bilansa uspeha pokazuje ocekivani iznos finansijskog rezultata
i njegovu strukturu za odredeni period. Ovaj plan se rašclanjava
po mesecima i tromesecjima ili po vrstama proizvoda, prodajnim teritorijama,
kupcima i sl.
Ovim planom se planira neto dobitak, cime se definiše: rentabilnost,
ocuvanje i uvecanje imovine i odravanje solventnosti. U okviru planiranja
bilansa uspeha utvrduju se i rizici i ispituje se mogucnost njihovog smanjenja.
Korekcija bilansa uspeha se vrši po sledecoj shemi:
Promene u tekucoj aktivi i pasivi Uticaj na gotovinu Nacin korekcije
Povecanje obrtnih sredstava (osim gotovine) Smanjuje gotovinu Oduzeti
od neto dobitka
Smanjenje obrtnih sredstava (osim gotovine) Povecava gotovinu Dodati neto
dobitku
Povecanje kratkorocnih obaveza Povecava gotovinu Dodati neto dobitku
Smanjenje kratkorocnih obaveza Smanjuje gotovinu Oduzeti od neto dobitka
Plan bilansa stanja pokazuje ocekivano finansijsko stanje preduzeca na
kraju meseca ili tromesecja i na kraju planske godine.
16. Planiranje novcanih tokova – gotovine
Za zaštitu solventnosti i maksimiziranje rentabilnosti, neophodan
je kontinuelan tok gotovine. Preduzece ne moe idealno da uskladi
novcana primanja i davanja. Zato mora u svakom trenutku da postoji saldo
gotovine, tj. zaliha novca kojom se obezbeduje kontinuitet finansijske
aktivnosti.
Instrumenti kontrole tokova gotovine su:
• Izveštaji o tokovima gotovine – sintetizuju novcana
primanja i davanja i pokazuju promene salda gotovine;
• Planovi tokova gotovine – analiziraju buduca primanja i
davanja koja ce se odraziti na povecanje ili smanjenje salda gotovine.
Postoje dve vrste metoda planiranja gotovine:
1. Bilansni metodi – na osnovu raznih informacija (finansijsko
stanje preduzeca, planirani obim poslovne aktivnosti i sl.), projektuje
se ocekivani bilans stanja, bilans uspeha i saldo gotovine na kraju planskog
perioda. U okviru bilansnih metoda razlikuju se:
• metod projektovanog bilansa stanja – uporedivanje pocetnog
i projektovanog bilansa stanja na kraju planskog perioda;
• metod korigovanog bilansa uspeha – prevodenje planiranih
prihoda, rashoda i neto dobitka iz bilansa uspeha na ocekivana primanja,
izdavanja i neto novcani tok iz poslovanja.
2. Dinamicki metodi – dinamicni plan gotovine se razraduje
u tri faze:
• donosi se plan primanja i davanja gotovine po razlicitim osnovama,
pri cemu osnovnu sadrinu cine tokovi vezani za redovno poslovanje;
• plan suficita i deficita gotovine – konfrontiraju se primanja
i davanja u toku odredenog vremenskog perioda i utvrduje se suficit ili
deficit u odnosu na minimalni saldo gotovine;
• plan finansiranja – utvrduje se dinamika zaduivanja
i otplate, u zavisnosti od toga da li se radi o deficitu ili suficitu
gotovine.
17. Pojam i etape finansijske analize
Finansijska analiza se bavi analizom finansijskog stanja preduzeca i
mogucnostima promena u eljenom pravcu. Veliki deo analize se vrši
stavljanjem u odnos odredenih vrednosti iz bilansa stanja i bilansa uspeha.
(Odnos jedne bilansne pozicije prema drugoj, izraen kroz matematicku
formulu, naziva se racio. Racio brojevima se utvrduju i mere one uzrocne
veze izmedu bilansnih pozicija koje odraavaju poslovna stanja i
tendencije.)
Finansijska analiza podrazumeva sakupljanje i korišcenje informacija,
sa ciljem da se:
1) oceni tekuce finansijsko stanje preduzeca,
2) oceni moguci tempo razvoja preduzeca,
3) otkriju dostupni izvori sredstava,
4) prognozira buduce finansijsko stanje preduzeca,
5) prognozira poloaj preduzeca na trištu kapitala, i
sl.
Postoje dve etape analize finansijskog stanja:
1. Ekspres analiza – vrši se kroz tri etape:
• pripremna etapa – cilj je da se donese odluka o svrsishodnosti
analize finansijskog izveštaja;
• prethodni pregled knjigovodstvenih obracuna? – cilj je da
se ocene uslovi rada u obracunskom periodu, da se odrede kvalitativne
promene u finansijskom i imovinskom poloaju preduzeca;
• ekonomski referat i analiza obracuna? – cilj je opšta
ocena rezultata aktivnosti i fin. stanja.
2. Detaljna analiza – detaljnija je od ekspres analize i vrši
se u interesu razlicitih korisnika.
18. Zadaci i ciljevi finansijske analize
Moe se ocenjivati dugorocna i kratkorocna perspektiva finansijskog
stanja preduzeca. Kod ocene kratkorocne perspektive polazi se od likvidnosti
i solventnosti. Likvidnost je sposobnost aktive da se transformiše
u novac, a solventnost sposobnost placanja obaveza na vreme i potpuno.
Zadaci finansijske analize su:
1) ocena aktive i izvora finansiranja,
2) ocena velicine i sastava resursa koji su potrebni za odravanje
i proširivanje ekonomskog
potencijala preduzeca,
3) ocena izvora dopunskog finansiranja,
4) proucavanje forme finansiranja (krediti ili gotovina),
5) ispitivanje rizika koji nastaje sa datim izvorima sredstava, i
6) analiza sistema kontrole korišcenja finansijskih resursa.
Preduzece redovno vrši analizu svog finansijskog rezultata (razlika
izmedu prihoda i rashoda). Elementi i uzroci dobijenog rezultata su veoma
raznorodni, pa treba da se analiziraju posebno. Izmedu eljenog i
realnog finansijskog stanja moe da postoji nesklad. Kritican nesklad
izmedu eljenog i realnog stanja predstavlja finansijski problem.
Za finansijsku analizu se moe koristiti bilo koja informacija finansijskog
karaktera: knjigovodstveni obracun, informacije institucija bankarskog
sistema, informacije sa berzi i sl. Ciljevi analize informacija mogu biti:
1) kontrola i dijagnostika stanja, i
2) prognoziranje razvoja preduzeca (pri cemu prvo treba ostvariti dijagnostiku
stanja).
19. Finansijska kontrola; Evidencije i informacije
Finansijska kontrola je skup mera i aktivnosti za proveru finansijske
delatnosti preduzeca, uz primenu specijalnih formi i metoda. Finansijska
kontrola potvrduje da finansijska politika, marketing i menadment
postiu postavljene ciljeve, ili otkriva finansijske probleme (nesklad...).
Kontrola moe da bude interna i eksterna. Eksternu kontrolu vrše
razni inspekcijski i drugi dravni organi, banke itd. Internu kontrolu
vrše sopstvene kontrolno-nadzorne slube.
Namenu i sadraj finansijske kontrole odreduje finansijska funkcija
preduzeca. Finansijska kontrola proverava prakticno sve operacije koje
se vrše uz korišcenje novca: poštovanje zakona u vezi korišcenja
finansijskih sredstava, finansijsko stanje, ispravnost placanja poreza,
i sl.
Informacije koje omogucavaju upravljanje finansijama nalaze se u knjigovodstvenim
i drugim evidencijama. Posebno su znacajne evidencije o: stanju deviznih
racuna, stanju hartija od vrednosti i polisa osiguranja, odobrenim a neiskorišcenim
kreditima, dugovanjima i potraivanjima prema poveriocima i dunicima,
itd.
Finansijskim informisanjem treba obuhvatiti sve informacije koje su korisne
za finansijsko odlucivanje. Posebno su znacajne informacije o: potrebama
i izvorima finansijskih sredstava, prilivu i odlivu novcanih sredstava,
novcanim tokovima, finansijskim plasmanima i sl.
Zakljucak:
Razvoj finansija je ucvrstio ulogu finansijskog menadmenta. Finansije
se menjaju od opisnog proucavanja u strogu analizu i normativnu teoriju,
iz podrucja namicanja sredstava u podrucje koje ukljucuje menadment
imovine, namenu kapitala i procenu preduzeca na celokupnom trištu,
iz spoljne analize preduzeca u podrucju koje naglašava donošenje
odluke o preduzecu.
Finansijska politika ima za cilj finansijsku snagu, a ona se ogleda u
nacelima. Nacela finansijske politike su medusobno povezana, a zadatak
finansijske politike je njihovo optimalno izjednacavanje. Mogu se definisati
kao zahtevi kojih se menadment mora pridravati da bi odrao
status na trištu, odnosno ako hoce da ojaca finansijsku snagu
preduzeca. Rezultati ce biti lošiji u odnosu na planirani ako se
menadment ne bude pridravao ovih principa (nacela).
L i t e r a t u r a:
• “Finansijski menadment”, Dr.M.Kulic
• www.4study.info
• www.finansije.net
• www.literatura.megatrend-info.com
• www.hosting.si
PROCITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|
|