ZALIHE
U proizvodnom preduzeću, zalihe su sirovine koje se skladište radi proizvodnje.
U maloprodaji, zalihe su proizvodi za prodaju koji se drže u skladištima
ili su izloženi na policama. Zalihe u lancu snabdevanja postoje zbog razlika
u nabavci sirovina, poluproizvoda, gotovih proizvoda i tražnje za njima.
Upravljanje zalihama se u osnovi svodi na cost benefit analizu, tj. na
analizu troškova i koristi od držanja zalija. Zapravo, utvrđivanje optimalne
optimalne količine zalihe zahteva balansiranje između troškova držanja
zaliha i korisnosti koja se ostvaruje raspolaganjem tim zalihama.
1. Zalihe
Neki od razlozi držanja zalihe jesu:
- Otkloniti gubitak kupaca jer proizvoda nema na zalihi;
- Kapitalizacija popusta cena sirovina;
- Zaštita preduzeća od smanjenja proizvodnje ili zatvaranja;
- Proizvodnja u onim količinama koje minimiziraju troškove;
- Špekulisanje s povećanjem cena i troškova;
- Osiguranje redovne isporuke kupcima;
- Zaštita od štrajka.
Govoreći o toku materijala kroz lanac, možemo konstatovati da je vreme
toka materijala vreme koje protekne od trenutka kada materijal uđe u lanac
do trenutka kada iz njega izlazi.
Zalihe utiču i na brzinu prodaje i isporuke krajnjem kupcu: Po Littlovom
zakonu, zalihe predstavljaju umnožak brzine prodaje i vremena toka materijala.
I = RT I – zalihe
R – brzina prodaje
T – vreme toka materijala
U proceni zaliha sirovina i materijala, treba imati u vidu dva opredeljujuća
faktora koja utiču na njihov nivo. S jedne strane, zalihe su nužne za
ostvarenje kontinuiteta procesa proizvodnje, dok s druge prouzrokuju troškove
držanja. Zbog toga je neophodno definisati onaj nivo zaliha koji će omogućiti
odvijanje procesa proizvodnje bez prekida, izazivajući pri tom najmanje
moguće troškove. Tako određen nivo zaliha se naziva optimalan nivo.
Ciljevi nadzora na zalihama treba da uključuju:
- Raspolaganje dovoljnom količinom zaliha kako bi se narudžbine mogle
pravovremeno realizovati;
- Raspolaganje nižim nivoom zaliha kako bi se smanjio iznos novca vezanog
u zalihama;
- Raspolaganje visokim nivoom zaliha kako bi proizvodnja ostala stabilna
uprkos fluktuiranju potražnje.
Među faktore koji teže smanjiti nivo zaliha spada pritisak radi smanjenja
vrednosti sredstava angažovanih u zalihama, mogućnost zastarevanja sirovina
i materijala, moguće pogoršanje njihovog kvaliteta usled predugog stanja,
troškovi skladštenja i rukovanja, prostorna ograničenja i porezi.
Među faktore koji teže povećati nivo zaliha spadaju duži proizvodni tokovi,
povećana kombinacija proizvoda, konstantne stope proizvodnje, lakoća planiranja
i usklađivanja, te želja za boljim usluženjem kupaca.
Neke procene ukazuju da troškovi zaliha idu od 14 pa do više od 50% od
vrednosti
proizvoda na godišnjem nivou. Mogu da čine i do 38% ukupnih troškova integrisane
logistike.
Zbog toga firme žele da upravljaju zalihama i pridruženim troškovima,
koji su po
pravilu - troškovi nabavke i troškovi držanja zaliha.
2. Parametri upravljanja zalihama
Planiranje zaliha uvek treba početi sa prognoziranjem prihoda od prodaje,
odnosno potražnje, a zatim sa razmatranjem troškova njihovog držanja.
Kao parametri upravljanja zalihama javljaju se:
1) potražnja i
2) troškovi zaliha.
Potražnja može biti nezavisna (obično za finalnim proizvodina, npr. automobilima)
i zaavisna potražnja (obično za komponentama i delovima, npr. gume za
automobile). Pri zadovoljenju tražnje bitno je osigurati određeni nivo
usluge ili isporuke (Level of Customer Service); Tražnja za sirovinama
i materijalima je zavisna tražnja, tako da se količina naručenih zaliha
temelji se na potrebama za predmetima višeg nivoa.
Troškovi zaliha uključuju:
1) troškove držanja zaliha (Carrying Costs);
2) troškove porudžbine (Ordering Costs), i
3) troškove neudovoljene potražnje (Shortage Costs).
Troškovi držanja zaliha (Carrying Costs), su vrsta troškova koja je proporcionalna
vrednosti zaliha i vremenu njihovog držanja. Tu spadaju troškovi magacinskog
prostora i opreme (amortizacija, održavanje, zakupnina, grejanje, klimatizacija,
obezbeđenje), troškove vezivanja gotovine u zalihama, troškove uskladištenja,
osiguranja itd.
Troškovi porudžbine (Ordering Costs) su troškovi koji nastaju u procesu
nabavke zaliha sirovina i materijala. To su troškovi vezani za israživanje
tržišta nabavke, preliminarne pregovore sa dobavljačima, ispostavljanjem
porudžbine, prijemom, istovarom, kontrolom, smeštajem zaliha, evidencijom
i isplatom nabavnih faktura i sl. Ovi troškovi su proporcionalni broju
naručivanja, a nezavisni od količine naručivanja.
Troškovi neudovoljene potražnje (Shortage Costs) predstavljaju gubitak
prihoda, odnosno gubitak poverenja od strane kupaca, smanjenje prodaje
itd. Kod nedostatka zaliha nivo nastalih troškova zavisi od načina reagovanja
kupca. Ukoliko kupac odustane od porudžbine sa namerom da izvrši nabavku
kod drugog dobaljača, javiće se izgubljeni prihod od prodaje. Ali, ako
kupac prihvati zamenu umesto poručenog proizvoda, koga nema na zalihi,
troškovi nedostatka zalihe svode se na razliku između iznosa prodaje zamene
proizvoda i potencijalnog prihoda koji bi bio ostvaren da je kupcu prodat
traženi proizvod, ako je njegova cena veća.
Grafikon br.1 – Odnos uloženog kapitala i veličine
zaliha
3. Sistemi upravljanja zalihama
Sistemi upravljanja zalihama se dele na
1) kontinuirane i
2) periodične.
Kontinuirani sistemi kretanje zaliha prate neprestano, te pribegavaju
obnovi zaliha kada njihovo stanje padne na neki unapred određeni nivo,
Taj nivo se naziva tačkom naručivanja (Reorder Point), i tada se naručuje
tzv. ekonomska količina naručivanja (EconomicOrder Quantity),
Kod periodičnog sistema upravljanja zalihama, stanje zaliha se utvrđuje
u tačno određenim intervalima (npr. nedeljno, mesečno, kvartalno), i u
svakom tom intervalu se naručuje ona količina koja je potrebna da stanje
zaliha dođe na traženi nivo. U pitanju je jednostavan sistem, ali osetljiv
na iznenadne promene potražnje.
4. ABC Klasifikacija
Po ovoj klasifikaciji, sve stavke ne sudeluju u istom obimu u ukupnim
zalihama. Uobičajeni su sledeći odnosi:
- 5 do 10 % fizičkih stavki zaliha čini 60 do 70 % vrednosti zaliha (
klasa A):
- oko 30 % fizičkih stavki zaliha čini oko 15 % vrednosti zaliha (klasa
B), i
- 50 do 60 % fizičkih stavki zaliha čini 5 do 10 % vrednosti zaliha (klasa
C).
Koraci u sprovođenju ABC-klasifikacije uključuju sledeće aktivnosti:
- izračunavanje godišnje vrednosti prometa svake stavke (umnožak jedinične
cene i godišnje potražnje);
- sortiranje stavki po vrednosti godišnje potražnje;
- dodeljivanje klasifikacijske oznake i određivanje modela upravljanja
za svaku klasu, s tim da viša klasifikacijska oznaka podrazumeva strožije
praćenje kretanja zaliha.
Grafikon br.2 – Odnos strukture zaliha po vrednosti i broju artikala
Kada su u pitanju zalihe materijala iz grupe A, zalihe svake pojedinačne
stavke treba držati na takvom nivou koji omogućuje najniže troškove, ali
da istovremeno ne prouzrokuje prekide u procesu proizvodnje. To često
važi i za artikle iz grupe B, dok se za grupu C utvrđivanje veličine optimalnih
zaliha može vršiti i kumulativno.
Otvoreno pitanje ostaje u vezi sa izborom granice između ABC grupa, s
obzirom da za sada nisu prisutna pouzdana merila.
5. Metod najpovoljnijeg momenta narudžbine
Odluka u kojim intervalima pribavljanje zaliha treba da se obavlja, treba
da se zasniva na odmeravanju troškova držanja zaliha sa troškovima koji
su nastali zbog nedostatka zaliha. Ukoliko preduzeće više odlaže porudžbine
za zamenu zaliha sirovina i materijala, utoliko pre može dospeti u situaciju
nedostatka zaliha što ima, pak, za posledicu nastanak dodatnih troškova
proizvodnje, odnosno oportunitetnih troškova zbog propuštenih prihoda
od prodaje i dobitaka od prodaje proizvoda. Optimalno rešenje nameće se
u utvrđivanju takve učestalosti pribavljanja zaliha koja smanjuje ukupne
troškove držanja i nedostatka. Metodi podrazumevaju utvrđivanje momenta
plasiranja porudžbine.
Utvrđivanje minimalne količine zaliha zasniva se na proceni one količine
zaliha koja će biti utrošena u vremenu od momenta lansiranja porudžbine,
pa dok poručene količine ne stignu na zalihe. Prema tome, ta procena obuhvata
dva faktora:
- vreme koje je potrebno za izvršenje porudžbine;
- utrošak date pozicije zaliha u tom vremenskom intervalu.
Ukupno vreme potrebno za izvršenje porudžbine zavisi od vremena potrebnog
da se plasira porudžbina i vremena koje je potrebno da dobavljač pripremi
i isporuči poručenu količinu. Ako su u pitanju pozicije zaliha koje se
proizvode u samom preduzeću, onda je to vreme potrebno da se plasira radni
nalog, izvrši priprema, obavi proizvodnja i zavšeni proizvodi dopreme
u magacin.
U uslovima pune izvesnosti, kada je fiksno vreme izvršenja porudžbina
i konstantna upotreba zaliha za proces proizvodnje, momenat plasiranja
porudžbine bi se mogao utvrditi pomoću sledeće jednačine:
Tako, ako npr. preduzeće zna da je potrebno šest dana da ispostavljena
porudžbina sirovina i materijala stigne do dobavljača, odnosno da se završi
poručena količina artikala, i da se dnevno utroši pet jedinica zaliha,
onda momenat za plasiranje porudžbine dospeva kada zalihe padnu na nivo
od 30 jedinica. To znači da bi, čim se zalihe spuste na taj nivo, trebalo
plasirati porudžbinu za količinu koja je jednaka ekonomskoj veličini porudžbine,
pošto bi ta količina bila primljena tačno u trenutku kada postojeće zalihe
budu iscrpljene.
S obzirom da u realnom ekonomskom životu preduzeća upotreba zaliha nije
povezana sa izvesnošću, već ona obično fluktuira u datom vremenskom periodu,
i da se teško može računati sa konstantnim vremenom za izvršenje porudžbine,
utvrđivanje minimalnog nivoa zaliha se znatno komplikuje.
Naredni model upravljanja zalihama odnosi se na utvrđivanje najpovoljnijeg
momenta za lansiranje nove narudžbine, vezano za stanje i promenu zaliha
sirovina i materijala u uslovima kada je neophodno lansirati novu narudžbinu.
Treba pretpostaviti sledeće uslove:
- Poznat je planirani obim korišćenja zaliha saglasno dinamici plana
proizvodnje (standardi, norme utrošaka, serije i sl.) ili elemenata A;
- Utvrđeno je vreme izvršavanja narudžbi, neophodno za pribavljanje novih
(dodatnih) zaliha, ili elemenat L;
- Ugovorom je fiksiran broj jedinica po jednoj narudžbi, ili elemenat
Q;
- Procenjen je faktor tolerncije nedostatka zaliha u nekom procentu kolebanja,
ili elemenat F.
Obrazac za utvrđivanje momenta lansiranja porudžbine glasi:
Navedena formula nam omogućuje da izračunamo kritični nivo zaliha sirovina
i materijala kada treba lansirati novu porudžbinu, kako bi se uz najmanji
rizik i trošak obezbedila neprekidnost procesa proizvodnje. Uslovna obeležja
ovog modela se odnose na pouzdano planiranje utroška, čvrste terminske
planove proizvodnje i sigurnost dobavljača i transportera u rokovima isporuka.
Samo u uslovima datih obeležja važi formula za utvrđivanje momenta lansiranja
porudžbine.
6. Metod veličine porudžbine
Metod porudžbina se koristi da bi se utvrdila optimalna količina pozicija
koju treba poručiti. Tačne količine se mogu odrediti pomoću matematičkih
metoda. Veličina porudžbine i maksimalni željeni nivo zaliha izvode se
balansiranjem troškova čuvanja (držanja zaliha) i troškova kupovine (troškova
porudžbine). Cilj ove analize jeste utvrditi pravu veličinu porudžbine.
Troškovi čuvanja se odnose na troškove skladištenja, osiguranja, kamate,
poreza i mogućnost zastarevanja artikala. Troškovi porudžbine odnose se
na troškove plasiranja porudžbine za kupovinu, gubitak popusta na količinu,
više transportne troškove i veće troškove prijema i inspekcije. Generalno,
troškovi porudžbine se povećavaju sa frekvencijom povećanja porudžbine,
dok troškovi držanja rastu sa smanjenjem frekvencija porudžbine – pod
pretpostavkom da se koristi ista ukupna količina. Sa padom frekvencije
kupovine, troškovi porudžbine se smanjuju, a veličina svake porudžbine
se povećava. Povećana veličina svake porudžbine rezultira u većim zalihama,
pa se, prema tome, troškovi čuvanja povećavaju. Prava količina porudžbine
je ona za koju su ukupni troškovi najniži.
Pri toj veličini porudžbine se izjednačavaju troškovi čuvanja i troškovi
porudžbine :
Gde je :
X – procenjene godišnje potrebe
odnosne vrste sirovina ili materijala u jedinicama;
U – troškovi porudžbine po jednoj
porudžbini;
Y – troškovi držanja zaliha po
komadu;
Primer: Dati su podaci o broju komada po porudžbini,
godišnjem broju porudžbina, troškvima porudžbine i troškovima držanja
zaliha. Treba utvrditi onu kombinaciju broja komada po porudžbini i godišnjeg
broja porudžbina gde su ukupni troškovi zaliha najniži.
Tabela br. 1 – Izračunavanje optimalne veličine
porudžbine
Godišnje potrebe iznose 20.000.000 jedinica, te stoga pri svim kombinacijama
nabavke proizvod broja komada po porudžbini i godišnjeg broja porudžbina
mora biti jednak ovom broju. Troškovi porudžbine su obrnuto srazmerni
broju komada u porudžbini. Troškovi držanja zaliha su upravo srazmerni
broju komada u porudžbini. Ukupni troškovi predstavljaju zbir troškova
porudžbine i držanja zaliha. Vidimo da su minimalni ukupni troškovi pri
40 godišnjih porudžbina od po 500.000 komada.
=
948.683,30
Najniži troškovi bi bili ukoliko bi se godišnje ostvarivala 21 porudžbinu
od po 948.683,30 komada. Međutim, ako na raspolaganju stoje isključivo
kombinacije navedene u tabeli, onda ćemo ostvarivati minimalne troškove
pri realizaciji 40 godišnjih porudžbina od po 500.000 komada. Odnosno,
svakih 9 dana u godini, preduzeće će vršiti porudžbinu od 500.000 komada.
7. Metod signalnih zaliha
Ovaj metod se koristi u velikoserijskoj proizvodnji u sledećim situacijama:
- Kada su poznati utrošci sirovina i materijala;
- Kada se u jedinici vremena proizvodnje troše jednake količine;
- Kada je proizvodnja kontinuirana, a rokovi isporuke sirovina i materijala
promenljivi.
Utvrivanje veličine signalnih zaliha se vrši po sledećem obrascu:
Gde su:
- utrošci materijala u jedinici vremena (dani, nedelje, meseci, tromesečja);
- rok isporuke, srednja vrednost karakteristična za datog dobavljača;
F- veličina rizika u smislu procenjene
tolerancije da zalihe budu nula;
Zsig – optimalne signalne zalihe
S obzirom da je vreme isporuke često kolebljivo, uzima se srednje vreme
isporuke. U uslovima kada je stvarni rok isporuke duži u odnosu na prosečan,
očito je da će se javiti manjak materijala i sirovina. Zato se u obrazac
uvodi faktor rizika po tabeli normalnog rasporeda, s tim da se uvek pre
toga mora odlučiti o veličini rizika koji je tolerantan, imajući u vidu
tehnoekonomska svojstva toka reprodukcije. Npr. ako je procenjeno da je
rizik 5%, tolerantno je da kod 100 narudžbi, u 5 slučajeva zalihe padnu
na nulu pre nego što stigne naručeni materijal.
Signalne zalihe ne moraju biti velike, samo pod uslovom ako se veće narušavanje
rokova isporuke ili povećano trošenje blagovremeno predvidi. U ovim uslovima
se mogu koristiti urgentne nabavke.
8. Sistem pravovremenog upravljanja zalihama (JUST IN TIME SYSTEM)
Sistem pravovremenog upravljanja zalihama je isporuka nabavke na tzv.
način “tačno na vreme”. To je situacija kada preduzeće nabavlja količinu
materijala koja je potrebna da se utroši toga dana, tako da nema zalihe.
Pošto se zalihe sirovina i materijala svode na nulu, povećava se koeficijent
obrta, efikasnost upravljanja zalihama i likvidnost preduzeća.
Preduzeće dobija određenu količinu materijala upravo u vreme kada su
potrebne za nesmetano poslovanje. Samo se izuzetno može držati mali obim
sigurnosnih zaliha.
Sistem pravovremenog upravljanja zalihama u proizvodnji podrazumeva da
tok nabavke materijala i proces proizvodnje teku bez zastoja od početka
pa do kraja. Cilj uvođenja tog sistema je da se proizvodnja učini maksimalno
efikasnom i da se troškovi držanja zaliha rigorozno svedu na najmanju
meru.
Ovaj sistem podrazumeva tačan raspored proizvodnog proces i procesa nabavke
sirovinai materijala. Takođe uključuje i razvijenu informacionu mrežu
koja prati poslovanje, nivo potrebne nabavke i buduće porudžbine, stručan
menadžment i disciplinovano osoblje. U ovom sistemu su najvažniji odnosi
sa dobavljačima. Ukoliko dođe do prekida kontinuiteta snabdevanja od strane
dobavljača ili do odstupanja u kvalitetu isporučenih sirovina, doći će
do prekida procesa proizvodnje, odnosno zastoja u poslovanju. U toj situaciji,
sistem pravovremenog upravljanja zalihama je vrlo riskantan i neuspešan.
9. Merila efikasnosti upravljanja zalihama
Najčešće korišćen pokazatelj efikasnosti korišćenja zaliha je koeficijent
obrta zaliha. Utvrđuje se kao relativni odnos između neto prihoda od prodaje
i prosečnog salda kupaca u određenom periodu, obično u periodu godinu
dana. Pri tome se može posmatrati koeficijent obrta ukupnih zaliha ili
pojedinih vrsta zaliha.
Indeks efikasnosti upravljanja zalihama predstavlja relativni odnos između
pozitivnih i negativnih odstupanja u raspoloživim zalihama u odnosu na
unapred normirani nivo zaliha. Raspoložive i normirane zalihe su zalihe
koje se već nalaze u skladištu i za koje je ispostavljena porudžbina.
Normirani nivo zaliha preduzeće utvrđuje na bazi prihvatljivog koeficijenta
obrta.
Zaključak
Po Littlovom zakonu, zalihe predstavljaju umnožak brzine prodaje i vremena
toka materijala. S jedne strane, zalihe su nužne za ostvarenje kontinuiteta
procesa proizvodnje, dok s druge prouzrokuju troškove držanja. Optimalne
zalihe predstavljaju onaj nivo zaliha koji će omogućiti odvijanje procesa
proizvodnje bez prekida, izazivajući pri tom najmanje moguće troškove
Kao parametri upravljanja zalihama javljaju se: 1) potražnja i 2) troškovi
zaliha. Troškovi zaliha uključuju: 1) troškove držanja zaliha (Carrying
Costs); 2) troškove porudžbine (Ordering Costs), i 3) troškove neudovoljene
potražnje (Shortage Costs).
Sistemi upravljanja zalihama se dele na kontinuirane i periodične, u
zavisnosti od toga da li se zalihe prate neprekidno, ili u tačno određenim
vremenskim intervalima.
Suština ABC klasifikacije jeste da mali procenat broja stavki zaliha
čini veliki procenat njihove vrednosti. Utvrđivanje optimalnog nivoa zaliha
se vrši pojedinačno za svaku stavku iz ove grupe. Za zalihi gde veliki
procenat broja stavki čini mali procenat njihove vrednosti, utvrđivanje
optimalnog nivoa zaliha se vrši kumulativno.
U uslovima pune izvesnosti, kada je fiksno vreme izvršenja porudžbina
i konstantna upotreba zaliha za proces proizvodnje, nivo zaliha pri kome
se plasira porudžbina jednak je proizvodu vremena potrebnog za izvršenja
porudžbine u danima i dnevnih potreba za sirovinom. Postoji mogućnost
izračunavanja i kritičnog nivoa zaliha sirovina i materijala kada treba
lansirati novu porudžbinu, pri čemu se uzima u obzir i faktor tolerancije
nedostatka zaliha.
Metod porudžbina se koristi da bi se utvrdila optimalna količina pozicija
koju treba poručiti. Prava količina porudžbine je ona za koju su ukupni
troškovi najniži. Pri toj veličini porudžbine se izjednačavaju troškovi
čuvanja i troškovi porudžbine.
Metod signalnih zaliha se koristi u velikoserijskog proizvodnji, i to
kada su poznati utrošci sirovina i materijala, kada se u jedinici vremena
proizvodnje troše jednake količine, te kada je proizvodnja kontinuirana,
a rokovi isporuke sirovina i materijala promenljivi.
Sistem pravovremenog upravljanja zalihama je isporuka nabavke na tzv.
način “tačno na vreme”. To je situacija kada preduzeće nabavlja količinu
materijala koja je potrebna da se utroši toga dana, tako da nema zalihe.
Najčešće korišćen pokazatelj efikasnosti korišćenja zaliha je koeficijent
obrta zaliha. Utvrđuje se kao relativni odnos između neto prihoda od prodaje
i prosečnog salda kupaca u određenom periodu, obično u periodu godinu
dana.
Literatura:
1. Vunjak, Nenad: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Subotica: Ekonomski fakultet,
1994.
2. Hrustić, Hasiba: FINANSIJSKI MENADŽMENT, Novi Sad: FABUS - Fakultet
za uslužni biznis, 2005.
3. Popović, Ž: EKONOMSKA ANALIZA POSLOVANJA, Zagreb: Informator, 1979.
4. Siropolis, Nicholas C.: MENADŽMENT MALOG PODUZEĆA, Zagreb: MATE,
Hrvatska obrtnička komora, 1995.
5. Wren, Daniel A., Voich, Dan Jr.: MENADŽMENT - PROCES, STRUKTURA I
PONAŠANJE, Beograd: PS Grmeč, 2001.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|