TRŽIŠTE KAPITALA - POJAM
Ukratko o tržištu kapitala
Potrebe za dugoročnim sredstvima ekonomskih subjekata mogu se zadovoljavati
generisanjem sopstvene akumulacije ili korišćenjem sredstava drugih učesnika
u reprodukciji. U prvom slučaju reč je o samofinansiranju - ulaganju zadržane
dobiti. U drugom slučaju ekonomski subjekti pribavljaju kapital emitovanjem
dužničkih ili vlasničkih finansijskih instrumenata investitorima, vlasnicima
viškova kapitala, neposredno ili posredstvom finansijskih institucija.
Transfernu funkciju, vezanu za korišćenje dugoročnih sredstava, obezbedjuje
segment finansijskog tržišta - tržište kapitala. Ovo tržište svoje ime
duguje shvatanju da su sredstva koja se vraćaju ulagaču u dužem vremenskom
periodu – kapital, jer se koriste uglavnom za realno investiranje, koje
obezbedjuje povećanje dohotka, odnosno povećanje društvenog bogatstva
na duži rok.
Tržište kapitala omogućava i olakšava ekonomskim subjektima proces investiranja.
Ali ono predstavlja institucionalni osnov i za dezinvestiranje ekonomskih
subjekata. Razlikovanje procesa investiranja i dezinvestiranja daje osnovu
za podelu tržišta kapitala na:
• Primarno tržište - ekonomski subjekti mobilišu kapital
izdavanjem dugoročnih hartija od vrednosti
• Sekundarno tržište - obavlja se promet dugoročnih hartija
od vrednosti
Za osnovu tržišta kapitala se uzima dugoročna finansijska aktiva, odnosno,
ako se analizira kao tržište finansijskih instrumenata – emisija i trgovina
dugoročnim finansijskim instrumentima. Reč je o finansijskoj aktivi koja
proističe iz zadovoljavanja akumulativnih potreba proizvodnih, odnosno
dugoročne potrošnje neproizvodnih sektora. Pošto zadovoljavanje ovih potreba
doprinosi formiranju društvenog kapitala, dugoročne finansijske instrumente
možemo smatrati i za instrumente tržišta kapitala.
Tržište kapitala se može definisati kao mesto povezivanja ponude i tražnje
za kapitalom -predmet kupoprodaje, gde se pod kapitalom smatraju novčana
sredstva dugoročnog karaktera (osnovni rok dospeća im je duži od jedne
godine).
Možemo reći da je tržište kapitala finansijsko tržište na kome se trguje
dugoročnim dužničkim i vlasničkim finansijskim instrumentima, pre svega
obveznicama i akcijama.
Transakcije koje se odvijaju na ovom tržištu nazivaju se kapitalne transakcije
a hartije od vrednosti kojima se trguje na ovom tržištu nazivaju se dugoročne
hartije od vrednosti ili efekti.
Izvori kapitala
U svakoj nacionalnoj privredi postoje tri osnovna izvora kapitala:
a) Domaća štednja
b)Transfer inostrane štednje
c)Pretvaranje novca u kapital posredstvom finansijskih institucija
Delovi tržišta kapitala
Tržište kapitala se sastoji iz tri segmenta:
1. Kreditno tržište - trguje se dugoročnim instrumentima
duga
2. Hipotekarno tržište – nastalo tokovima sekjuritizacije
3. Tržište instrumenata akcijskog kapitala – berza
akcija
Funkcije tržišta kapitala
Osnovne funkcije tržišta kapitala su:
• Transfer kapitala - funkcija povezivanja
• Mobilizacija sredstava
• Selekcije projekata – preko cene kapitala
• Efikasnost
• Transfer rizika
• Izgradnja poverenja
Tržište kapitala kod nas
Kada je reč o tržištu kapitala kod nas, možemo reći da ono praktično
još ne funkcionoše. Uzroci takvog stanja su brojni:
- nizak nivo proizvodnje
- nedovršena svojinska transformacija
- nelikvidnost i nesolventnost finansijskog sektora
- izgubljeno poverenje u finansijski sistem
- veliki spoljni dug
- nesigurna klima za strana ulaganja...
Svi ovi faktori uzrokuju nedostatak kapitala iz domaćih izvora, odsustvo
stranog kapitala i nedovoljnost kvalitetnog tržišnog materijala, pa iz
toga proizilazi nizak nivo razvijenosti transakcija na našem tržištu kapitala.
EFEKTI NA TRŽIŠTU KAPITA
Pojam i vrste efekata
Efekti su hartije od vrednosti koje kao predmet investicionog
ulaganja pismeno potvrdjuju pravo potraživanja ili učešća, sadrže bezuslovno,
odnosno uslovno pravo na stalni prihod i unutar jedne vrste odlikuju se
medjusobnim pravom zastupanja.
Pojmovi hartije od vrednosti i efekti se u teoriji i praksi često poistovećuju
što je pogrešno, jer je pojam hartija od vrednosti mnogo širi i sadržajniji
od pojma efekata.
Efekti predstavljaju samo onaj deo hartija od vrednosti sa kojima se posluje
na tržištu kapitala bez obzira na formu njegovog organizovanja. Osim toga,
za razliku od ostalih hartija od vrednosti, efekti su jedina vrsta dugoročnih
hartija od vrednosti.
Efekti se sastoje od :
• Omota - pismeno potvrdjuje pravo potraživanja ili
učešća
• Uloška
- kod efekata sa fiksnom kamatom uložak sadrži i kamatne kupone koji glase
na fiksni novčani iznos i koji se mogu smatrati kao samostalne hartije
od vrednosti
- kod efekata sa dividendom uložak sadrži kupone za dividende (na kojima
se obično ispisuje nominalni iznos na koji dotična HOV i glasi) koji ne
glase na jedan odredjeni novčani iznos već samo obezbedjuju pravo na nastalu
dobit koja je odlukom skupštine akcionara odobrena za isplatu
Vrste efekata
Efekti se prema vrsti prihoda mogu podeliti u tri velike grupe:
1.Efekti sa fiksnim prihodom u formi kamate
2.Efekti sa varijabilnim prihodom u formi dividende
3.Efekti sa mešovitim prihodom u formi kamate i dividende
Efekti sa fiksnim prihodom
Efekti sa fiksnim prihodom pismeno potvrdjuju jednu obligaciono-pravnu
obavezu i daju vlasniku pravo potraživanja u odnosu na izdavaoca. Za razliku
od prava potraživanja iz efekata sa varijabilnim prihodom, pravo efekata
sa fiksnim prihodom može se ostvariti i u slučaju stečaja izdavaoca.
Efekti sa fiksnom kamatom imaju karakter dugoročnih zajmova – kredita,
što znači da dužnik, izdavaoc efekta mora svoje obaveze izvšiti uredno
i na vreme.
Pomoću fiksno ukamaćenih efekata sve vrste privrednih subjekata pribavljaju
sebi dugoročan tudji kapital koji se:
- ukamaćuje sa unapred utvrdjenom kamatnom stopom
- u odredjenim momentima isplaćuje uz podnošenje kupona za kamatu
- vraća na dan dospeća najmanje po nominalnoj vrednosti
Kod većine fiksno ukamaćenih efekata kamata se isplaćuje polugodišnje,
a redje godišnje.
Rok trajanja dugoročnih zajmova – kredita uzetih emisijom efekata sa
fiksnom kamatom je različit. Kod takozvanih javnih zajmova sa državnim
obveznicama on iznosi od 1 do 25 godina (uobičajeno od 3 do 8 godina),
dok kod hipotekarnih založnica – obveznica taj rok može biti od 5 do 99
godina (uobičajeno od 8 do 30 godina).
Efekte sa fiksnom kamatnom stopom prema izdavaocu-emitentu možemo podeliti
na tri grupe:
I Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor
II Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor
III Efekti sa fiksnim prihodom javnog i privatnog sektora
I Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor
Osnovni oblik mobilizacije kapitala u zemljama sa razvijenim tržištem
kapitala i osnovni oblik zaduživanja na svim nivoima vlasti je emisija
efekata sa fiksnom kamatnom stopom.
Svrha ovih državnih zajmova je obezbedjenje državnog kapitala iz realnih
izvora potrebnog svakoj državi za ostvarivanje ciljeva ekonomske i razvojne
politike.
Eekti sa fiksnim prihodom koje izdaje država
Sa aspekta boniteta i kvaliteta se smatraju najboljim i prvorazrednim.
Zbog ovoga su emisije ovih efekata bez dodatnih troškova garantovanja
što ih čini konkurentnijim na tržištu kapitala u odnosu na druge efekte
sa fiksnim prihodom. Pored toga država je kao emitent u daleko povoljnijem
položaju od drugih emitenata, jer svojim efektima obezbedjuje prednost
u formi raznih poreskih olakšica.
Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaju paradržavne institucije
Osim države, kao emitenti efekata sa fiksnim prihodom iz javnog sektora
mogu se pojaviti i takozvane paradržavne institucije. Takav karakter imaju
nacionalizovana društva koja svoju ulogu ostvaruju na području javnih
usluga koje su od opšteg i posebnog društvenog značaja. Zbog takve uloge
ovi subjekti često imaju nedostatak kapitala zbog čega su prinudjeni da
budu učesnici tržišta kapitala.
Osnovne vrste efekata sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor:
1. Obveznice koje emituju organi centralne vlasti – obveznice trezora
2. Obveznice lokalnih organa vlasti – municipalne obveznice
3. Obveznice koje emituju državne agencije na bazi hipoteka- hipotekarne
obveznice
1. OBVEZNICE DRŽAVNOG TREZORA
Državne obveznice emituje država ili pojedini njeni delovi. Ovi efekti
za kupce sadrže najmanji stepen rizika, jer su osigurani snagom emitenta
što je u ovom slučaju država. Plasmanom svojih obveznica država mobiliše
ogroman slobodni kapital kojim finansira svoje investicione potrebe na
kreditnoj osnovi.
Ukoliko je plasman izvršen u zemlji u domaćoj valuti, onda se radi o
unutrašnjem dugu države, a ukoliko je taj plasman izvršen u inostranstrvu
i glasi na strane valute onda se radi o spoljnom dugu države. Državni
dugovi su sa aspekta rizika osigurani, a potraživanje po osnovu duga može
se u svako vreme naplatiti.
Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica se sastoji u tome što se
na taj način može sakupiti mnogo više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja.
Državne obveznice su vrlo atraktivne za investitore iz više razloga:
- poseduju izuzetno visok kreditni rejting – smatraju se najsigurnijim
finansijskim instrumentima jer izvršenje obaveze garantuju vlada
- visoka likvidnost - u većini zemalja sveta tržišta državnih hartija
od vrednosti spadaju u najlikvidnija, što omogućava brzo pretvaranje
uloženih sredstava u gotovinu
- mali rasponi izmedju kupovnih i prodajnih cena što je direktna posledica
visokog stepena likvidnost
- transparentne cene – visok stepen likvidnosti dovodi do brzog odredjivanja
cena koje postaju javne i svima dostupne, vlade poseduju niz mera kako
to da ostvare (povećanje poreza, smanjivanje budžetskih troškova, itd)
- dematerijalizacija – gotovo u svim zemljama trgovanje državnim obveznicama
je postalo elektronsko, elektronsko trgovanje donosi niz pogodnosti
kao što su: nepostojanje opasnosti od gubitka, kradje, uništenja
- visok nivo leveridža – u slučaju da se državne hartije koriste kao
kolateralno osiguranje za emisiju drugih hartija mogu se dobiti vrlo
visoki iznosi – čak do 90% od nominalne vrednosti
- ostalo – kao što su relativno povoljni poreski tretmani, nisu opozive
tj. ne postoji opasnost da ih država otkupi pre krajnjeg roka dospeća
2. MUNICIPALNE OBVEZNICE
Municipalne obveznice su posebna kategorija državnih hartija od vrednosti
koje emituju niži organi vlasti kao što su republike članice federacije,
okruzi, gradovi, opštine i tome slično. Municipalne obveznice imaju dugu
tradiciju i predstavljale su način na koji su lokalne samouprave prikupljale
sredstva za finansiranje različitih potreba.
Dve osnovne vrste:
• Opštih obligacija (general obligation) – koje nude niže nivo rizika
investitorima pošto se lokalni organ vlasti obavezuje u potpunosti da
će svim mogućim sredstvima izvršiti isplatu preuzetih obaveza
• Prihodne obveznice (revenue bonds) – gde se isplata kamate i glavnice
investitorima vezuje samo za prihode koji će se ostvariti od ulaganja
u specifičan projekat (na primer vodovod, most, put, itd). Ova vrsta
obveznica nosi veći rizik od prethodne, jer je odgovornost lokalnog
organa-emitenta ograničena uspešnošću realizacije odredjenog projekta
3. HIPOTEKARNE OBVEZNICE
Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih hipotekarnih
kredita odobravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća,
zemlje). Ovi krediti u zemljama zapadnog sveta, posebno u Velikoj Britaniji
i SAD, imaju jako dugu tradiciju.
Suština upotrebe ovih hartija je u tome što se korisnik obraća banci
ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj
zadruzi) da mu odobri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Korisnik
polaže odredjenu sumu novca na ime učešća, finansijska institucija mu
odobrava kredit, korisnik kupuje nekretninu, ali mu se na nju stavlja
hipoteka kao obezbedjenje da će uzeti kredit uredno vraćati u predvidjenom
roku. Ukoliko nije u stanju da izmiri mesečnu ratu, posebno par meseci
uzastopno, postoji velika opasnost da banka aktivira hipoteku, prinudnim
putem oduzme nekretninu čijom prodajom će namiriti svoja potraživanja.
Hipotekarni krediti mogu biti različitih rokova, sa različitim kamatnim
stopama i različitim načinom obračuna kamate (fiksna i varijabilna).
Problem hipotekarnih kredita je nelikvidnost – finansijska institucija
koja ih odobrava zarobljava svoja sredstva na duži rok čime smanjuje mogućnost
njihovog efikasnijeg korišćenja. Da bi se ovaj problem rešio došlo je
do pojave sekjuritizacije.
Sekjuritizacija se sastojala u udruživanju individualnih kredita, odnosno
njihovom prepakivanju u tzv. pul – u kome su se nalazili krediti sa istim
rokovima dospeća, na istu vrstu nekretnina i pod istim kamatnim stopama.
Tako kreirani pulovi poslužili su kao osnova na bazi koje je izvršena
emisija novih hartija od vrednosti instrumenata duga, gde su pojedinačni
krediti i periodične uplate anuiteta njihovih korisnika, služile kao obezbedjenje
izvršenja obaveze.
U našoj zemlji državne hartije od vrednosti emituje Narodna banka Srbije.
Dugoročnih hartija još uvek nema puno. Najkvalitetnije su svakako obveznice
po osnovu izmirenja obaveza prema staroj deviznoj štednji.
II Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor
U zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, mobilizaciju slobodnog kapitala
neophodnog za razvoj, privatni sektor ostvaruje emitujući svoje efekte
sa fiksnom kamatom.
Privatni sektor obuhvata sve privredne subjekte koji nemaju javno-pravni
karakter. To su pre svega banke i druge finansijske institucije koje refinansiraju
odobrene zajmove emitujući obveznice, založnice i druge efekte sa fiksnom
kamatom. Zatim tu spada veliki broj korporacija, kompanija, akcionarskih
društava.
Sa aspekta obezbedjenja emisija efekata sa fiksnom kamatom može biti:
- garantovana- realnim obezbedjenjem (mortgage) koje se odnosi na celokupnu
aktivu preduzeća, ili na odredjeni procenat imovine, ili samo na odredjena
dobra
- negarantovana
Obveznice preduzeća kao instrument duga predstavljaju jedan od dva osnovna
elementa strukture kapitala.
One imaju sledeće karakteristike:
- finansiranje putem obveznica predstavlja dug za emitenta, tj. uzimanje
tudjih sredstava na korišćenje, a to automatski znači obavezu izdavaoca
da pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u predvidjenom roku,
- isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica predstavlja prioritet
za emitenta (preduzeće mora prvo da izmiruje obaveze po osnovu emitovanih
obveznica, pa tek onda po osnovu emitovanih preferencijalnih i običnih
akcija),
- plaćanje kamate po osnovu emitovanih obveznica se tretira kao trošak
poslovanja, što donosi emitentima odredjene poreske olakšice,
- isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica je ograničena obaveza
na iznos kamata i glavnice, što je regulisano ugovorom o kreditu,
- u slučaju likvidacije emitenta vlasnici obveznica imaju povlašćeni tretman
jer naplata njihovih potraživanja ima prioritet u odnosu na vlasnike običnih
i preferencijalnih akcija.
Prednosti korišćenje obveznica kao instrumenata duga:
- emisija obveznica omogućava da se kapital pribavi iz više izvora što
olakšava prikupljanje neophodnog kapitala,
- troškovi po osnovu duga ograničeni su na iznos glavnice i kamate koja
se isplaćuje vlasnicima obveznica,
- visina troškova po osnovu emitovanih obveznica značajno je niža od troškova
akcijskog kapitala, uobičajeno je da kamatna stopa na obveznice bude niža
od dividende stope pošto finansiranje putem akcija nosi veći rizik
- vlasnici preduzeća dolaze do kapitala bez promene strukture sopstvenog
kapitala,
- korišćenje obveznica uz uvodjenje call odredbe (odredbe o reotkupu)
u ugovoru o kreditu unosi veliki stepen fleksibilnosti u finansijskoj
strukturi
Nedostaci korišćenja dugoročnih obveznica kao instrumenata duga:
- obveznice povlače postojanje fiksnih obaveza – ukoliko emitent ostvari
loše poslovne rezultate i nema dovoljan nivo prihoda može se naći u situaciji
da nije sposoban da izvrši obaveze po osnovu emitovanih obveznica,
- veći obim korišćenja obveznica kao izvora finansiranja dovodi do povećanja
finansijskog leveridža što ima za posledicu povećanje troškova kapitala
(veće korišćenje duga u finansiranju zahteva više stope prinosa na ukupan
kapital, pošto sa porastom zaduženosti raste i rizik),
- obveznice imaju fiksni rok dospeća kada treba isplatiti iznos glavnice,
a često se radi o velikim iznosima o čemu treba voditi računa,
- dugoročne obveznice preduzeća predstavljaju dugoročnu obavezu koja sa
sobom uvek nosi visok nivo rizika,
- emisija dugoročnih obveznica zahteva strožije uslove od emisije kratkoročnih
finansijskih instrumenata ili instrumenata akcijskog kapitala,
- postoje objektivne granice dokle preduzeća mogu koristiti finansiranje
putem duga i ona to sama odredjuju te granice.
Primarna emisija obveznica preduzeća
Sagledavanje pozitivnih i negativnih strana finansiranja putem emisije
obveznica je neophodno kako bi preduzeća mogla da donesu pravilne odluke
o načinima svog finansiranja.
Postavlja se pitanje kada ući u emitovanje nove serije obveznica? Najbolje
vreme bi bilo kada su cene postojećih obveznica na visokom nivou i kada
je kamatna stopa relativno niska, a poželjno je da u tom trenutku cene
akcija preduzeća budu na niskom nivou. U slučaju visokih cena akcija i
visokog nivoa kamatnih stopa preporučuje se da se preduzeća opredele za
finansiranje putem emisije akcija.
Primarna emisija obveznica se vrši na osnovu ugovora o kreditu. Reč je
o pisanom sporazumu izmedju emitenta (firme ili nekog drugog), kao korisnika
sredstava (uzimaoca kredita) sa jedne strane i kreditora, to jest poverioca
sa druge strane. Kreditore može predstavljati jedna ili više većih finanijskih
institucija ili banaka i oni se nazivaju poverenikom. Poverenik predstavlja
odredjenu finansijsku instituciju koja reprezentuje vlasnike obveznica
i zastupa njihove interese.
Načini izvršavanja primarne emisije
1. Putem javne emisije - gde se obveznice nude putem javne ponude velikom
broju unapred nepoznatih kupaca
2. Putem metoda privatnih plasmana - gde se obveznice prodaju unapred
poznatim kupcima najčešće iz reda institucionalnih investitora.
Javna emisija je visoko standardizovan proces koji podrazumeva poštovanje
odredjene uhodane procedure. Proces javne emisije obveznica uključuje
više faza:
1) fazu donošenja odluka
2) fazu pripreme – gde se vrši registracija kod odgoovarajućih organa
3) fazu realizacije – povezana sa distibucijom obveznica
Javna emisija podrazumeva prodaju obveznica javno, velikom broju investitora
koji emitentu nisu poznati unapred. Kod ove metode za emitenta je posebno
važno da pronadje dobrog investicionog bankara.
Emitent moze unapred prodati celokupnu emisiju investicionom bankaru,
koji u tom slučaju na sebe preuzima dalje posao i rizik u vezi distribucije
obveznica. Na ovaj način emitent dolazi do sredstava brzo, dok investicioni
bankar ostvaruje profit na bazi razlike u ceni izmedju prodajne i kupovne
cene. Problem u ovom slučaju mogu biti troškovi emisije koji mogu biti
prilično visoki za emitenta.
Drugi način javne ponude je putem metoda »najboljeg napora ili zalaganja«
u kome investicioni bankar ne otkupljuju obveznice od firme, već se trudi
da ih plasira po najpovoljnijim uslovima, tj. po najvišoj ceni.
Emisija obveznica putem privatnih plasmana podrazumeva da emitenti direktno
prodaju svoje instrumente duga manjem broju unapred poznatih investitora.
Orijentacija emitenta je uglavnom ka velikim investitorima iz reda institucionalnih
investitora-penzionih fondova, osiguravalućih kompanija, banaka.
Razlike privatnih plasmana u odnosu na javnu emisiju su sledeće:
a) Privatno plasiranje obveznica ne zahteva registracionu proceduru
kod nadležnih organa, to utiče na smanjenje troškova što ovaj način emitovanja
može učiniti atraktivnijim,
b) Privatni plasmani podrazumevaju dogovor sa jednom ili više finansijskih
institucija, odnosi se regulišu prostim ugovorom,
c) Javna emisija je visoko standardizovan proces, ugovori o privatnim
plasmanima to nisu,
d) Nepovoljnost privatnih plasmana se može pojaviti ukoliko investitori
zahtevaju oštrije uslove nego prilikom javne emisije.
III Efekti javnog i privatnog sektora
u savremenim tržišnim uslovima
Inovacije na tržištu obveznica su često bile podsticane raznim poreskim
olakšicama ili regulatornim reformama, a većina tih inovacija je nastala
kako bi se povećao i proširio broj investicionih alternativa za potencijalne
investitore. Pojedine inovacije su nastale usled nesavršenosti samih finansijskih
tržišta ili privrednih struktura. Tako je stvoren čitav niz novih HOV
koje u osnovi imaju obveznicu.
• Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom - razvile
su se u zemljama sa visokom stopom inflacije. Kreirala ih je i prvi put
emitovala američka CityCorp banka 1974. Kamatna stopa im je promenljiva
i prilagodljiva u zavisnosti od kretanja na tržištu. Njeno pomeranje se
može povezati sa kretanjem indeksa kamatne stope (npr. LIBOR +1%), mada
se najčešće povezuje sa kretanjem kamatne stope na državne hartije od
vrednosti.
• Prihodne obveznice (income bonds) - naziv su dobile
po tome što je plaćanje kamate povezano sa poslovnim rezultatima i ostvarenim
prihodom emitenta, pre svega preduzeća. Kamata na ove obveznice se plaća
u zavisnosti od visine prihoda koje firma ostvari i to obično u slučaju
kada on predje odredjeni minimalni iznos. U slučaju da emitent nije u
stanju da ostvari dovoljan nivo prihoda – kamata se ne plaća. Medjutim,
u slučaju da emitent ostvari prihod koji prelazi minimalno definisani
iznos – investitorima će biti isplaćena veća kamata
• Put obveznice - obveznice sa pravom prodaje njihovom
emitentu. Suština je u tome da investitor poseduje prodajnu (put) opciju
koja mu daje pravo da ih proda emitentu pre roka dospeća ukoliko to zaželi.
Postoje dva razloga zbog kojih će investitor odlučiti da iskoristi opciju:
- bonitet i kreditni rejting emitenta počinju da opadaju što dovodi do
rasta rizika od neizvršenja obaveza,
- ukoliko dodje do porasta kamatne stope, može doći do pada cena obveznica,
ako se investitor odluči da ih proda emitentu može izbeći taj pad.
Cena po kojoj investitor može da proda put obveznicu emitentu najčešće
predstavlja nominalnu vrednost ili je veća od nominalne vrednosti.
• Opozive obveznice (callable bonds) - daju pravo emitentu
da ih otkupi od investitora pre roka dospeća. Ovo je čest slučaj ukoliko
se u ulozi emitenta pojavljuju preduzeća. Njihova suština je da emitent
poseduje kupovnu (call) opciju koja mu pruža mogućnosti da otkupom obveznica
faktički likvidira dug pre konačnog roka dospeća. Emitenti se na povlačenje
obveznica mogu odlučiti u slučaju kada dolazi do pada kamatne stope zato
što u takvim slučajevima mogu izvršiti zamenu skupljeg duga manje skupim.
• Industrijske razvojne obveznice (IBDs – industrial development
bonds)- tip obveznica koje emituju najčešće državni ili organi
lokalne uprave radi prikupljanja sredstava za finansiranje odredjenih
atraktivnih projekata od kojih će kasnije korist imati širi krug korisnika.
Kamatna stopa na ove obveznice je obično niska, pošto su investitori pretežno
oslobodjeni plaćanja poreza.
• LYON obveznice (liqid yield option note) - predstavljaju
tip obveznica koje su opozive, konvertibilne i bez kupona. Lajonsi su
neka vrsta kombinacije više različitih tipova obveznica. Za njih je karakteristično
postojanje dvostruke opcije – investitori imaju pravo da ih prodaju emitentu
pre roka dospeća, ali i emitenti imaju kupovnu (call) opciju koja im daje
pravo da ih opzovu pre roka dospeća.
• Konvertibilne ili zamenljive obveznice vlasnicima
daju pravo da ih zamene za neke druge hartije od vrednosti. Emituju ih
privredne organizacije i obično se mogu konvertovati u druge hartije od
vrednosti preduzeća, pre svega preferencijalne ili obične akcije.
• Zajedničke obveznice (joint bonds) predstavljaju tip
obveznica koje istovremeno emituju dva ili više emitenata.
• Obveznice sa pravom glasa (voting bonds) - relatino
redak tip obveznica koji investitorima daje pravo, samo u odredjenim situacijama,
da učestvuju na Skupštini akcionara i glasaju. To pravo je uslovnog karaktera
i najčešće se stiče u slučaju da emitent u jednom dužem periodu vremena
ne isplaćuje kamatu investitorima.
• Garantovane obveznice (guaranteed bonds) - investitorima
pružaju viši nivo sigurnosti i manji nivo rizika. Reč je o instrumentima
duga koji su garantovani od strane neke druge kompanije. Najčešće ih emituju
zavisna preduzeća, dok se u ulozi garanta pojavljuju »roditeljske« firme.
Literatura
1. Osnovi finansijskog tžišta, prof dr Branko Vasiljević
2. Monetarna ekonomija,bankarstvo i finansijska tržišta, Frederic S.Mishkin
3. Medjunarodno bankarstvo, prof dr Ivan Djurković
4. Internet izvori
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI
RAD
|