|
POJAM MENADŽMENTA
Nastanak, razvoj i afirmacija menadzmenta vezani su za XX vek, mada
se pun procvat ocekuje u XXI veku. Menadzment spada u grupu mladih naucnih
disciplina, mada se koreni mendzmenta kao prakse nalaze jos u dalekoj
proslosti. Tokom cele svoji istorije ljudi su koristili raznovrsne upravljacke
aktinosti. U pocetku su to cinili intuitivno, kasnije su na bazi iskustva
sticali odredjene vestine i znanja iz oblasti planiranja, organizovanja,
vodjenja i usmeravanja ljudi u pravcu ostvarivanja zajednickih ciljeva.
Pojava menadzmenta je u vezi i sa razvojem industrijske proizvodnje cija
rastuca slozenost je iznedrila menadzment kao neophodnu potrebu.
Zavisno od stepena razvijenosti pojedini sredina, kao i opsteg nivoa kulture
i istorijskih okolnosti, akcentovani su razliciti elementi menadzmenta.
Sa stanovista nase zemlje, kao i nekih drugih, drustveno-ekonomski system
je ostavio traga u sadrzajima, odnosno menadzment se i ne moze posmatrati
izolovano od sveukupnih istorijskih i aktuelnih uslova u neko sredini.
U samom pocetku menadzment predstavlja neku vrstu odgovora na poslozavanje
proizvodnje, ljudskog rada, uopste. Prerastanje zanatske organizacije
rada u neke prapocetke industrijske organizacije rada, izbacilo je na
povrsinu izazove i probleme u proizvodnji i oko nje, kao i u odnosima
poslodavaca i radnika .
Sam karakter menadzmenta je multidisciplinaran. Moze se primeniti na sve
tipove organizacije, privrednih, neprivrednih, neprofitabilnim, profitabilnim,
u svim privrednim sektorima granama, u svim zemljema i razlicitim drustveno-ekonomskim
sistemima. Najcesce se vezuje za preduzeca i njegove poslovne funkcije
i za upravljanje pojedinim privrednim delatnostima i sektorima. Njegov
sadrzaj predstavlja veoma slozenu problematiku kojoj se obicno daje znacenje:
- u jednom slucaju izjednacava se sa aktivnoscu menadzera u preduzecu,
- u drugom se poistovecuje sa upravom preduzeca,
- u trecem slucaju se tretira kao naucna disciplina koja obuhvata skup
razlicitih znanja iz oblasti upravljanja, organizovanja, rukovodjenja,
odlucivanja i kontrole procesa rada ljudi,
- cesto se izjednacava sa profesijom posebne grupe ljudi koji se bave
usmeravanjem i vodjenjem poslova preduzeca,
- najcesce se posmatra kao poseban specifican ekonomski organ preduzeca
i drugih organizacija u drustvu .
2. DEFINISANJE MENADZMENTA
Mnogi autori su se bavili pokusajem definisanja menadzmenta. Uprkos tome,
sve do danasnjeg dana nije postignuta saglasnost o tome sta je menadzment.
Najvise su u upotrebi dve definicije: jedna koja kaze da je menadzment efikasno
koriscenje raspolozivih resursa i druga koja kaze da je u pitanju proces
ili forma rada koja podrazumeva usmeravanje ljudi, tj. zaposlenih organizacionih
clanova prema datom cilju.
Druga definicija je vise u upotrebi, jer upucuje na cinjenicu da su poslovi
menadzmenta relevantni procesi kojima se zaposleni usmeravaju konkretnim
aktivnostima na svrhu, organizacioni cilj. Ova definicija ukazuje da uspeh
u menadzmentu u velikom sistemu, zavisi od postavljenih ciljeva preduzeca.
Ali bez bez obzira sta moze da bude cilj organizacije, potrebno je reci
da svaki menadzer ostvaruje, manje ili vise, sledece aktivnosti: planiranje,
organizovanje, vodjenje i kontrola.
3. KARAKTERISTIKE MENADZMENTA
Menadzment predstavlja slozenu i interdisciplinarnu naucnu naucnu disciplinu
koja moze da se posmatra i analizira sa razlicitih stanovista. U literature
se najcesce navode tri: ekonoski, organizacioni i socioloski.
(a) sa ekonomskog aspekta, menadzment se moze posmatrati kao
proizvodni faktor, tj. poseban resurs (zajedno sa zemljom, kapitalom,
radom, znanjem, informacijama, preduzednistvom i vremenom) koji utice
na povecanje produktivnosti i profitabilnosti preduzeca.
(b) sa organizacionog aspekta moderni menadzment se moze posmatrati
kao sistem vlasti (ili ovlascenja koja ima jedna grupa ljudi u realizovanju
odredjenih poslova), kao sintezu njenjih razlicitih koncepata (autoritarna,
humanisticka, parcipativna).
(c) sa socioloskog aspekta menadzment predstavlja statusni simbol.
Zahvaljujuci svom obrazovanju, znanju, moci i autoritetu (licnom, strucnom,
polozajnom) u razvijenim trzisnim privredama, top menadzeri imenadzeri
srednjih nivoa postali su poseban socijalni sloj, intelektualna i obrazovna
elita drustva, sa tendencijom, prema nekim predvidjanjima, da se oforme
kao posebna klasa.
Menadzment kao fenomen koji se utkao u organizaciju, odnosno organizovanje
istovremeno predstavlja (1) posebnu naucnu discipline u okviru drustvenih
nauka, (2) vestinu I (3) zasebnu profesiju.
1) Menadzment kao nauka. Razvoj menadzmenta kao naucne
discipline novijeg je datuma. Savremeni menadzment predstavlja novu, posebnu
i modernu naucnu discipline u oblasti drustvenih nauka, kao sto su ekonomija
i pslihologija. U pogledu egzaktnosti, karakterisu je ista ogranicenja
kao i ove nauke. To je sasvim normalno, jer je menadzment upucen na ljude
i na njihovo ponasanje u datoj organizaciji. Kao i ostale nauke menadzment
predstavlja skup sistsematizovanog znanja posvecenog istrazivanju problema
upravljanja u raznim institucionalizovanim poslovnim i drustvenim sistemima.
Kao modena naucna disciplina menadzment koristi i primenjuje sve vise
znanja iz drugih oblasti u resavanju problema efikasnog upravljanja u
privredi i drustvu(poslovnim i drustvenim sistemima) Na drugoj strani,
znanja, metode i tehnike u oblasti menadzmenta se primenjuje i u ostalim
naucnim disciplinama. Menadzment je zbog toga multidisciplinarna nauka
i profesija.
U savremenoj literature, smatra se da svi menadzeri moraju da imaju tri
vrste znanja: (1) tehnicka, (2) medjuljudska i (3) konceptualna.
- Tehnicka znanja moraju da imaju svi menadzeri, bez obzira na njihov
rang. Ona se odnose na sposobnost koriscenja sredstava za rad i tehnologije
karakteristicne za njihovo preduzece.
- Medjuljudska znanja i vestine odnose se na sposobnost vodjenja i koordiniranja
rada pojedinaca i grupe radnika, kao i njihovog motivisanja za efikasniji
rad i efikasnije izvrsenje postavljenih ciljeva i zadataka
- Konceptualna znanja odnose se na sposobnost posmatranja organizacije
kao celine, vodjenja njenih pojedinih delova, kao i pojedinaca na adekvatan
nacin. Pored posnavanja pojedinih organizacionih delova preduzeca, radi
njihovog vodjenja na adekvatan nacin, konceptualna znanja podrazumevaju
posedovanje i sposobnosti menadzera da predvidi efekte uticaja promena
odredjenih organizacionih delova na funkcionisanje preduzeca u celini.
Mada sve tri vrste znanja moraju da imaju menadzeri svih nivoa, njihovav
relativan znacaj razlikuje se od ranga menadzera. Medjuljudska znanja
i vestine imaju podjednak znacaj za sve nivoe menadzmenta. Tehnicka znanja
opadaja a konceptualna se povecavaju sa rastom hijerarhijskog nivoa menadzera.
Kod top menadzera najveci relativni znacaj imaju medjuljudska i konceptualna
znanja, a njajmanji tehnicka znanja. Kod menadzera srednjih nivoa najveci
relativni znacaj imaju medjuljudska znanja, zatim konceptualna, pa tehnicka,
dok kod menadzera najnizeg nivoa najveci relativni znacaj imaju medjuljudska
znanja, na drugom mestu nalaze se tehnicka, a na trecem konceptualna znanja.
(2) Menadzment kao praksa. Kao praksa menadzment predstavlja
delatnost kojom se povezuje, koordinira i usmerava rad ljudi i drugih
resursa, u pravcu efikasnog i efektivnog poslovanja, odnosno u pravcu
realizacije postaljenih ciljeva konkretnog poslovnog i-ili drustvenog
sistsema. Da bi poslove uspesno obavljali profesionalni menadzeri moraju
da poseduju potrebna znanja i vestine. U pocetku, sposobnosti i vestine
sticali su kroz praksu. Danas se, medjutim, sposobnost prvenstveno stice
ucenjem kao obrazovni sistem. Tek kada se ovlada teorijsim postavkama
i znanjima, pretezno intelektualnog karaktera, menadzer u praksi stice
potrebne vestine iz ove oblasti. To se obicno oznacava kao druga faza
sticanja vestina menadzmenta u kojoj menadzer primenjuje u praksi znanja
stecena kroz obrazovni sistem.
Usvojena teorijska znanja menadzeru predstavlja samo korisno sredstvo
za uspesno resavanje prakticnih problema. S obzirom na ubrzani razvoj
nauke o menadzmentu, prosirivanje, uslozavanje i dinamicnost ekonomskih
problema preduzeca u turbulentnom okruzenju i konkurentnom trzestu, sve
ce manje biti uspesnih top menadzera koje ce svoje vestine sticati iskljucivo
u praksi.
(3) Menadzment kao profesija. Sa razvojem upravljanja
od vlasnistva krajem XIX veka, menadzment je poceo da se razvija kao posebna
profesija ili zanimanje jedne grupe ljudi koja se bave upravljanjem preduzecima,
i drugim organizacijama, zahvaljujuci svome znanju, vestinama i sposobnosti,
a ne vlasnistvu. Velike svetske kompanije odavno ne vode njihovi vlasnici,
vec to cine unajmljeni strucnjaci, profesionalci za menadzment, koji su
od vlasnika ovlasceni da vode preduzece. Menadzeri su odgovorni za postavljanje
ciljeva preduzeca i donosenje odluka za njegovo ostvarivanje, odnosno
odgovorni su za rezultate poslovanja, za opstanak, rast i razvoj preduzeda.
U savremenim preduzecima predstavljaju osnovnu predpostavku i uslov uspesnog
poslovanja .
3.1. VISE NIVOSKA STRUKTURA MENADZERA
Preduzece kao osnovna celija industrijskog sistema je u proteklim decenijama
zabelezilo znacajne promene. Zaceci industrijske proizvodnje uz oslon
na zanatsku proizvodnju nasledili su u pogledu organizacije mnogo elemenata.
Zapravo, i u novije vreme, granide izmedju industrijske i zanatske proizvodnje
u tangentnim podrucju, poprimio je niz karakteristika, koje ga jasno izdvajaju.
Sa stanovista menadzmenta vise-nivoska organizaciona struktura preduzeca
je karakteristika koja ima opredeljujuce implikacije. Upravo, piramidalna
vise-nivoska organizaciona struktura preduzeca je veoma diskutovana iosporavana
od strane psiho-sociologa preciznije bihejviorista. Mada se ne mogu zanemariti
neke od teza kriticara, pretezno zbog otudjivanja ljudi, ostaje cinjenica
da piramidalna organizaciona struktura industrijskih preduzeca istrajava.
Osnovni generirajuci faktori nastanka i opstanka piramidalne organizacione
structure industrijskih preduzeca, u kontekstu promene velicine preduzeca,
su:
- obim proizvodnje,
- slozenost proizvoda,
- i interakcija sa okruzenjem
Navedene generirajuce faktore u odnosu na porast velicine preduzeca nije
moguce potpuno razlucivati zbog medjusobne povezanosti, pa i uslovljenosti,
tako da to treba imati u vidu tokom daljih razmatranja.
4. PRINCIPI MENADZMENTA
Ovom temom obuhvaceni su i neki osnovni principi menadzenta, pre svega
oni kojih se pridrzavaju menadzeri svih nivoa a koji imaju univerzalni
karakter, i vaze za sve uslove i sve organizacije.
(1) Jedinstvo komande (ili jedinstvo upravljackih akcija)
je princip koji se siroko primenjuje u praksi. Svodi se na to da zaposleni
u preduzecu treba da imaju samo jednog neposrednog menadzera (rukovodioca)
od koga primaju naloge ili zadatke. Drugi menadzeri mogu i treba da komuniciraju
sa zaposlenim radnicima samo preko njigovog nadleznog menadzera. Ovaj
princip ima veliku specificnu tezinu, jer omogucuje da se profesija menadzmenta
organizuje tako da svaki medzerski tim sprovodi one akcije i postupke
koji vode preduzece ka ralizaciji postavljenog cilja.
(2) Delegiranje ovlascenja. Predstavlja veoma vazan princip
od koga zavisi uspesnost menadzmenta. U menadzmentu delegiranje znaci
ustupanje svojih ovlascenja od strane menadzera nekom drugom licu da bi
delovalo u njegovo ime, dok ovlascenje treba shvatiti kao pravo (ili skup
prava) na osnovu koga neko lice moze uspesno da obavi odredjeni posao.
(3) Princip raspona menadzmenta. Pod rasponom menadzmenta
podrazumeva se broj potcinjenih kojima jeda menadzer moze da uspesno rukovodi.
Ukoliko je broj potcinjenih na jednog menadzera veci, onda se radi o sirem
rasponu menadzmenta. Suprotno, uzi raspon menadzmenta podrazumeva manje
radne grupe ili manji broj potcinjenih na jednog pretpostavljenog.
(4) Princip subordinacije (skalarni lanac komande).
Subordinacija obavezu nizih organa da izvrsavaju odluke i naloge visih
organa upravlljana. Vise je prisutan u praksi nego u teoriji.
(5) Princip pravovremenosti. Princip pravovremenosti
podrazumeva da se svaki posao obavi tacno na vreme. On cini osnovu efikasnog
upravljanja. njegova primena se obezbedjuje vaspitanjem i ucenjem.
(6) Princip permanentnosti. Sastoji se tome da svakog
trenutka u preduzecu mora da bude prisutan ovlasceni menadzer, ili tim
menadzera, koji je kompetentan da resava odredjene probleme, da izdaje
naloge i preduzima akcije za efikasno funkcionisanje tog preduzeca. U
savremenom menadzmentu ovoj princip dobija sve vise na znacaju.
(7) Princip ekonomicnosti. U svakoj svojoj odluci ili
akciji menadzer mora da se rukovodi primenom ekonomicnosti. To znaci da
troskove poslovanja permanentno mora da smanjuje i svodi na objektivni
minimum. Visina troskova predstavlja jedan od pokazatelja uspesnosti rada
menadzera, jer ok njih, uz druge nepromenjene uslove, zavisi visina ostvarenog
profita, a time i mogucnost rasta i razvoja preduzeca.
5. FUNKCIJE MENADZMENTA
Uspeh u usmeravanju ljudi prema planiranim ciljevima zavisi od aktivnosti
menadzera i njihove sposobnosti da iskoriste raspoloziva resurse. Skup
aktivnosti koje obavlja menadzment naziva se funkcija. U savremenoj literature
kao osnovne funkcije menadzmenta navode se: planiranje, organizovanje,
vodjenje(liderstvo) i kontrolisanje. Pored navedenih cesto se u osnovne
funkcije menadzmenta ukljucuje koordinacija i upravljanje ljudskim resursima(kadrovska
politika).
(1) Planiranje. Predstavlja prvu i veoma znacajnu aktivnost
menadzmenta kojom se definisisu ciljevi preduzeca (i/ili njegovih organizacionih
delova), i indefikuju podsticaj i ogranicavajuci faktori, i odredjuju
mere i akcije za njihovo ostvarenje. Na osnovu planiranja definisu se
i realizuju sve ostale faze menadzmenta. Odnosno, sve menadzerske funkcije
u velikom stepenu zavise od valjanosti definisanja i realizacije osnovnih
aktivnosti planiranja.
Planiranje predstavlja kontinuirani proces donosenja i sprovodjenja planskih
odluka za ostvarivnje postavljennih kratkorocnih, srednjorocnih dugorocnih
ekonomskih (i drustvenih) ciljeva preduzeca i njihovih organizacionih
jedinica . Sem vremenske odredjenosti ciljevi treba da budu realni, precizno
izrazeni, kvantitativno merljivi ili desktriptivno iskazani, izazovni
za menadzere i zaposlene. Planiranjem se ublazavaju i smanjuju posledice
neizvesnosti i rizika koje nose buduce aktivnosti i poslovanje preduzeca
u trzisnim uslovima privredjivanja. Veci stepen neizvesnosti uslovljava
vecu potrebu za planiranjem. Suprotno, u uslovima visokog stepena izvesnosti
odnosno niskog rizika, potreba za planiranjem svodi se na osnovne elemente.
Kao deo procesa upravljanja, planiranje predstavlja veoma slozen i dinamicki
proces kojim se:
(a) definisu, (dugorocni, srednjorocni i kratkorocni) ciljevi koje u buducnosti
treba ostvariti,
(b) formulise strategija i pravci akcije za ostvarivanje postavljenih
ciljeva,
(c) koncipira politika i mere za realizaciju strategije i planova preduzeca.
Planiranje obuhvata sve organizacione delove preduzeca i sve poslovne
funkcije u preduzecu. Kvalitet planiranja zavisi od sposobnosti kadrova
koje se bave ovim poslom, stanja na internom i eksternom trzistu, velicine
preduzeca.
Razvijanje planova u paksi se vrsi prema sledecim etapama:predvidjanje,
perspektivno planiranje, srednjorocno planiranje, odnosno planiranje operativno
planiranje i terminiranje.
- Predvidjanje predstavlja projektovanje buducnosti i usmeravanje preduzeca
ka buducim promenama. Cesto se posmatra kao prognoziranje buducih tokova
u duzem vremenskom periodu.
- Perspektivno planiranje je osnova za kvalitetno sprovodjenje osnovnih
faza planiranja. Ova faza planiranja vrsi se za period od deset godina,
zbog cega je njen stepen tacnosti najmanji a neizvesnost najveca. Njime
se uglavnom bavi top menadzment i organi upravljanja preduzeca.
- Srednjorocno planiranje obuhvata period od pet godina pa otuda ima manji
stepen neizvesnosti od perspektivnog. Srednjorocni planovi izradjuju se
na osnovu perspektivnih planova. Srednjorocne planove rasta i razvoja
preduzeca izradjuje strategijski menadzment.
- Osnovno planiranje obuhvata period od jedne godine. Njim se razradjuje
i koriguje petogodisnji plan preduzeca po godinama. Osnovnim planiranjem
konkretizuje se plan: plan proizvodnje, finansijski plan, plan troskova,
plan profita, plan investicija i dr. Ono obuhvata sledece faze: prikupljanje,
selekciju i analizu podataka, razvijanje, lansiranje, pracenje i kontrolu
planova.
- Operativno planiranje obuhvata period od mesec dana. Operativnim planom
konkretizuju se godisnji planovi. Najcesce predstavljaju jednu dvanaestinu
operativnog plana. NJime se utvrdjuju preneti poslovo iz predhodnog meseca
koje treba zavrsiti u tekucem mesecu, poslove koje treba zapoceti i zavrsiti
u tekucem mesecu, kao i zapocete poslove koje treba preneti u naredni
mesec.
- Terminiranje predstavlja planiranje za jedan dan, jednu smenu ili delove
pojedinih smena (planiranje za jedan ili nekoliko casova). Dnevno planiranje
dosta je primenjeno u praksi, posebno japanskih preduzeca, a cesto se
naziva finim planiranjem.
(2) Organizovanje. Organizovanje je faza procesa upravljanja
koja sledi iza planiranja, odmah po definisanju ciljeva i drugih planskih
elementa. Ono se svodi na obezbedjivanju organizacionih predpostavki za
realizaciju planskih ciljeva i zadataka, putem organizacije i koordinacije
organizacionih aktivnosti preduzeca. Rezultat procesa organizovanja je
definisanje i uspostavljanje (dizajniranje) odgovarajuce organizacione
structure preduzeca, koja podrazumeva: podelu posla, definisanje poslova
neophodnih za ostvarivanje planiranih ciljeva, povezivanje i grupisanje
slicnih poslova u odgovarajuce radne zadatke, dodeljivanje radnih zadataka
izvrsiocima (grupnim i pojedinacnim) i uspostavljanje medjuzavisnosti
izmedju clanova organizacije, odredjivanje ovlascenja i definisanje odgovornosti
izvrsiocima. Bez ovih organizacionih aktivnosti, nezavisno od izabranog
organizacionog dizajna, nije moguce osigurati efikasno i koordinirano
delovanje zaposlenih u pravcu realizacije postavljenih ciljeva .
Preduzece, kao poslovni sistem moze biti organizovano na: (a) centralizovan
ili (b) decentralizovan nacin. Oba nacina imaju svojih prednosti i nedostataka.
(a) Najvaznije prednosti centralizovanog organizovanja su: lakes se formulisu
i implementiraju strategije rasta i razvoja preduzeca, pruzaju se vece
mogucnosti primene efekata ekonomije obima, uspostavlja se efikasnija
kontrola, izbegavaju se konfliktne situacije. Najvaznije slabosti su:
sporost u reagovanju na informacije koje dolaze sa trzista, nedostatak
oblascenja menadzera na nizim nivoima da stimulisu zaposlene na ostvarivanje
boljih rezultata rada. Zbog svoje nefleksibilnosti ovaj oblik organizovanja
sve vise gubi na znacaju.
(b) Prednosti decentralizovanog organizovanja su: odlucivanje je brze,
omogucuje menadzerima decentralizovanih organizacionih delova da bolje
motivisu zaposlene za postizanje vece produktivnosti, bolja je inovaciona
atmosfera, povecava se efikasnost u radu i brze se raguje naimpulse koji
dolaze sa trzista. Slabosti decentralizovanog nacina organizovanja predstavlja
mogucnost nastanka visokog stepena autonomije decentralizovanih delova
kojim se dovodi u pitanje realizacija ciljeva celine.
Da bi organizacija mogla efikasno da funkcionise, potrebno je da se iznadje
optimalan odnos u primeni ova dva organizaciona principa. Pravilo je da
veci stepen decentralizacije zahteva jaku i centralizovanu moc na nivou
direkcije.
(3) Upravljanje ljudskim resursima. Osnovu svakog organizacionog
sistema, pa i preduzeca, cine ljudi. Putem zaposljavanja, oni stupaju
u preduzece unoseci svoje umne i fizicke sposobnosti za obavljanje odredjenih
poslova. Ljudski faktor ima najznacajniju ulogu u racionalnom odvijanju
procesa proizvodnje. Sa svojim strucnim kvalifikacijama, stecenim kroz
skolski sistem I praksu, i ulogom u procesu poslovanja, predstavljaju
kadrovsku osnovu preduzeca. Ljudi se u preduzecu javljaju u ulozi predlagaca,
upravljaca, izvrsioca i kontrolora. Bez njih nema planiranja i organizovanja,
a time ni upravljanja.
Kadrovski menadzment spada u red najslozenijih i najznacajnijih vrsta
funkcionalnih manadzmenta. Zadaci kadrovskog manadzmenta u osnovi sastoje
se u obavljanju sledecih poslova: predlaganju kadrovske politike strategijskokm
menadzeru njenom sprovodjenju, zatim u: pronalazenju, izboru i zaposljavanju
kadrova, obuci, usavrsavanju i prekvalifikovanju zaposlenih, zadovoljavanje
potreba kadrova vezanih za ocenu njigovog rada, nagradjivanje, motivisanje,
zastitu na radu i socijalnu zastitu, stvaranju uslova za razvijanje i
odrzavanje dobrih medjuljudskih odnosa. Prema tome, osnovne aktivnosti
menadzmenta kadova su: formulisanje i sprovodjenje kadrovske politike,
pronalazenje radne snage, izbor radne snage, prihbatanje kadrova, koriscenje
kadrova, odrzavanje kadrova, uzdizanje i unapredjenja kadrova, motivisanje
i stimulisanje kadrova i otpremanje kadrova.
Upravljanje ljudskim resursima odvija se na dva nivoa: (a) strategijsko
i (b) operativno.
(a) Strategijsko se zasniva na generalnoj strategiji preduzeca i strategijama
njihovih poslovnih jedinica i funkcija. U ovom procesu betnu ulogu ima
kadrovska funkcija preduzeca, ciji je nosilac kadrovska sluzba. Uloga
kakrovske sluzbe sastoji se u pruzanju pomoci menadzmentu.
(b) Operativno upravljanje ljudskim resursima obuhvata: utvrdjivanje plana
potrebnih kadrova, pronalazenje i odabiranje odgovarajucih radnika, dovodjenje
radnika u preduzece, njihovu obuku na random mestu, inovaciju znanja,
odlucivanje o visini plata i drugih zarada, ocenjivanje i rangiranje radnika
radi odmeravanja medjusobnih odnosa u visini plata, odgovornost za primenu
mera zastite na radu i zdravstvene zastite radnika, odgovornost za sprovodjenje
ugovora sa sindikatima i popuna upraznjenih radnih mesta i izbor novih
kadrova.
(4) Vodjenje. Predstavlja fazu procesa upravljanja preduzecem.
Ono je sastavni deo svakog menadzmenta i sastoji se u usmeravanju, uticaju
i koordinaciji ljudskih rasursa od strane menadzera, sa teznjom da se
iskoriste na najefikasniji nacin. Vodjenje predstavlja podsistem sistema
upravljanja koji obuhvata: obuku, usmeravanje, motivaciju, pracenje, ocenu
rezultata rada i razvoj kadrova. U novijoj literaturi iz oblasti menadzmenta
vodjenje se vezuje za liderstvo, kao jedne od cetiri osnovnih funkcija
menadzmenta. Da bi dobar menadzer postao uspesan lider, pored poznavanja
struke i drugih sposobnosti koje stece obrazovanjem i uspesnom poslovnom
praksom mora da ima i: spsobnost za timski rad, za komuniciranje i uspostavljanje
dobrih medjuljudskih odnosa, da ima vizionarske sposobnosti, da je marljiv,
da ima talenta i moc da motivise, inspirise i utice na zaposlene i saradnike
da efikasnije rade i da ga slede u kreiranju i realizaciji promena radi
ostvarivanja postavljenih zadataka.
Uspesnost lidera cesto se objasnjava njegovim licnim karakteristikama
i harizmaticnim sposobnostima.
Medju najznacajnijim licnim karakteristikama spadaju: marljiv i odgovoran,
odlucan, hrabar, nezavistan, preduzimljiv, inventivan, uporan, dovitljiv
i mudar da povoljne okolnosti identifikuje i realizuje, iskren, principijelan,
pravican, posten i moralan.
Harizmaticne sposobnosti lidera podrazumevaju da kod drugih ljudi budi
ponos, samouverenost, entuzijazam, lojalnost, odanost, poslusnost ispremnost
dab a slede u izvrsavanju postavljenih ciljeva i zadataka na osnovu njigovog
licnog poverenja i vere u njegove sposobnosti i moci.
(5) Kontrolisanje. Kontrolom se utvrdjuju rezultati,
stepen ostvarenja u odnosu na planirane velicine. Planovi su polazna osnova
za sprovodjenje procesa kontrole. Oni su jedna vrsta definisanih standarda
na osnovu kojih se utvrdjuje uspeh u poslovanju preduzeca. U preduzecu
postoje i drugi standardi na osnovu kojih se regulise rad pojedinaca i
organizacionih jedinica a koji su osnova sistema obezbedjenja kvaliteta.
Kontrolisanje je poslednja faza procesa upravljanja. Predstavlja slozen
i dugotrajan process usmeravanja aktivnosti zaposlenih prema planiranim
ciljevima. Kontrolom se konstatuju ostvareni rezultati u odnosu na planirane,
utvrdjuju odstupanja od planiranih zadataka, po obimu i karakteru, uzrocima
nastanka i trajanja, i konacno, predlazu i sprovode mere i akcije kako
bi se odstupanja svela na minimum, starni efekti priblizili planiranim.
Sistem kontrole bazira se na principu povratne sprege, kojom je povezana
sa svim fazama menadzmenta, cime deluje kao svojevrstan regulator procesa
upravljanja. Njenom vezom, putem povratne sprege, sa planiranjem doprinosi
povecanju efikasnosti procesa upravljanja. Planiranju prenosi informacije
o toku izvrsenja planskih ciljeva i zadataka, kao i o uzrocima, karakteru,
nastanku i stepenu odstupanja relizacije od postavljenih ciljeva. Na osnovu
ovih informacija, u nekim slucajevima, kontrola moze da utice nakorekciju
pojedinih postavljenih ciljeva preduzeca, njegovog organizacionog dela
ili poslovne funkcije.
Kao menadzerska aktivnost, koja je povratnom spregom povezana sa svim
ostalim funkcijama upravljanja, funkcija kontrole sadrzi podfunkcije:
(a) definisanje standarda ucinka,
(b) merenje i poredjenje ostvarenog ucinka sa standardnim,
(c) utvrdjivanje stepena devijacije (razlike izmedju prethodna dva standarda),
(d) preduzimanje korektivnih akcija za otklanjanje uzroka nastanka devijacije
.
ZAKLJUCAK
Opsti zakljucak koji se iz ovog namece je da menadzment predstavlja
veoma slozenu i dinamicnu naucnu disciplinu, i da ga treba proucavati
iz vise razloga, akademske ili prakticne prirode. On daje neka osnovna
razresenja koja se mogu primeniti i u sistemu zivota i prakse, kao i u
vidu primene u nekim drugim srodnim naucnim disciplinama. S tog stanovista
posmatrano, studiranje teorije menadzmenta opravdava se potrebom sto su
njeni teorijski pravci i doprinosi, po prirodi stvari, izvor svezih ideja,
razmisljanja, podsticaja i inovacija u susretu sa stvarnoscu i razlicitim
uslovima od onih u kojima univerzalni principi nisu svrsishodni i prihvatljivi.
Osim toga, teorija menadzmenta, sa svojim razlicitim fazama, principima
i uputstvima, nudi skup znanja ciji su efekti operacionalizacije poznati
i vrednovani u istoriji ekonomske misli i poslovne prakse. Kao takvi,
oni danas predstavljaju istine koje ne treba dokazivati i cija iskustva
treba koristiti.
Kod privreda u tranziciji, kao sto je slucaj sa zemljama Istocne Evrope,
pitanje mesta i uloge menadzmenta postaje podjednako vazno kao i pitanje
vlasnicke i organizacione transformacije preduzeca. Posebno se aktueliziraju
pitanja vaznosti studiranja menadzmenta, nekih konceptualnih sadrzaja,
funkcija, etickih i kulturnih vrednosti.
Iz predhodno izlozenog, moze se zakljuciti da svaki menadzer mora biti
upoznat sa nekim osnovnim elementima menadzmenta, kao sto su njegovi osnovni
principi i funkcije. Takodje on mora da poznaje ne samo situaciju u preduzecu
nego i celokupno ekonomsko stanje u privredi da bi na odgovarajuci nacin
mogao da iskoristi svoje licne karakteristike i harizmatske sposobnosti
u ostvarivanju osnovnih zadataka u preduzecu.
LITERATURA:
1) Bulat Vuksan, Industrijski menadzment, VTS za industrijski menadzment,
Krusevac, 1997.
2) Milan Ilic, Ljubodrag Savic, Slobodan Cvetanovic i Zora Arsovski,
Industrijski menadzment, Kragujevac, 2003.
3) Stefanovic Zivadin, Menadzment, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1999.
PROČITAJ
/ PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
|
|
preuzmi
seminarski rad u wordu » » »
Besplatni Seminarski
Radovi
SEMINARSKI RAD |
|