POJAM MENADŽMENTA

Nastanak, razvoj i afirmacija menadzmenta vezani su za XX vek, mada se pun procvat ocekuje u XXI veku. Menadzment spada u grupu mladih naucnih disciplina, mada se koreni mendzmenta kao prakse nalaze jos u dalekoj proslosti. Tokom cele svoji istorije ljudi su koristili raznovrsne upravljacke aktinosti. U pocetku su to cinili intuitivno, kasnije su na bazi iskustva sticali odredjene vestine i znanja iz oblasti planiranja, organizovanja, vodjenja i usmeravanja ljudi u pravcu ostvarivanja zajednickih ciljeva. Pojava menadzmenta je u vezi i sa razvojem industrijske proizvodnje cija rastuca slozenost je iznedrila menadzment kao neophodnu potrebu.
Zavisno od stepena razvijenosti pojedini sredina, kao i opsteg nivoa kulture i istorijskih okolnosti, akcentovani su razliciti elementi menadzmenta. Sa stanovista nase zemlje, kao i nekih drugih, drustveno-ekonomski system je ostavio traga u sadrzajima, odnosno menadzment se i ne moze posmatrati izolovano od sveukupnih istorijskih i aktuelnih uslova u neko sredini. U samom pocetku menadzment predstavlja neku vrstu odgovora na poslozavanje proizvodnje, ljudskog rada, uopste. Prerastanje zanatske organizacije rada u neke prapocetke industrijske organizacije rada, izbacilo je na povrsinu izazove i probleme u proizvodnji i oko nje, kao i u odnosima poslodavaca i radnika .
Sam karakter menadzmenta je multidisciplinaran. Moze se primeniti na sve tipove organizacije, privrednih, neprivrednih, neprofitabilnim, profitabilnim, u svim privrednim sektorima granama, u svim zemljema i razlicitim drustveno-ekonomskim sistemima. Najcesce se vezuje za preduzeca i njegove poslovne funkcije i za upravljanje pojedinim privrednim delatnostima i sektorima. Njegov sadrzaj predstavlja veoma slozenu problematiku kojoj se obicno daje znacenje:
- u jednom slucaju izjednacava se sa aktivnoscu menadzera u preduzecu,
- u drugom se poistovecuje sa upravom preduzeca,
- u trecem slucaju se tretira kao naucna disciplina koja obuhvata skup razlicitih znanja iz oblasti upravljanja, organizovanja, rukovodjenja, odlucivanja i kontrole procesa rada ljudi,
- cesto se izjednacava sa profesijom posebne grupe ljudi koji se bave usmeravanjem i vodjenjem poslova preduzeca,
- najcesce se posmatra kao poseban specifican ekonomski organ preduzeca i drugih organizacija u drustvu .

2. DEFINISANJE MENADZMENTA

3. KARAKTERISTIKE MENADZMENTA

Menadzment predstavlja slozenu i interdisciplinarnu naucnu naucnu disciplinu koja moze da se posmatra i analizira sa razlicitih stanovista. U literature se najcesce navode tri: ekonoski, organizacioni i socioloski.
(a) sa ekonomskog aspekta, menadzment se moze posmatrati kao proizvodni faktor, tj. poseban resurs (zajedno sa zemljom, kapitalom, radom, znanjem, informacijama, preduzednistvom i vremenom) koji utice na povecanje produktivnosti i profitabilnosti preduzeca.
(b) sa organizacionog aspekta moderni menadzment se moze posmatrati kao sistem vlasti (ili ovlascenja koja ima jedna grupa ljudi u realizovanju odredjenih poslova), kao sintezu njenjih razlicitih koncepata (autoritarna, humanisticka, parcipativna).
(c) sa socioloskog aspekta menadzment predstavlja statusni simbol. Zahvaljujuci svom obrazovanju, znanju, moci i autoritetu (licnom, strucnom, polozajnom) u razvijenim trzisnim privredama, top menadzeri imenadzeri srednjih nivoa postali su poseban socijalni sloj, intelektualna i obrazovna elita drustva, sa tendencijom, prema nekim predvidjanjima, da se oforme kao posebna klasa.
Menadzment kao fenomen koji se utkao u organizaciju, odnosno organizovanje istovremeno predstavlja (1) posebnu naucnu discipline u okviru drustvenih nauka, (2) vestinu I (3) zasebnu profesiju.
1) Menadzment kao nauka. Razvoj menadzmenta kao naucne discipline novijeg je datuma. Savremeni menadzment predstavlja novu, posebnu i modernu naucnu discipline u oblasti drustvenih nauka, kao sto su ekonomija i pslihologija. U pogledu egzaktnosti, karakterisu je ista ogranicenja kao i ove nauke. To je sasvim normalno, jer je menadzment upucen na ljude i na njihovo ponasanje u datoj organizaciji. Kao i ostale nauke menadzment predstavlja skup sistsematizovanog znanja posvecenog istrazivanju problema upravljanja u raznim institucionalizovanim poslovnim i drustvenim sistemima. Kao modena naucna disciplina menadzment koristi i primenjuje sve vise znanja iz drugih oblasti u resavanju problema efikasnog upravljanja u privredi i drustvu(poslovnim i drustvenim sistemima) Na drugoj strani, znanja, metode i tehnike u oblasti menadzmenta se primenjuje i u ostalim naucnim disciplinama. Menadzment je zbog toga multidisciplinarna nauka i profesija.
U savremenoj literature, smatra se da svi menadzeri moraju da imaju tri vrste znanja: (1) tehnicka, (2) medjuljudska i (3) konceptualna.
- Tehnicka znanja moraju da imaju svi menadzeri, bez obzira na njihov rang. Ona se odnose na sposobnost koriscenja sredstava za rad i tehnologije karakteristicne za njihovo preduzece.
- Medjuljudska znanja i vestine odnose se na sposobnost vodjenja i koordiniranja rada pojedinaca i grupe radnika, kao i njihovog motivisanja za efikasniji rad i efikasnije izvrsenje postavljenih ciljeva i zadataka
- Konceptualna znanja odnose se na sposobnost posmatranja organizacije kao celine, vodjenja njenih pojedinih delova, kao i pojedinaca na adekvatan nacin. Pored posnavanja pojedinih organizacionih delova preduzeca, radi njihovog vodjenja na adekvatan nacin, konceptualna znanja podrazumevaju posedovanje i sposobnosti menadzera da predvidi efekte uticaja promena odredjenih organizacionih delova na funkcionisanje preduzeca u celini.
Mada sve tri vrste znanja moraju da imaju menadzeri svih nivoa, njihovav relativan znacaj razlikuje se od ranga menadzera. Medjuljudska znanja i vestine imaju podjednak znacaj za sve nivoe menadzmenta. Tehnicka znanja opadaja a konceptualna se povecavaju sa rastom hijerarhijskog nivoa menadzera. Kod top menadzera najveci relativni znacaj imaju medjuljudska i konceptualna znanja, a njajmanji tehnicka znanja. Kod menadzera srednjih nivoa najveci relativni znacaj imaju medjuljudska znanja, zatim konceptualna, pa tehnicka, dok kod menadzera najnizeg nivoa najveci relativni znacaj imaju medjuljudska znanja, na drugom mestu nalaze se tehnicka, a na trecem konceptualna znanja.
(2) Menadzment kao praksa. Kao praksa menadzment predstavlja delatnost kojom se povezuje, koordinira i usmerava rad ljudi i drugih resursa, u pravcu efikasnog i efektivnog poslovanja, odnosno u pravcu realizacije postaljenih ciljeva konkretnog poslovnog i-ili drustvenog sistsema. Da bi poslove uspesno obavljali profesionalni menadzeri moraju da poseduju potrebna znanja i vestine. U pocetku, sposobnosti i vestine sticali su kroz praksu. Danas se, medjutim, sposobnost prvenstveno stice ucenjem kao obrazovni sistem. Tek kada se ovlada teorijsim postavkama i znanjima, pretezno intelektualnog karaktera, menadzer u praksi stice potrebne vestine iz ove oblasti. To se obicno oznacava kao druga faza sticanja vestina menadzmenta u kojoj menadzer primenjuje u praksi znanja stecena kroz obrazovni sistem.
Usvojena teorijska znanja menadzeru predstavlja samo korisno sredstvo za uspesno resavanje prakticnih problema. S obzirom na ubrzani razvoj nauke o menadzmentu, prosirivanje, uslozavanje i dinamicnost ekonomskih problema preduzeca u turbulentnom okruzenju i konkurentnom trzestu, sve ce manje biti uspesnih top menadzera koje ce svoje vestine sticati iskljucivo u praksi.
(3) Menadzment kao profesija. Sa razvojem upravljanja od vlasnistva krajem XIX veka, menadzment je poceo da se razvija kao posebna profesija ili zanimanje jedne grupe ljudi koja se bave upravljanjem preduzecima, i drugim organizacijama, zahvaljujuci svome znanju, vestinama i sposobnosti, a ne vlasnistvu. Velike svetske kompanije odavno ne vode njihovi vlasnici, vec to cine unajmljeni strucnjaci, profesionalci za menadzment, koji su od vlasnika ovlasceni da vode preduzece. Menadzeri su odgovorni za postavljanje ciljeva preduzeca i donosenje odluka za njegovo ostvarivanje, odnosno odgovorni su za rezultate poslovanja, za opstanak, rast i razvoj preduzeda. U savremenim preduzecima predstavljaju osnovnu predpostavku i uslov uspesnog poslovanja .

3.1. VISE NIVOSKA STRUKTURA MENADZERA

Preduzece kao osnovna celija industrijskog sistema je u proteklim decenijama zabelezilo znacajne promene. Zaceci industrijske proizvodnje uz oslon na zanatsku proizvodnju nasledili su u pogledu organizacije mnogo elemenata. Zapravo, i u novije vreme, granide izmedju industrijske i zanatske proizvodnje u tangentnim podrucju, poprimio je niz karakteristika, koje ga jasno izdvajaju.
Sa stanovista menadzmenta vise-nivoska organizaciona struktura preduzeca je karakteristika koja ima opredeljujuce implikacije. Upravo, piramidalna vise-nivoska organizaciona struktura preduzeca je veoma diskutovana iosporavana od strane psiho-sociologa preciznije bihejviorista. Mada se ne mogu zanemariti neke od teza kriticara, pretezno zbog otudjivanja ljudi, ostaje cinjenica da piramidalna organizaciona struktura industrijskih preduzeca istrajava.
Osnovni generirajuci faktori nastanka i opstanka piramidalne organizacione structure industrijskih preduzeca, u kontekstu promene velicine preduzeca, su:
- obim proizvodnje,
- slozenost proizvoda,
- i interakcija sa okruzenjem
Navedene generirajuce faktore u odnosu na porast velicine preduzeca nije moguce potpuno razlucivati zbog medjusobne povezanosti, pa i uslovljenosti, tako da to treba imati u vidu tokom daljih razmatranja.

4. PRINCIPI MENADZMENTA

Ovom temom obuhvaceni su i neki osnovni principi menadzenta, pre svega oni kojih se pridrzavaju menadzeri svih nivoa a koji imaju univerzalni karakter, i vaze za sve uslove i sve organizacije.
(1) Jedinstvo komande (ili jedinstvo upravljackih akcija) je princip koji se siroko primenjuje u praksi. Svodi se na to da zaposleni u preduzecu treba da imaju samo jednog neposrednog menadzera (rukovodioca) od koga primaju naloge ili zadatke. Drugi menadzeri mogu i treba da komuniciraju sa zaposlenim radnicima samo preko njigovog nadleznog menadzera. Ovaj princip ima veliku specificnu tezinu, jer omogucuje da se profesija menadzmenta organizuje tako da svaki medzerski tim sprovodi one akcije i postupke koji vode preduzece ka ralizaciji postavljenog cilja.
(2) Delegiranje ovlascenja. Predstavlja veoma vazan princip od koga zavisi uspesnost menadzmenta. U menadzmentu delegiranje znaci ustupanje svojih ovlascenja od strane menadzera nekom drugom licu da bi delovalo u njegovo ime, dok ovlascenje treba shvatiti kao pravo (ili skup prava) na osnovu koga neko lice moze uspesno da obavi odredjeni posao.
(3) Princip raspona menadzmenta. Pod rasponom menadzmenta podrazumeva se broj potcinjenih kojima jeda menadzer moze da uspesno rukovodi. Ukoliko je broj potcinjenih na jednog menadzera veci, onda se radi o sirem rasponu menadzmenta. Suprotno, uzi raspon menadzmenta podrazumeva manje radne grupe ili manji broj potcinjenih na jednog pretpostavljenog.
(4) Princip subordinacije (skalarni lanac komande). Subordinacija obavezu nizih organa da izvrsavaju odluke i naloge visih organa upravlljana. Vise je prisutan u praksi nego u teoriji.
(5) Princip pravovremenosti. Princip pravovremenosti podrazumeva da se svaki posao obavi tacno na vreme. On cini osnovu efikasnog upravljanja. njegova primena se obezbedjuje vaspitanjem i ucenjem.
(6) Princip permanentnosti. Sastoji se tome da svakog trenutka u preduzecu mora da bude prisutan ovlasceni menadzer, ili tim menadzera, koji je kompetentan da resava odredjene probleme, da izdaje naloge i preduzima akcije za efikasno funkcionisanje tog preduzeca. U savremenom menadzmentu ovoj princip dobija sve vise na znacaju.
(7) Princip ekonomicnosti. U svakoj svojoj odluci ili akciji menadzer mora da se rukovodi primenom ekonomicnosti. To znaci da troskove poslovanja permanentno mora da smanjuje i svodi na objektivni minimum. Visina troskova predstavlja jedan od pokazatelja uspesnosti rada menadzera, jer ok njih, uz druge nepromenjene uslove, zavisi visina ostvarenog profita, a time i mogucnost rasta i razvoja preduzeca.

5. FUNKCIJE MENADZMENTA

Uspeh u usmeravanju ljudi prema planiranim ciljevima zavisi od aktivnosti menadzera i njihove sposobnosti da iskoriste raspoloziva resurse. Skup aktivnosti koje obavlja menadzment naziva se funkcija. U savremenoj literature kao osnovne funkcije menadzmenta navode se: planiranje, organizovanje, vodjenje(liderstvo) i kontrolisanje. Pored navedenih cesto se u osnovne funkcije menadzmenta ukljucuje koordinacija i upravljanje ljudskim resursima(kadrovska politika).
(1) Planiranje. Predstavlja prvu i veoma znacajnu aktivnost menadzmenta kojom se definisisu ciljevi preduzeca (i/ili njegovih organizacionih delova), i indefikuju podsticaj i ogranicavajuci faktori, i odredjuju mere i akcije za njihovo ostvarenje. Na osnovu planiranja definisu se i realizuju sve ostale faze menadzmenta. Odnosno, sve menadzerske funkcije u velikom stepenu zavise od valjanosti definisanja i realizacije osnovnih aktivnosti planiranja.
Planiranje predstavlja kontinuirani proces donosenja i sprovodjenja planskih odluka za ostvarivnje postavljennih kratkorocnih, srednjorocnih dugorocnih ekonomskih (i drustvenih) ciljeva preduzeca i njihovih organizacionih jedinica . Sem vremenske odredjenosti ciljevi treba da budu realni, precizno izrazeni, kvantitativno merljivi ili desktriptivno iskazani, izazovni za menadzere i zaposlene. Planiranjem se ublazavaju i smanjuju posledice neizvesnosti i rizika koje nose buduce aktivnosti i poslovanje preduzeca u trzisnim uslovima privredjivanja. Veci stepen neizvesnosti uslovljava vecu potrebu za planiranjem. Suprotno, u uslovima visokog stepena izvesnosti odnosno niskog rizika, potreba za planiranjem svodi se na osnovne elemente.
Kao deo procesa upravljanja, planiranje predstavlja veoma slozen i dinamicki proces kojim se:
(a) definisu, (dugorocni, srednjorocni i kratkorocni) ciljevi koje u buducnosti treba ostvariti,
(b) formulise strategija i pravci akcije za ostvarivanje postavljenih ciljeva,
(c) koncipira politika i mere za realizaciju strategije i planova preduzeca.
Planiranje obuhvata sve organizacione delove preduzeca i sve poslovne funkcije u preduzecu. Kvalitet planiranja zavisi od sposobnosti kadrova koje se bave ovim poslom, stanja na internom i eksternom trzistu, velicine preduzeca.
Razvijanje planova u paksi se vrsi prema sledecim etapama:predvidjanje, perspektivno planiranje, srednjorocno planiranje, odnosno planiranje operativno planiranje i terminiranje.
- Predvidjanje predstavlja projektovanje buducnosti i usmeravanje preduzeca ka buducim promenama. Cesto se posmatra kao prognoziranje buducih tokova u duzem vremenskom periodu.
- Perspektivno planiranje je osnova za kvalitetno sprovodjenje osnovnih faza planiranja. Ova faza planiranja vrsi se za period od deset godina, zbog cega je njen stepen tacnosti najmanji a neizvesnost najveca. Njime se uglavnom bavi top menadzment i organi upravljanja preduzeca.
- Srednjorocno planiranje obuhvata period od pet godina pa otuda ima manji stepen neizvesnosti od perspektivnog. Srednjorocni planovi izradjuju se na osnovu perspektivnih planova. Srednjorocne planove rasta i razvoja preduzeca izradjuje strategijski menadzment.
- Osnovno planiranje obuhvata period od jedne godine. Njim se razradjuje i koriguje petogodisnji plan preduzeca po godinama. Osnovnim planiranjem konkretizuje se plan: plan proizvodnje, finansijski plan, plan troskova, plan profita, plan investicija i dr. Ono obuhvata sledece faze: prikupljanje, selekciju i analizu podataka, razvijanje, lansiranje, pracenje i kontrolu planova.
- Operativno planiranje obuhvata period od mesec dana. Operativnim planom konkretizuju se godisnji planovi. Najcesce predstavljaju jednu dvanaestinu operativnog plana. NJime se utvrdjuju preneti poslovo iz predhodnog meseca koje treba zavrsiti u tekucem mesecu, poslove koje treba zapoceti i zavrsiti u tekucem mesecu, kao i zapocete poslove koje treba preneti u naredni mesec.
- Terminiranje predstavlja planiranje za jedan dan, jednu smenu ili delove pojedinih smena (planiranje za jedan ili nekoliko casova). Dnevno planiranje dosta je primenjeno u praksi, posebno japanskih preduzeca, a cesto se naziva finim planiranjem.
(2) Organizovanje. Organizovanje je faza procesa upravljanja koja sledi iza planiranja, odmah po definisanju ciljeva i drugih planskih elementa. Ono se svodi na obezbedjivanju organizacionih predpostavki za realizaciju planskih ciljeva i zadataka, putem organizacije i koordinacije organizacionih aktivnosti preduzeca. Rezultat procesa organizovanja je definisanje i uspostavljanje (dizajniranje) odgovarajuce organizacione structure preduzeca, koja podrazumeva: podelu posla, definisanje poslova neophodnih za ostvarivanje planiranih ciljeva, povezivanje i grupisanje slicnih poslova u odgovarajuce radne zadatke, dodeljivanje radnih zadataka izvrsiocima (grupnim i pojedinacnim) i uspostavljanje medjuzavisnosti izmedju clanova organizacije, odredjivanje ovlascenja i definisanje odgovornosti izvrsiocima. Bez ovih organizacionih aktivnosti, nezavisno od izabranog organizacionog dizajna, nije moguce osigurati efikasno i koordinirano delovanje zaposlenih u pravcu realizacije postavljenih ciljeva .
Preduzece, kao poslovni sistem moze biti organizovano na: (a) centralizovan ili (b) decentralizovan nacin. Oba nacina imaju svojih prednosti i nedostataka.
(a) Najvaznije prednosti centralizovanog organizovanja su: lakes se formulisu i implementiraju strategije rasta i razvoja preduzeca, pruzaju se vece mogucnosti primene efekata ekonomije obima, uspostavlja se efikasnija kontrola, izbegavaju se konfliktne situacije. Najvaznije slabosti su: sporost u reagovanju na informacije koje dolaze sa trzista, nedostatak oblascenja menadzera na nizim nivoima da stimulisu zaposlene na ostvarivanje boljih rezultata rada. Zbog svoje nefleksibilnosti ovaj oblik organizovanja sve vise gubi na znacaju.
(b) Prednosti decentralizovanog organizovanja su: odlucivanje je brze, omogucuje menadzerima decentralizovanih organizacionih delova da bolje motivisu zaposlene za postizanje vece produktivnosti, bolja je inovaciona atmosfera, povecava se efikasnost u radu i brze se raguje naimpulse koji dolaze sa trzista. Slabosti decentralizovanog nacina organizovanja predstavlja mogucnost nastanka visokog stepena autonomije decentralizovanih delova kojim se dovodi u pitanje realizacija ciljeva celine.
Da bi organizacija mogla efikasno da funkcionise, potrebno je da se iznadje optimalan odnos u primeni ova dva organizaciona principa. Pravilo je da veci stepen decentralizacije zahteva jaku i centralizovanu moc na nivou direkcije.
(3) Upravljanje ljudskim resursima. Osnovu svakog organizacionog sistema, pa i preduzeca, cine ljudi. Putem zaposljavanja, oni stupaju u preduzece unoseci svoje umne i fizicke sposobnosti za obavljanje odredjenih poslova. Ljudski faktor ima najznacajniju ulogu u racionalnom odvijanju procesa proizvodnje. Sa svojim strucnim kvalifikacijama, stecenim kroz skolski sistem I praksu, i ulogom u procesu poslovanja, predstavljaju kadrovsku osnovu preduzeca. Ljudi se u preduzecu javljaju u ulozi predlagaca, upravljaca, izvrsioca i kontrolora. Bez njih nema planiranja i organizovanja, a time ni upravljanja.
Kadrovski menadzment spada u red najslozenijih i najznacajnijih vrsta funkcionalnih manadzmenta. Zadaci kadrovskog manadzmenta u osnovi sastoje se u obavljanju sledecih poslova: predlaganju kadrovske politike strategijskokm menadzeru njenom sprovodjenju, zatim u: pronalazenju, izboru i zaposljavanju kadrova, obuci, usavrsavanju i prekvalifikovanju zaposlenih, zadovoljavanje potreba kadrova vezanih za ocenu njigovog rada, nagradjivanje, motivisanje, zastitu na radu i socijalnu zastitu, stvaranju uslova za razvijanje i odrzavanje dobrih medjuljudskih odnosa. Prema tome, osnovne aktivnosti menadzmenta kadova su: formulisanje i sprovodjenje kadrovske politike, pronalazenje radne snage, izbor radne snage, prihbatanje kadrova, koriscenje kadrova, odrzavanje kadrova, uzdizanje i unapredjenja kadrova, motivisanje i stimulisanje kadrova i otpremanje kadrova.
Upravljanje ljudskim resursima odvija se na dva nivoa: (a) strategijsko i (b) operativno.
(a) Strategijsko se zasniva na generalnoj strategiji preduzeca i strategijama njihovih poslovnih jedinica i funkcija. U ovom procesu betnu ulogu ima kadrovska funkcija preduzeca, ciji je nosilac kadrovska sluzba. Uloga kakrovske sluzbe sastoji se u pruzanju pomoci menadzmentu.
(b) Operativno upravljanje ljudskim resursima obuhvata: utvrdjivanje plana potrebnih kadrova, pronalazenje i odabiranje odgovarajucih radnika, dovodjenje radnika u preduzece, njihovu obuku na random mestu, inovaciju znanja, odlucivanje o visini plata i drugih zarada, ocenjivanje i rangiranje radnika radi odmeravanja medjusobnih odnosa u visini plata, odgovornost za primenu mera zastite na radu i zdravstvene zastite radnika, odgovornost za sprovodjenje ugovora sa sindikatima i popuna upraznjenih radnih mesta i izbor novih kadrova.
(4) Vodjenje. Predstavlja fazu procesa upravljanja preduzecem. Ono je sastavni deo svakog menadzmenta i sastoji se u usmeravanju, uticaju i koordinaciji ljudskih rasursa od strane menadzera, sa teznjom da se iskoriste na najefikasniji nacin. Vodjenje predstavlja podsistem sistema upravljanja koji obuhvata: obuku, usmeravanje, motivaciju, pracenje, ocenu rezultata rada i razvoj kadrova. U novijoj literaturi iz oblasti menadzmenta vodjenje se vezuje za liderstvo, kao jedne od cetiri osnovnih funkcija menadzmenta. Da bi dobar menadzer postao uspesan lider, pored poznavanja struke i drugih sposobnosti koje stece obrazovanjem i uspesnom poslovnom praksom mora da ima i: spsobnost za timski rad, za komuniciranje i uspostavljanje dobrih medjuljudskih odnosa, da ima vizionarske sposobnosti, da je marljiv, da ima talenta i moc da motivise, inspirise i utice na zaposlene i saradnike da efikasnije rade i da ga slede u kreiranju i realizaciji promena radi ostvarivanja postavljenih zadataka.
Uspesnost lidera cesto se objasnjava njegovim licnim karakteristikama i harizmaticnim sposobnostima.
Medju najznacajnijim licnim karakteristikama spadaju: marljiv i odgovoran, odlucan, hrabar, nezavistan, preduzimljiv, inventivan, uporan, dovitljiv i mudar da povoljne okolnosti identifikuje i realizuje, iskren, principijelan, pravican, posten i moralan.
Harizmaticne sposobnosti lidera podrazumevaju da kod drugih ljudi budi ponos, samouverenost, entuzijazam, lojalnost, odanost, poslusnost ispremnost dab a slede u izvrsavanju postavljenih ciljeva i zadataka na osnovu njigovog licnog poverenja i vere u njegove sposobnosti i moci.
(5) Kontrolisanje. Kontrolom se utvrdjuju rezultati, stepen ostvarenja u odnosu na planirane velicine. Planovi su polazna osnova za sprovodjenje procesa kontrole. Oni su jedna vrsta definisanih standarda na osnovu kojih se utvrdjuje uspeh u poslovanju preduzeca. U preduzecu postoje i drugi standardi na osnovu kojih se regulise rad pojedinaca i organizacionih jedinica a koji su osnova sistema obezbedjenja kvaliteta. Kontrolisanje je poslednja faza procesa upravljanja. Predstavlja slozen i dugotrajan process usmeravanja aktivnosti zaposlenih prema planiranim ciljevima. Kontrolom se konstatuju ostvareni rezultati u odnosu na planirane, utvrdjuju odstupanja od planiranih zadataka, po obimu i karakteru, uzrocima nastanka i trajanja, i konacno, predlazu i sprovode mere i akcije kako bi se odstupanja svela na minimum, starni efekti priblizili planiranim.
Sistem kontrole bazira se na principu povratne sprege, kojom je povezana sa svim fazama menadzmenta, cime deluje kao svojevrstan regulator procesa upravljanja. Njenom vezom, putem povratne sprege, sa planiranjem doprinosi povecanju efikasnosti procesa upravljanja. Planiranju prenosi informacije o toku izvrsenja planskih ciljeva i zadataka, kao i o uzrocima, karakteru, nastanku i stepenu odstupanja relizacije od postavljenih ciljeva. Na osnovu ovih informacija, u nekim slucajevima, kontrola moze da utice nakorekciju pojedinih postavljenih ciljeva preduzeca, njegovog organizacionog dela ili poslovne funkcije.
Kao menadzerska aktivnost, koja je povratnom spregom povezana sa svim ostalim funkcijama upravljanja, funkcija kontrole sadrzi podfunkcije:
(a) definisanje standarda ucinka,
(b) merenje i poredjenje ostvarenog ucinka sa standardnim,
(c) utvrdjivanje stepena devijacije (razlike izmedju prethodna dva standarda),
(d) preduzimanje korektivnih akcija za otklanjanje uzroka nastanka devijacije .

ZAKLJUCAK

Opsti zakljucak koji se iz ovog namece je da menadzment predstavlja veoma slozenu i dinamicnu naucnu disciplinu, i da ga treba proucavati iz vise razloga, akademske ili prakticne prirode. On daje neka osnovna razresenja koja se mogu primeniti i u sistemu zivota i prakse, kao i u vidu primene u nekim drugim srodnim naucnim disciplinama. S tog stanovista posmatrano, studiranje teorije menadzmenta opravdava se potrebom sto su njeni teorijski pravci i doprinosi, po prirodi stvari, izvor svezih ideja, razmisljanja, podsticaja i inovacija u susretu sa stvarnoscu i razlicitim uslovima od onih u kojima univerzalni principi nisu svrsishodni i prihvatljivi.
Osim toga, teorija menadzmenta, sa svojim razlicitim fazama, principima i uputstvima, nudi skup znanja ciji su efekti operacionalizacije poznati i vrednovani u istoriji ekonomske misli i poslovne prakse. Kao takvi, oni danas predstavljaju istine koje ne treba dokazivati i cija iskustva treba koristiti.
Kod privreda u tranziciji, kao sto je slucaj sa zemljama Istocne Evrope, pitanje mesta i uloge menadzmenta postaje podjednako vazno kao i pitanje vlasnicke i organizacione transformacije preduzeca. Posebno se aktueliziraju pitanja vaznosti studiranja menadzmenta, nekih konceptualnih sadrzaja, funkcija, etickih i kulturnih vrednosti.
Iz predhodno izlozenog, moze se zakljuciti da svaki menadzer mora biti upoznat sa nekim osnovnim elementima menadzmenta, kao sto su njegovi osnovni principi i funkcije. Takodje on mora da poznaje ne samo situaciju u preduzecu nego i celokupno ekonomsko stanje u privredi da bi na odgovarajuci nacin mogao da iskoristi svoje licne karakteristike i harizmatske sposobnosti u ostvarivanju osnovnih zadataka u preduzecu.

LITERATURA:

1) Bulat Vuksan, Industrijski menadzment, VTS za industrijski menadzment, Krusevac, 1997.
2) Milan Ilic, Ljubodrag Savic, Slobodan Cvetanovic i Zora Arsovski, Industrijski menadzment, Kragujevac, 2003.
3) Stefanovic Zivadin, Menadzment, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1999.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:

ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

 

preuzmi seminarski rad u wordu » » »  

Besplatni Seminarski Radovi

SEMINARSKI RAD